а) Пребацивање претходница 29 и 7 дивизије преко доњег Пештана и Лукавице
„Лепо време [које је почело 16 новембра] трајало је само до 17 новембра по подне, па је опет почела да лије киша, а на висовима да пада и снег. Дан и по лепог времена донео је топљење снега, а у вези с тим јаче бујање Колубаре. Недовољно одевени [аустроугарски] војници су прозебли, те су се редови почели проређивати због обољења. Код Комбинованог корпуса су усто и пољске кухиње далеко заостале, те су војници у предњим борбеним редовима остали без топле хране. Такође се 17 новембра узалудно чекало на долазак мостовог материјала.” Ипак су 29 и 7 дивизија Комбинованог корпуса успеле да пребаце своје претходнице на десну обалу доњег тока р. Пештана и Лукавице и то: 29 дивизија према с. Конатицама, а 7-ма према ушћу р. Турије. Пошто је био погрешно обавештен о постојању моста преко Лукавице близу ушћа р. Турије – који је наводно користио његов изаслати извиђачки одред – командант 7 дивизије припремио је 17 новембра увече две своје бригаде за прелазак, да би 18 новембра напао отсек Шумадиске I: с. Црљени – с. Вреоци.
б) Садејство 8 и 13 корпуса у нападу на Човку
Код 8 корпуса су три батаљона 21 ландверске дивизије успела да пређу Колубару према Лазаревцу док трупе 9 дивизије нису могле да пређу ни Колубару код Лајковца ни доњи Љиг. Па и поред тога рачунало се да ће се овладати иестуреним клином (Човка) на који је бочно дејствовала артиљерија 9 дивизије. Ово се очекивало утолико пре што је командант 13 корпуса, чувши топове на правцу Човке, упутио под командом: команданта 72 бригаде, пуковника Луксарда, 5 батаљона и 3 батерије 36 дивизије у напад на Човку са јужне стране. Али пошто је, због јаког отпора пешадије Дринске II позива на десној обали Љига, узводно од с. Жупањца, и фланкирног дејства њене артиљерије, заустављен напад Луксардове колоне, упућене су јој још 4 батерије.
Садејство 8 и 13 корпуса у нападу на Човку нарочито се испољило у снажним концентрацијама артиљериске ватре. Отсек Моравске I позива, а нарочито Човка, Враче Брдо и предња тачка Чук били су стављени под концентричну ватру пет артиљериских група (три са леве обале Колубаре, а две са леве обале Љига). Њихово дејство било је у току целог дана (17 новембра) врло јако и успешно. Тако је, згодним распоредом својих артиљериских група код с. Стрмова, с. Пепељевца и с. Лајковца, непријатељ успео да посаду Чука и Брачег Брда целог дана држи под јаком унакрсном и уздужном ватром.
Пошто је Чук, предњи положај у самом углу између Колубаре и Љига, био јако изложен ватри, Моравска I га је напустила у току ноћи 17/18 новембра, а командант дивизије предложио је да се због изложености Човке унакрсној артиљериској ватри, дивизија повуче на Кременицу. Достављајући овај предлог Врховној команди, командант II армије напоменуо је да овај предлог није одобрио, а да ће 18 новембра лично отићи да се увери о стању и поднети извештај. Начелник штаба Врховне команде није се сложио са предлогом о напуштању Човке и наредио је 18 новембра у 8.10 преко телефона „да се Човка мора држати по сваку цену.” Да би се омогућила одбрана јако изложене Човке, Врховна команда је наредила команданту III армије: да пласира артиљерију ближе свом десном крилу, затим, да то крило продужи до с. Жупањца и нападом потпомаже одбрану левог крила Моравске I и, најзад, да упути један свој пук (13 пук Тимочке II) у с. Стубицу ради појачања Моравске I позива.
в) Повлачење I армије и слаба активност 13 корпуса
Пошто се III армија пребацила још у току 16 новембра свим снагама на десну обалу Љига, остављајући на њеној левој обали само слабе заштитничке делове, то је командант I армије наредио 16 новембра увече да се покрет дивизија, нарочито возова, продужи још у току ноћи 16/17 новембра, како би се путеви што пре рашчистили од коморе и да би трупе у току 17 новембра могле избити на одређене отсеке. Коморе су продужиле 16/17 новембра неометано повлачење, а зором 17 новембра настављено је повлачење и борачких делова дивизија и то: Моравске II правцем с. Гукоши – с. Дићи; Дунавске I правцем с. Гукоши – Лисина, упућујући 1 батаљон на отсек: Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис. Дунавска II позива, у чијем је саставу и Рогачички одред предузела је 17 новембра поседање положаја: Баћинац – Руда – Орловача – Маљен, који је посела тог дана пре подне.
Трупе Дунавске I, а нарочито Моравске II позива, наишле су у току повлачења 17 новембра на велике тешкоће. Киша која је почела да пада 16 новембра по подне продужила је целе ноћи, те се пут преко с. Г. Топлице и с. Гукоша још више раскаљао. Због све већег нагомилавања избеглица путеви су постали све закрченији. Да би се обезбедило извлачење возова, морала се заштитница Моравске II позива (3 пук II позива са 1 батеријом) зауставити одмах на положају изнад с. Г. Топлице, упућујући 1 батаљон да поседне положај код с. Ракара, а за прихват заштитнице морао се на Орловцу задржати и 1-ви пук II позива.
