Распоред III српске армије за одбрану прелаза преко Саве и Дрине
III српска армија је са својим истакнутим одредима обезбеђивала део граничиог фронта од ушћа Колубаре до Љубовије закључно, у оваквом распореду:
Обреновачки одред: 6 батаљона, 1 ескадрон, 1 пољска брзометна батерија и 1 пољска позициска батерија – од ушћа Колубаре до ушћа Вукодраже;
Дринска дивизија II позива: од ушћа Вукодраже до Зворника са распоредом: Шабачки одред: 8 батаљона, 1 брзометна и 1 позициска батерија и 1 ескадрон – од ушћа Вукодраже до Самуровића Аде закључно; Лознички одред: 6 батаљона, 1 брзометна и 2 Дебанжове батерије и 1 ескадрон – од Пејине Аде до Аде Зеленице закључно;
Штаб Дринске дивизије II позива у с. Завлаци. Та дивизиа није имала резерве.
Љубовиски одред: 2 батаљона III позива и 1 пољска батерија – од с. Узовнице до Љубовије закључно,
Одред на Дебелом Брду: допунски батаљон 5 пешадиског пука II позива одржава везу између III армије и Ужичке војске и затвара правац Љубовија-Рогачица ка Ваљеву.
У саставу III армије био је и Јадарски четнички одред у јачини 500 људи код с. Прњавора за одржавање везе између Шабачког и Лешничког одреда.
Према инструкцији команданта III српске армије одбрана Обреновачког одреда и Дринске дивизије II позива имала је бити маневарска. Међутим, то се није могло остварити, јер је Дринска дивизија била без резерве.
Особине Дрине на фронту с. Амајлија-Зворник (подаци V аустроугарске армије уочи прелаза):
„Главни рукав Дрине на овом фронту широк је 200-300 корака, а дубок 2-6 метара. Многобројни споредни рукави Дрине варирају по ширини 100-150 корака. Обале су како код главног тако и код споредних рукава стрме, роне се и високе су 4-5 метара. Долина р. Дрине широка је 2-4 километра, а приликом плаховитих киша изложена је великим поплавама, које често пута утичу да рукави Дрине мењају своје првобитно корито. Пошумљена обала, као и врбаци са високим шибљем на острвима Дрине, ометају сваки преглед српске обале и знатно ограиичавају поље ватреног дејства, а српским трупама омогућавају заклоне од ока, а тиме и од метка. Сем тога, при изради појединих колонских путева треба много крчити грање и шибље на путу. Ово, пак, у вези са честим прелазима преко Дрине и подводних места, јако одужава колоне приликом прелаза реке.“
Прелаз V аустроугарске армије преко Дрине
Да би искористио садејство II аустроугарске армије док се још налази на Сави и Дрини и да би се брзим офанзивним успехом у Србији Бугарска што пре привукла да ступи у рат против ње, Поћорек је настојао на бржем прелазу V аустроугарске армије преко Дрине.” На упућено питање још 6 августа генералу Франку, комнданту V аустроугарске армије: „Када ће армија бити готова за наступање?” овај му је одговорио: „12. августа”. Међутим, 7 августа се код Суботице десила железничка несрећа при превожењу трупа V армије. Због тога се њена концентрација одужила, то Франк тражи одлагање наступања за 14 август, али Поћорек остаје при 12 августу, и 8 августа му коначно саопштава да је рок за прелаз Дрине – 12 август, а 18 август за заузимање Ваљева.
Команда V армије примила је 9 августа у 13 часова депешом директиву команданта Балканске војске, којим се дефинитивно наређује да прелаз Дрине буде 12 августа. Узалуд Франк шаље 9 августа генерал- штабног официра из свога штаба у Сарајево да издејствује одлагање почетка офанзиве за 14 август. Поћорек остаје неумољив.
Трупе V армије искрцавале су се на Сави, на железничким станицама Гуња и Жупања, а одатле су се пребацивале преко Саве у Босну и усиљеним маршем ишле на Дрину. Притом су се у Брчком трупе још и укрштале, па је и то повећало закашњење. Осим тога, свака дивизија требало је да набави у Босни око 600 товарних коња, за које су самари вожени из мобилизациских слагалишта. За све то требало је знатно времена. 21 пешадиска дивизија 8 корпуса се 9 августа касно пребацила преко Саве код Рачиноваца-Брезовог Поља, па се одатле маршем кретала ка Новом Селу (код Бијељине).
