а) Дејства I армије
Изјутра 11 децембра Поћорек је пре поласка из Ковиљаче за Петроварадин наредио пребацивање 6 армије преко Саве у Срем, стим да се 15 корпус распореди на простору с. Суботиште – с. Голубинци, а 16-ти на простору с. Товарник – Рума. Пребацивање 16 корпуса преко шабачког понтонског моста и превожење 15 корпуса – заједно са деловима 18 дивизије 16 корпуса – преко Саве, извршено је 12 децембра скоро неузнемиравано, тако да је од поноћи 12/13 децембра могло почети са скидањем понтонског моста. И 11 брдска бригада 18 дивизије која је остављена на ивици Шапца као посада ужег мостобрана, превезена је такође у току ноћи 12/13 децембра. До 6 часова 13 децембра био је скинут понтонски мост, док се превожење појединих мањих делова наставило под заштитом једног монитора и артиљерије, све до 13 децембра, када су се на обали Саве појавиле прве српске патроле.
Понтонски мост код Митровице скинут је тек у 15 часова 13 децембра.
Пошто се у току 12-ог и ноћу 12/13 децембра 6 армија пребацила преко Саве у Срем, а на правцу ка Дрини није било јачих непријатељских делова, то је 12 децембра I армија завршила гоњење непријатеља. У току 13 децембра само је прочишћавана територија од заосталих непријатељских одељења, а гонећи одреди су избили на обале Саве и Дрине.
Гоњење ка Шапцу вршено је скоро без отпора. Дринска I избила је 12 децембра на додељени отсек с. Дебрц – Црвена Механа – с. Лојаница, док је Дунавска II упутила у гоњење ка Шапцу само 1 батаљон, а остале снаге задржала на њиховим положајима код с. В. Бошњака (Драгиња) и с. Козарице. Тек у 9 часова је командант Дунавске II добио заповест команданта I армије да продужи гоњење и избије на линију Шабац – Лешница. До вечери је дивизија избила предњим деловима на линију с. Мишар – с. Овсиште – с. Д. Врањска – с. Слатина, а главнином на линију Станибор – Рустен – с. Заблаће – Љигин Гроб.
Гоњење ка Дрини вршено је такође без додира с непријатељем од стране Дунавске I, чије су трупе допрле: Коњички пук до с. Брезјака, са предњим деловима на Тршићском Брду; претходница до Мех. Кривајице са 1 батаљоном на Вел. Грацу; главнина дивизије до с. Мојковића.
Као што се види, 12 децембра, када су се јединице 15 и 16 корпуса налазиле у тешкој ситуацији услед пребацивања преко Саве код Шапца, дивизије I армије су биле врло неактивне. Узроци су: прво, што су заповешћу команданта I армије Обр. 3562 од 11 децембра главнине Дринске I и Дунавске II биле задржане у гоњењу ка Шапцу, а то је опет била последица задржавања главних снага I армије код Ваљева (по наређењу Врховне команде Обр. 7949), и друго, што је командант Дунавске II добио касно (тек 12 децембра у 9 часова) заповест команданта I армије за избијање на линију Шабац – Лешница, те је ка Шапцу упутио само 1 батаљон са 1 митраљезом, а са гонећим колонама кренуо тек око подне 12 децембра из околине с. В. Бошњака и с. Козарице.
Благодарећи таквој неактивности српских снага, 6 армија је пребродила 12 децембра тешку кризу нагомилавања трупа оба корпуса (15 и 16) на једном месту прелаза и пребацила се преко Саве „скоро неузнемиравано”. А може се замислити под каквим би се условима вршило пребацивање ова два корпуса преко Саве код Шапца, да су се Дринска I и Дунавска II појавиле око подне 12 децембра на линији: с. Мишар – с. Причиновић – с. Јевремовац и место прелаза код Шапца обасуле јаком концентричном ватром. За то није било јачих сметњи са непријатељске стране, пошто је заштиту мостобрана образовала само 11 брдска бригада 48 дивизије на ивици Шапца.
