а) Напад III армије на десно крило београдског мостобрана (с. Жарково — Кошутњак)
Тринаести корпус, који је 13 децембра био слабије нападан него 8 корпус, задржао се до поноћи 13/14 децембра на линији с. Остружница – с. Железник, а потом се, по наређењу команданта 5 армије, повукао на Баново Брдо – десно крило београдског мостобрана. Али, пошто је требало да боље заштити пребацивање коморе и трупа преко блиских мостова на Сави, 13 корпус је посео за одбрану не само Баново Брдо већ и с. Жарково, Кошутњак и Кнежевачке Кречане, и то: 42 дивизија – с. Жарково, а 36 дивизија – Кошутњак и Кнежевачке Кречане.
На уском фронту, са добро наслоњеним крилом на Макиш а усто штићено и ватром монитора са Саве, затим са јаким ослонцима с. Жарково и Кошутњак, као и јаким редвијем Баново Брдо (к 206), десно крило мостобрана, које је посео 13 корпус, имало је повољне услове да пружи јак отпор дивизијама III армије. Ове дивизије, укљештене између Макиша и р. Саве са западне и уске долине Топчидерске Реке са источне стране, нису имале довољно слободе маневра, већ су биле принуђене да збијене нападају фронтално под дејством непријатељске концентричне артиљериске ватре са монитора, Бановог Брда, Дедиња и Торлака.
Командант III армије издао је (13 децембра у 23.50) заповест Обр. 3536 за гоњење 14 децембра, којом наређује:
1) Комбинована дивизија гони непријатеља даље до линије с. Железник – к 208 (Петлово Брдо) закључно. Од ове линије продужава гоњење целом гредом на левој обали Топчидерске реке све док не падне Баново Брдо, где ће се задржати фронтом према Сави.
2) Дринска дивизија II позива гони непријатеља даље до линије к 208 (Петлово Брдо) искључно – Топчидерска река. На овој се линији задржава и следује Комбинованој дивизији позади њеног десног крила само уколико буде потребно да је појача у току њеног дејства. Исто тако помагаће и лево крило II армије, ако оно буде наишло на јачи отпор.
3) Коњичка дивизија дејствоваће правцем с. Железник – с. Жарково, а и преко Макиша, ако терен не буде сувише подводан, обраћајући пажњу да не падне под јаку ватру непријатељских монитора.
4) Тимочка дивизија II позива остаје код Обреновца, са мањим одељењима код с. Скеле, осигуравајући се према Сави у висини Забрежја.
5) Моравска дивизија II позива домаршоваће код Мељака.
6) Кад Београд буде заузет, трупе се у њему неће задржавати, него ће тамо отићи Коњичка дивизија да се са потребним деловима у вароши уведе ред…
Да би помогао напад суседних дивизија (Шумадиске I позива и Комбиноване) командант Дринске II позива упутио је у гоњење: десну колону (2 батаљона 5 пука II позива и 2 митраљеза) правцем Орловац и даље низ Топчидерску Реку ка Топчидерском Врду и леву колону (6 пук II позива са 2 брдска топа) правцем Сикиљевац – Пландиште – с. Кнежевац – источна страна Бановог Брда. Главнина дивизије (6 батаљона и 5 батерија) остала је прикупљена код с. Рушња. Обе су колоне наишле на доста јак отпор непријатеља на Кнежевачким Кречанама. Притиснут пешадиском ватром обеју колона и артиљериском ватром главнине, непријатељ се у току поподнева повлачио по групама са Кнежевачких Кречана ка јужној ивици Кошутњака. По избијању на Кнежевачке Кречане, надирање леве колоне ка јужној ивици Кошутњака било је у великој мери ометано обостраном непријатељском бочном ватром. Због тога је она застала и заноћила на Кнежевачким Кречанама, док је десна колона заузела Миљаковац, где је заноћила не могавши даље услед јаког непријатељског отпора на Мајуру.
Да би заштитио извлачење своје коморе друмом с. Жарково – Београд, непријатељ је јаким снагама посео за одбрану положај с. Жарково – Кошутњак, са истакнутом тачком Кнежевачке Кречане. Сви покушаји Комбиноване дивизије да овлада с. Жарковом и Кошутњачком шумом остали су без успеха, те су нападне трупе заноћиле пред непријатељским положајем.
