Колубарска битка

Војвода Путник је имао намеру да упорно брани Ваљево и да, по могућству, пређе у противофанзиву. Али ту своју идеју није могао остварити услед тога што су дотле морално јаке српске трупе почеле да се колебају. До тога је дошло услед крајње оскудице у оделу, обући и логорској опреми, а затим и услед врло велике оскудице у артиљериској муницији.

Већ од подне 14 новембра ситуација на фронту западно од Ваљева постаје крајње критична. Командант III армије морао је наредити повлачење. Због овог непријатељског продора западно од Ваљева, као и због попуштања I армије, чији је морал пао „испод сваке критике" и чији војници „одричу послушност и неће да се бију" командант I армије такође издаје у 14 часова заповест за повлачење.

И поред постигнутог успеха на десном крилу Ужичке бригаде, трупе Ужичке војске морале су, 15 новембра по подне, предузети повлачење, јер се и Рогачички одред (бочни одред I армије) већ био повукао са Дебелог Брда, а и због тога што су све три армије, после неуспеле одбране Ваљева, биле у повлачењу на десну обалу Колубаре.

Повлачење са ваљевских положаја на десну обалу Колубаре извођено је под веома тешким околностима. Пре свега, морал трупа био је осетно поколебан, а то је била последица ранијих догађаја.

Територија на којој се одиграла Колубарска битка простире се у ширем смислу између Колубаре, Саве, Дунава, В. Мораве, р. Лепенице, р. Груже, Краљева, Гуче, Ариља, Пожеге, р. Ђетиње, Бајине Баште и Ваљева и обухвата углавном област Шумадије.

Тешкоће које су у току 15 новембра ометале повлачење трупа I армије, још су се више увећале пристизањем све већег броја избеглица, које су се тискале и увлачиле у колоне дивизија. Пут од Мионице ка с. Г. Топлици био је просто загушен, јер су се на том делу стицали возови I и III армије.

Пошто се III армија пребацила још у току 16 новембра свим снагама на десну обалу Љига, остављајући на њеној левој обали само слабе заштитничке делове, то је командант I армије наредио 16 новембра увече да се покрет дивизија, нарочито возова, продужи још у току ноћи 16/17 новембра, како би се путеви што пре рашчистили од коморе и да би трупе у току 17 новембра могле избити на одређене отсеке.

У току 18 новембра на левом крилу I армије, код Дунавске II, десили су се догађаји који су још једном показали колико је ослабио морал трупа I армије.

Због великих поплава нашли су се 19 новембра предњи делови Комбинованог корпуса у врло тешкој ситуацији. Мост 7 дивизије код с. Скобаља био је оштећен, а острвце према с. Вреоцима било је толико поплављено да се морало евакуисати.

У циљу подизања морала трупа, командант I армије наредио је да се у току 20. новембра предузму делимични напади, и то: Дунавска II да нападне извиђачки одред 42 дивизије који је још држао лево крило Баћинца, а (3-ћи) претстражарски пук Моравске II на Миловцу да нападне извиђачки одред 36 дивизије на Орловцу.

У својој правилној оцени да Срби намеравају тући одлучну битку на Колубари, командант 5 армије био је донекле поколебан Поћорековом оптимистичком директивом од 18 новембра, према којој је 5 армија већ до 22 новембра требала да заузме припремни распоред на простору северно од р. Турије, тако да сутрадан одатле предузме наступање ка Београду.

Противнапад, који су 21 новембра споразумно предвидели команданти Моравске I и Тимочке II позива, почео је 22 новембра у 5.30.

Нема сумње да је у моменту избијања на Колубару аустроугарска Балканска војска, а нарочито 6 армија, била у тешком стању (рђаво време, лоши путеви и неуредно снабдевање). Али су и тешкоће у којима се налазила српска војска биле још веће.

Заблуда да се има посла само са српским заштитницама била је разбијена јаким отпором српских трупа нa Колубари и Љигу, нарочито пред фронтом 8 корпуса, на положајима југозападно од Лазаревца (Човка).

