Одбрана III српске армије
Заузећем Поповог Парлога (к 406) од стране десне побочнице 9 пешадиске дивизије 15 августа увече и отступањем Лешничког одреда са Поповог Парлога ка Завлаци, непријатељ је добио могућност дејства у бок и позадину III српске армије. Међутим, њен командант је рачунао да ће Церска група, која је требало да је већ избила на Текериш, моћи парирати опасност по десни бок и позадину његове армије, па је стога остао при одлуци да 16 августа прими бој на јаребичкој одбранбеној линији.
Борба на отсеку Дринске дивизије II позива (десни армиски отсек). Као прва испољила се опасност са Поповог Парлога. 16 августа изјутра непријатељски ретки стрељачки стројеви спустили су се са Поповог Парлога у бок Дринске дивизије II позива. Борба се развила у селу Јаребицама и водила се до подне. Непријатељ је био протеран ка Поповом Парлогу.
Око подне непријатељ је покушао да са Поповог Парлога наступа у источну страну, гребеном Иверка, ка Рајином Гробу и Великој Глави, те се око 13.30 часова развила јака борба, на фронту Попов Парлог – Бобија, између десне побочнице 9 дивизије и пешадиских одељења упућених са отсека Дринске дивизије II позива ка Бобији (к 442). Напад српских одељења, помогнут јаком артиљериском ватром, зауставио је кретање непријатељске побочнице ка Великој Глави (к 367). Борба се завршила у 17.30 часова.
Око 16 часова непријатељ (лево крило 36 дивизије) се почео развијати према левом отсеку Дринске дивизије II позива Липовац – Симино Брдо, а у 18.20 часова, пошто се прикупио код Јаребичке Цркве, предузима снажан напад и избија на западне падине Симиног Брда. У 18.40 часова, са 500 – 600 м од главног положаја, он полази у енергичаи напад и у силном налету приближава се на око 200 – 300 м, али је српска ватра била тако убитачна, да је окренуо леђа и сјурио се у долину Јадра.
У 19.20 часова борба на отсеку Дринске дивизије I позива била је завршена.
Борба на отсеку Дринске дивизије I позива. – Непријатељ (36 пешадиска дивизија) је према овом отсеку почео наступање у рано јутро преко с. Слатине и ка крајњем левом крилу Мајдана, при чему је био тучен артиљеријом са Великог Граца (предњи положај) и Пушкаревца. Његови напади били су управљени углавном на Велики Градац и на Мајдан, али су били одбијени. У 14 часова непријатељ понавља напад са ојачаном пешадијом. Борба се огорчено води на целом отсеку Дринске дивизије I позива. У дивизиској резерви остала је само пионирска чета, а у армиској – неколико чета III позива. Ситуација је била критична. Велики Градац је пао. Непријатељ предузима напад на Пушкаревац, где и последња, пионирска чета, излази на положај и отвара јаку пушчаиу ватру; 8 пољска батерија дејствује картечном ватром; пожртвованост српских старешина и војника била је јединствена: непријатељски јуриш на Пушкаревац је одбијен.
Борба код Крупња. Кад је командант 5 пешадиског пука II позива (упућен 15 августа увече из армиске резерве са Малог Граца правцем Завлака – Крупањ) дошао на Дренов Остењак, затекао је овакву ситуацију: непријатељ држи Крупањ; Руднички четнички одред је на Доловском Брду; на источној страни р. Ликодре нема српских трупа. Сходно ситуацији, он упућује 1 батаљон да поседне положај Милутинов Гроб – Мрамор (к 575), а команданту Рудничког одреда наређује да поседпе Велике Њиве и Миоковац. Остатак пука задржава у резерви иа Дреновом Остењаку. Распоред је завршен до 7 часова.
У то време непријатељ је са Јагодње наступао целом својом 42 дивизијом. Командант 5 пешадиског пука решио је да непријатеља нападне преко с. Бањевца, да би га обмануо о својој снази, натерао на равијање и тиме добио што више у времену док се бој код Јаребица не заврши.
Међутим, 13 пешадиска бригада, наступајући друмом од Гричарског Гробља за Крупањ, напала је, око 13 часова, делове Рудничког четничког одреда на Миоковцу и протерала их.
42 дивизија почиње обухватати лево крило нападног поретка 5 пешадиског пука, те се он повлачи на полазни положај Милутинов Гроб – Мрамор, али не успева да се на њему задржи. Услед јаке кише, развучености фронта и испресецаног земљишта, трупе су биле испуштене из руку старешина. Тек предвече се на Равном Брду, јужно од с. Беле Цркве, прикупило само 400 људи са 3 митраљеза и 2 брдска топа; упућено појачање (2 допунске чете и 5 Дебанжових топова) стигло је на Недино Брдо, 5 км северно од Крупањског одреда. Код та два места прикупљали су се у току ноћи 16/17 августа растурени делови Крупањског одреда.
Непријатељ није гонио, већ се задржао на Кулишту и Дреновом Остењаку, те је ноћ 16/17 августа прошла на миру.
11 брдска бригада кретала се, 16 августа, гребеном планине Борање, преко Црног Врха, и око 23 часа стигла је на планину Јагодњу.
Одред генерала Иштвановића (2 батаљона са 2 брдске хаубичке батерије) стигао је 16 августа увече код Љубовије.
12 брдска бригада из 15 корпуса, маршујући од Сребрнице, стигла је такође 16 августа увече код Љубовије.
