Због великих поплава нашли су се 19 новембра предњи делови Комбинованог корпуса у врло тешкој ситуацији. Мост 7 дивизије код с. Скобаља био је оштећен, а острвце према с. Вреоцима било је толико поплављено да се морало евакуисати. Брвно 68 пешадиског пука преко Лукавице – западно од с. В. Црљена – било је однето. „За превожење стајао је на расположењу само један чамац на коме се командант 7 дивизије превезао ка пребаченом пуку на српској страни. Командант 68 пешадиског пука објаснио је команданту 7 дивизије да са пуком намерава и даље остати у све јаче плављеној долини између р. Турије и Лукавице.”
Шумадиска I позива није умела да искористи тешку ситуацију 68 пешадиског пука и да га противнападом уништи. Напротив, њен је командант предложио команданту армије ,,да делове истурене за непосредну одбрану прелаза преко р. Пештана и Лукавице повуче на предњу ивицу главне линије одбране”, јер су ровови у равници били пуни воде, а војници врло рђаво одевени. Командант II армије одобрио је овај предлог под условом да се тиме ниуколико не ослаби одбрана изложене просторије.
Исто тако је због поплаве био укочен и рад трупа 29 дивизије и 104 ландштурмске бригаде.
Овог дана је 8 корпус имао да издржи жестоке борбе при нападу на положају Тимочке I, а нарочито на лево крило Моравске I, на Човки и Врачем Брду. Због слабе подршке артиљерије са леве обале Колубаре, 21 ландверска дивизија, која је 18 новембра пребацила преко Колубаре (према Лазаревцу) само своју пешадију није ни 19 новембра имала успеха у нападу на с. Шопић и Лазаревац. Чак ни оно неколико топова, који су са огромним тешкоћама били пребачени преко Колубаре, нису пружили велику помоћ, јер нису имали довољно муниције. Трупе Тимочке I извршиле су неколико испада и успеле да одбаце пешадију 21 ландверске цивизије и заробе 3 официра, 2 кадета, 1 подофицира и 145 редова, а по тврђењу једног српског официра из борбеног реда остало је на бојишту око 600 непријатељских војника”, које мртвих које тешко рањених. Борбе су прекинуте предвече, када је настало затишје.
а) Бој на Човки (први дан боја)
Док је напад 21 ландверске дивизије завршен неуспехом, дотле је унакрсна и концентрична ватра батерија 9 дивизије 8 корпуса и 36 дивизије 13 корпуса била тако јака, да се посада Моравске I на Врачем Брду почела колебати. После брзе паљбе стрељачки строј 91 пешадиског пука 9 дивизије, који је нападао правцем Чук – Враче Брдо, пошао је на јуриш, који српска пешадија није могла издржати. Благодарећи бочној артиљериској ватри са Човке и противнападу резерве Моравске I спречено је аустроугарској пешадији гоњење по заузећу засеока на Брачем Брду. Даље удесно, 102 пешадиски пук 9 дивизије дошао је у везу са 16 пешадиским пуком на левом крилу 72 бригаде 36 дивизије.
Командант 9 дивизије одлучио је да ангажује и 18 бригаду улево од 17-те, да би извео напад северном падином Човке која је била мање изложена дејству српске артиљерије, и да једновременим заузимањем и с. Петке успостави везу са 21 дивизијом. Груписање 18 бригаде за напад имало се извршити у току 20 новембра. После огорчених борби, вођених 19 новембра, команданту 8 корпуса постајало је све јасније да овде више нису посреди заштитничке борбе, како је то веровао Поћорек, већ борбе са главним српским снагама. Због јаког напада на Човку у току 19 новембра, командант II армије предузео је мере да се одбрана Човке појача, да би се она „по сваку цену одржала”, како је то наредила Врховна команда. У том циљу наредио је да се Моравској I упуте 4 пук I позива који је био у армиској резерви и 13 пук I позива из састава Тимочке I. У исто време је командант II армије тражио садејство III армије.
