а) Неактивност Коњичке и Шумадиске дивизије I позива
Сем пребацивања једног свог дела преко Колубаре према Чардаку у току ноћи 24/25 новембра, који је противнападом српске посаде био притешњен уз обалу, 104 ландштурмска бригада није предузимала прелаз ширег обима и ограничила се у току дана 25 новембра на артиљериско дејство.
Ни 29-та ни 7-ма дивизија нису у току 25 новембра предузимале нека озбиљнија дејства. Благодарећи неактивности Коњичке и Шумадиске дивизије I позива, 29 дивизија је провела овај дан у организовању заузетог дела конатичког положаја.
Доласком 7 пешадиског пука I позива, командант Коњичке дивизије имао је 25 новембра на располагању 4 коњичка пука, 16 батаљона и 5 батерија. Уместо да оволиком снагом самоиницијативно предузме општи противнапад на 29 дивизију, са тежиштем према левом боку ове дивизије, он је тражио телефоном одобрење команданта II армије за прелаз у противнапад. Интересантно је да му је овај на то одговорио да ће „бити задовољан ако му се потпуно огарантује одржање досадашњег положаја”. Командант Коњичке дивизије му је, разуме се, гарантовао ово. И тако је због недостатка иницијативе команданта Коњичке дивизије и претеране опрезности команданта II армије пропуштена прилика да се 29 дивизија уништи или пребаци преко Колубаре.
Држећи се стриктно захтева команданта II армије, командант Коњичке дивизије издао је заповест за отсудну одбрану отсека од Благојевог Конака до р. Турије, и то са оваквим распоредом: десни отсек (3 батаљона I позива, 7 кадровских батаљона, 1 ескадрон и 11 топова) Благојев Конак – Разбигуз (к 180) – к 225 – с. Врбовна до потока Врбовице; леви отсек (4 батаљона I позива, 2 батаљона III позива, 1 ескадрон и 7 топова) од потока Врбовице преко с. Степојевца до р. Турије; општа резерва (5 батаљона III позива и 14 ескадрона) на простору између с. Лесковца, с. Борка и с. Врбовне.
Шумадиска I позива пропустила је и 25 новембра да предузме општи противнапад на усамљену 7 дивизију испред В. Црљена.
Уместо активног дејства, њен је командант, добивши у 15 часова телефонски извештај о повлачењу Моравске I и Тимочке I, наредио у 16.30: да леви отсек заломи лево крило на линију с. Вреоци – с. Медошевац; средњи отсек да остави на фронту само један батаљон, а са остала три батаљона да поседне Волујак, а десни отсек да се повуче на Планину.
б) Пад Човке
После снажног и врло успешног дејства 22 батерије, 18 пешадиска бригада (9 дивизије 8 корпуса) предузела је, 25 новембра у 11 часова, јуриш 11 и 73 пешадиским пуком на ћувик (тт 248) северно од Човке, и на положај код с. Петке. Два пука Моравске I позива (1 и 4 пук I позива) исцрпени и деморалисани ранијим борбама, који су се налазили под сталним дејством непријатељске концентричне артиљериске ватре (10 артиљериских група на левој обали Колубаре и Љига), пружили су сасвим слаб отпор и убрзо су у расулу отступили, оставивши 3 топа и око 1.300 заробљеника. Кад су потом и трупе 17 пешадиске бригаде 9 дивизије као и делови 72.пешадиске бригаде (са левог крила 36 дивизије 13 корпуса) подишли Човки, јединице Моравске I су напустиле своје положаје. У 15.30 су аустроугарске трупе избиле иа Човку, која је у току десетодневне борбе коштала 9 дивизију око 300 мртвих и 2.925 рањених.
Догађаји око Човке развијали су се тако брзо да командант Моравске I није могао да интервенише и утиче на њихов ток. Све се одиграло мимо његове воље. Чим је сазнао за повлачење својих трупа са отсека с. Петка – тт 248, известио је у 13.35 команданта II армије телефоном: „1 пешадиски пук повлачи се у нереду, а и 4 пешадиски пук I позива… повлачи се. Наредио сам да се 13 пешадиски пук II позива развије на позадњем положају ради прихвата”. Већ у 14.05, командант Моравске I извештава команданта II армије да се цела дивизија повлачи и моли да део Тимочке I поседне Вис (тт 385 код с. Стубице) који је на правцу отступања Моравске I. Командант II армије одговара телефоном да ће наредити Тимочкој I да се повуче на линију Главица – Дрен – Вис (тт 295 код с. Бистрице). Том је приликом наредио Моравској I да заузме Кременицу, с тим да се на Вису (код с. Бистрице) веже с Тимочком I позива.