Исто тако су и покушаји напада 1 коњичке бригаде од с. Железника на с. Жарково и на непријатељску комору на друму између с. Жаркова и Чукарице били осујећени унакрсном артиљериском ватром са два монитора. Прва коњичка бригада заноћила је у с. Железнику, са деловима код Белих Вода. Ни 2-га коњичка бригада, која се пребацила преко Читачке Механе у долину Топчидерске Реке, није имала могућности да развије потпуно дејство, те је заноћила код с. Кнежевца.
Тимочка II позива остала је код Обреновца, са истуреним одељењима код с. Скеле и с. Забрежја. Моравска II позива стигла је 14 децембра код с. Мељака где је заноћила.
Отсек Баново Брдо, у вези са с. Жарковом и Кошутњаком, који је образовао десно крило београдског мостобрана, претстављао је његов најосетљивији део, због мале удаљености од мостова на Сави код Београда, преко којих се имала пребацити цела 5 армија (изузев одреда генералмајора Шена и 42 пешадиског пука). Успешан напад III армије на тај нај осетљивиј и део мостобрана довео би вероватно до окружења 5 армије и њене капитулације. Знајући за то командант 5 армије одредио је цео 13 корпус (42 и 36 дивизију) за његову одбрану.
Отсек Баново Брдо истицао се и својом топографско-тактичком јачином и добро је затварао уску нападну зону између Саве и Топчидерске Реке, тако да је нападач био принуђен да врши тежак фронталан напад под убитачном концентричном ватром браниоца. Напад на Кошутњак (Шуму и Вис) и с. Жарково, уским гребеном између Макиша и Топчидерске Реке, захтевао је јаку артиљериску припрему и подршку, а за то је требало груписати артиљерију свих дивизија прве линије III армије (Комбиноване, Дринске II позива и Коњичке дивизије) као и њену армиску артиљерију.
Уместо овакве планске артиљериске припреме и подршке напада Комбиноване, Дринске II и Коњичке дивизије, командант III армије упућује своје дивизије у гоњење ка Београду као да непријатељ није посео овај јак мостобран.
б) Пробијање центра београдског мостобрана (с. Кумодраж – Торлак)
После неуспешне одбране Петровог Гроба, 8 корпус (9 дивизија и остаци 21 ландверске дивизије) повукао се 13 децембра после 15 часова на центар београдског мостобрана Гољино Брдо (са Миљаковцем као предњом тачком) – раковички барутни магацин – Јајиначка коса (к 209) – Торлак (к 324) – Разбојиште – Ђурђин Гроб (к 340) – Стражара. По извршеном повлачењу 7 дивизије и остатка 104 ландштурмске бригаде Комбинованог корпуса са Парцанског Виса (к 478), Равног Гаја и Ковионе, ове су јединице поселе део мостобрана Торлак (к 324) – Разбојиште – Ђурђин Гроб – Стражара, а 8 корпус се распоредио западно од Торлака на отсеку Јајиначка коса (к 209) – раковички барутни магацин – Мајур. Иако је отсек 8 корпуса топографски слабији, ипак је његова одбрана могла бити добро потпомогнута концентричном артиљериском ватром са Бановог Брда, Кошутњака, Топчидерског Брда и Торлака (артиљерија са Торлака и Бановог Брда тукла је бочно нападне колоне Шумадиске I).
Торлачки положај: Торлак (к 324) – Ђурђин Гроб (к 340) – Стражара, са предњом тачком Разбојиште, састоји се из два дела: отпорне тачке Торлак (к 324) и отпорног центра Кумодраж са отпорним тачкама с. Кумодраж, Ђурђин Гроб и Стражара и предњом отпорном тачком Разбојиште. Положај је топографски јак и добро затвара правац наступања крагујевачким друмом ка Београду. Нарочито је јак отпорни центар с. Кумодраж, јер испред себе има јаку предшу тачку Разбојиште, која му повећава дубину и са које се фланкирају приступи ка Стражари, а нарочито ка Торлаку (к 324). Увиђајући важност Разбојишта, непријатељ је испред њега израдио широки појас препрека од бодљикаве жице. Сличне је препреке поставио и испред с. Кумодража и Стражаре. Најосетљивији део положаја је Торлак (к 324), због изложености обухвату преко с. Раковице и правцом Седљак – к 209 – с. Јајинце, као и због изложености концентричном дејству српске артиљерије са широког лука с. Бели Поток – Алуге – Орнице – с. Ресник – с. Кнежевац.
