Узроци и повод Првог светског рата
Рат између Аустро-Угарске и Србије био је увод у Први светски рат, што је дало повода да се верује да је он и био узрок Првог светског рата. Ту пропаганду нарочито је ширила Немачка, која се по завршетку Првог светског рата упињала да преко штампе, брошура и званичних публикација пребаци одговориост за рат на Србију, приказујући свету да је узрок Првог светског рата била великосрпска пропаганда, која је, тобоже, угрожавала интегритет бивше Аустроугарске Монархије.
Међутим, прави узрок Првог светског рата биле су империјалистичке супротности између великих сила око поновне поделе света. Покрет за ослобођење и уједињење који се почео ширити у југословенским земљама тешко да би довео до Првог светског рата, без обзира колики је удео у том покрету имала Србија, да није био посреди сукоб економских интереса великих сила.
После добивених ратова (Пруско-аустриског 1866 године и Француско-пруског 1870-1871), уједињена Немачка је толико била развила своју индустрију да је постала најјача индустриска земља у Европи и озбиљан такмац Енглеској. На крају XIX века немачка идустрија заузима друго место у свету (стала је одмах иза САД). Међутим, немајући „довољно” колонија, лишена главних извора сировина и тржишта на којима би могла пласирати све своје производе, она је почела да спроводи империјалистичко-колонијалну политику. Под паролом „Наша будућност је на морима”, она почиње нагло да јача своју трговачку и ратну морнарицу, чиме је, природно, дошла у сукоб са колонијално моћном и поморски снажном Енглеском, која је господарила прекоморским тржиштима и своју превласт на мору суревњиво чувала не желећи да је дели са другима. То је био главни узрок неизбежном сукобу два главна светска ривала, Немачке и Енглеске, за који се Немачка форсирано спремала, чекајући само погодан тренутак за ступање у рат. Стога је рат између Аустро-Угарске и Србије 1914 године једва дочекала и проширила га у Први светски рат.
Рат између Аустро-Угарске и Србије био је, према томе, само повод за Први светски рат, а не и његов узрок.
Узрок и повод рата између Аустро-угарске и Србије
За споровођење своје империјалистичке политике у правцу Истока, Немачка је у Аустро-Угарској нашла правог савезника.
Пошто је после изгубљеног рата против Пруске 1866 потиснута из Немачке, Аустро-Угарска је оријентисала своју политику према Балкану, који је иначе био циљ њене традиционалне политике. Тако је она послужила и немачком продирању на Исток („Drang nach Osten”). У првој етапи она је тежила да избије на Солунски Залив, а у другој на Дарданеле. И ту, на Балкану, дошла је у сукоб са Русијом, која је тежила да преко Бугарске избије на Дарданеле и Јегејско Море и тиме отвори себи дотле затворено Црно Море. Тај сукоб империјалистичких тежњи Аустро-Угарске и Русије на Балкану јасно се одражавао на спољну политику Србије. Држећи централну област Балкана, на којој су се укрштали утицаји Аустро-Угарске и Русије, Србија је падала под утицај час једне час друге. Док је под кнезом Миланом Обреновићем водила ратове за ослобођење својих јужних области испод турског јарма (1876-1878 године), Србија се наслањала на Русију, која је такође била у рату против Турске. Али када је Русија, склапајући Санстефански мир са Турском, 1878 године, покушала да створи Велику Бугарску на штету Србије, дошла је у сукоб са интересима владајућих кругова на челу са кнезом Миланом и ослободилачким тежњама српског народа. Аустро-Угарска је хтела то да искористи, па је помогла проглашење Србије за краљевину, док је склапањем тајне војне конвенције са краљем Миланом успела да га потпуно привеже за себе и да од Србије створи за једно време свог економско-политичког вазала и базу за ширење свог економско-политичког утицаја преко Македоније у правцу Солуна, потискујући руски утицај на том делу Балкана.
Превратом од 29 маја 1903 године, Аустро-Угарска губи свој економско-политички утицај у Србији и почиње да води отворену непријатељску политику према њој. Најпре је почела Царински рат, којим је хтела да Србију економски сломи, али се он завршио потпуним неуспехом, јер се Србија окренула силама Тројног споразума (Русији, Француској и Енглеској). Наслоњена на њих, она је престала да буде економско-политички вазал Аустро-Угарске; напротив, она сада постаје баријера на најкраћем и најпогоднијем правцу продирања Аустро-Угарске долином Мораве и Вардара ка Солуну и долином Мораве, Нишаве и Марице ка Цариграду (Дарданелима).
Ослобођена економско-политичке потчињености Аустро-Угарској, Србија је могла јаче подржавати ослободилачке тежње југословенских народа у Аустро-Угарској и идеју уједињења. Аустро-Угарска већ гледа у Србији свог непријатеља, који, с једне стране, ствара препреку њеном продирању ка Солуну и Цариграду (Дарданелима), а с друге стране, потстичући ослободилачка стремљења, угрожава интегритет Монархије.