У 14.38 примљено је наређење команданта II армије: „Врховна команда наређује, да безусловно противнападима повратите изгубљени положај, ако у томе не успете, имате да браните до пожртвовања дивизије отсек: Кременица – Вис (над с. Стубицом) до Виса Бистричког, који ће посести и бранити Тимочка дивизија I позива.” Међутим, ово је наређење за противнапад стигло касно, а не би се ни могло извршити јер су се, према телефонском извештају команданта дивизије, трупе измешале и растуриле. О томе је командант дивизије известио у 16 часова команданта армије:
Напуштени положај држали су: 1, 4, 14 и 1 батаљон 3 пешадиског пука, али су га врло брзо напустили пред непријатељском снагом од 3 – 4 пука. Дивизија је сада у повлачењу ка положају Кременица – Вис (Стубички); батерије се повлаче, али не знам да ли ће успети да се извуку, јер је повлачење готово до немогућности отежано; наређење за контранапад добио сам пре пола сата, али је немогуће да га извршим, јер су се трупе разбегле. Предузео сам мере да се трупе прикупе и уреде на том положају. Изгледа ми да ће се 2, 3 и 14 пук повући у реду; остали су пукови растурени и сада сам послао официре да их прикупе. Артиљерија се повлачи путем, који је једина комуникација, но он је тако тежак, да не могу предвидети шта ће бити; три топа су остала неизвучена са положаја; непријатељ гони јаком артиљериском ватром, а сада се појављује и пешадија.
На ово му је командант армије одмах одговорио телефоном:
Ви имате по цену пожртвовања дивизије да изјавите [испољите] пресудну отсудност у одбрани новог положаја. Од возова да остане што мање на друму; имајте на уму пут преко Вагана.
Командант дивизије дао је одмах објашњење: „Притисак непријатеља био је јак, артиљериска ватра ужасна, а трупе нису хтеле да се туку; возови се повлаче но не знам шта ће бити са возовима Тнмочке дивизије I позива.” Командант армије тада наређује: „Одржавајте тесну везу са Тимочком дивизијом I позива, ухватите везу са Дринском дивизијом II позива; положај [нови] одржати безусловно, па или да се непријатељ разбије или дивизија да пропадне; известите ме кад се трупе већим делом прикупе; извршите утврђивање положаја.”
Међутим, због великог замора и пада мрака, аустро- угарске труце нису могле да искористе кризу Моравске I, те су прекинуле гоњење и тиме пружиле могућност команданту II армије да ту дивизију распореди на новом положају: Вис (тт 385 јужно од с. Стубице) – Кременица до Бистричког Биса (тт 295). Овај случај најбоље показује колику је грешку учинио Поћорек што није груписао јаче снаге на правцу: Шабац – Уб – Лазаревац – Аранђеловац. Да је у резерви 8 корпуса била само још једна свежа дивизија да изврши експлоатацију успеха на Човки, она би довршила растројство Моравске I, извршила расцеп између II и III армије и отворила правац ка Аранђеловцу.
Због повлачења Моравске I на означену линију морала се повући и Тимочка I те је посела линију: тт 278 – Главица (к 283) – с. Дрен – Бистрички Вис у продужењу положаја Моравске I. Исто тако морала се повући и Дринска II (из III армије) са Виноградине на леву обалу р. Каменице, остављајући претстражу на Виноградини стим да се она доцније повуче на Бугарско Брдо.
в) Сувоборски одбранбени бој (први дан боја)
Према наређењу команданта 15 корпуса 48 дивизија је у току 25 новембра продужила нападна дејства на десно крило српске I армије (Дринска I и Моравска II), са тежиштем напада правцем Бобија – Буква, да би се са те стране угрозили леви бок и позадина Дринске I на гукошком положају, која му је ометала пребацивање корпуса преко Љига.