Највећи недостатак торлачког положаја је у томе што нема довољне дубине, јер земљиште пада ка Београду и нема јачих ослонаца за одбрану по дубини. Одбрану овог положаја отежавало је још и то што је Тимочка I позива, која је нападала тај положај, била ојачана хаубичком артиљеријом (2 брзометне хаубице 155 мм, 2 брзометне хаубице 120 мм и аустриска хаубичка батерија од 4 оруђа).
Командант II армије издао је заповест за гоњење 14 децембра, и то: Шумадиској I да гони правцем с. Ресник – Раковичка шума – Мајур – Дедиње, са циљем да непријатеља набаци на Саву; Тимочкој I да гони крагујевачким друмом преко с. Кумодража и Бањичког Поља ка Београду, а Обреновачком одреду да образује армиску резерву на Отавици. После телефонског наређења војводе Путника да се Београд поштеди, ова заповест команданта II армије измењена је утолико што су се трупе Шумадиске I имале у току гоњења задржати на Дедињу и Топчидерском Брду, а трупе Тимочке I на Бањичком Пољу.
Шумадиска I позива отпочела је 14 децембра изјутра наступање са линије Орловац – Табориште општим правцем с. Ресник – Мајур – Дедиње. Док је лева колона избила на Стражевицу још у 10 часова, дотле је десна тек у 12.30 избила на линију Седљак – Раковичка шума, где се задржала, чекајући да се њена артиљерија пребаци на Орнице (Авалске њиве).
Даље наступање било је успорено због јачег отпора непријатеља (9 дивизија 8 корпуса) који је бранио сваку косу и село, а нарочито због јаке непријатељске артиљериске ватре са Торлака, која је бочно тукла нападне колоне. У 15 часова се код десне колоне распламсала јача борба. Непријатељски војници су бацили пушке као да ће се тобоже предати. Али кад су им српски војници пришли, докопали су пушке и отворили ватру, те је десно крило стрељачког строја било за нешто потиснуто. Ојачан убрзо једним батаљоном из резерве и потпомогнут артиљериском ватром леве колоне, први борбени ред десног крила снажно је напао и одбацио непријатеља који се у нереду повукао, делом ка својим полазним рововима на Јајиначкој коси (к 209), а делом низ Бањички поток. Десна колона је кренула напред тек када је Тимочка I позива овладала торлачким положајем и око 18.20 њени су предњи делови избили у висину с. Јајинаца, где су се зауставили.
Док је десна колона одбијала непријатељски испад, лева колона је заузела раковички барутни магацин који је био јако утврђен, као и косу Змајевац (северно од магацина) и ту се зауставила.
Пошто је наређењем команданта дивизије обустављено даље наступање нападних колона, то су оне заноћиле на достигнутим положајима.
Трупе Тимочке I позива затекле су се у свануће 14 децембра на линији коса југоисточно од с. Белог Потока – с. Пиносава, са које су око 7 часова обе колоне предузеле наступање. Петнаести пешадиски пук I позива, који је дотле био у саставу Одбране Београда као њен леви гонећи одред, стигао је око 7 часова, те га је командант Тимочке дивизије упутио на десно крило своје дивизије, стим да садејствује десној колони у нападу на Ђурђин Гроб (у с. Кумодражу) и Стражару и одржава везу са трупама Одбране Београда.
Око 8 часова обе су колоне подишле торлачком положају, и то: десна Пречици (к 214) и југоисточној падини Разбојишта, а лева ка к 222 (Белопоточка Мех. и група кућа на друму западно од с. Белог Потока). Дивизиска резерва је стигла до Мех. Дашчаре. Даље наступање било је успорено јаком непријатељском пешадиском и артиљериском ватром, а нарочито јаком артиљерлском ватром са Торлака, Разбојишта и од с. Кумодража. Лева колона је око 9 часова била појачана 13 пешадиским пуком из дивизиске резерве, а њеном команданту је наређено да са 14 пуком I позива продужи притисак с фронта ка Разбојишту и источном делу Торлака, а са 13 пуком I позива предузме обилазак с. Раковице и напад на Торлак са југозападне стране, држећи лево везу са десним крилом Шумадиске I, које је тада наступало преко Авалских Њива (Орница). Команданту десне колоне наређено је да садејствује левој колони у нападу на Разбојиште као и да нападне Ђурђин Гроб (у с. Кумодражу), а десно да по сваку цену ухвати везу са трупама Одбране Београда (15 пуком I позива).
