а) Дејства 5 армије
У својој правилној оцени да Срби намеравају тући одлучну битку на Колубари, командант 5 армије био је донекле поколебан Поћорековом оптимистичком директивом од 18 новембра, према којој је 5 армија већ до 22 новембра требала да заузме припремни распоред на простору северно од р. Турије, тако да сутрадан одатле предузме наступање ка Београду. Због тога се у команди 5 армије сада веровало да ће с тешком муком привучени мостови трен код Комбинованог корпуса бити довољан за прелазак преко Колубаре и Лукавице у циљу извођења једног одлучног напада на целом армиском фронту. Стога је 71 пешадиска бригада, која је образовала армиску резерву, била додељена Комбинованом, а не 8 корпусу, иако се овај корпус налазио у тешким борбама. За ојачање 8 корпуса упућена је резерва Сремске групе (6 батаљона, 4 батерије и 2 1/2 ескадрона) која је тек 22 новембра могла бити превежена преко Саве код с. Скеле. Притом се рачунало на брзо бочно дејство Комбинованог корпуса против Шумадиске I, и то са таквом сигурношћу да је команда 5 армије, још 21 новембра рано изјутра, издала наређење за операције против Београда.
Међутим, 29 дивизија морала је, при довлачењу мостовог трена на Колубару 21 новембра, да савлађује велике тешкоће, тако да је до вечери успела да пребаци само један батаљон 58 пешадиске бригаде на десну обалу доњег Пештана з. од с. Конатица. Ни 7 дивизија није могла извршити планирани прелаз узору 21 новембра. Међутим, њена 14 пешадиска бригада, која је већ била на десној обали Лукавице, прешла је у 13 часова у напад на посаду с. В. Црљена и, упркос бочној артиљериској ватри Коњичке дивизије од с. Степојевца, успела да се до вечери приближи с. В. Црљенима на 500 корака.
Чим је добио извештај о нападу 14 бригаде на крајње десно крило Шумадиске I, команданат Коњичке дивизије је закључио да непријатељ вероватно намерава да следећег дана предузме напад јачом снагом на леви отсек Коњичке дивизије са циљем да се дочепа с. Степојевца и Степојевачке косе и на тај начин принуди трупе Коњичке дивизије на повлачење са конатичких положаја. Тиме би загрозио десном боку и позадини II армије. Стога је издао наређење за појачање свог левог отсека одашиљањем 1 батерије са десног отсека као и 1 батаљона (3 чете) 11 пука I позива и 4 коњичког пука из опште резерве код с. Врбовне.
У току преподнева 21 новембра и друга бригада (107 ландштурмска) 7 дивизије прешла је на десну обалу Лукавице.
б) Бој на Човки (други дан боја)
Напад 14 пешадиске бригаде 7 дивизије на десно крило Шумадиске I код с. 13. Прљена донекле је олакшао тешку ситуацију 21 ландверске дивизије према Лазаревцу и с. Шопићу, јер је она сада била ослобођена бочне артиљериске ватре са те стране.
Док је 18 бригада 9 дивизије полако напредовала у фронталном нападу преко Врачег Брда ка Човки, ојачана 17 бригада 9 дивизије морала је одбијати бочне ударе обадва пука Тимочке II, које је командант III армије упутио у противнапад са Виноградине ради садејства противнападу Моравске I са Човке.
Противнапад Тимочке II позива предузет је двема колонама: десном (14 пук II позива) правцем источни део с. Жупањца – источни део Ћелиске косе, а левом (15 пук II позива) правцем западни део с. Жупањца – западни део Ћелиске косе. Овај противнапад је имала да подржи и артиљерија Моравске I и Дринске II.
Противнапад Моравске I имао се предузети такође двема колонама: левом (4 пук I позива) правцем к 159 (Враче Брдо) – Чук, и десном (1 пук I позива) правцем ка мосту на Колубари. Као резерва, 13 пук I позива наступа за десном колоном.
У 7 часова је лева колона Тимочке II отпочела покрет, а десна је сасвим одоцнила и појавила се тек у 9 часова на североисточном делу Жупањачке косе, пошто је била изгубила правац. У 13.10 је десна колона стигла на 700 м испред непријатељске пешадије, али је одатле врло слабо напредовала због јаке непријатељске бочне артиљериске ватре од с. Пепељевца. Ипак је у 16.30 десна колона потисла непријатеља на западни део Врачег Брда. Овакво је стање код ње остало и у току ноћи 21/22 новембра.