б) Дејства III армије
Због јако развученог положаја на линији с. Степојевац – Градац и губитка једног дела Граца 11/12 децембра, командант 8 корпуса предлагао је да своје јединице повуче још у рано јутро 12 децембра на линију с. Мељак – с. Гунцати – Поглед – Гукавац. Међутим, командант 5 армије није то одобрио већ је наредио да 8 корпус истраје 12 децембра на свом положају, а да повлачење изврши у току ноћи 12/13 децембра. Да би 8 корпус истрајао на дотадашњим положајима, командант 5 армије упутио му је 12 децембра појачање: 78 пешадиски пук из 36 дивизије 13 корпуса из с. Јасенка ка с. Баћевцу, а потом и 16 пешадиски пук исте дивизије ка с. Мељаку. Из Београда су упућена 2 ландштурмска етапна батаљона, који су 12 децембра по подне стигли на Цветков Гроб. А и 71 пешадиска бригада из армиске резерве, која се налазила код с. Рипња, привучена је позади споја 8-ог и Комбинованог корпуса (Драгановац – Љута Страна).
Трећа армија је успела 12 децембра да заједничким нападом Дринске II и Комбиноване дивизије сломи отпор 9 дивизије 8 корпуса и одбаци је ка с. Мељаку. Дринска II позива отпочела је напад у 6.30 са положаја на десној обали р. Бељанице: к 186 – Вртаче на леви отсек 9 дивизије с. Борак – с. Лесковац, и то: десном колоном (4 батаљона и 8 топова) преко источног дела с. Борка ка источном делу Виса (тт 259), а левом (4 батаљона и 10 топова) преко с. Лесковца и к 221 ка Вису (тт 259). Дивизиска резерва кретала се позади десне колоне.
Због неактивности десног крила Комбиноване дивизије, лева колона је при подилажењу непријатељским рововима код с. Лесковца потпала под бочну ватру са десне обале р. Опарне, што јој је успорило напредовање. Око 15 часова су обе нападне колоне кренуле на јуриш и одбациле непријатеља са отсека с. Борак – с. Лесковац. Том приликом је заробљено око 500 војника са неколико официра. У напад је ускоро уведена и дивизиска резерва која је енергичним дејством овладала Висом (тт 259) и тиме онемогућила 9 непријатељској дивизији да се задржи на прихватном положају Прогон (к 191) – Вис (тт 259). Сем тога, предухитрила је и 78 пешадиски пук који је био упућен из 36 дивизије 13 корпуса да затвори продор између 9 и 21 дивизије код с. Бождаревца, те је уместо код с. Бождаревца 78 пук посео положај код с. Баћевца. Због овога је 9 дивизија била у врло тешком положају – лево крило јој је било јако угрожено. Благодарећи упорном држању 91 пешадиског пука на положају код с. Борка и затварању продора код с. Баћевца, где су, поред 78 пешадиског пука, стигли још и 1 батаљон 102 пешадиског пука и дивизиска коњица, 9 дивизија је успела да се у реду повуче на нови положај с. Мељак – с. Гунцати.
Трупе Дринске II позива преноћиле су 12/13 децембра на простору Вис (тт 259) – северна ивица с. Бождаревца – северна ивица с. Борка – Бурковац.
Напад на Степојевац, који је 11 децембра започео претходнички пук (5 прекобројни) Комбиноване дивизије, наставио се у току 12 децембра када је око 13 часова уведен и 1 прекобројни пук (из главнине дивизије), десно од 5 прекобројног. Ова два пука образовала су десну нападну колону, чије је тежиште (6 батаљона) било управљено на лево крило непријатељског положаја испред с. Степојевца. Напад је вршен уз јаку артиљериску подршку. Дејство артиљерије било је тако снажно да непријатељ није ни сачекао јуриш, већ је око 13.20 отступио у четврти ред ровова. Међутим, пред налетом првог борбеног реда и снажном артиљериском ватром, непријатељ се није могао задржати у позадњим рововима, већ је растројен почео бежати. Десно крило 5 прекобројног пука избило је на Цариновац у 15 часова, где се зауставило ради уређења и попуне муницијом. За њим су пристизали његов левокрилни батаљон и 1-ви прекобројни пук.