Десетог августа десила се и друга железничка несрећа, што је такође утицало на закашњење оперативне готовости V армије, али је баш тога дана добијено телеграфско наређење Поћорека да, с обзиром на ситуацију II армије, која може садејствовати V армији само до 18 августа, и због тога што VI армија треба да пређе у офанзиву 18 августа, офанзива V армије има безусловно да почне 12 августа. Тако је и генералштабном официру, упућеном из Штаба V армије, Поћорек изјавио: „Тешкоће се морају савладати, а 21 дивизија може стићи и касније”.
Међутим, командант V армије желео је да своју армију поведе у офанзиву потпуно прикупљену и да сачека мостове тренове, који су планом превожења погрешно били стављени на зачеље армиског распореда. Без тих тренова, Дрина се, по схватању генерала Франка, није могла ни успешно ни брзо прећи.
Али код Поћорека су и даље преовлађивали обзири да се од краткотрајног бављења II аустроугарске армије на Сави и Дунаву извуче што више користи за офанзиву Балканске војске и да V армија заузимањем Ваљева обезбеди успех VI армији, која треба да пређе у долину Западне Мораве и пружи руку Бугарима. Он упорно гони V армцју да 12 августа, пре него што постигне оперативну готовост, крене у напад преко Дрине. При томе је нарочито кобна била његова жеља
да искористи присуство II аустроугарске армије. „Што пре напред, да би се рат у Србији раније завршио!” – био је основни мотив Поћорековог плана.
Тако је Балканска војска са својом усамљеном V армијом прешла у наступање 12 августа, тј. 16 дана после почетка мобилизације, иако је њено железничко транспортовање завршено тек 16 августа, тј. 20 дана после почетка мобилизације.
Према директиви команданта Балканске војске од 9. августа, V армија је имала да изврши 12 августа „отсудан” прелаз Дрине и да наступа ка Ваљеву, које је требало да заузме до 18 августа. Притом је требало да јој садејствује II армија, вршећи 12 августа „демонстративан прелаз” преко Саве код Митровице и Шапца.
V армија имала је да упути своју крајњу деснокрилну колону, јачине једне дивизије, од Зворника уз Дрину ка Љубовији, у циљу садејства VI армији.
Распоред V армије уочи прелаза био је овакав (скица 2):
8 корпус: 21 ландверска пешадиска дивизија, задоцнивши да изврши концентрацију, форсирано је
маршевала са своје концентрациске просторије Жупања-Брчко-с. Јамена ка Новом Селу (код Бијељине), где је имала да сачека долазак своје артиљерије. 9 пешадиска дивизија налазила се на просторији Бијељина-с. Амајлија;
13 корпус: 36 пешадиска дивизија налазила се код села Батара; 13 пешадиска и 11 брдска бригада код с. Козлука, а 42 домобранска дивизија код Зворника.
Штаб армије у Тузли.
Командант V аустроугарске армије имао је о јачини и распореду српске војске према себи ове податке:
на десној обали доње Дрине и на утврђеним положајима код Лешнице и Лознице – око пола дивизије, поред трупа III позива (ти су подаци били приближно тачни; то су биле трупе Дринске дивизије II позива, и то: Лознички и Лешнички одред и лево крило Шабачког одреда);
код Ваљева — око две дивизије. (Овде је ерпска снага прецењена, јер је, уствари, била свега једна дивизија – Дринска I позива).
Заповешћу команданта V армије за прелаз Дрине наређено је (скица 3):
– команданту 8 корпуса да 12 августа зором изврши прелаз Дрине северно од Јање, близу с. Амајлије, и да наступа ка висовима источно од Лешнице, тако да бочним нападом са севера помогне прелаз 13 корпуса јужно од Јање код с. Батара и овлађивање висовима код Лознице;
– команданту 13 корпуса да 12 августа зором изврши прелаз Дрине јужно од Јање на фронту с. Батар-с. Козлук и да, уз садејство 8 корпуса, овлада лозничким положајима;
– команданту 42 домобранске дивизије да, у духу директиве команданта Балканске војске, наступа преко Зворника, обема обалама Дрине, ка Љубовији, у циљу садејства VI армији, чији 15 корпус има да пређе Дрину код Бајине Баште и Вишеграда најкасније 18 августа;
– за везу са II аустроугарском армијом, која са извесним деловима има 12 августа да изврши демонстративни прелаз Саве код Митровице и Шапца, одређен је одред генерала Летовског (1 ескадрон и 3 ландштурмска батаљона), који ће прећи Дрину па месту одређеном за 8 корпус и стајати под његовом командом.