Лева колона је у току покрета ка југозападном делу Жупањачке косе стално била тучена бочном артиљериском ватром од с. Пепељевца. Наступање је било споро због изостајања десне колоне. Један је батаљон упућен ка Чуку где је у 17 часова предузео јуриш, али је био изненађен противнападом непријатељске резерве, те је командант батаљона са две чете био заробљен, а остале су се две распрштале. Остала 3 батаљона леве колоне, иако су под ужасном ватром изгубила своје команданте, успела су да заузму јужну ивицу Врачег Брда и да непријатеља одбаце на сам плато јужног дела. к 159. Даље наступање, како леве тако и десне колоне, није се могло продужити, једно због врло јаке непријатељске ватре, а друго због сувише спорог наступања 4 пука I позива, који се кретао косом Врачег Брда, те су обе колоне Тимочке II заноћиле 21/22 новембра у непосредној близини непријатеља.
Противнапад Моравске I позива такође није успео. Непријатељ је био јако посео и упорно бранио косу Врачег Брда, тако да је само потиснут ка шеговом западном делу, али се даље није могло напредовати.
Због неуспелог дневног противнапада, команданти Моравске I и Тимочке II споразумели су се да предузму ноћни противнапад 21/22 новембра.
У току ових противнапада са Човке претрпели су тешке губитке како аустроугарски 16, 91 и 102 пук тако и пукови Тимочке II и Моравске I позива.
На фронту 13 корпуса је командант 13 пешадиске бригаде (36 дивизије) пребацио у току ноћи 20/21 новембра 52 пешадиски пук преко два подигнута брвна на Љигу код с. Дудовице, са циљем да овлада висовима с једне и друге стране р. Оњега. По преласку Љига пук је упутио 1 батаљон преко с. Дудовице против левог крила Дринске II, а остатак пука у правцу Страже, против десног крила Комбиноване дивизије. Међутим, 52 пук је упао у клопку у међупростору ових дивизија
III армије, које су предузеле концентричан напад на његове бокове. Само одлучно држање трупа из стрељачког строја и брзо прихватање резервама спасло је 52 пук од потпуног уништења, које су му приредили крилни делови Комбиноване и Дринске II својим налетом, уз садејство снажне артиљериске ватре. Пук је изгубио 14 официра и 728 војника.
Овај успех, постигнут добрим садејством пешадије и артиљерије, био је значајан за дизање борбеног духа трупа III армије, које су већ од дужег времена трпеле неуспехе.
в) Бој на отсеку Медник – Баћинац
Пред почетак боја I армија је 21 новембра изјутра имала следећи распоред: на десном крилу је Моравска II држала гукошки положај на десној обали Љига (Осоје – Доње Брдо – Спасојевине) на отсеку од ушћа р. Качера до ушћа Драгобиљске Реке, са претстражама (4 чете) на левој обали Љига, од ушћа потока Жеравице до према ушћу р. Качера; на центру, Дунавска I на линији Бобија – Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис (артиљерија се налазила на десној обали Љига, јер се, због стрмог земљишта, није могла извући на отсек Медник – Гуњички Вис); на левом крилу, Дунавска II на линији Берковачка Главица – Баћинац – Руда; Маљенски одред (6 батаљона са 3 брдска топа) на Маљену.
По наређењу Врховне команде I армији је, 21 новембра у 9 часова, стављена на располагање и Дринска I (лево крило III армије), али она није стигла да узме учешћа у боју на отсеку Медник – Баћинац 21 новембра.
Упућујући своје јединице у напад 21 новембра изјутра, командант 15 корпуса је веровао да пред собом има српске заштитнице и да ће их, ангажовањем корпуса у нападу, брзо натерати на повлачење.
16 корпус је кренуо са одмора из околине Ваљева 21 новембра, да би достигао маршевски циљ који му је Поћорек одредио за 23 новембар. Његове су дивизије 21 новембра биле овако упућене: Комбинована правцем ка Стражари и с. Брежђу, у циљу садејства 1 дивизији 15 корпуса; 50 дивизија, западно од Комбиноване, правцем Ваљево – с. Равње – Краљев Сто; 18 дивизија правцем Ваљево – Косјерић. Због тешких услова за кретање на правцу дејства 16 корпуса, артиљерија са коњском вучом Комбиноване и 50 дивизије упућена је у састав 15 корпуса.
Рано изјутра 21 новембра предњи делови 48 дивизије 15 корпуса почели су се, под заклоном магле, лагано приближавати фронту с. Гукоши – Јовића Баре – Говеђе Брдо. После протеривања слабе претстраже Дунавске I са Јовића Баре, 48 дивизија се почела приближавати главној линији одбране Дунавске I: Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис, којој је подишла око 9 часова. Дотле су левокрилни предњи делови ове дивизије одбацили слабе претстражарске делове Моравске II са леве обале Љига на десну.
На фронту Дунавске II позива стање је у 9 часова било овакво: према Берковачкој Главици непријатељ се још није био појавио; ка Говеђем Брду, које је образовало претстражарски положај Баћинца, подилазио је један батаљон 48 дивизије, а на Руди се почела развијати слабија борба са предњим деловима 1-ве дивизије 15 корпуса са правца с. Брежђа. На фронту Маљенског одреда није било борбе до 9 часова.