Покрети трупа I армије ради груписања за напад отпочели су рано изјутра 23 новембра. Међутим, због густе магле која је још од зоре обавила цео положај Сувобор - Игриште, постојала је бојазан да се трупе, које су иначе биле слабог морала, не извуку из руку старешина и распрше се по испресецаном планинском земљишту.

Овог дана увече поновo је пао снег. Наизменично, без већег прекида, снег и киша падали су све до 27 новембра, претварајући долину Колубаре у муљ и блатиште. Ове атмосферске непогоде још више су отежавале аустроугарским трупама дотур из позадине, а сем тога, проређивале су их разним болештинама.

Догађаји око Човке развијали су се тако брзо да командант Моравске I није могао да интервенише и утиче на њихов ток. Све се одиграло мимо његове воље.

Неуспех на центру српског фронта (пад Човке) није утицао на војводу Путника да се дефинитивно одлучи за повлачење. Аустроугарска 5 армија није имала потребне резерве да успех на Човки продуби и прошири. Са трупама 8 корпуса, које су избориле успех тек после дуготрајних исцрпљујућих борби, није се могло много рачунати у току нових напора.

Док је напад на фронту Моравске II почео малаксавати, дотле се на фронту Дринске I распламсавала све јача борба. Убацујући све јаче снаге, 48 дивизија је почела снажно нападати Дринску I, обасипајући нарочито Главицу врло јаком пешадиском, митраљеском и артиљериском ватром брдских и хаубичких оруђа с фронта и са бока, па чак и из позадине са леве обале Драгобиљске Реке.

Овог дана је у 5.45 почео наређени напад Обреновачког одреда са тежиштем на левом крилу - са к 225 у правцу с. Конатица. Напад се упочетку развијао успешно и непријатељ је после упорне борбе био избачен из својих добро утврђених ровова.

Аустроугарске трупе још нису у целини знале да су бојеви на Сувоборској греди, Љигу и Колубари добијени.

Повлачење трупа Одбране Београда ка новом положају Космај - Кошутица - Баровница отпочело је рано изјутра 30 новембра и извршено без додира с непријатељем. Због знатне удаљености новог положаја од Београда, његово је поседање завршено тек 1 децембра.

Због овог рокирања аустроугарских корпуса - Комбинованог ка североистоку, а 8-ог и 13-ог ка северу - трупе Одбране Београда, Обреновачког одреда и II армије нису биле узнемираване на својим новим положајима, те су 1 децембар искористиле за довршење поседања и утврђивање положаја, као и за попуну и одмор.

„Посведневно се потврђују извештаји, да је у непријатељској војсци зло стање у сваком погледу и да је само потребно да наше трупе прикупе све своје силе да непријатеља енергично нападну па је успех осигуран. Да би искористила ову ситуацију, Врховна команда намерава да нареди општи напад..."

По доласку у Ковиљачу 22 новембра увече, Поћорек је сазнао да пред фронтом Балканске војске не стоје заштитнице српске војске, за коју је веровао да је у повлачењу ка Крагујевцу, већ њене главне снаге развијене на линији: десна обала Колубаре и Љига - Проструга - Сувобор - Маљен.

Насупрот Поћореку, који је рокирањем своје 5 армије пренео тежиште напада на своје лево крило, војвода Путник је одлучио да I армијом изврши тактички пробој у правцу Сувоборске греде, а потом да енергично дејствује општим правцем Сувобор - Ваљево у позадину осталих аустроугарских снага, пред фронтом II и III армије и Ужичке војске.

Први дан Сувоборског нападног боја, 3 децембра, освануо је под густом маглом, али се око 7.30 магла дигла и цело бојиште је одједном било обасјано топлим и пријатним јесењим сунцем.

План напада команданта III армије био је да свака дивизија нападне непријатеља пред својим фронтом, стим да Дринска II помогне Комбиновану дивизију довољно јаким снагама при њеном нападу на Чикер.

