а) Дејства Комбинованог, 8 и 13 корпуса
Овог је дана Колубара била осетно надошла и укочила акције Комбинованог корпуса, нарочито на отсеку прелаза 104 ландштурмске бригаде и 29 дивизије. Седмој дивизији овог корпуса пошло је за руком да пребаци 68 пешадиски пук преко слабог брвна на набујалој Лукавици, али 14 бригада није успела да пребаци и свој други пук. Пребачене трупе 7 дивизије задржале су се на месту прелаза у шуми према с. В. Црљенима и ту се почеле утврђивати.
Командант Шумадиске I позива наредио је команданту десног отсека да сутрадан, 19 новембра, протера пребачене делове 7 дивизије.
21 ландверска дивизија 8 корпуса пребацила је 18 новембра целокупну своју пешадију преко Колубаре према Лазаревцу и покушала извесним деловима напад у правцу Лазаревца и с. Шопића. Али, пошто није могао бити потпомогнут артиљеријом са леве обале Колубаре, због слабог осматрања и рђаве везе, напад пешадије није успео, те се она задржала између Колубаре и линије с. Шопић – Лазаревац.
И поред јаке артиљеријске ватре Моравске I, 9 пешадиска дивизија 8 корпуса успела је да помоћу понтона пребаци 73 пешадиски пук преко Колубаре код Белог Брода, источно од Лајковца. Пук се утврдио на подножју Врачег Брда и образовао мостобран под чијом је заштитом ноћу 18/10 новембра отпочето подизање понтонског моста. За то време је и 102 пешадиски пук 9 дивизије успео да се пребаци на десну обалу Љига, на његовом ушћу у Колубару, и да се ту утврди.
Два батаљона 72 бригаде 36 дивизије, која су се пребацила преко доњег Љига, служила су као бочна заштита 17 бригади 9 дивизије (73 и 102 пуку). Главнина 72 бригаде није могла напредовати због тучења Љига артиљеријом Дринске II, као и због тога што је мост код с. Жупањца био под српском митраљеском ватром.
Пре подне 18 новембра 13 бригада 36 дивизије била је упућена са 4 батаљона и 5 1/2 батерија у правцу с. Дудовице ради олакшања дејства 72 бригаде у правцу с. Жупањца, али је наишла на раскаљане путеве, те је тек увече стигла на Љиг. Мост је био порушен, а није било пионира да подигну нови.
Због јачих српских снага на Пландишту, Миловцу и Орловцу (претстраже Дринске I и Моравске II) које су се налазиле према њеном десном боку, 42 дивизија 13 корпуса није ни покушавала прелазак преко Љига. Извиђачки одред 36 дивизије који је 17 новембра био упућен ка тим положајима ступио је пре подне 18 новембра у борбу са претстражним деловима Моравске II на Орловцу и југозападном делу Миловца. Иако су ови делови Моравске II били више него двоструко јачи од непријатељског извиђачког одреда, који је имао свега шест чета и једну брдску батерију, они су му пружили слаб отпор. Извиђачки је одред избио брзо на Орловац и око 11.30 почео подилазити Миловцу, тежећи да кроз поток Годевац обухвати лево крило Миловца. Овај је покушај одбијен и Миловац је остао у српским рукама.
б) Дејства на фронту I армије
У току 18 новембра на левом крилу I армије, код Дунавске II, десили су се догађаји који су још једном показали колико је ослабио морал трупа I армије. Кад је 8 пук II позива, који је држао Баћинац са 1 батаљоном на Берковачкој Главици, био у току поподнева 18 новембра енергично нападнут од стране извиђачког одреда 42 дивизије 13 корпуса, дао се у бекство, остављајући артиљерију потпуно незаштићену. Бежећи у нереду пешаци су уперили пушке на ордонансе и официре који су покушали да их зауставе. „Један део од 5 официра и 1.000 војника, који се није дао у бекство, дозволио је да буде заробљен од слабог извиђачког батаљона 42 дивизије. Благодарећи заузимљивости, енергији и личној храбрости официра двају батаљона 8 пука I и једног батаљона 18 пука I позива који су упућени у противнапад, Баћинац је у току ноћи 18/19 новембра повраћен, али се непријатељ једним делом снага ипак задржао на његовом левом крилу.