За даље гоњење ка с. Мељаку командант III армије упутио је 2 коњичку бригаду. Међутим, по споразуму команданата 5 прекобројног пука и 2 коњичке бригаде, гоњење ка Мељаку предузео је 5 прекобројни пук са коњичким митраљеским одељењем, а 2 коњичка бригада је остала позади. Протеравши непријатељске делове са Пресеке, 5 прекобројни пук је наставио гоњење ка Мељаку, али је код Циганских кућа заустављен ватром са организованог положаја те је ту заноћио у додиру са непријатељем. Први прекобројни пук заноћио је позади 5 прекобројног, као главнина десне колоне.
Други прекобројни пук из дивизиске резерве, који је такође био упућен да гони ка Мељаку, задржао се на преноћишту 12/13 децембра јужно од Угара.
Шести прекобројни пук (лева колона Комбиноване дивизије) је, због јаког непријатељског отпора на Конатичкој коси (Брекиња – Бељевине), захтевао јачу подршку артиљерије. Стављена су му на располагање 2 брдска топа, а наређено је да га помаже и једна пољска батерија. Дејство ове артиљерије било је успешно тако да је око 14 часова непријатељ почео делимично напуштати ровове. На Конатичкој коси, која је заузета јуришем, заробљено је преко 500 војника из 11 пука 9 дивизије. У 15.15 је предузето гоњење преко с. Конатица, Осретка и Частрине ка с. Вранићу, где је претходница стигла у 19.30, а затим је преко Жутог Брда избила на Јасеновац. Ту је пук заноћио пошто, због рђавог извиђања претходнице, командант пука није добио потребне податке о непријатељу код с. Мељака и с. М. Моштанице, где су се виделе ватре. Тиме је пропуштен повољан моменат да се на растројене непријатељске трупе изврши ноћни напад који би свакако дао велике резултате.
Нападу 6 прекобројног пука на Конатичку косу садејствовала је 1-ва коњичка бригада, која се од с. В. Црљена пребацила (без возова и артиљерије) преко с. Цветовца на с. Пољане, где је прешла р. Лукавицу и око подне избила на прелаз р. Бељанице према Бељевинама. Њих је око 13.30 заузео четнички одред који је био придат 1 коњичкој бригади. Када је око 14 часова непријатељ почео отступати испред 6 прекобројног пука, претходница 1 коњичке бригаде и четнички одред су га напали у десни бок (преко Бељевина), док је главнина бригаде продужила друмом с. Конатица – ка Благоја Конаку. Одатле је протерала непријатељске пешадиске делове (делови 36 дивизије 13 корпуса, који су у току ноћи 9/10 децембра отступили из с. Вреоци у правцу с. Конатица) и продужила ка Ивојевцу (к 190), где је такође протерала делове 36 дивизије.
Претходница и четнички одред кретали су се као побочница бригаде, правцем Осредак – Аниште на Јасењак (к 167), са кога су отворили изненадну ватру на једну непријатељску колону (52 пук 36 дивизије) која се неуређено кретала ка Раскрсу (друмом с. Конатице – Обреновац). Извршен је јуриш и, уз садејство главнине бригаде која се кретала од Гробља ка Раскрсу, заробљено је 8 официра и 300 подофицира и војника (заплењено је цело митраљеско одељење са командиром). Остатак непријатељске колоне распрштао се по околним шумарцима. Бригада је заноћила на положају код с. Мислођина, упутивши један ескадрон са водом митраљеза у правцу с. Барича, а један ескадрон правцем Врх – Засик – Звезда, ради одржавања додира с непријатељем. Обадва ескадрона дошла су у додир с непријатељем који је заноћио на линији с. М. Моштаница (делови 36 дивизије 13 корпуса) – с. Мељак (делови 9 дивизије 8 корпуса).