У току 3 децембра је извршен свечани улазак у Београд. Један телеграм, пун изјаве о поданичкој верности, упућен цару, изазвао је радосно клицање широм целе двојне монархије. Деловима војске и речне флотиле који су учествовали у овој свечаности одобрен је једнодневни одмор.

План напада команданта III армије остао је исти - продужити и 4 децембра напоре да се овлада Чикером. Нарочита заповест за напад 4 децембра није издавана.

План команданта I армије био је да 5 децембра продужи напад ради избијања на планиску греду Проструга - Рајац - Сувобор - Бабина Глава. На тој греди дивизије су имале да се групишу, а за непријатељем да упуте само гонеће одреде.

Уз снажну ватру целокупне артиљерије Моравске и Тимочке I позива 3 пук I позива успео је да се до 10 часова подвуче под сам северни део Кременице и да у једном налету избије на њега.

План војводе Путника да I армијом изврши противофанзиву и пробој непријатељског фронта у правцу Сувоборске греде одговарао је тадашњој ситуацији пред фронтом те армије.

Охрабрен постигнутим успехом 18 дивизије 16 корпуса у тродневном задржавању надирања Ужичке војске ка гребену Маљен - В. Козомор, Поћорек се надао да ће 16 корпус моћи да брани горњу Колубару и на њој заустави даље гоњење I армије после сувоборског пробоја.

Стање код непријатеља, а нарочито пред центром српске I армије, било је ужасно. Растројство трупа је достигло врхунац. Бежећи у паничном страху на све стране, непријатељ је (50 и Комбинована дивизија 16 и 1 дивизија 15 корпуса) у току 6 децембра оставио преко 1.300 заробљеника (19 официра међу којима и начелник штаба 7 брдске бригаде).

И поред Поћорековог потстицања на енергичнији напад на фронту српске II армије која, према ухваћеној депеши „не може даље издржати у бици пред Аранђеловцем", напад Комбинованог корпуса 6 децембра извођен је са недовољно жестине и давао је утисак да су трупе преморене.

Ноћ 6/7 децембра прошла је на фронту I армије без јаче борбе. Измешани остаци разних бригада главних снага 16 корпуса и 1 дивизије 15 корпуса продужили су и у току ноћи повлачење ка с. Дивцима и Ваљеву, остављајући на важнијим правцима слабије заштитничке делове.

Мирно проведено пре подне 7 децембра на фронту 16 корпуса појачало је код Поћорека уверење да Срби нису у току ноћи 6/7 децембра били у стању да испоље јачу офанзивну моћ и да треба рачунати на њихов застој пред горњом Колубаром. При томе се Поћорек и даље надао да ће 5 армија потпуно преокренути ситуацију.

Окретање целе I армије на запад и њено упућивање ка Ваљеву десном обалом Колубаре претстављало је, с једне стране, непотребан губитак времена, и то у ситуацији када је растројени 16 корпус требало најенергичније гонити, а са друге, довело је до великог нагомилавања трупа и излишних губитака при фронталном нападу на јаке ваљевске положаје.

Ситуација се на Космајском отсеку још више погоршала када је пао и сам гребен Космаја. За преотимање и Космаја и Маловња требало је више снага од оних које су прикупљене за противнапад на Маловањ.

Иако напад 7 дивизије у току 9 децембра на Маловањ, који је започет пре добијеног наређења за повлачење, није имао успеха, ипак је непријатељу користио утолико што је Одбрану Београда држао у неизвесности у погледу даљих његових намера.

Данас је тешко схватити толику Мишићеву обазривост и кочење акције његових дивизија у ситуацији која је налагала незадржива, смела и безобзирна дејства, и то утолико пре што је генерал Мишић добро познат са својом командантском смелошћу чак и у много неповољнијим ситуацијама.