Пребацивши се у току ноћи преко изворног дела Љига близу утока Драгобиљске Реке, 10 и 12 брдска бригада 48 дивизије одбациле су претстражни батаљон 8 кадровског пука Моравске II и почеле подилазити утврђењима на Бобији, пред којима су биле заустављене јаком ватром. Продирање непријатеља гребеном Бобија – Буква било је врло опасно по Дринску I на гукошком положају. Стога је командант те дивизије, на захтев команданта Моравске II, који је располагао само једним пуком на Палежу, упутио 6 пук I позива из своје резерве са Дићске Главице ка Бобији. Пук је стигао тамо у 14 часова и одмах је отпочет противнапад са 3 батаљона Моравске II и 3 батаљона 6 пука I позива. Два батаљона су задржана као резерва на Букви. Али су у то време и 10 и 12 брдска бригада прешле у напад. Ово је изненадило и унело забуну у противнападне српске трупе. Користећи се том забуном непријатељ је успео да улети у утврђење на Бобији, али је присебношћу његовог команданта и употребом ручних бомби био избачен, а потом и сасвим одбачен ка Љигу. Даље гоњење није се могло вршити због јаке непријатељске артиљериске ватре и пристизања 8 брдске бригаде, коју је командант 15 корпуса ставио на располагање 48 дивизији. То је омогућило 10 и 12 брдској бригади да се и даље задрже на десној обали изворног дела Љига.
Да би ослободио команданта 48 дивизије бриге око обезбеђења десног бока своје дивизије, а и да би извршио обухват Букве са западне стране, из долине Славковићке Реке, командант 15 корпуса упутио је 25 новембра изјутра 7 брдску бригаду из састава 1 дивизије (корпусна резерва код с. Ракара) против Грађеника. Међутим, та се бригада била уплела у борбу, подржавајући напад 6 брдске бригаде Комбиноване дивизије (16 корпуса) на Црни Врх, те су се само поједини њени делови окренули против Грађеника. Један батаљон 7 брдске бригаде са митраљезима, потпомогнут артиљеријом са Виса (к 707), предузео је напад на Грађеник са три стране и око 11 часова успео је да заузме његов предњи ћувик. Батаљони српског 4 прекобројног пука повукли су се на позадњи нижи ћувик. У току поподнева, после снажне артиљериске припреме батерија са к 881 (западно од Рајца), два батаљона 4 прекобројног пука предузела су око 13.30 противнапад на северни ћувик Грађеника и успела да непријатеља одбаце у Палежничку Реку.
И око Црног Врха је 6 брдска бригада Комбиноване дивизије, потпомогнута деловима 7 брдске бригаде 1-ве дивизије, изводила у току целог дана повремене нападе, и то врло интензивно и енергично. Противнападом последњег батаљона 9 пука I позива (из Дунавске I) непријатељ је заустављен на северној падини Црног Врха.
На левом крилу I армије ситуација је 25 новембра пре подне била нејасна. Не знајући за пад Маљена све до 25 новембра до подне, командант Дунавске II имао је 24 новембра увече овакав план: да 25 новембра са 18 пуком I и 2 пуком II позива – који је из састава Моравске II био привучен најпре на Рајац (23 новембра), потом на Сувобор (24 новембра) и, најзад, позади Игришта (24/25 новембра) – нападне непријатеља пред Игриштем, да би олакшао ситуацију Маљенског одреда. Колона пуковника Мишића (9 пук II, батаљон 18 пука I и батаљон 8 пука II позива) требала је да продужи продирање ка Маљену; Дунавска I да остане на својим положајима, затварајући правце од Цугуља, Црног Врха и Грађеника, а Маљенски одред да отсудно брани
Маљен. У општој резерви на Мујовом Гробу требало је да остану батаљон 8 пука II позива и батаљон регрута.
Лева колона 50 дивизије (3 и 16 брдска бригада) 16 корпуса почела се тек по подне приближавати Игришту. Пошто се очекивало да непријатељ најпре подиђе Игришту, па тек онда да се испадом разбије, то је испад предузет тек око 14 часова. При томе су 18 пук I и 2 пук II позива успели да до 17 часова испадом разбију непријатеља и да га са великим губицима одбаце на десну обалу Сувоборске Реке, ка Милића Врху (к 685), али је због мрака и отпора пред колоном пуковника Мишића на Риору гоњење обустављено.
Не знајући да је Маљен пао још у подне 24 новембра, колона пуковника Мишића је продужила 25 новембра наступање у правцу Риора. До 10 часова наступала је без борбе и допрла предњим деловима до Риора, где је непријатељ давао отпор. Иако непријатељ, према извештају команданта колоне, пред његовом колоном није имао више од једног батаљона, пуковник Мишић је ипак морао зауставити своју колону због јаке артиљериске ватре са Маљена и појаве једног непријатељског пука са Видова.