Пад Медника. После 9 часова је један пешадиски пук 48 дивизије 15 корпуса подишао отсеку Медник – Бис (к 707), који је пре тога био обасут врло јаком артиљериском и митраљеском ватром. Пред подне је 11 брдска бригада исте дивизије покушала напад на десно крило Медника, али је била заустављена, па чак натерана и на повлачење, прецизном артиљериском ватром Моравске II са десне обале Драгобиљске Реке. Не успевши у нападу на десно крило и бок одбране Медника, непријатељ није до мрака показивао јачу активност. Међутим, у сумрак 11 брдска бригада је почела фронталан напад и, уз садејство 80 пешадиске бригаде (40 хонведске дивизије 15 корпуса), успела је да одбаци посаду са Медника. Тако је без озбиљније борбе овога дана изгубљена важна тачка Медник, на левој обали Палежничке Реке. Мада је командант I армије, чим је био обавештен о паду Медника, наредио да се овај у току ноћи 21/22 новембра поврати, ово се није могло извршити због измењене ситуације на левом крилу армије (код Дунавске II).
На отсеку Дунавске II позива стање је у току дана (21 новембра) било повољно, јер је око 15 часова напад на Баћинац био одбијен, а напад на Руду заустављен. Стога је командант Дунавске II одлучио да 22 новембра предузме напад и одбаци непријатеља са Говеђег Брда и падина Руде. Међутим, пред мрак је 48 дивизија предузела напад на Баћинац једним пешадиским пуком, са тежиштем на његовом левом крилу. Једновремено је и 1 дивизија упутила један пук на Руду, притискујући јаче њено лево крило. Овај је пук успео ускоро да заузме Орловачу. Ка фронту Стражара – Краљев Сто, 1-ва дивизија је развила за напад 6 батаљона. Имајући у то време у дивизиској резерви само 3 батаљона (II и III позива), командант Дунавске II молио је команданта I армије да му се још у току ноћи 21/22 новембра пошаље појачање.
Командант I армије је имао намеру да ојача Дунавску II и створи могућност да се њени положаји у току ноћи одрже, а да 22 новембра истом дивизијом пређе евентуално и у противнапад, у духу раније намере команданта Дунавске II. Ради тога је у 20.20 наредио команданту Дунавске I позива да одмах по преотимању Медника упути са Гуњичког Виса на Баћинац два батаљона (из 9 пука II позива), а рано изјутра, најдаље до 3.30, да упути још три батаљона (из 9 пука I позива).
Пад Баћинца. Све комбинације за напад 22 новембра морале су убрзо бити напуштене. Између 19 и 20 часова непријатељ је извршио препад јаким снагама на Баћинац и заузео га. Трупе које су га браниле растуриле су се. Чим је био извештен о томе, командант I армије питао је телефоном у 21.35 команданта Дунавске II, да ли се и како може поправити стање на фронту његове дивизије. Овај му је одговорио да се ситуација не може поправити без довољног броја свежих и поузданих батаљона, да на своје трупе не може рачунати, јер су преморене и непоуздане, и да због тога предлаже повлачење дивизије на Сувобор.
Осврт на бој на отсеку Медник – Баћинац. Под утицајем офанзивне концепције да дејствује јачом деснокрилном (гукошком) групом у леви бок непријатељских снага које би дејствовале у правцу Сувобора и Рајца, командант I армије груписао је две дивизије (Моравску II и Дунавску I) за одбрану отсека с. Гукоши – Медник – Гуњички Вис, док је за одбрану отсека Берковачка Главица — Баћинац – Руда – Маљен оставио свега једну дивизију (Дунавску II).
Отсек с. Гукоши – Гуњички Вис затвара гукошки правац (Мионица – с. Гукоши – с. Бољковци – Г. Милановац) који у тадашњој ситуацији није био толико осетљив, јер се на том правцу налазила и Дринска I, као лево крило III армије, у тесном наслону на десно крило I армије. Много је осетљивији био сувоборски правац који од Ваљева преко с. Брежђа и од Мионице преко с. Струганика води ка Сувобору и даље ка Г. Милановцу. Тим правцем је, у вези са маневром преко Маљена, непријатељ могао да дејствује у леви бок и позадину I армије као и да раздвоји I армију од Ужичке војске.
Одбрана отсека Берковачка Главица – Баћинац – Руда – Маљен, који затвара сувоборски правац, захтевала је много јаче снаге, него што су снаге Дунавске II позива. Против тог отсека непријатељ је груписао: део 48 дивизије и целу 1 дивизију 15 корпуса, затим Комбиновану и 50 дивизију 16 корпуса, укупно преко три дивизије. Због тога је и успео да тако брзо растроји Дунавску II и тиме доведе до брзог пада и Медника и Баћинца.
