На аустроугарској страни
Док је Церска операција, као што смо изнели, била дело аустооугарске војно-политичке стратегије, предвиђена аустроугарским ратним и операциским планом аустроугарске Балканске војске, дотле је Церска битка за њихово највише и више командовање била непредвиђена, тј. изненадна сусретна битка.
Мада је командант V аустроугарске армије, још пре преласка Дрине, назирао опасност за своју усамљену армију, ипак је баш уочи почетка битке, 15 августа, у вишим штабовима V аустроугарске армије, нарочито у Штабу 8 корпуса, овладало оптимистичко мишљење да ће Срби моћи да приме битку тек код Ваљева. Због тога је утолико разорније деловао ноћни препад Комбиноване дивизије на Церу 15/16 августа, чија је жртва била десна колона 21 ландверске дивизије 8 корпуса која је неопрезно заноћила 15/16 августа на гребену Цера и његовим југоисточним и источним падинама.
На српској страни
Церска операција за српску Врховну команду била је изненађење, али је Церска битка била њено дело; она је донела одлуку за битку и одређујући идеју маневра и груписање снага дала смер бици.
Церска битка била је, дакле. за српску Врховну команду предвиђена сусретна битка. Истина, она није благовремено предвиђена, већ, такорећи, тек у последњем тренутку, уочи саме битке.
Идеја маневра Церске битке
На аусгроугарској страни није била дата идеја маневра за Церску битку, јер је за аустроугарско командовање она била непредвиђена. У битку се ушло са идејом Церске операције: наступање широким стратегиским фронтом, без резерви, у циљу наткриљавања и обухватања српских снага које би се нашле испред Ваљева.
На српској страни идеја маневра за Церску битку била је дата од стране српске Врховне команде уочи саме битке овако:
Са трупама III армије упорно задржавати непријатеља који продире долином Јадра, а са двема дивизијама II армије напасти га у леви бок преко Текериша, обезбеђујући се Шумадиском дивизијом I позива од Шапца (скица 7).
По својој идеји маневра Церска битка је класичног маневарског типа, у којој се тактичко дејство у бок непријатеља који је продирао долином Јадра комбинује са стратегиским маневром по унутрашњим правцима између двеју непријатељских трупа: V аустроугарске армије која је продирала са Дрине и делова II аустроугарске армије код Шапца. Разуме се, да је то дејство по унутрашњим правцима, с обзиром на уску зону маневровања између Цера и Шапца, било у најужем смислу и ближило се оперативном маневру на бојишту.
Истина је да је неочекивана појава 8 корпуса на фронту II српске армије (Церске маневарске групе) омела остварење замишљене идеје маневра Церске битке и дала јој обележје фронталног судара на обостраним крилима битачног распореда на фронту Цер – Пецка. Али та чињеница не може умањити зиачај правилно замишљене идеје маневра Церске битке. Бој код Текериша, изазван појавом 8 корпуса, само је привремено – у току три и по дана – одложио, али није и потпуно онемотућио остварење замишљене идеје Церске битке. Јер, 19 августа по подне, 9 дивизија 8 корпуса, налазећи се у пуном повлачењу ка Дрини (Лешница), открива леви бок и позадину 13 корпуса у долини Јадра, чије се лево крило у то време још налазило код Завлаке (Марјановића Вис), те на тај начин пружа могућност Моравској дивизији I позива да са Иверка дејствује у леви бок и позадину тог корпуса. Ствара се, дакле, баш прилика за дејство какво је било замишљено основном идејом маневра Церске битке, у њеном почетку. Што командант Моравске дивизије I позива није умео да искористи тако повољну ситуацију, није разлог који умањује значај идеје маневра Церске битке или наводи на закључак о њеној нереалности, тј, да није одговарала стратегиској ситуацији. А да се 19 августа по подне, поред Моравске дивизије I позива нашла и Тимочка дивизија I позива у рејону с. Г. и Д. Бадање (а она се тамо могла наћи само да је била правилно упућена од Текериша ка тим селима а не преко планине Влашић), онда би и идеја маневра била крунисана пуним успехом.