До подне 17 новембра на фронту Моравске II није било додира са непријатељем. Тек око подне почеле су се појављивати непријатељске пешадиске и коњичке патроле код с. Г. Топлице и с. Дучића, те је између њих и заштитничких делова Моравске II дошло до слабијих чарки. Око 14 часова пут је био прилично рашчишћен те је пук са Орловца повучен на десну обалу Љига, а 3 пук II позива остављен је на левој обали те реке, на Миловцу, са једним батаљоном код групе кућа с. Бабајића, на сеоском путу који из с. Г. Топлице води за с. Гукоши. На Орловац је дошао 1 батаљон Дунавске II позива.
По преласку Мионице и с. Г. Топлице, а поготово када је почело пребацивање трупа на десну обалу Љига, престала је опасност од 13 корпуса. Оперишући између р. Рибнице и Љига, овај корпус је могао, дејством у правцу с. Г. Топлице и Миловца, пресећи Моравској II и Дунавској I отступницу од Мионице преко с. Г. Топлице и Миловца ка с. Гукошима. Међутим, уместо енергичног дејства, 13 корпус се ограничио на одашиљање само једног извиђачког одреда преко Мрамора (код с. Дучића) који је имао прилике да из непосредне близине осматра дугачке колоне I армије у њеном отступно-бочном маршу од с. Г. Топлице ка с. Гукошима, немајући снаге да ма шта озбиљније предузме.
План за офанзивна дејства команданта I армије. Положај I армије: с. Гукоши – Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис – Берковачка Главица – Баћинац – Руда – Орловача – Маљен био је дугачак 22 км, а унеколико и истакнут у односу на фронт III армије, нарочито својим центром Медник – Гуњички Вис. Овако дугачак положај није одговарао стварној јачини I армије. Стога је њен командант молио још 16 новембра у 7.40 телефоном из с. Гукоша војводу Путника да му се из састава III или II армије стави на располагање још једна дивизија, што је војвода Путник одмах и обећао. Међутим, док му не буде стигла обећана дивизија, командант I армије је створио план да дугачки фронт, за чије поседање није имао довољно снаге, не поседа кордонски на целој дужини, већ да јачим снагама обезбеди крила положаја, држећи извесне снаге у резерви и очекујући моменат да се непријатељ уклини између крила у правцу Сувобора и Рајца, па да га са бокова нападне.
У духу овог плана распоред I армије био је овакав: Моравска II на положају на десној обали Љига: Осоје – Доње Брдо – Спасојевина (на отсеку од ушћа р. Качера до ушћа Драгобиљске Реке) са претстражом од једног пука и једне батерије на положају код Миловца; Дунавска I једним пуком на Бобији, на центру армиског распореда, а једним батаљоном на Јовића Бари, док је остатак дивизије на Дићској Главици као резерва десног крила армије; Дунавска II са два пука на линији Берковачка Главица – Баћинац – Руда – Орловача. Одред од једног пука, три брдска и два пољска Дебанжова топа и једног екскадрона коњице, на Маљену. Резерва: један пук I позива и све остале трупе на Конџурском Брду.
Према томе, распоред I армије имао је углавном две групе: једну на путу за Бољковце, а другу на путу за Сувобор. За безбедност левог бока образован је специјалан здружени одред на Маљену. На центру, на отсеку Бобија – Медник – Гуњички Вис, за везу крила, остављен је само један пук. Испред главног положаја на линији Миловац – Јовића Бара остављени су претстражни делови чији је задатак био да заштите пребацивање осталих делова и заосталих возова преко Љига и створе потребно време осталим трупама за развој.
г) Прегруписавање Ужичке војске ка Косјерићу
У току 17 новембра добијени су од команданта Коњичког дивизиона из Косјерића извештаји: да се један непријатељски батаљон креће преко Ластре ка Буковима; да се према с. Годечеву налази један непријатељски пук; да се на Дебелом Брду налазе три непријатељска батаљона са комором и да су примећене непријатељске коњичке патроле у правцу с. Таора.
На основу ових извештаја, а у циљу одбране правца Ваљево – Косјерић и заштите бока и позадине Ужичке војске, командант Ужичке војске наредио је команданту Лимског одреда: да 2 прекобројни пук III позива са 4 брдска топа упути на Црнокос и да поседне отсек Сјеровача – Кик – к 802 (Шарампов); да један батаљон поменутог пука са 3 пољска топа упути на отсек Субјел – Биљези, ради одбране правца Црни Врх – Поглед – с. Душковац и одржавања везе са Маљенским одредом.
Овим је започето исправљање погрешног почетног груписања Ужичке војске, да би се затворио правац Ваљево – Косјерић – Ужице и успоставила тешња веза са левим крилом I армије на Маљену.