Тимочка II позива, иако није имала додира с непријатељем, извршила је 12 децембра врло кратак марш од с. Пиромана до Шиљине Механе (раскрсница путева у с. В. Бари).
У току 12 децембра 13 корпус је отступао: 42 дивизијом од Обреновца ка положају Дубоко (ј-з од Умке) да би посео за одбрану положај Дубоко – Дрењак, а 36 дивизијом од с. Мислођина ка с. М. Моштаници, ради поседања положаја у продужењу 42 дивизије (отсек Звезда – Луг) и хватања везе са 9 дивизијом 8 корпуса код с. Мељака.
Моравска II позива предузела је покрет из Ваљева за Лазаревац у 5.30, и то артиљеријом преко Мионице и с. Жупањца, а пешадијом преко с. Словца – с. Непричаве – с. Рубрибреза за Бели Брод. Дивизија је заноћила 12/13 децембра пешадиским пуковима на простору с. Словац – с. Непричава, а артиљеријом код Мионице.
С обзиром на ситуацију иа фронту III армије, било би корисније да је обједињено дејство левог крила Дринске II позива и десног крила Комбиноване дивизије. У том случају свакако не би дошло до застоја леве колоне Дринске II, који је успорио надирање целе ове дивизије преко с. Лесковца и с. Степојевца. С друге стране, истиче се неуморно залагање и просто отимање појединих јединица Комбиноване дивизије за првенство у гоњењу непријатеља. Тако например, 5 прекобројни пук Комбиноване дивизије, који је поднео главни терет у нападу на с. Степојевац, кренуо је у 16.30 у гоњење 9 дивизије ка с. Мељаку. Када је командант 1 батаљона 2 прекобројног пука саопштио да ће његов батаљон да преузме гоњење и да за њим иде цео 2 прекобројни пук, који је одређен у гонећу колону, командант 5 прекобројног пука одговорио је „да је 5 прекобројни пук у покрету и да се сад не може задржавати”. Притом је команданта 1 прекобројног пука, који се налазио десно од њега, известио да ће 5 прекобројни пук гонити непријатеља, а да се 1 прекобројни свије у колону за њим.
Сличан елан у гоњењу показао је и 6 прекобројни пук Комбиноване дивизије, који је по овлађивању Конатичком косом (Брекиње – Бељевине) предузео гоњење преко с. Конатица правцем: Осредак – с. Вранић – Жуто Брдо ка Јасеновачкој Коси.
Грешка је што је 12 децембра Коњичка дивизија употребљена парцијално и што је 2 коњичка бригада задржана код с. В. Црљена, очекујући да јој Комбинована дивизија отвори друм с. Степојевац – с. Мељак за гоњење. То је проузроковало да је 2 коњичка бригада остала целог дана ван дејства и после заузећа с. Степојевца, јер је гоњење ка Мељаку вршио 5 прекобројни пук, а не ова бригада.
Енергија 1 коњичке бригаде у проналажењу начина да пређе р. Лукавицу и р. Бељаницу и даље њено енергично гоњење служе као пример како је требало употребити целу Коњичку дивизију. Штета је само што је командант 1 коњичке бригаде управио тежиште гоњења правцем с. Конатице – Мислођински положај, уместо да се држао правца с. Конатице – Жуто Брдо – Јасеновац – Селиште ка споју 13 и 8 корпуса, са циљем да се уклини између њих и дејствује на њихове унутрашње бокове. Пошто је 12 децембра по подне веза између ових корпуса била сасвим лабилна (десно крило 8 корпуса – 9 дивизије – отступало је друмом с. Степојевац – с. Мељак, а лево крило 13 корпуса – 36 дивизија – оступало је ка с. Моштаници), то би 1-ва коњичка бригада престизањем и наткриљавањем десног крила 8 корпуса стигла код Мељака пре њега, отсекла му отступницу, и одбацила га од везе са левим крилом 13 корпуса.