Око 10 часова је код Мех. Дашчаре стигла хаубичка артиљерија (2 брзометне хаубице 155 мм, 2 брзометне хаубице 120 мм и аустриска хаубичка батерија од 4 оруђа) и пласирала се западно од Мех. Дашчаре, са задатком рушења непријатељских ровова и препрека од жица на Торлаку и Разбојишту. Напад је продужен али је, због отвореног земљишта и непријатељске бочне ватре са Јајиначке косе (десно крило Шумадиске I било је знатно изостало) обилазни маневар 13 пука I позива поред с. Раковице вршен врло споро. Због тога је у 11 часова наређено да 11 пук III позива из дивизиске резерве (код Мех. Дашчаре) потпомогне напад леве колоне. Пошто је око 13 часова наређено обема колонама да убрзају напад, да би се овладало положајем још у току дана, то су у 14 часова колоне пришле на јуришно отстојање. У току артиљериске припреме јуриша, у којој је учествовала целокупна дивизиска и придата артиљерија, непријатељски војници – прво на Разбојишту а потом на Торлаку – почели су да се дижу из својих ровова и да машу белим марамицама, као да хоће да се предају. Пошто им се није веровало, због ранијих превара, артиљерија је и даље продужила дејство. У 14.30 су аустроугарски војници почели излазити из ровова и у групицама трчати усусрет нашим војницима, бацајући оружје и предајући се. На то је артиљерија обуставила ватру, а пешадија је полетела у непријатељске ровове. У 15.15 су заузети ровови на Разбојишту, а потом на Торлаку (к 324), а у 16 часова су трупе десне колоне заузеле Ђурђин Гроб (к 340 у с. Кумодражу). Овом приликом је заробљен на Торлаку један аустроугарски батаљон, а заплењена су 2 митраљеза и велики број пушака.
Док се ово дешавало на Разбојишту и Торлаку непријатељ са Јајиначке косе (к 209) одбацио је десно крило Шумадиске I позива, зашао иза разголићеног левог крила 13 пука I позива, поколебао га, те је један део 13 пука поврнуо назад. Убрзо је повраћен ред, и док је један део 13 пука I позива јаком ватром зауставио даљи непријатељски покрет, остатак је продужио наступање ка к 324.
Око 17 часова су трупе обеју колона избиле на јужну ивицу с. Кумодража, где су се зауставиле, а батаљон 15 пука I позива избио је на Стражару. Даље наступање ка Београду није вршено једно због ноћи и непознавања ситуације суседних трупа, а друго због тога што Тимочка дивизија I – по ранијем наређењу команданта II армије – није требало да улази у Београд (за то је била одређена Шумадиска I позива), већ је имала да се заустави на Бањичком Пољу. Дивизија је заноћила на заузетом торлачком положају, десним крилом на Стражари, а левим код с. Јајинаца, а са истуреним претстражама у висини с. Бањице.
Обреновачки одред заноћио је на Отавици (источно од Петровог Гроба), пошто није било места за његово дејство.
С обзиром на велики значај и топографско-тактичку јачину десног крила београдског мостобрана (отсека Баново Брдо), било је потребно што тешње садејство у нападу Шумадиске I позива и десног крила III армије (Дринске II). Енергичним продирањем Шумадиске I преко Мајура (Гољиног Брда) и с. Бањице и даље преко Дедиња и Топчидерског Брда убрзао би се пад не само Бановог Брда него и Торлака. А то је у исто време захтевало да командант II армије обједини напад Шумадиске и Тимочке I позива и нареди јаче груписање на њиховим унутрашњим крилима, ради продирања општим правцем Седљак – Јајиначка коса (к 209) – с. Јајинце – Бањичко Поље. Сем тога, требало је објединити командовање артиљеријом обеју дивизија (изузимајући најпотребнији део за непосредну подршку нападних колона), Обреновачког одреда и армиском артиљеријом, групишући је на простору с. Ресник – Авалске Њиве – Алуге – с. Пиносава. Задатак би јој био рушење фортификациских објеката и тучење живе силе на Разбојишту, код с. Кумодража, на Торлаку, Јајиначкој коси (209), у Раковичкој шуми и Мајуру (Гољином Брду), као и контрабатирање непријатељских артиљериских група на Торлаку, код с. Јајинаца и с. Бањице.