Из заповести команданта V армије не види се где је био главни, а где помоћни прелаз, али како је 8 корпус, по прелазу Дрине код с. Амајлије, имао да наступа ка Видојевици у циљу олакшања прелаза 13 корпуса код с. Батара, излази да је главни прелаз био код с. Батара, па према томе је и главни правац наступања V армије ка Ваљеву био заплавом Јадра.
Таква процена праваца наступања, са доње Дрине ка Ваљеву, од стране команданта V армије није била правилна из разлога што се северно од операциске зоне дејства V армије ка Ваљеву налази пространа, отворена Мачва са Поцерином, преко којих је Српска војска могла напасти V армију у њен леви бок. II аустроугарска армија на Сави имала је само демонстративну улогу, тако да није била у могућности да се ангажује јужније од Саве у циљу парирања таквом српском маневру. Међутим десни бок V армије био је наслоњен на планински гребен Гучево-Борања-Јагодња-Повлен, а и на сопствене снаге (42 домобранску дивизију), тако да са те стране Армији није претило изненађење. Тежиште армиског рада, према томе, требало је да буде на њеном левом крилу, а не у долини Јадра, па је стога 8 корпус требало ојачати и упутити у дејство северно од гребена Видојевица-Цер, тј. кроз Мачву и Поцерину, а зону дејства 13 корпуса померити више на север, тако да његово јако лево крило наступа гребеном Видојевица-Цер. Наступајући правцима кроз Мачву и Поцерину, ојачани 8 корпус, као лево крило V армије, јаче се наслања на Саву, односно на II аустроугарску армију, која, иако само демонстрира на Сави, може, у случају потребе, и активно садејствовати, не удаљавајући се ипак много од Саве. Поред тога, наступањем 8 корпуса кроз богату Мачву и њеним овлађивањем ствара се у њој одлична основица, на коју избијају и железничке пруге нормалног колосека код Кленка, Митровице и Раче, а и пловна река Сава, што би све олакшало снабдевање V армије.
Извршење прелаза
Према предњој заповести, V армија је узору 12 августа почела прелаз преко Дрине, и то: код с. Амајлије са 8 корпусом (9 пешадиском дивизијом), код с. Батара са 13 корпусом (36 пешадиском дивизијом) и код Зворника са 42 домобранском дивизијом.
8 корпус – Прелаз 9 пешадиске дивизије код с. Амајлије вршен је преко Самуровића Аде (коју је бранио 1 батаљон 6 пешадиског пука III позива са Јадарским четничким одредом) уз велике тешкоће, јер је покривеност Аде врбацима и високим кукурузом олакшавала одбрану. Због тога су делови 102 пешадиског пука успели тек око подне да заузму Аду. Прелаз претходнице преко источног рукава извршен је тек у 20 часова, а понтонски мост је био готов тек 13 августа око 5 часова изјутра. Због тога је главнина 9 дивизије са одредом генерала Летовског заноћила 12/13 августа на Самуровића Ади. 21 пешадиска дивизија је због закашњења у концентрацији преноћила 12/13 августа између с. Амајлије и Дрине.
13 корпус. – Прелаз 36 пешадиске дивизије код с. Батара вршен је преко Аде Курјачице, коју су браниле чете III позива. Но и поред слабе посаде на Ади, 36 дивизија је тек у 13 часова пребацила својих првих 7 батаљона преко Дрине, после чега је постављен понтонски мост, тако да је увече цела 36 дивизија прешла реку и заноћила 12/13 августа на простору између ње и с. Шора.
Због закаснелог прелаза 8 корпуса, намеравани напад 36 дивизије на лознички положај у 17 часова одложен је за 13 август.
11 брдска и 13 пешадиска бригада нису због великог водостаја Дрине успеле да изврше прелаз код с. Козлука, те је 11 брдска бригада прешла Дрину тек 13 августа преко моста 36 дивизије код с. Батара, а 13 пешадиска бригада остала је и 13 августа на левој обали.
42 домобранска дивизија поставила је мост 12 августа испод Зворника и прешла Дрину истога дана, са главнином код Малог Зворника.
Демонстративни прелаз II аустроугарске армије преко Саве
Командант II аустроугарске армије наредио је за прелаз Саве да 44 пешадиски пук (под командом команданта 62 пешадиске бригаде генерал-мајора Данија) пређу реку код Шапца, а 29 пешадиска дивизија (из 9 корпуса) код Митровице.