А да је уместо саме 1 коњичке бригаде упућена, 12 децембра изјутра, цела Коњичка дивизија из с. В. Црљена преко с. Цветовца на с. Пољане и даље општим правцем с. Конатице – Жуто Брдо – Јасеновац – Селиште – с. Сремчица, свакако да би непријатељу било онемогућено поседање нове линије: с. Остружница – Цветков Гроб – Петров Гроб.
в) Дејства II армије
Командант II армије увео је 12 децембра у напад и Шумадиску I позива и за тај дан јединицама дао ове задатке:
– Шумадиској I позива, у чији састав улази и 11 пук I позива са 2 батерије који је привремено био у саставу Обреновачког одреда, да наступа преко Великог Поља и к 203 на Поглед и, пошто овлада тим положајем, да продужи гоњење преко Глумчевог Брда (кроз с. Барајево), тежећи да овлада отсеком Ненадовац – Драгановац;
– Обреновачком одреду, да после потпуног заузимања положаја Таламбас – Пајшума, овлада положајем Рт и садејствује Тимочкој I у заузимању Подвиса, а потом да се задржи на положају Рт до даљег наређења;
– Тимочкој I позива, да што пре заузме Парцански Вис и Подвис.
Наређено је да наступање почне у 8 часова.
Продирање Шумадиске I позива до линије Поглед – Мех. Барајевска (Багрдан) вршено је без јачег непријатељског отпора, пошто је падом Вел. Поља 11 децембра увече била прекинута веза између левог крила 9 дивизије код с. Борка и десног крила 21 дивизије које је било на Вел. Пољу. Већ око 11.30 је десна колона Шумадиске I позива (19 пук I позива) избила на к 203 код с. Лисовића, а лева (11 пук I позива) између к 203 и Барајевске реке, одбацивши непријатељске делове ка с. Бождаревцу. Око 17 часова је десна колона избила између к 226 и Погледа, а лева између к 226 и Барајевске реке.
У то је време код с. Баћевца стигао 78 пешадиски пук 36 дивизије, који је имао задатак да затвори расцеп између унутрашњих крила 9 и 21 дивизије код Виса (к 259) и с. Бождаревца. Пошто је закаснио, посео је положај код с. Баћевца и косу западно од Мех. Барајевске (Тројан). Поглед и Гукавац били су поседнути остацима 21 дивизије (ок 2.000 пушака), који су били одбачени са Граца, Пајшуме и Таламбаса од стране леве колоне Тимочке I позива и Обреновачког одреда.
По избијању на к 226, десна колона Шумадиске I кренула је у напад на Поглед, а лева (без 6 чета које је задржала западно од друма у висини к 226 ради обезбеђења свог левог бока од с. Баћевца и Тројана) садејствовала је нападу десне колоне на Поглед. У 18.50 су заузети на јуриш предњи непријатељски ровови на Погледу у којима су се задржале трупе десне колоне, стим да 13 децембра у зору продуже напад.
Седми пук II позива, из састава Обреновачког одреда, заузео је јуришем цео гребен Пајшума – Таламбас – к 243, заробивши притом око 500 војника, 3 официра и запленивши 2 митраљеза. Пошто лева колона Тимочке I још није била заузела Подвис, продужено је наступање ка Рту, да би се његовим овлађивањем убрзао пад Подвиса. Остаци 21 дивизије са отсека Пајшума – Таламбас повукли су се на косу између Суве и Барајевске реке, у циљу заштите левог крила 9 дивизије, које је водило борбу код с. Борка. Али, пошто је око 15 часова стигло наређење команданта 8 корпуса за повлачење на нови положај с. Мељак – с. Гунцати – с. Барајево, то су остаци 21 дивизије са Пајшуме и Таламбаса посели јужну ивицу с. Барајева – Поглед.
У 15.30 су трупе Обреновачког одреда избиле на Рт (к 275) и ухватиле везу десно са левом колоном Тимочке I, која је у 14.30 јуришем заузела Подвис, а лево са десном колоном Шумадиске I јужно од Погледа (код к 226). Према заповести команданта II армије одред је остао на Рту, очекујући наређење за даљи рад.