Да се у нападу десна колона Шумадиске I позива енергичније ангажовала и тешње садејствовала левој колони Тимочке I позива свакако да не би успео испад 9 дивизије 8 корпуса против десне колоне Шумадиске I, те не би дошло ни до колебања левог крила Тимочке I (13 пука I позива).
Ојачање Тимочке I позива јаком хаубичком артиљеријом (имала је и оруђа 155 мм) било је потпуно правилно. Без овог ојачања та дивизија тешко да би овладала торлачким положајем, који је био јаче утврђен од осталих отсека београдског мостобрана. Нарочито су биле солидне препреке од бодљикаве жице на гвозденом кољу, које су испред Разбојишта имале више реди по дубини. Тек после увођења у дејство ове хаубичке групе примећено је колебање непријатељске посаде у рововима, што је убрзало пад Торлачког положаја.
Чудновато је да по заузећу торлачког положаја, Тимочка I позива није предузела гоњење „јер се није знала ситуација суседних делова наше војске, а и због тога, што је по наређењу команданта II армије Обр. 4571 ова дивизија имала да се заустави код Бањице.” Од колике је штете било обустављање гоњења после заузимања торлачког положаја, види се и из овог непријатељског извештаја: „Са удвострученом снагом навалили су сада Срби на овај вис код Кумодража [Торлак] и заузели га у 15.45 часова … На срећу, они нису гонили падинама које одатле падају ка Београду и које не нуде никакве јаче одбранбене положаје, нити су предузели дејство у позадину још заосталог источног крила мостобрана.” А да је гоњење продужено у току ноћи 14/15 децембра, ситуација нагомиланих трупа 5 армије у вароши (Београду) те ноћи била би катастрофална.
То се види и из овог аустроугарског извештаја: „Трупе [аустриске] биле су јако нагомилане у неосветљеној вароши. Недисциплиноване колоне реквирисане коморе закрчавале су прилаз ка мостовима.”
в) Напад трупа Одбране Београда на лево крило Београдског мостобрана
Када је око подне 13 децембра била одбачена са положаја к 305 – Крајкова Бара, 29 дивизија Комбинованог корпуса се истог дана поподне у нереду повукла на лево крило београдског мостобрана, и то 57 бригада – као мање растројена – на Екмеклук, а 58-ма се прикупљала и уређивала позади 57-ме. Упочетку се сматрало да лево крило мостобрана треба да образује отсек Екмеклук – Милићево Брдо, али је касније наређено да се оно истури унапред на отсек Ерино Брдо – Клупе, са Чолиним Гробом као јаком предњом тачком. Везу левог крила београдског мостобрана са торлачким положајем образовала је ослона тачка Долови. Распоред дивизије био је овакав: 57 бригада на Доловима и Ерином Брду, а одред генералмајора Шена на Клупама и Чолином Гробу.
Отсек Ерино Брдо – Клупе, са Чолиним Гробом, претстављао је јак положај, пошто му је лево крило било наслоњено на Дунав и заштићено ватром са монитора, а пред фронтом је предтерен био отворен на даљини артиљериске ватре. Поред тога, отсек има довољно дубине – јак прихватни положај Екмек- лук – Градац – Осовље – Милићево Брдо, на коме се могао пружити нови отпор. Осетљивост отсека лежи у његовој слабој вези са торлачким положајем пошто се Долови могу обухватом лако заузети.
Заповешћу команданта Одбране Београда Обр. 832 наређено је да се предузме гоњење, и то: десном колоном (Моравском I) правцем: Крајкова Бара – к 286 – Лозовичко Брдо – с. Болеч – ка Ерином Брду, а левим правцем: с. Врчин – Кречане – Долови.
Десна колона, која је у 7 часова кренула са Крајкове Баре ка Лозовичком Брду, примила је у свој састав и дотадашњу десну побочницу (15 пук III позива без 1 батаљона који је остао код Гроцке), која се са Мостина кретала косом ка Старац Васином Врду.
У 11.30, часова, кад су се предњи делови раније изаслатих гонећих одреда (десног и средњег) почели пребацивати преко р. Болечице, почели су трпети од непријатељске артиљериске ватре са Ериног Брда и Клупа и са монитора на Дунаву код утока р. Болечице. Ова је ватра принудила команданта десне колоне да успори наступање и отпочне развијање колоне (Моравске I) са веће даљине, што је знатно успоравало подилажење непријатељском положају. Командант десне колоне правдао је ову спорост оскудицом артиљериске муниције, која му није дозвољавала да јачом ватром притисне непријатељску артиљерију.