Према Београду и Обреновцу имала се вршити демонстрација само артиљериским бомбардовањем, без озбиљнијег прелаза Саве и Дунава.
Под заштитом ноћи, 44 пешадиски пук почео је 12 августа у 3.15 часова пребацивање понтонима преко Саве, и у 15.15 часова, после слабог отпора српске посаде, био је на десној обали, 1 км узводно од Шапца. Појачан једним батаљоном и пољском батеријом, пук је око 16 часова заузео Шабац и ту се задржао, не ширећи мостобран, иако се Шабачки одред повукао чак до с. Слатине.
Понтонски мост код Шапца постављен је тек 15 августа по подне, а дотле се саобраћало понтонима, чамцима, лађицама и мониторима.
Дванаестог августа зором делови 29 пешадиске дивизије су готово без отпора (свега једна српска чета III позива) заузели Подринску Митровицу и села Ноћај, Шеварице и Дреновац.
Померање стратегиског развоја главне снаге Српске војске ка северозападном фронту
На фронту I и II српске армије непријатељ врши јако бомбардовање пограничних вароши и положаја; покушао је прелаз са мањим одељењем на Аду Циганлију, али без успеха.
На фронту III српске армије непријатељ врши прелаз преко Саве код Шапца и преко Дрине код Самуровића Аде и Аде Курјачице. Са Шапцем је прекинута телефонска веза.
На фронту Ужичке војске српски предњи делови прешли су границу према Вишеграду. Непријатељ према њима није дотле ништа предузимао.
Из свега овог, а у вези са честим узнемиравањем северозападног фронта у току последњих дана и честим летењем авиона над северозападном Србијом, Врховна команда закључује да непријатељ намерава да предузме нешто озбиљније према северозападном фронту.
Одлука српске Врховне команде: да се III армија свом снагом ангажује да спречи непријатељу прелазе; извршити померање стратегиског развоја главне снаге (I и II армије и Коњичке дивизије) ближе северозападном фронту, али не губећи ни даље из вида велику важност северног фронта.
У духу предње одлуке, Врховна команда је око подне телеграфски наредила:
команданту III армије – Ваљево да са Дринском дивизијом I позива одмах одмаршује „тамо где је потребно” и спречи непријатељу прелаз;
команданту II армије – Аранђеловац да своју армију приближи северозападном фронту да би могао брзо спречити непријатеља у прелазу на отсеку Обреновац-Шабац.
Ради тога да одмах упути:
Шумадиску дивизију I позива преко с. Коцељеве у с. Владимирце са задатком да осматра и упорно брани фронт с. Ушће-Шабац;
једну дивизију преко Лазаревца и Уба у с. Стублине са задатком да осматра и упорно брани фронт Обреноовац-с. Ушће, и једну дивизију у околину Уба, где ће бити и Штаб II армије;
команданту I армије – Рача да изврши прикупљање Армије на линији Аранђеловац-Лазаревац, и то са једном дивизијом код Лазаревца, а са осталим двема код Аранђеловца, где ће бити и Штаб армије. Коњичку дивизију да упути у Ваљево, на расположење команданту III армије, с тим да је он употреби на десном боку своје армије, на фронту Шабац-Лешница.
Добивши извештај о преласку непријатеља преко Саве код Шапца и преко доње Дрине код Самуровића Аде и Аде Курјачице, Врховна команда, под сугестијом података из директиве Обр. 796 од 8 августа (у Срему 90.000, а у Босни и Херцеговини 70.000 бораца), свакако је рачунала да они почињу добијати своју потврду, тј. да је непријатељ предузео прелаз преко Саве са својом јачом групом из Срема, а са слабијом са доње Дрине. Стога је и наредила груписање јаче снаге (II српска армија) према Сави (фронт Обреновац – Шабац), слабије према доњој Дрини (III армија), а за везу између њих на фронту Шабац-Лешница одредила је Коњичку дивизију. Што се тиче непријатељске групе у Банату, чија се офанзивна акција још није била испољила, владала је и даље неизвесност, па је због тога I српска армија била само померена за два дана марша у правцу запада, да би се приближила снагама на северозападном фронту (II и III армији). Међутим, остала је и даље у Шумадији (на линији Аранђеловац-Лазаревац), да би још могла благовремено интервенисати на северном фронту.