После темељних припрема за напад још од зоре 12 децембра, лева колона Тимочке I предузела је јуриш на Градац и око 9 часова га потпуно заузела. Тиме је извршен пробој између левог крила 8 корпуса и десног крила Комбинованог корпуса. За парирање неуспеха на Грацу, командант 7 дивизије Комбинованог корпуса упутио је са Парцанског Виса (к 418) 1 1/2 батаљон са 4 топа да поврате Градац, али је та снага била исувише слаба да би могла зауставити даље напредовање леве колоне Тимочке I која је, по заузећу Граца, продужила напад на Подвис и Парцански Вис. У томе је имала јаку подршку артиљерије обеју колона Тимочке I. Одбачена посада Граца се уз подршку поменутог 1 1/2 батаљона 7 дивизије, зауставила на положају Гукавац, који је сачињавао лево крило нове линије 8 корпуса: с. Мељак – с. Гунцати – с. Барајево – Поглед – Гукавац.
У 14.30 је лева колона Тимочке I јуришем заузела Подвис и одмах предузела напад на Парцански Вис (к 418), и то са 4 батаљона од Подвиса, а једним батаљоном са јужне стране, од Шиљега.
Десна колона је наступала једним делом (3 батаљона) према Равном Гају и Бодољину, а остатком (2 батаљона) ка Парцанском Вису (к 418), садејствујући нападу леве колоне на Парцански Вис (к 418). После јаке артиљериске припреме и дејства ручних бомби, предузет је јуриш и око 17 часова су делови десне колоне избили на највиши ћувик (тт 418) Парцанског Виса. Непријатељ је отступио на другу утврђену линију између Парцанског Виса (тт 418) и Шибовика. Два батаљона десне колоне са Парцанског Виса (тт 418) продужила су напад на ровове друге линије, али је због ноћи напад заустављен.
У то је време лева колона успела да предњим деловима заузме изворни део Ајдучког Потока, али је заустављена јаком ватром испред Шибовика.
Колоне су заноћиле у непосредном додиру с непријатељем.
У раду Шумадиске дивизије I пада у очи касно започет напад 12 децембра. Да је уместо у 8, кренула у напад још у 6 часова – а томе нису стајале на путу никакве сметње јер се ова дивизија 11 децембра одмарала у резерви – могла је 12 децембра до мрака избити преко Гукавца и к 314 на гребен Парцански Вис – Љута Страна, у позадину 7 дивизије и раздвојити 8-ми и Комбиновани корпус. Својом појавом у позадини 7 дивизије изазвала би повлачење Комбинованог корпуса још у току ноћи 12/13 децембра, чиме би се уштедели крвави напади трупа Одбране Београда у току 13 децембра пре подне у циљу овлађивања Липом и Крајковом Баром.
г) Дејства трупа Одбране Београда
Рачунајући да ће напад опште резерве (15 пук I позива), који је предузет у току ноћи 11/12 децембра, успети, командант Одбране Београда је после поноћи 11/12 децембра издао заповест Обр. 801 за продужење напада 12 децембра, и то: десној колони (Моравска I позива) да нападне најенергичније непријатељско лево крило на линији к 305 – к 304 Крајкова Бара; 15 пуку I позива (општа резерва), који је био ојачан делом 3 пука I позива на Стражи (к 292), да се стави под команду команданта леве колоне, који ће га упутити са Липе на фронт к 318 – Мех. Трешња – Селиште; левој колони да притиском на лево непријатељско крило на Ковиони и Селишту, олакша 15 пуку I позива у извршењу његовог задатка.
Пошто 15 пук I позива није успео у ноћном нападу на Липу (поред осталог, и због тога што још није била заузета Стража, к 292) већ се по одобрењу команданта Одбране Београда повукао испред с. М. Иванче, то и ова заповест није базирала на стварним чињеницама, па је и њено извршење текло под условима друкчијим од предвиђених. Због тога је тежиште напада у току 12 децембра било најпре на овлађивању отсеком Стража (к 292) – к 305 – к 303 – к 304, одакле је непријатељ отежавао напад на Липу бочном и леђном ватром.