Сматрајући да је Човка веома важна, а пошто је била извештена о исходу борбе на Врачем Брду, српска Врховна команда је била јако забринута за даље држање Човке. Због тога је 19 новембра у 16.40 наредила команданту III армије: „Човка је у опасности да буде изгубљена. Једини је начин да се она спасе, да непријатеља нападнете у правцу с. Жупањац – с. Пепељевац. Извршите одмах ово и о резултату известите. Ступите у споразум са командантом II армије”.
Чим је добио то наређење, командант II армије је закључио да је Врховној команди много стало до тога да се Човка одржи. Стога је похитао да и резерву Тимочке I (14 пук I позива) упути Моравској I, тако да је сада на отсеку Моравске I било седам пешадиских пукова.
Међутим, командант III армије одупирао се да своје трупе ували у неизбежни нови неуспех, па је предложио Врховној команди да се, уместо напада преко доњег Љига, оба пука армиске резерве (из Тимочке II) упуте ноћним маршем на Виноградине ка положају Дринске II и да се одатле нападне десно крило непријатеља, који је 19 новембра нападао Човку. Не чекајући одобрење за ово, командант III армије је наредио упућивање трупа Тимочке II на Виноградине. Међутим, трупе су стигле са закашњењем и толико преморене, да се напад, који је био одређен за следеће јутро, морао одложити.
Због догађаја на свом десном боку, 13 корпус је и 19 новембра био спречен да свим својим снагама подржи 8 корпус. Извиђачки одред 42 дивизије, који је 18 новембра на лак начин овладао Баћинцем, морао је у току ноћи 18/19 новембра, после српског противнапада (три батаљона Дунавске I) напустити Баћинац, одржавши се само на његовом левом крилу. Поред тога, тај је одред јавио да се јаче српске снаге утврђују па гребену који од Баћинца води ка Вису (к 707).
Заузеће Врачег Брда навело је команданта 13 корпуса да верује да ће отпор тобожњих српских заштиница бити убрзо сломљен. Због тога није придавао велики значај одбацивању извиђачког одреда 36 дивизије испред Миловца ка Мрамору у току 18 новембра. Поподневне тешке борбе извиђачког одреда 42 дивизије, 19 новембра, утицале су на команданта 13 корпуса само утолико што је затражио од команданта 15 корпуса да у току 20 новембра поседне Баћинац. Командант 13 корпуса се надао, дакле, да ће Срби отступити и са Баћинца чим 83 бригада 42 дивизије, наступајући преко Мрамора, буде 20 новембра извршила прелаз преко Љига код с. Мораваца и заузела с. Гукоши. Међутим, команданту I армије, генералу Мишићу, није ни падало на памет отступање. Напротив, он је захтевао од својих дивизија крајњу активност, да би пробудио борбени дух код трупа своје армије, а пре свега да би се дошло до заробљеника, јер се још увек није знало где се налазе 15 и 16 корпус.
б) Борбе на осталим деловима фронта
На фронту Моравске II позива вођене су у току 19 новембра само борбе са претстражама на положају у висини Миловца. Одбијен је поновни напад извиђачког одреда 36 дивизије и непријатељ одбачен ка Мрамору. На центру I армије (на фронту Дунавске I) није 19 новембра било јаче борбене активности док су на фронту Дунавске II вођене борбе са извиђачким одредом 42 дивизије, чији су се делови задржали на левом крилу Баћинца. Иако су сви напади одбијени и положај одржан, ипак је непријатељ успео да се задржи на раније заузетом делу Баћинца.
На крајњем левом крилу I армије, на фронту Маљенског одреда, владало је потпуно затишје; непријатељ се није нигде појављивао. Међутим, стање Маљенског одреда, због јаке зиме и његове изолованости, бивало је све теже. Стога је командант Дунавске II наредио да се одред повуче у с. Планиницу, остављајући на главним правцима непријатељског наступања довољно јаке патроле. Чим се време пролепша, одред је имао да изиђе на Маљен.
На фронту Ужичке војске у току ноћи 18/19 и у току дана 19 новембра није било значајнијих догађаја. Српске трупе су 19 новембра вршиле прегруписавање снага према изнетој диспозицији команданта Ужичке војске Обр. 1585 од 18 новембра.