Појаве деморализације код трупа Дунавске II предочиле су команданту I армије, генералу Мишићу, да је планирана офанзива са крила армије неизводљива, тим пре што су се и делови из 15 и 16 корпуса појавили и код с. Брежђа према левом боку Баћинца. Командант I армије се бар привремено морао ограничити на одбрану, при чему му је добро дошло пребацивање снага Ужичке војске ка Косјерићу, одакле је могао потпомоћи и одбрану Маљена.
По телефонском извештају – добијеном у штабу I армије око 17 часова из Врховне команде – коњица Ужичке војске приметила је једну непријатељску колону јачине око два батаљона са митраљезима у покрету од с. Ражане преко с. Росића ка Маљену. Ово је наговештавало могућност јачег непријатељског притиска на леви бок I армије или у међупростор између I армије и Ужичке војске, па је стога командант те армије одмах наредио команданту Дунавске II да затвори правац преко Дивчибара на Краљев Сто, а нарочито правац ка Стражари, и да са фронта Стражара – Маљен дејствује активно. Но, знајући унапред да је одред на Маљену исувише слаб за овакав задатак, командант I армије предложио је у исто време Врховној команди да се из састава Ужичке војске упути један одред од Косјерића у правцу с. Ражане и с. Росића у десни бок и позадину непријатељских трупа према Маљену.
Командант Дунавске II је у току ноћи 18/19 новембра известио да не може заузети Стражару, јер за то нема ни довољно снаге ни поузданих трупа. Том приликом скренуо је пажњу команданту армије да, због велике зиме коју војници, рђаво одевени и без обуће, тешко подносе, морал код трупа из часа у час слаби, напомињући да напад не треба ни очекивати.
в) Продужење прегруписавања Ужичке војске ка Косјерићу
У току ноћи 17/18 новембра непријатељ није предузимао ништа значајније према Ужичкој војсци. Али, с обзиром на извештаје од 17 новембра о непријатељ- ским покретима према десном боку и позадини Ужичке војске, а нарочито о покрету непријатељске колоне правцем Ластра – Букови, командант Ужичке војске је, у циљу јачег обезбеђења свог десног бока и позадине, наредио 18 новембра у 9 часова команданту Шумадиске II: да 10 пук II позива са брдском брзометном батеријом одмах упути са Кадињаче на Црнокос, с тим да остане на Црнокосу или предузме даљи покрет преко с. Тубића на Околиште позади фронта: Брезов Брег – Субјел – Биљег, (где је 17 новембра већ упућен батаљон III позива са 3 топа), ради одбране тог фронта и заштите правца ка с. Г. Добрињи и с. Гојној Гори; да место 10 пука Кадињачу поседне 1-2 батаљона допунског пука, пошто ће се на њу повући 4 пук III позива са отсека источно од Бајине Баште.
Пошто је непријатељска колона са Букова продужила 18 новембра покрет ка с. Ражани, одакле ју је одбацио Коњички дивизион, и пошто је колона са Дебелог Брда, јачине око један пука и два ексадрона, продужила покрет преко Повлена и с. Мравинца, командант Ужичке војске је закључио да иза ових делова наступају јаче снаге ка просторији Косјерић – Маљен. Стога је одлучио да око Косјерића групише јачу снагу у циљу активног дејства против непријатељских колона на правцима ка Косјерићу. Ради тога је у 21 час издао диспозицију Обр. 1585 ове садржине:
1) Трупе Ужичке бригаде: 4 и 12 кадровски пук и два батаљона 11 пука II позива, брдска брзометна батерија и једна пољска брзометна батерија, као десни отсек, а 4 пук III позива,1 батаљона 15 прек. пука III позива и допунски пук Шумадиске дивизије II позива, као леви отсек – остају на својим положајима, са главном одбранбеном линијом: Црни Врх – В. Приседо – Ђаков Камен – Кадињача – Поникве, са задатком да упорном одбраном ове линије огарантују правце: од Бајине Баште и Мокре Горе ка Ужицу и леви бок и позадину Косјерићког одреда правцем Маковиште – Сјеча Река.