Сазнавши да Стража (к 292) и Липа нису заузете, командант Одбране Београда издао је у 9 часова команданту десне колоне ово наређење:
„Због тога што Стражу (к 292) нису синоћ заузеле ваше трупе, о чему сте ми погрешно послали извештај, ноћни напад на Липу, који је извела општа резерва, није успео. Настаните да Стража (к 292) што пре буде у нашим рукама, ради успешног напада на Липу. У исто време дејствујте најенергичније ка положају к 305 – к 304 – Крајкова Бара”.
Командант десне колоне поступио је по овом наређењу и већ у 11,15 известио да је 3 пук I позива заузео Стражу (к 292) и да ће делом снаге потпомоћи напад на Липу. Ради тога је командант 3 пука I позива упутио са Страже (к 292) два батаљона ка Липи, а са остала два батаљона кренуо ка к 305. О томе је одмах био извештен и командант 15 пука I позива од кога је захтевано да искористи ово садејство са Страже (к 292) и обнови свој напад на Липу.
Међутим, два батаљона која су била упућена са Страже, дочекана су јаком ватром са Липе, а у исто време су потпала и под леђну артиљериску ватру са к 305. Пошто 15 пук није предузимао напад већ је неактиван стајао испред с. М. Иванче, командант ова два батаљона се двапут жалио команданту Одбране Београда на пасивно држање 15 пука. Командант 15 пука I позива наводио је као оправдање за непредузимање напада разлоге: да је терен потпуно отворен, да трпи врло јаку ватру и с фронта и левог бока и да му је немогуће да крене напред, а да свој пук не изложи страшним губицима. Командант Одбране Београда примио је разлоге и наредио команданту пука да се следеће ноћи 12/13 децембра примакне положају на Липи тако да 13 децембра, уз садејство батаљона са Страже (к 292), једним налетом заузме Липу.
Увидевши да напад на Липу не може успети док се не заузме к 305, са које непријатељ туче бочном и леђном артиљериском ватром трупе које врше напад на Липу, командант Одбране Београда је наредио команданту десне колоне да по сваку цену и што пре овлада к 305, против које су већ била упућена два батаљона 3 пука I позива са Страже (к 292). Ова два батаљона су до 14.15 доспела под саму к 305, али су морала застати пред снажном непријатељском ватром.
За то време су 1 и 16 пук I позива (без 1 батаљона који је остао на Ракити Бари) из састава десне колоне (Моравске I позива) наступали ка к 303 (1 пук I позива) и к 304 (16 пук I позива) доста споро, због отвореног терена и врло јаке непријатељске ватре. Да би се наступање убрзало, убачен је између 1 и 16 пука I позива један батаљон 2 пука I позива, који је био у резерви позади Рајчег Брда. После тога су 1 и 16 пук I позива пришли до 17 часова на 200 – 300 м, а до 19 часова на око 50 – 60 м од непријатељских ровова и, после дејства бомбама, извршили јуриш који није успео. Ни поновни јуриш који је предузет у 22 часа на к 303 и к 304 није успео, док су 2 батаљона 3 пука I позива са Страже (292) заузела к 305. У току ноћи 12/13 децембра трајале су непрекидне борбе 1 и 16 пука I позива, у којима су се смењивали напади и противнапади. То сведочи о великој упорности 58 пешадиске бригаде 21 дивизије, која је држала отсек Липа – Стража (к 292) – к 305 – Крајкова Бара, тако да се на српској страни створио утисак као да тај отсек брани цела једна дивизија.