Да би се решила Србије, аустроугарска војничка клика, са начелником Главног генералштаба Конрадом фон Хецендорфом и наследником престола Францом Фердинандом на челу, а у споразуму са немачким Главним генералштабом, желела је поштопото војничко уништење Србије, и то што пре, док се Русија, ослабљена после неуспелог рата против Јапана, војнички не оснажи. Анексијом Босие и Херцеговине указала се убрзо и прилика за обрачун са Србијом.
По избијању Младотурске револуције, Аустро-Угарска се бојала да ће нова Турска ојачати и тражити да јој се врати окупирана Босна и Херцеговина. Та бојазан, у вези са страховањем од великосрпске пропаганде у Босни и Херцеговини, утицала је на Аустро-Угарску да, 8 октобра 1908 године, прогласи анексију Босне и Херцеговине. Том Анексијом аустроугарска војничка клика је рачунала да ће сигурно изазвати Србију на отпор и увући је у нераван рат, у коме би, несумњиво, војнички била уништена, јер не би могла рачунати на војничку помоћ ослабљене Русије, тим пре што је она уочи Анексије – склопљеном Тајном конвенцијом са Аустро-Угарском – већ била дала пристанак на Анексију. У циљу обрачуна са Србијом, аустро-угарски Главни генералштаб саставио је ратни план за инвазију Србије, који је, са мањим изменама, био касније примењен при избијању рата 1914 године.
Анексија Босне и Херцеговине изазвала је у Србији најјаче огорчење народних маса, али је тадашња Српска влада, увиђајући сву опасност од усамљеног рата против Аустро-Угарске, била принуђена да, после безуспешних дипломатских протеста, по савету Русије, формално призна акт Анексије и тиме избегне нераван рат.
Младотурски панисламски покрет и анексија Босне и Херцеговине убрзо су изазвали зближење осталих балканских држава: Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке. То зближење се претворило у Балкански савез, чије су чланице од 8 до 18 октобра 1912 године објавиле рат Турској. Тако је почео Балкански рат.
Уздајући се у војничку моћ Младотурака и очекујући турску победу, Аустро-Угарска није ни покушала да спречи тај рат. Међутим, на њено изненађење, Турска војска је претрпела пораз, а Србија и Црна Гора изишле су оснажене из рата.
Аустроугарски водећи кругови били су избезумљени од гњева, јер Србија не само што је била повећана, него је решила и питање ослобођења српског и македонског народа испод турске окупације, тако да је свом снагом могла помоћи ослободилачке тежње преко Дрине, Саве и Дунава. Даље, граница између Србије и Црне Горе постала је заједничка. Није више било Новопазарског Санџака да раздваја те две самосталне братске државе, које би, ако би се консолидовале и ојачале, могле бити опасност по Аустро-Угарску, нарочито у њеном будућем рату против Русије.
Наши народи у Аустро-Угарској, одушевљени успесима Српске војске у Балканским ратовима, све снажније манифестују тежње за уједињењем југословенских народа, што доводи до јачања ослободилачких покрета у Аустро-Угарској у циљу уједињења југословенских народа са Србијом.
Због тога је Аустро-Угарска предузела низ дипломатских мера да умањи српске успехе, најпре избацивањем српско-црногорских трупа из Албаније (у зиму 1912-1913 године), а потом гурањем Бугарске у рат против Србије (у лето 1913 године), из кога је Србија ипак изишла као победилац. По демобилизацији Српске војске (при крају 1913 године), Аустро-Угарска потстиче Албанију на упад у тзв. Нове области, ради стварања Велике Албаније. А када је Србија извршила делимичну мобилизацију, протерала албанске трупе и, у циљу обезбеђења од нових албанских упада, заузела најважније стратегиске тачке на територији Албаније, Аустро-Угарска је упутила Србији ултиматум, тражећи да се њене трупе одмах повуку из Албаније, што је Србија, по савету Русије, морала и да учини.
После свих тих дипломатских акција, Аустро-Угарска је, у споразуму са Немачком, донела одлуку за директан рат против Србије, и то, по могућству, пре него што она, исцрпена балканским ратовима, успе да се опорави и ојача. Остало је само да се нађе згодан повод за рат, који се убрзо нашао у убиству аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије у Сарајеву, 28 јуна 1914 године (на Видовдан).
Према томе, најближи узрок рата између Аустро-Угарске и Србије лежао је у аустроугарској агресивној, ратноизазивачкој политици према Србији и унапред донетој, споразумној одлуци Аустро-Угарске и Немачке да се Србија уништи, с једне стране као сметња германском политичко-економском продирању на Исток, а с друге стране као жариште ослободилачке пропаганде међу југословенским живљем у Аустро-Угарској.