Овог дана увече поновo је пао снег. Наизменично, без већег прекида, снег и киша падали су све до 27 новембра, претварајући долину Колубаре у муљ и блатиште. Ове атмосферске непогоде још више су отежавале аустроугарским трупама дотур из позадине, а сем тога, проређивале су их разним болештинама.
На доњој Колубари је поред делова пребачених код дражевачке и мислођинске воденице у току 23 новембра, који су били сузбијени до саме обале, 104 ландштурмска бригада покушала 24 новембра да уз садејство монитора, форсира Колубару код Обреновца (преко гвозденог моста), али су сви напори били узалудни.
а) Бој код с. Конатица (трећи дан боја)
Узору 24 новембра 57 пешадиска бригада 29 дивизије предузела је напад на тт 147 (Брекиња) и одбацила батаљон 19 кадровског пука који је отступио ка линији с. Степојевац — Цариновац. Командант левог отсека Коњичке дивизије није имао резерви да изврши противнапад. Тек интервенцијом једног батаљона и Јадранског четничког одреда из опште резерве Коњичке дивизије заустављено је даље надирање непријатељске 57 бригаде са тт 147. Тиме је завршена криза на левом отсеку Коњичке дивизије. Батаљон 19 кадровског пука задржао се на левој обали потока Врбовице, а остале су трупе левог отсека држале линију с. Степојевац – Степојевачка коса, везујући се са десним отсеком на к 225.
Због овог напада, којим је непријатељ испољио намеру да се дочепа друма с. Степојевац – Цариновац и раздвоји Коњичку и Шумадиску дивизију I позива, командант II армије наредио је да се као појачање код с. Степојевца упути (из Шумадиске I) и остатак 11 пешадиског пука. У исто је време наређењем Врховне команде упућен Коњичкој дивизији 7 пук I позива са једном брзометном батеријом преко с. Мељака из састава Одбране Београда. Ово је појачање стигло 25 новембра око 15 часова.
Командант десног отсека (прва Коњичка бригада) намеравао је да појачањима из Обреновачког одреда (1 1/4 кадровског пука и 1 батерија) изврши 24 новембра противнапад на леви бок 58 пешадиске бригаде код с. Конатица, али га је ова предухитрила прешавши у напад у саму зору 24 новембра. У нападу 58 бригада је успела да заузме целу косу код с. Конатица, југоисточно од Бељевина, везујући се удесно са 57 бригадом која је заузела тт 147, али даље није могла наступати. На заузетој коси се почела утврђивати, очекујући појачање (два ландштурмска пука из Срема и артиљерију већих калибара).
Пошто је био предухитрен у нападу, а усто и недовољно одлучан, командант десног отсека (коњички пуковник Живојин Бабић) није предузео намеравани противнапад, већ га је одложио док не стигне 7 пешадиски пук I позива из састава Одбране Београда. Овим је одлагањем пропуштен повољан моменат за успешан противнапад у леви бок 58 бригаде, дозволивши јој да се уреди и утврди на заузетом положају.
После боја 24 новембра, трупе Коњичке дивизије задржале су се на линији: Разбигуз (к 180) – Мартин Брег – к 225 – коса између потока Врбовице и безименог потока испод Бељевине и с. Степојевца.
У току 24 новембра је 7 дивизија Комбинованог корпуса остала целог дана пред с. В. Црљенима без јачег ангажовања.
Овог дана се 8 корпус уздржао од акције, очекујући долаз два ландштурмска пука из Сремске Митровице, за која му је било авизирано да су упућена. Међутим, за први су мах стигле код Уба само коњичке јединице и батерије из групе пуковника Шварценберга, где су са ескадронима Комбинованог корпуса образовале коњичку бригаду, којој је била поверена заштита прелаза Колубаре на простору између Комбинованог и 8 корпуса.
У очекивању прелаза 15 корпуса преко Љига, 13 корпус се такође уздржавао од нападннх акција 24 новембра.
Због неактивности 7 дивизије, 8 и 13 корпуса, прошао је 24 новембар на отсецима: Шумадиске I, Тимочке I и Моравске I позива, као и на фронту III армије, без важнијих догађаја. Шумадиска I је пропустила и овај дан да енергичним нападом разбије усамљену 7 дивизију испред с. В. Прљена и доведе је у тешку и безизлазну ситуацију.
б) Пад Маљена
Још узору 24 новембра група пуковника Видена продужила је снажан напад на Маљенски одред. Обухваћен надмоћнијом снагом с десног крила, а без икакве помоћи суседних трупа и без везе с њима, изоловани Маљенски одред је давао снажан отпор – држао се на Маљену све до 13 часова, када је био разбијен, и са великим губицима у нереду одбачен на југ.
Дивчибарски одред потпуковника Филиповића покушавао је да нападом са Зебалца пружи помоћ посади Маљена, али у томе није успео, како због недовољних снага, тако и због немогућности да дође у везу са Маљенским одредом.