Напад леве колоне у циљу привезивања непријатеља на Ковиони почео је у 6 часова. Лево крило (18 пук I позива) успело је да се приближи непријатељским рововима на 200-300 м где се задржало и утврдило. Седми пук III позива, који је као десно крило колоне, био упућен 11 децембра на Липу, требало је да промени фронт и постави се на линију Точак – Џидовац, према Селишту и Пландишту, али због јаке непријатељске ватре то није могао учинити по дану, већ тек у току ноћи 12/13 децембра.
Батаљон 19 кадровског пука, који је био у резерви левог крила леве колоне и кретао се за 18 пуком I позива, зауставио се код горње Мех. Раље. Два батаљона 11 пука III позива, који су били у резерви леве колоне, задржани су на к 286 као општа резерва Одбране Београда, наместо 15 пука I позива, који је од ноћи 11/12 децембра уведен у напад на Липу.
Пребацивање десне побочнице са Маторца на Лупоглав извршено је под заштитом ватре њене две батерије. Даљи покрет од Лупоглава није вршен из бојазни да непријатељ не предузме бочно дејство од Изворића, куда је примећено пребацивање његових делова са Крајкове Баре.
Командовање резервом (15 пуком I позива) Одбране Београда било је у току 12 децембра неправилно јер се, због удаљености штаба Одбране Београда од нападног отсека командовање резервом вршило посредно, преко команданта десне колоне. Под таквим условима није ни чудо што је долазило до тога да се командант два батаљона, који су вршили напад на Липу, двапут обраћа команданту Одбране Београда (преко команданта десне колоне) за интервенцију да се резерва крене у напад.
Овакво обилазно командовање могло се избећи да је 11 децембра увече, чим је била уведена у напад, општа резерва (15 пук I позива) придата десној колони, с наређењем да десна колона пренесе тежиште напада на отсек Липа – Стража (к 292) – к 305, у циљу пробоја непријатељског фронта и дејства у правцу к 310 – Мех. Трешња, у позадину Ковионе. Имајући 15 пук I позива под својом командом, командант десне колоне најбрже би га могао ојачати, подржати својом артиљеријом и потпомоћи нападом осталих снага на отсек Стража (к 292) – к 305 – к 303, без чијег би претходног заузимања било тешко заузети Липу, као што се и десило.
д) Наређење за повлачење 5 армије на линију с. Остружница – Цветков Гроб – Петров Гроб – Авала – Мостине
До 12 децембра је још постојала нада да ће 5 армија моћи да одржи Београд као врло важан ослонац за нову офанзиву. Очајнички отпор на развученом положају с. Степојевац – Ковиона – Мостине имало је за циљ добитак у времену, како за пребацивање позадњих делова и возова преко Саве, тако и за утврђивање мостобрана испред Београда. Међутим, 12 децембра се показало да су радови око утврђивања београдског мостобрана врло споро напредовали због тога што је већина батаљона била употребљена за борбу, те није било радне снаге за утврђивање. Чак је и резерва мостобрана (2 ландштурмска батаљона) била упућена 12 децембра за појачање 8 корпуса. Било је јасно да је потребно више недеља интензивног рада, па да се београдски мостобран утврди за упорну одбрану. Међутим, 5 армија је била већ при крају својих снага и није могла толико времена држати Србе на довољном отстојању од Београда. Тако је 21 ландверска дивизија 8 корпуса била 12 децембра разбијена и сведена на 2.000 пушака, те се за тако ослабљене снаге морао одредити краћи положај.
Због овакве ситуације 5 армије послата су у току ноћи 12/13 децембра наређења да се ова армија повуче на линију с. Остружница – к 234 – Цветков Гроб – Авала – Мостине са оваквим распоредом: 13 корпус: 42 дивизија код Остружнице; 36 дивизија на друму северно од Цветковог Гроба; 8 корпус: 9 дивизија на Цветковом и Петровом Гробу до железничке пруге; 21 дивизија, ојачана са два батаљона 16 пешадиског пука 36 дивизије, позади 9 дивизије, као корпусна резерва, а Комбиновани корпус, који је и 13 децембра пре подне водио борбу на свом досадашњем положају, требало је да поседне отсек Авала – Мостине.