Косјерићки одред: коњички дивизион, 10 пук II позива, 2 батаљона 11 пука II позива, 2 прек. пук III позива, 1 батаљон 15 пука III позива, Ибарски батаљон, 2 брдске брзометне батерије, 1 брдска Дебанжова батерија – укупно 11 батаљона и 12 топова под командом команданта Шумадиске дивизије II позива, да се прикупи на положајима јужно од Косјерића на Црнокосу, на фронту: Цикоте – Шарампов, са бочним обезбеђењем на фронту: Субјел – Биљези, где се сада налази један батаљон 2 прек. пука III позива са 3 Крупова пољска топа. Задатак је овог одреда: да се непријатељска слабија колона од Ражане нападне и протера пре но што би пристигла колона од Таора. Остављајући потребан застор према овој, бацити се свом снагом на колону која наступа од Таора преко с. Радановца.
г) Поћорекова директива за продужење офанзиве
Развој догађаја у периоду од 16 до 18 новембра понова је створио код Поћорека уверење да је потребан само један удар па да се цела српска војска распадне. Дубоко је жалио што су још неотклоњене тешкоће у снабдевању кочиле његову акцију јер се, због застоја у операцијама Комбинованог корпуса, баш онај део железничке пруге Обреновац – Ваљево који је захтевао највеће оправке, налазио под дејством српске артиљерије, а нарочито тешко оштећени мост преко р. Тамнаве за чију је оправку требало најмање недељу дана.
Аустроугарски војни изасланик у Софији јавио је да само заштитнице штите стално повлачење српске војске у централну област Србије око Крагујевца и да је француска влада известила свог посланика у Софији „да су Срби на издисају.” Ово је налагало да се одбаци свака малодушна одлука и да се од људи и стоке захтевају последња напрезања, да би се српска војска дотукла. Верујући извештају софиског војног изасланика, Поћорек је издао 18 новембра директиву за продужење офанзиве. По њој се заузимање висова на десној обали Колубаре предвиђало као епизода која ће се брзо свршити, тако да је за даљи рад било наређено: „5 армији: да до 22 новембра заузме припремни распоред на просторији северно од р. Турије, ради наступања ка Београду, које је требало да почне 23 новембра; 6 армији: да се до истог дана – 22 новембра – прикупи на простору око 20 км, западно од друма: Г. Милановац – Рудник – Аранђеловац; 13 корпусу 6 армије: да се групише јужно од р. Турије, тако да може без одлагања напасти српске колоне које би из околине Аранђеловца наступале у правцу Београда; 18 дивизији 16 корпуса: да се групише на простору: с. Дружетић – с. Г. Добриња, тако да степенасто ешелонирана позади десног крила 6 армије буде спремна за наступање како ка Чачку тако и ка Г. Милановцу; Групи фмл Шњарића: да наступа од Вишеграда и што пре достигне Ужице, где да се сједини са 4 брдском бригадом, како би у заједници са 18 дивизијом штитила јужни бок 6 армије, а касније продирањем Западном Моравом грозила боку и позадини српске војске.”
Кад је из добијених извештаја сазнао да су трупе 8 и 13 корпуса наишле у току 18 новембра на жилав отпор, Поћорек је наредио да 15 корпус већ 19 новембра почне наступање. Због недовољног снабдевања храном и муницијом командант 15 корпуса ограничио се привремено на истурање 1-ве дивизије ка висовима с-з од с. Брежђа, које је имала да достигне 19 новембра. Ова дивизија је потом имала да протера српске трупе које су се утврдиле на Баћинцу да би тиме заштитила јужни бок 48 дивизије, која је 20 новембра имала да наступа ка с. Г. Топлици. Јако исцрпеној 40 хонведској дивизији морао се продужити још извесно време одмор, а исто тако и 8 брдској бригади, која је изишла из састава 18 дивизије и ушла у састав 1 дивизије. Наместо 8 брдске бригаде додељена је 18 дивизији 1 брдска бригада (из састава Комбиноване дивизије 16 корпуса), која јој је првобитно и припадала.