Значај идеје маневра Церске битке нарочито се огледа у правилном избору правца противофанзивног маневра преко Текериша. Јер, наређујући команданту II армије (директива Обр. 1306 од 15 августа у 3.15 час.) да са двема дивизијама крене одмах форсирано правцем „Коцељева – Текериш и са те стране” нападне у леви бок непријатеља који продире долином Јадра, и одређујући тим правцем директрису свог противофанзивног маневра, војвода Путник је потврдио своју репутацију одличног познаваоца географско-топотрафског створа ратишта Србије. У зони где су се тада одвијале маневарске операције, Текериш је имао особити маневарски значај као кључна тачка и тежиште српскот противофанзивнот маневра. То је раскрсница путева и праваца дејства који су водили како ка непријатељским мостовима на Дрини тако и у долину Јадра, у Поцерину и ка Шапцу. Својим бочним положајем у односу на долину Јадра, којом је водила главна непријатељска комуникација са Дрине ка Ваљеву, Текериш је пружао мотућност за бочно дејство у правцу те комуникације. С друте стране, налазећи се на превоју и тромеђи између Цера, Иверка и планине Влашић, Текериш је отварао врата за дејство гребенима тих важних природних ослонаца противофанзивног маневра било противу непријатељских група које би продирале долином р. Јадра и р. Лешнице, било противу његове групе која би наступала кроз Поцерину.
Осећајући сав значај правца преко Текериша, војвода Путник га се у току извођења целе битке одлучно држао. Ништа га у томе није могло поколебати – чак ни кризе на осталим правцима, као например: код Крупња и Пецке у току 16 и 17 августа, на Марјановића Вису 18 августа или код Шапца 19 августа – нити га померити са првобитно изабраног тежишта његовог противофанзивног маневра преко Текериша. Ту, и само ту, он је тражио решење. У томе је био упоран и несаломљив. И с правом. Одлука је, доиста пала на правцу Текериша, тој кључној тачки на директриси идеје маневра коју је он дао за почетак Церске битке.
Значај правилно замишљене идеје маневра Церске битке не може умањити ни евентуални приговор да та идеја није била реална зато што се при њеном доношењу није знало о покрету 8 корпуса општим правцем преко Текериша. Свакако, било би много боље да је војвода Путник располагао довољно јаком авијацијом, или да је благовремено упутио Коњичку дивизију у Мачву, али да је командант Лешничког одреда благовремено известио о појави 8 корпуса према његовом одреду. Нажалост, није наступио ни један од та три случаја, и Војвода није сазнао за наступање тог корпуса. Али, зар је због тога требало, као за време стабилизације, одлагати давање идеје маневра за битку, док се потпуно не разјасни ситуација пред стратегиским фронтом Српске војске?.. Свакако не. Војвода Путник се нашао у ситуацији маневарских операција: агресор је упао у Србију и сваки сат неактивности на српској страни значио је корак ближе ка уједињавању непријатељских група раздвојених кратким размаком између Шапца и долине Јадра (заправо између Шапца и Поцерине, куда је продирала лева колона 21 дивизије, о чему војвода Путник још није имао података). Због тога је за Војводу било најважније да непријатељске групе туче одвојено, а то му је наметало најхитније одлучивање. Уместо да „очекује догађаје” ради прикупљања потпуних података, Војвода је претпоставио да својом активношћу „ствара догађаје” намећући непријатељу своју вољу и управљајући удар у осетљиво место непријатељске главне групе – коју је претпостављао у долини Јадра – како би је тукао усамљену и без везе са шабачком групом. Ако му због изненадне појаве 8 корпуса, тај замишљени почетни удар није испао за руком, ипак је он, вештим избором правца дејства преко Текериша, успео не само да парира противудар 8 корпуса, већ и да понова створи услове за намеравано дејство у бок непријатељске групе у долини Јадра, које није могло бити изведено једино због раније наведених погрешака у извођењу.