Према плану војводе Путника за нападну битку, трупе Одбране Београда имале су да изврше врло важан и тежак задатак: да се пошто-пото одрже на космајско-варовничким положајима, образујући стожер око кога се окретало офанзивно лево крило и центар српског стратегиског фронта.

Иако је начелник штаба Балканске војске био још 9 децембра мишљења да је 15 и 16 корпусу потребан дужи одмор северно од Саве у Срему, Поћорек се ипак надао да ће избећи пребацивање својих снага преко Саве и да ће моћи задржати 5 армију код Београда, а 6-ту на десној обали Саве.

Због сувише развученог распореда проређених и слабих снага 6 армије (15 и 16 корпуса), Поћорек је наредио 10 децембра пре подне да њене јединице наставе постепено повлачење ка Шапцу, а мостове тренове и колонску комору да евакуишу преко Саве. Питање пребацивања осталих трупа преко Саве Поћорек је оставио на решавање командантима 15 и 16 корпуса.

На убрзање напада Врховну команду су гонили и спољни моменти. У то време су се догађаји на главном Галициском војишту развијали неповољно по Русе, који су се налазили у повлачењу. Бугарска, која се од напада на Србију уздржавала само из страха од руске победе, могла је сада имати одрешене руке и напасти Србију.

До 12 децембра је још постојала нада да ће 5 армија моћи да одржи Београд као врло важан ослонац за нову офанзиву. Међутим, 12 децембра се показало да су радови око утврђивања београдског мостобрана врло споро напредовали због тога што је већина батаљона била употребљена за борбу, те није било радне снаге за утврђивање.

Својим рано започетим (у 6.30) и енергичним продирањем III армија је изненадила 8 и 13 корпус док се још нису организовали за одбрану на новом положају. Нарочито је 13 корпус био изненађен продирањем леве колоне Комбиноване дивизије, док су му се дивизије, у првом реду 36-та још налазиле у повлачењу ка новом положају Витковица - к 234.

На уском фронту, са добро наслоњеним крилом на Макиш а усто штићено и ватром монитора са Саве, затим са јаким ослонцима с. Жарково и Кошутњак, као и јаким редвијем Баново Брдо (к 206), десно крило мостобрана, које је посео 13 корпус, имало је повољне услове да пружи јак отпор дивизијама III армије.

Пошто Тимочка дивизија I позива, по извршеном пробоју центра београдског мостобрана, није предузела гоњење у току ноћи 14/15 децембра, а крила мостобрана су и даље остала неначета, то су корпуси 5 армије могли вршити неузнемиравано повлачење ка одређеним мостовима на Сави и пребацивање на њену леву обалу.

Поћорек није чак ни 9 децембра потпуно схватио тежину претрпљеног пораза у Србији, иако су потчињени команданти корпуса у својим извештајима износили стварно тешко стање својих јединица.

Колубарска битка је била изненађење за Поћорека. Кад се нашао пред Колубаром, Поћорек није био свестан да је већ започео Колубарску битку.

Интересантно је да Поћорек није хтео да увиди своје основне стратегиске погрешке - предузимања офанзива са недовољном снагом и средствима - чак и после слома друге офанзиве, а тиме и своје личне каријере ратног команданта.

После Церске битке и битке на Дрини, аустроугарске јединице ушле су у Колубарску битку са знатно већим искуством и тактичком способношћу него што су их у почетку рата (у Церској бици) имале.

Колубарска битка је тада спасла Србију од пропасти, подигла морал војсци и народу и прославила их широм света. После Колубарске битке углед Србије порастао је до највишег степена: мала Србија од непуна 4 милиона становника двапут је тукла Балканску војску моћне царевине која је имала преко 51 милион становника.

После Церске битке и битке на Дрини, аустроугарске јединице ушле су у Колубарску битку са знатно већим искуством и тактичком способношћу него што су их у почетку рата (у Церској бици) имале. Оне су, уопште узев, кроз цео период Колубарске битке показале добру тактичку увежбаност.