Претпоставка Врховне команде о јачем груписању у Срему и слабијем у Босни била је у току следећих дана од штетног утицаја на њене одлуке, кочила јој ј слободу рада да се благовремено свом снагом баци у противофанзиву на V армију, која је једино и била одређена за продирање из северне Босне у Србију. Ту заблуду Врховне команде изазвала је II аустроугарска армија, о чијој правој улози (демонстративна акција на Сави до 18 августа, а потом одлазак на Руски фронт) није имала података.
Доношењем одлуке о општем прегруписању и развоју главне снаге (I и II армије и Коњичке дивизије) ближе северозападном фронту, Врховна команда се почела постепено ослобађати предратне претпоставке о већој опасности са централног дела северног фронта (према Шумадији). Том својом одлуком она је показала еластичност постепеног прилагођавања стварној стратегиској ситуацији. Да је и даље упорно остала при својој ранијој претпоставци о груписању непријатељских снага, као што је то био случај са Поћореком, који је све до свога пораза у Церској бици остао обузет фикс-идејом о „ужичкој опасности”, Врховна команда би закаснила да исправи погрешку свог почетног стратегиског развоја.
При разматрању оцене српске Врховне команде у погледу груписања и развоја непријатељских снага мора се имати у виду да Српска војска у почетку рата 1914 године није располагала авијацијом (изузев пет авиона, од којих је само један био употребљив), те Врховна команда није ни могла да прати груписање и развој непријатељских снага извиђањем из ваздуха.
Одлука о пребацивању главне снаге из Шумадије у северозападни део Србије била је судбоносна. Доношење одлуке није било лако, јер је требало напустити одбрану животног центра Србије, а подаци о непријатељском груписању још нису били поуздани. Шта ће бити ако се главна снага увуче у северозападни део Србије, а непријатељ пређе Саву и Дунав код Београда или још источније, и предузме продирање кратким и погодним правцима дејства ка Крагујевцу? Велики терет одговорности притискивао је војводу Путника при том одлучивању, што илуструје и ова сцена којој је присуствовао писац ове студије.
По добијеним првим извештајима команданта III армије о прелазу аустроугарских трупа преко доње Дрине и код Шапца (ситуација 12 августа пре подне) војвода Путник је, заједно са својим помоћником генералом Живојином Мишићем и начелником Оперативног одељења генерал-пуковником Живком Павловићем, приступио проучавању ситуације ради доношења одлуке. Нас неколико приправника за генералштабну струку, који смо тада били на служби у Оперативном одељењу, предосећали смо значај овог историског конферисања које је трајало прилично дуго, па смо у ходнику пред вратима канцеларије, у којој се оно вршило, са зебњом и узбуђењем очекивали исход конференције. Одједном се врата канцеларије нагло отворише и на њима се појави пуковник Живко Павловић, сав зајапурен, узвикнувши као са олакшањем тешког терета: „А-у-ух! Сломисмо војводу!” Коцка је, дакле, била бачена. Војвода се одлучио да главну снагу баци у сусрет непријатељу.
Одлука српске Врховне команде за прелаз у противофанзиву
Тек што су била издата наведена наређења за прегруписање главне снаге, Врховна команда је добила извештај команданта III српске армије из кога се видело:
да је непријатељ прешао Саву код Шапца на понтонима и заузео Шабац, а да се делови Шабачког одреда повлаче са Мишара ка Ваљеву; да о одреду у Мачви нема извештаја, јер су везе прекинуте; да се јачина непријатеља који је прешао Дрину према Лозници цени на 10-15.000 људи и да се воде борбе на положајима код Лознице; да непријатељ са хаубицама обасипа Обреновац, и да је наредио да Дринска дивизија I позива заузме положај код Ваљева.
На основу предњег извештаја, а с обзиром на непромењено стање на другим фронтовима, Врховна команда закључује да Аустроугарска војска предузима офанзиву са главном снагом према III српској армији са тежњом обухватног дејства правцем Шабац-Ваљево, те се одлучује на противофанзиву са главном снагом ка северозападном фронту.
Једновремено доноси одлуку да са Ужичком војском предузме офанзиву на југозападном фронту, да би што јаче приковала снаге за тај фронт, док се не туче главна непријатељска снага на северозападном фронту.