Идеја маневра Церске операције била је, дакле, правилна; њу је диктирала ситуација хитног развоја догађаја. Да она није била на време дата и да није била усмерена означеним правцем дејства преко Текериша, непријатељски 8 корпус би се дочепао Текериша пре Комбиноване дивизије, а војвода Путник, уместо да „ствара догађаје” и уместо да непријатељу „наметне” Церску битку, био би принуђен да „прими” битку у висини линије: десна обала р. Добраве – планина Влашић – Пецка. Али, како би овлађивањем Текеришом непријатељске раздвојене трупе (код Шапца и у долини Јадра) дошле у међусобну везу на линији: Шабац – с. Слатина – с. Текериш – с. Г. Бадања то би и битка у висини ове нове линије била вођена под повољнијим условима по непријатеља него што је то био случај у Церској бици.
Груписање за Церску битку
На аустроугарској страни није вршено никакво груписање како пре битке, јер она није била предвиђена, тако ни у њеном току, већ се у њу ушло са линиским стратегиским поретком, а у току битке, из неразумљивих разлога, није вршено никакво прегруписање снага у правцу њеног тежишта.
На српској страни је почетно груписање било недовољно: свега две пешадиске дивизије II српске армије биле су одређене за извођење дејства против левог бока непријатеља у долини Јадра (13 корпус). Међутим, те две дивизије имале су пред собом 8 корпус (9 и 21 дивизија), који су претходно морале разбити, да би се потом могле окренути против левог бока 13 корпуса.
Груписање у току саме битке, због јаке удаљености стратегиске резерве (Уб – Лазаревац), извршено је са закашњењем: Моравска дивизија II позива стигла је на бојиште тек пред завршетак битке, а Тимочка дивизија I позива пошто је она већ била завршена.
Узрок за неблаговремено увођење у дејство дивизија стратегиске резерве била је „опасност са севера”, под чијом је сугестијом Врховна команда била и у току извођења Церске битке.
Што се тиче залагања резерви при извођењу битке на аустроугарској страни њих, као што смо изнели, није ни било, нити се прибегло благовременом рокирању снага са мање важних делова фронта ка тежишту бојишта у рејону Текериша.
На српској страни залагање резерви при извођењу битке текло је споро због велике удаљености стратегиске резерве.
Руковођење Церском битком
На аустроугарској страни осећа се недостатак ратне праксе у руковођењу битком.
Командант Балканске војске, Поћорек, под сугестијом задатка VI армије, није могао да се одвоји од Сарајева, иако му се од 16 авгусга могла јасно оцртати сва озбиљност ситуације код V армије. Иако је у VI аустроугарској армији имао сувишних снага (40 хонведску дивизију, 12 брдску и 109 ландштурмску бригаду), којима је могао на време помоћи V аустроугарску армију, он то није учинио, већ је ту армију оставио њеној судбини. Поћореково предубеђење о „ужичкој опасности” није му дозволило да ослаби VI аустроугарску армију, те отуда и његово колебање при употреби 12 брдске бригаде, коју је најпре дао V армији, па је касније поново одузео. Међутим, та би бригада 17 и 18 августа до подне могла много помоћи десно крило V аустроутарске армије. Узалудно кретање ове бритаде уз Дрину (ка Љубовији) и низ Дрину (ка Рогачици) и поновно враћање уз Дрину најбоље илуструје сву оперативну пометеност Поћорекову.
Командант V аустроугарске армије и његови команданти корпуса стално су били у позадини, па и за време најодлучнијих тренутака битке, тако да ни командант V армије ни командант 8 корпуса нису сматрали за потребно да се нађу на тежишту бојишта – код 9 дивизије, те да се лично увере у потребу њеног појачања. Исто тако се ни командант 13 корпуса није нашао код крупањске групе 17 августа, да би је покренуо у отсудан напад на лево крило III српске армије.
Зато су команданти дивизија и бригада V аустроугарске армије, остављени сами себи, и радили без тешње узајамне везе.
На српској страни команданти армија, као искусни ратни команданти, налазе се за све време битке на бојишту, и тамо лично руководе бојевима својих армија, док су команданти дивизија стално међу својим јединицама, утичући лично на рад својих потчињених.
Закључак о Церској бици
Победа на Церу заједничко је дело српског командовања и српских трупа.
Аустроутарска војска изгубила је Церску битку поглавито због рђаве стратегиске припреме.
Церска битка је, према томе, очигледан пример да подлогу битке чини ваљана стратегиска припрема.