Колона пуковника Мишића, која је кренула 24 новембра у 4 часа са Игришта преко Риора ка Маљену, успела је у току целог дана само да заузме Дамјанов Камен (к 684) који је бранио свега један непријатељски батаљон. Неактивност пуковника Мишића и његова сувишна обазривост биле су узрок паду Маљена. Уместо да маневром доведе до пада Дамјановог Камена и Риора, колона пуковника Мишића се заплела у фронталне борбе са непријатељским батаљоном на Дамјановом Камену (к 684), а по његовом заузећу остала је пред Риором као пасивни посматрач борбе на Маљену.
Падом Маљена изгубљен је значајан ослонац левог крила I армије, како у погледу њене одбране, тако исто и у погледу њеног евентуалног офанзивног дејства. Његов, пак, оперативни значај био је у томе што је затварао правце непријатељског продирања у позадину Ужичке војске, као и на леви бок I армије. Да је непријатељ по заузимању Маљена био енергичнији и предузео гоњење у правцу с. Гојне Горе, Ужичка војска би се још тада морала повући на Овчарско- Кабларску Клисуру, а I армија не би била у могућности да још четири дана даје отпор на Сувоборској греди. Али, и без тога, заузимањем Маљена непријатељ је у сваком случају добио ванредан ослонац за даљи рад и обухватни маневар према одбранбеној групи I армије на Игришту и Сувобору.
О паду Маљена и догађајима на крајњем левом крилу I армије није било познато ни команданту Дунавске II нити команданту I армије све до 25 новембра по подне, дакле скоро читавих 24 часа. Не знајући за пад Маљена, а пошто је био извештен о слабом непријатељском притиску на Игриште, командант Дунавске II одлучио је да 25 новембра изврши са Игришта напад у циљу одбацивања непријатеља и олакшања дејства не само колони пуковника Мишића, већ и Маљенском одреду, с којим није имао никакве везе целог дана 24 новембра. Међутим, због промењене ситуације, до овога није дошло.
Према центру I армије левокрилни делови 6 брдске бригаде непријатељске Комбиноване дивизије почели су се око 8 часова спуштати ка Палежничкој реци и Грађенику, али су били заустављени прецизном артиљериском ватром Дринске I.
Командант 15 корпуса наредио је 24 новембра у 9 часова да главнина 48 дивизије – иза које се имала прикупљати 1 дивизија као резерва – наступа на Букву. Овога дана су се 10 и 12 брдска бригада 48 дивизије пробијале све до вечери до р. Љига према Бобији, при чему су успеле да потисну претстражарске делове Моравске II ка Бобији, али су биле дочекане јаком артиљериском ватром са гукошког положаја и одбачене назад.
в) Притисак на фронту Ужичке војске
У току целе ноћи 23/24 новембра 4 брдска бригада нападала је одред на Варди и у 8.30 часова 24 новембра успела да га одбаци на Коњски Рт. Батаљон, који је био упућен као појачање Варди, закаснио је – стигао је кад је одред са Барде већ отступао.
Изјутра 24 новембра 13 брдска бригада 18 дивизије (16 корпуса) отпочела је изјутра напад на Глоговачки одред (3 батаљона и 3 топа), који је распоређен на отсеку Влашки Делови – Глоговац – к 697 (између с. Косјерића и с. Ражане), са једним батаљоном код засеока Парамуна. Притисак је вршен поглавито на крила одреда а нарочито на његово десно крило, које се због овога морало повући ка Глоговцу (било је сувише истакнуто на к 697). Продуживши крилне обухвате, 13 брдска бригада довела је Глоговачки одред у 18.30 у тешку ситуацију тако да је предузео повлачење ка положају Брезов Брег – Субјел на левој обали Мионичке реке (трупе са Влашких Делова имале су да повију своје лево крило ка с. Дубници).
Пошто је био примећен и покрет 1 брдске бригаде од В. Козомора преко Црног Врха ка Кошаришту и Ридовима, то је у 16 часова наређено команданту Лимског одреда (општа резерва Ужичке војске у с. Каранима) да крене са штабом одреда за Душковачку механу и припреми за одбрану отсек Субјел – Биљези, затварајући правце долином Росићке Реке преко с. Мионице (5 км и. од Косјерића) гребеном од Црног Врха преко Погледа ка Субјелу.
Одреду потпуковника Филиповића на Зебалцу наређено је да се, за случај пада Маљена, повуче на Зелени Брег и ухвати везу са Лимским одредом, што је и учинио. Остаци Маљенског одреда (12 пука II позива) повукли су се такође код Душковачке механе.
Пошто је Глоговачком одреду наређено да се повуче на Субјел, то је Лимски одред имао да повуче своје трупе са Субјела и поседне положај Биљези – Ридови – Кошариште, држећи предњу тачку Поглед.