И тако је непријатељски 13 корпус успео 16 августа да разбије Крупањски одред и да отвори себи путеве: Крупањ – -Ликодра – Завлака; Крупањ – с. Баштав – Осечина; Крупањ – с. Шљивова – Пецка.
III армија је била тиме озбиљно угрожена на свом левом боку, јер су правци од Крупња ка њеној позадини били потпуно отворени. Нарочито је био опасан правац од Крупња преко Пецке, на коме се, поред 11 и 13 бригаде и 42 дивизије, могла појавити и 12 брдска бригада, укупно 2 1/2 дивизије: 31 батаљон, 6 1/2 ескадрона и 90 топова, а III армија имала је 18 батаљона, 3 ескадрона и 39 топова.
Повлачење III српске армије на положај код Завлаке. – У 16.45 часова командант III армије известио је Врховну команду о критичном стању армије због опасности са стране Крупња, а после 17 часова јавио је да једна непријатељска дивизија наступа правцем Крупањ – Завлака и да се делови армије на томе правцу повлаче.
Отступање III армије са јаребичке одбранбене линије било је, према томе, неодложно, и то на такав положај који би фронталио затварао и правац од Крупња. На расположењу су стајала два положаја:
код Завлаке, на линији Марјановића Вис – Рађевски Камен – Баштавско Брдо, и
код Осечине, на линији Белутак – Бадањ – Попово Брдо – Кик – Млађеви (Кик).
Да би одржао везу са II српском армијом која је била бој код Текериша, командант III армије одлучио се на повлачење на положај код Завлаке, и у 17.30 часова издаје заповест за повлачење, према којој се:
Дринска дивизија II позива повлачи на положај Марјановића Вис – к 241 – к 263 – Гробље (закључно);
Дринска дивизија I позива на положај Гробље (искључно) – Рађевски Камен – Шумер, с тим да обезбеди леви бок III армије.
Повлачење је извршепо под заштитом мрака у ноћи 16/17 августа без узнемиравања од стране непријатеља.
Нови положај (код Завлаке) имао је доста и осетних мана. Према јединој комуникацији с. Завлака – с. Осечина – Ваљево био је левим крилом знатно закошен уназад, и то баш крилом које је било изложено удару са Крупња и Пецке. На левом крилу и центру није било јачих ослонаца, а и конфигурација и обраслост предземљишта дозвољавале су непријатељу прикривено приближавање и добре осматрачнице. Десно крило, Марјановића Вис, било је слабо, јер је надвишавано са Влашића, а поред тога било је веома удаљено од левог крила II армије (на Беглуку), те је тиме веза између II и III армије била слаба. Слабост и осетљивост десног крила изазвале су озбиљну кризу у току одбране положаја III армије, због које се тамо морала упутити Тимочка дивизија I позива, а за парирање опасности од Крупња и Пецке – Моравска дивизија II позива (из стратегиске резерве).
Поглед на операције у заплави Јадра 16 августа
III српска армија у току тога дана успешно је извршила задатак добијања у времену и простору и стварања ослонца за маневар главне снаге II српске армије на пресудпом правцу – преко Текериша. Држећи положај у висини с. Јаребица, III армија је у току 16 августа сузила зону ширења 9 пешадиске дивизије, не дозвољавајући јој да маневар свог десног крила шири јужније од уског гребена Иверка, чиме је знатно био олакшан рад Моравске дивизије I позива, јер јој је омогућено да својим левим крилом (3 пешадиски пук I позива) маневрује преко Беглука.
С обзиром на велику ширину одбранбеног фронта своје армије (Попов Парлог – Крупањ, око 25 км ваздушне линије), командант III армије сасредио је своје снаге на центру положаја, за затварање друма Лозница – Ваљево, ослабивши своја крила. Такав распоред одговара претпоставци да непријатељ продире главном снагом долином Јадра. О продирању 8 корпуса, северно, и 42 дивизије и 11 и 13 бригаде, јужно (преко Крупња), командант III армије, изгледа, није имао података, иначе не би смео оставити онако слаба крила, нарочито јужно (Крупањски одред), које је било знатно удаљено и без наслона на суседне трупе, а притом врло осетљиво у односу на леви бок и позадину III армије. Према томе, слаба снага Крупањског одреда, која је од артиљерије имала свега 2 брдска топа (а сама 42 дивизија имала је 50 оруђа), претстављала је главну слабост одбранбеног фронта III српске армије.
Разуме се, и та је слабост била последица предубеђења Врховне команде о опасности са северног фронта, због које су две дивизије упућене за Ваљево биле задржане на десној обали Колубаре, код Лазаревца, и тиме знатно удаљене од бојишта III српске армије. Да је бар једна од њих била код Ваљева, опасност од Крушва не би се осећала.
Па ипак, благодарећи крајњој неактивиости непријатељске крупањске групе, III српска армија се извукла из ове кризе.
Изгледа несхватљиво што јака крупањска група (42 дивизија и 13 пешадиска бригада), која је према себи при крају дана 16 августа имала само растројене остатке Крупањског одреда на Недином и Равном Брду, није продужила продирање ка Завлаци у току ноћи 16/17 августа, већ се задржала на Кулишту и Дреновом Остењаку. Међутим, да је то учинила, довела би III српску армију, која се налазила у повлачењу са јаребичке одбранбене линије, у безизлазан положај. Свакако да овако повољна прилика не би била пропуштена да је на том маневарском крилу армије био лично командант V армије, или бар командант 13 корпуса, јер не би дозволио да се у овако погодном моменту за угрожавање српског левог бока и позадине толико поклања пажња одмарању трупа.