Заповешћу за напад десне колоне, која је издата тек у 13 часова, наређено је: да деснокрилна колона (15 пук III позива) напада правцем Старац Васино Брдо – Чолин Гроб – Клупе, а Моравска I позива у три колоне правцима: Винчанска црква – Клупе; Чекија – Ерино Брдо и Шугавац – Ерино Брдо. Дивизиска резерва (1 пешадиски пук) код Болечке Механе.
Деснокрилна колона успела је да истера непријатеља из два реда ровова на Чолином Гробу, који је био јако утврђен, али се он задржао у трећем реду.
Све три нападне колоне Моравске I позива протерале су истурене непријатељске делове из ровова са падина Ериног Брда – Клупа, али је непријатељ на гребену пружио тако јак отпор, да је командант дивизије обуставио у 22 часа напад с намером да га продужи следећег дана 15 децембра. Захтевао је да се дивизији неизоставно дотури што већа количина артиљериске муниције, пошто су непријатељски положаји релативно јако утврђени.
Међутим, лева колона трупа Одбране Београда успела је да овлада Доловима. Наступајући са к 291 (на крагујевачком друму) преко Солинских Бара и к 205 (северно од с. Врчина), ова је колона избила у 12 часова на фронт Лисасто Брдо – Кречане, где се развила за напад. У 14 часова је један батаљон 18 пука I позива, који је био упућен преко с. Лештана и Забрана, заузео Долове. Одмах затим пребачена су на Забран и остала два батаљона истог пука, а у 15 часова тамо су упућене и 3 батерије.
Трупе леве колоне заноћиле су у распореду: 18 пук I позива на Доловима; батаљон 19 кадровског пука са батеријом на Осоју; остатак пешадије и артиљериски дивизион на Забрану, а хаубичка батерија на Завојици.
Споро наступање Моравске 1 позива, касно издавање заповести за напад (тек у 13 часова 14 децембра), затим споро подилажење њених пешадиских пукова левом крилу мостобрана (Ерино Брдо – Клупе), обустављање напада у 22 часа, као и недовољно енергично извођење напада у току ноћи 14/15 децембра – све је то имало штетних последица. Таквим спорим радом дозвољено је Комбинованом корпусу (29 дивизији и одреду генералмајора Шена) да се извуче са левог крила београдског мостобрана „без узнемиравања” и повуче се делом ка понтонском мосту код Београда, а делом ка парној скели код с. Вишњице.
Када су, 14 децембра у 8 часова, команданти корпуса дошли у штаб 5 армије са намером да изложе мишљења о бескорисном продужењу даљег отпора, затекли су тамо спремну диспозицију за повлачење и пребацивање трупа 5 армије преко Саве и Дунава, које се имало извршити у току ноћи 14/15 децембра.
За време тешких борби на београдском мостобрану, 14 децембра пре подне, Поћорек је дошао у Земун да би, после узалудног чекања на писмени извештај команданта 5 армије, дошао у лични контакт са потчињеним командантима у Београду. Командант 5 армије саопштио му је телефоном да је ситуација критична и да се Београд не може држати, али, да би с друге стране, било довољно неколико дана одмора па да се 5 армија – упркос неизбежним губицима при повлачењу и пребацивању преко Саве и Дунава – понова оспособи за употребу. Поћорек је, на основу оваквог мишљења команданта 5 армије, наредио да се 5 армија пребаци преко Саве и Дунава и распореди на простору Рума – с. Бановци; 6 армија је, по том наређењу, имала да се помери на простор северно од Митровице.
На основу овог Поћорековог наређења, командант 5 армије издао је 14 децембра у подне заповест за повлачење, и то: лево крило (29 дивизија Комбинованог корпуса), остављајући слабе заштитнице да почне повлачење од 16 часова; центар (8 корпус, 7 дивизија и 104 ландштурмска бригада Комбинованог корпуса) од 17 часова, а после њих и десно крило (13 корпус). Пребацивање се имало извршити: 13 и 8 корпуса преко понтонског и железничког моста, Комбинованог корпуса преко моста на шлеповима. Комбинованом корпусу додељене су и три парне скеле код с. Вишњице.