г) Одлука за повлачење I армије на Сувоборску греду
Због ситуације на левом крилу I армије, морала се напустити цела линија на левој обали Палежничке Реке, као и положај Руда. Стога је командант I армије одмах донео одлуку: да повије лево крило армије на Сувобор, остављајући Маљенски одред тамо где је, а да центар и десно крило армије прикупи на линију с. Гукоши – Бобија – Палеж – Проструга – Рајац, која се има упорно бранити и послужити као ослонац за прелаз у противнапад у повољном тренутку.
О овој одлуци извештен је одмах и војвода Путник, који се са њом сложио, после чега је командант I армије издао.у 22.30 телефоном наређење командантима дивизија за прикупљање трупа на нове положаје.
Нова линија одбране (Скице 1 и 3) била је у основи истог облика као и претходна, а наслањала се десним крилом на положаје на десној обали Љига код с. Гукоша и лево крило III армије, а крајњим левим крилом на Маљен. Повијањем центра и левог крила на главну планинску греду (Проструга – Рајац – Сувобор – Маљен), фронт положаја постао је још удубљенији, а крила више истакнута, нарочито лево крило на Маљену, које је иначе било у слабој вези са јединицама Ужичке војске. Међутим, поред свих тешкоћа, са којима је била везана његова одбрана, Маљен се није смео напуштати. Његовим напуштањем не само што би се непријатељ дочепао моћног ослонца за даљу акцију у правцу Сувоборске греде, него би се потпуно открили бок и позадина Ужичке војске, па и правац преко с. Дружетића и с. Коштунића према левом боку и позадини I армије на Сувоборској греди. Због тога је одбранбена линија I армије, почев од Маљена, ишла планинском гредом: Сувобор – Рајац – Проструга и, ломећи се готово под правим углом код Проструге, спуштала се преко Палежа, Букве и Бобије ка с. Гукошима. Ради везе крила на Бобији и Сувобору поседнут је и Грађеник као предња тачка.
На тај начин је главна одбранбена линија I армије имала два фронта: један окренут западу (Палеж – Буква – Бобија), а други северу (Проструга — Рајац – Сувобор), са заломљеним крајњим левим крилом на Маљену, окренутим и према Повљенској греди.
По свом орографском склопу нова се одбранбена линија састојала из три одвојене групе положаја: прва, на десној обали Љига, друга, на Сувобору и трећа на Маљену. Веза између ових група била је могућна једино уском планинском гредом, неподесном за кретање и маневровање, а узајамно садејство јединица на њима било је готово искључено. Пољска артиљерија, ограничена искључиво на путеве, који су због рђавог времена постали готово непролазни, кретала се врло тешко, била је ограничена на положаје у непосредној близини друмова, те није била у стању да подржи пешадију у одбрани. Брдске артиљерије, која је једино могла наћи примену на оваквом земљишту, јединице I армије нису имале (била су само 2 брдска топа код Моравске II и 3 код Маљенског одреда). Две нове брдске брзометне батерије (Данглисове), упућене у састав I армије, тек су 21 новембра стигле у с. Бољковце.
Дужина армиског фронта била је и даље несразмерна снази армије, а Дринска I, која је 21 новембра ушла у састав I армије, имала је у то време свега 4.200 пушака, те ни приближно није могла поправити ту несразмеру између снага и дужине фронта.
Поред изнетих тактичких тешкоћа, трупе на овој планинској одбранбеној линији морале су да подносе јаку зиму без топлог одела, добре обуће и скоро без икакве логорске опреме. Непрекидна магла са вејавицом и испресецано земљиште утицали су и даље штетно на дух и расположење иначе морално поколебаних и изнурених трупа, а стална магла у овим планинама ишла је још и на руку непријатељу, да препадима ствара изненађење код већ поколебаних трупа I армије и да тиме без великих жртава постиже знатне резултате.
д) Одред потпуковника Филиповића
Командант Ужичке војске наредио је команданту Косјерићког одреда (Шумадиске II), да под командом потпуковника Филиповића, команданта 10 пука II позива, упути 22 новембра одред од 6 батаљона, 4 митраљеза и 2 брдске брзометне батерије правцем: Глоговац – с. Скакавци – В. Козомор – Дивчибаре – Маљен, са задатком да.на том правцу најенергичније нападне непријатеља и олакша дејство левом крилу I армије на Маљену. Наређено је да обезбеђење од с. Радановаца изврши један батаљон са 2 брдска топа, а један батаљон да поседне Биљеге, стим да једну чету упути на М. Маљен, ради везе са левим крилом I армије на В. Маљену.
Остатак снага (3 батаљона са пољском брзометном батеријом) командант Косјерићког одреда имао је да прикупи на Црнокосу, ради спречавања непријатељског дејства од с. Таора.