Осамнаести август за непријатеља
Иако при крају својих снага, 9 аустроугарска дивизија успела је, благодарећи необједињеном и спором раду Комбиноване и Моравске дивизије I позива, да и 18 август истраје у неравном боју и да добије још један дан времена ради сачекивања помоћи са стране групе Тршћанског, која је тога дана наступала од Шапца. Али како је наступање те групе вршено погрешно и споро, иако је пред собом имала знатно слабију Шумадиску дивизију I позива, то је и тај дан, добијен крајњим напором 9 дивизије, остао неискоришћен да се спасе та дивизија, а тиме и битачна ситуација целе V аустроутарске армије.
Јужно од 9 пешадиске дивизије 13 корпус својим млитавим радом, нарочито своје Крупањске групе, такође оставља тај дан неискоришћен. Корпус не предузима ништа да ојача дејство у правцу задобијеног успеха на Марјановића Вису. Штавише, пристизањем Моравске дивизије II позива на лево крило III српске армије, 13 корпус, који је, по замисли команданта V аустроугарске армије, требало да доведе до преокрета ситуације у њену корист, долази у неповољну ситуацију.
И тако је напор 9 дивизије да истраје у боју 18 августа, остао бесциљан. Помоћ није дошла, ни непосредна са севера (од Шапца) нити посредна са југа (од Крупња).
У таквој ситуацији било је логично очекивати да се та, у неравном тродневном боју, исцрпена дивизија повуче у току ноћи 18/19 августа на први погодни положај, како би избегла сигуран пораз, који јој је претстојао 19 августа.
Уместо тога командант V аустроугарске армије, у својој заблуди о „сигурној помоћи” групе Тршћанског у току 19 августа, наредио је да 9 пешадиска дивизија и 19 августа остане на свом дотадашњем положају, гурајући је тиме у сигуран пораз. Али како је судбина битке зависила од отпора те преморене дивизије, то је она повукла за собом у пораз и целу V аустроугарску армију.
Према томе, 18 август је био за аустроугарску V армију, као и за целу Балканску војску, „дан уочи пораза”.
Осамнаести август за Србе
Шумадиска дивизија I позива, својим успешним радом, успорила је напредовање групе Тршћанског и тиме добила 18 август у корист Церске групе и у корист Врховне команде.
Међутим, тај дан није био искоришћеп од стране Церске групе. Обе њене дивизије раде споро и необједињено. И поред своје скоро двапут веће бројне надмоћности и много повољнијег распореда, како у оперативном тако и у тактичком погледу, не успевају да туку усамљену и исцрпену 9 дивизију, изложену притом још и бочној и уздужној ватри са гребена Цера. Тиме Церека група одлаже решење битке за 19 август.
За III српску армију је 18 август био дан попуштања кризе, јер доласком Моравске дивизије II позива, од подне 18 августа, настаје олакшање тешке ситуације на левом крилу III армије, и њој се сада пружа могућност да се посвети поправљању ситуације и на своме десном крилу (на изгубљеном Марјановића Вису). Поправљању ситуације на десном крилу требало је да помогне и Тимочка дивизија I позива, али је она, као што је изнето, закаснила.
Осамнаести август, као што је изнето, није био искоришћен ни од стране Врховне команде за привлачење и последње дивизије (Тимочке II позива) из стратегиске резерве ближе бојишту ка с. В. Бошњаку, нити за скидање Дунавске дивизије I позива са северног фронта и за њено пребацивање на северозападни.
Но, и поред пропуштања времена на српској страни да се 18 август искористи за решење битке, ипак је тај дан био за Србе „дан уочи победе”.