Коњичка дивизија осванула је 19 августа на положају Брестовац – Раскршће – с. Метковић, на коме је обезбеђивала простор између Шумадиске I позива и Комбиноване дивизије.
Према добијеним подацима, непријатељ (остаци 21 ландверске дивизије) је према Коњичкој дивизији држао са предњим деловима Цуљковичку Косу – с. Добрић, а две непријатељске колоне, свака по један пешадиски пук са батеријом и нешто коњице, кретале су се од с. Слепчевића ка с. Богосавцу. Према тим подацима, командант Коњичке дивизије је намеравао да сачека да се разјасни ситуација код Шумадиске дивизије I позива и испред фронта његове дивизије, а потом да непријатељску снагу са правца с. Богосавца нападне у десни бок правцем с. Метковић – с. Маове, не напуштајући никако обезбеђење правца Цуљковић – с. Грушић – с. Двориште, који води у позадину Коњичке дивизије.
У 11 часова командант Коњичке дивизије добија извештај да је једна непријатељска колона, јачине 1- 2 пука пешадије са 3 батерије, заноћила 18/19 августа код с. Прњавора, и 19 августа изјутра одмаршовала ка Велој Реци. У то време ситуација Шумадиске I позива била је критична. Командант ове дивизије известио је команданта Коњичке дивизије, како о томе тако и о намери да се са дивизијом повуче, и захтевао један коњички пук за заштиту левог бока своје дивизије. По том захтеву, командант Коњичке дивизије упутио је 3 коњички пук са митраљеским одељењем коњичког пука да одмах оде са Слатине ка Орловцу и стави се под команду команданта Шумадиске дивизије I позива.
Због повлачења Шумадиске I позива на р. Добраву, командант Коњичке дивизије донео је одлуку да повуче дивизију са положаја с. Метковић – Брестовац на положај Стари Виногради – Сувача -Белеге – к 284, да би заштитио правац према десном боку Комбиноване дивизије, па је у духу те одлуке почело повлачење дивизије. Наишавши код Бркића дућана на један батаљон и пуковско одељење 15 пешадиског пука (из Тимочке дивизије I позива), командант Коњичке дивизије узима те јединице под своју команду и са њима ојачава 2 коњичку бригаду на линији Белеге – Сувача, упућујући 1 чету на Љигин Гроб за појачање Шумадиског коњичког пука I позива.
Међутим, у 18 часова командант Коњичке диви зије добија наређење команданта II српске армије да Коњичка дивизија гони ка Лешници непријатеља који је отступао са Цера. У исто време командант II српске армије осуђивао је пасивно држање Коњичке дивизије, која је требало, ослањајући се на лево крило Шумадиске дивизије I позива, да 19 августа активно ради. У 19 часова командант Коњичке дивизије извештен је из Штаба II српске армије да му се ставља на расположење цео 13 пешадиски пук I позива са 1 пољском батеријом Тимочке дивизије I позива.
Коњичка дивизија заноћила је на линији Љигин Гроб – Стари Виногради – Сувача – Белеге – к 284, са тежиштем на делу положаја Сувача – Белеге – к 284.
Поглед на рад Коњичке дивизије 19 августа
У времену кризе Комбиноване дивизије, 16 августа, код Текериша, Коњичка дивизија је показала велику активност и својим успешним дејством против тада још нерастројене леве колоне 21 дивизије онемогућила тој колони да дејством у десни бок Комбиноване дивизије погорша њену ситуацију.
Деветнаестог августа, када је Комбииована дивизија постигла успех на гребену Цера и код Текериша и предузела гоњење ка Лешници, Коњичка дивизија, која је, по наређењу команданта II српске армије, требало да врши напоредно гоњење ка Дрини, имајући према себи остатке разбијене 21 дивизије, показује крајњу неактивност и, уместо гоњења, врши повлачење ради поседања положаја Стари Виногради – Сувача – Белеге – к 284.
Командант II српске армије био је у праву када је прекорео командаита Коњичке дивизије за његову неактивиост. Најбољи доказ за оправдање тог прекора јесте чињеница да је Коњичка дивизија у току целог дана 19 августа остала ненападнута, имајући испред свог положаја само слабије непријатељеке делове.
Деветнаести август био је, дакле, неактивношћу Коњичке дивизије изгубљен за проширење успеха Церске групе II армије.
Таква неактивност не може се правдати ни повлачењем Шумадиске дивизије I позива нити потребом за заштиту њеног левог бока. За тај задатак било је довољно вратити Шумадиској дивизији I позива њен коњички пук, или јој, у замену дати један свој пук.
За заштиту десног бока Комбиноване дивизије није било потребно ни умесно вршити поседање положаја Стари Виногради – Сувача – Белеге – к 284, на коме се уосталом није ни могао штитити десни бок Комбиноване дивизије, јер је тај положај био знатно повучен уназад у односу на десио крило Комбиноване дивизије на Косанином Граду.
Најбољу заштиту десног бока Комбиноване дивизије Коњичка дивизија би извршила својим активним маневарским дејством против остатака 21 дивизије. Појава само једног коњичког пука на правцу с. Десић – Бобија (к 372) – с. Петковица знатно би олакшала рад десне колоне Комбиноване дивизије и потстакла команданта те колоне да енергичније, без бојазни за свој десни бок, продире гребеном Цера ка Видојевици.
Узрок овој неактивности команданта Коњичке дивизије 19 августа лежи, вероватно, у његовој необавештености о успешном нападу Церске груне на 9 пешадиску дивизију. Да је командант Коњичке дивизије одржавао тесну везу са Церском групом, а за то је имао довољно средстава, и да је био стално обавештаван о ситуацији код те групе, он би и без наређења команданта II српске армије, по сопственој иницијативи, у духу нове ситуације код Церске групе, предузео маневарско дејство против остатака 21 дивизије и гоњење ка Дрини.
Бојазан команданта Коњичке дивизије за изложеност сопственог бока према непријатељу са правца С. Маове – с. Десић била је претерана. Коњичка дивизија, као врло покретљива и еластична оперативна јединица, уствари није ни имала бокове; она је лако могла померати и фронт и своје бокове.
Чак ни позадина Коњичке дивизије, због малог броја возова, није била осетљива, јер се могла наслонити на возове ма које суседне оперативне јединице. А за једну операцију кратког трајања, као што је било гоњење до Дрине, Коњичка дивизија се могла користити резервиом муницијом и храном, а и реквизицијом, нарочито сточне хране.