У духу предње одлуке Врховна команда телеграфски наређује 12 августа по подне:
команданту III армије Ваљево:
а) да армиску коњицу са једном брзометном батеријом упути одмах правцем с. Коцељева – Шабац са задатком да што пре расветли ситуацију код непријатеља; да прихвати трупе које су у повлачењу из Шапца и да ухвати везу са одредом у Мачви и код Лознице;
б) да из своје опште резерве (Дринска дивизија I позива код Ваљева) упути одмах по један пешадиски пук са по једним дивизионом брзометне артиљерије ка Шапцу и Лозници ради појачања и прихвата тамошњих одреда; и
в) да два пука пешадије и остатак Дринске дивизије I позива задржи себи на располагању на линији Јаутина – с. Каменица;
команданту II армије – Аранђеловац:
а) да Шумадиска дивизија I позива предузме одмах покрет у сусрет непријатељу правцем Уб – с. Коцељева – Шабац са задатком да прихвати наше трупе на том правцу, да непријатеља нападне и баци назад на Саву;
б) да остале своје дивизије прикупи око Уба као армиску резерву; да прати развој догађаја и дејствује енергично у правцу у коме се појави главна непријатељска снага у наступању са фронта Обреновац – Шабац ка Ваљеву; и
в) да под своју команду прими и Коњичку дивизију, која ће доћи на Уб;
команданту I армије — Рача да Коњичку дивизију пути на Уб, у састав II армије, а не у Ваљево, као што је раније било наређено;
команданту Ужичке војске – Ужице: „Врховни командант наредио је данас покрет и јаче груповање све три армије према северозападном фронту, у циљу предузимања офанзиве. Предузмите офанзиву против Вишеграда.”
Из предњих наређења види се да је Врховна команда још била под сугестијом своје претпоставке из директиве Обр. 796 о јачем груписању у Срему, јер је и поред прелаза јаке непријатељске снаге преко Дрине и њене појаве према положајима код Лознице (према извештају команданта III српске армије) непријатељ био прешао и Саву на понтонима код Шапца, те Врховна команда очекује да се главна иепријатељска снага појави са фронта Обреновац – Шабац ради дејства ка Ваљеву. Стога за дејство против те снаге ангажује целу II српску армију, упућујући Шумадиску дивизију I позива ка Шапцу за дејство против већ испољеног дела непријатељске снаге (група код Шапца). Остале две пешадиске дивизије и Коњичку дивизију прикупља код Уба, образујући од њих офанзивну групу за дејство против непријатељске снаге која ће се вероватно појавити са осталог дела фронта Обреновац-Шабац (од Скеле или Обреновца). Као ослонац офанзивног маневра II армије служи
III армија, која у том циљу ојачава своје одреде (Шабачки и Лознички).
Врховна команда и даље држи I армију источно од Колубаре, на фронту Аранђеловац – Лазаревац, да би њоме могла да парира опасност са средњег дела северног фронта (према Шумадији). Али та армија служи и као стратегиска резерва за дејство ка северозападном фронту.
Мада још под сугестијом опасности са северног фронта, Врховна команда је учинила нови корак да се ослободи те сугестије, јер сада не развија две дивизије II армије на линији с. Стублине – Владимирци, фронтом према савском отсеку Обреновац – Шабац, ради одбране тога отсека (као што је било предвиђено ранијим наређењем од 12 августа у подне), већ те две дивизије, и Коњичку, држи прикупљене око Уба ради противофанзиве. Са просторије око Уба ове се три дивизије могу употребити за дејство не само против непријатељских снага које буду надирале ка Ваљеву са фронта Обреновац – Шабац већ и против оних које са Дрине и из Мачве продиру ка Ваљеву. Истина, Врховна команда не помиње ту другу могућност употребе офанзивне групе код Уба, али је наређеним груписањем код Уба омогућила њено остварење.
У овом новом еволуирању стратегиског развоја главне снаге ближе северозападном фронту са наглашеном тенденцијом офанзивног рада назире се рађање идеје церског маневра – дејства у леви бок непријатељске снаге која са дринског фронта (из Босне) продире ка Ваљеву. Ова ће се идеја дефинитивно изразити тек онда када Врховној команди буде постало сасвим јасно да главна опасност долази са дринског, а не са северног фронта.
Одлука за предузимање офанзиве са Ужичком војском ка Вишеграду потпуно одговара ситуацији. „Прикивање што јаче непријатељске снаге за југозападни фронт, док се не туче непријатељска главна снага на северозападном фронту” – сасвим је правилна идеја и у духу начела економије снага. Та је офанзива дала сјајне резултате: држала је и даље команданта Балканске војске, Поћорека у хипнози о „ужичкој опасности” и тиме лишила V армију помоћи коју би јој могла пружити VI армија, састављена из два елитна корпуса (15 и 16).