Повлачењем Маљенског одреда ка с. Душковцима и Дивчибарског одреда потпуковника Филиповића ка Зеленом Брегу (код с. Гојне Горе), остао је између ових одреда и колоне пуковника Мишића пред Риором празан међупростор, ширине скоро пола дана марша. Непријатељу (групи пуковника Видена) је тиме био отворен пут од Видова преко с. Тометиног Поља ка с. Дружетићима – у међупростор левог крила I армије и десног крила Ужичке војске. Овако тешку ситуацију могао је да поправи само енергичан рад и брз успех колоне пуковника Мишића у правцу Маљена и трупа са Игришта у правцу Руде и Баћинца. Пошто колона пуковника Мишића, као што се види, није била у стању да то постигне, то је и делимичан успех испадом са Игришта остао без резултата. Због тога је командант Дунавске II донео одлуку да трупе са крајњег левог крила армије повуче на линију Бабина Глава – с. Дружетићи.
Повијањем левог крила, исправљен је фронт I армије и сад први пут постигнута јача веза и ослонац на Ужичку војску. То су биле користи новог распореда, али су штете биле много веће. Налазећи се на јужној падини планинског гребена, који је сада држао непријатељ, наше лево крило на Подовима било је много слабије и, због повучености уназад, још осетљивије. Напротив, непријатељ је, заузећем Маљена и избијањем на фронт с. Тометино Поље – Риор – Маљен – Орловача – Баћинац – Вис – Бабајић, имао снажног ослонца за свој даљи маневар, обухватајући својим фронтом српску истакнуту групу на Сувобору и Игришту. Најзад, владајући планинским прелазом на Маљену и рокадним правцем: Мионица – Тометино Поље – Пожега, непријатељ је био у стању да по вољи и потреби врши пребацивање трупа са севера на југ и обратно, и да групише јачу снагу у овако планинском земљишту на правцу где потреба буде захтевала. Под оваквим околностима, а с обзиром на неподесан облик нашег фронта и неприродност положаја нове одбранбене линије, о даљем нападу није могло бити ни речи, јер би чак и одбрана на оваквом неприродном положају и по јако испресецаном терену била скопчана са великим тешкоћама… Према томе задржавање на овим положајима имало је само за циљ ломљење непријатеља и добијање у времену у очекивању погодног тренутка за прелаз у контраофанзиву.
г) Груписање Ужичке војске за одбрану Овчарско – Кабларске Клисуре
Овога дана (25 новембра) испољиле су се све штетне последице разбацаности снага Ужичке војске на широкој просторији Кадињача – Јелова Гора – Црнокос – с. Ражана – с. Гојна Гора, са истакнутим деловима на Шаргану, код Чајетине и Бајине Баште. Наиме, 25 новембра, поред дејства 4 брдске бригаде у правцу Јелове Горе, непријатељ је управио тежиште продирања 18 дивизије општим правцем Поглед – Зелени Брег – с. Гојна Гора, у међупростор Ужичке војске и I армије, са очигледном намером да, продужујући дејство најкраћим правцем преко с. Душковца и с. Гојне Горе ка Чачку, раздвоји Ужичку војску од I армије и изманеврује одбрану Овчарско – Кабларске Клисуре. У том циљу је 18 дивизија својим десним крилом (13 брдском бригадом) продужила и у току 25 новембра притисак на Глоговачки одред, а главном, левом колоном (1 и 5 брдска бригада) наступала је са Црног Врха ка путу Ваљево – Пожега, и то: 1 брдска бригада косом преко Кулине ка Кику, а 5 брдска бригада гребеном Вел. Брдо – Поглед.
У току наступања непријатељске 4, 13, 1 и 5 брдске бригаде, Ужичка је војска била разбацана у 4 групе: прва група на отсеку Кадињача – Буља – Бранова Глава, са истакнутим деловима код Дуба, на Градини, Шаргану и Чајетини; друга група на Јеловој Гори (Црни Врх – Вел. Приседо), са истакнутим деловима код с. Руде Букве (Биљег) и на Јаорини; трећа група на Црнокосу, на отсеку Цикоте – Сјеровача – Кик, а предњи делови код с. Глоговца и с. Поповића (Глоговачки одред) и четврта група на отсеку: Зелени Брег – Вел. Зајчица – Сред. Зајчица, са предњим деловима на Ридовима и на Биљезима.
Прва и друга група биле су фронтом према Бајиној Башти и Рогачици, а трећа и четврта према Буковима и Маљену.
Према другој групи на Јеловој Гори постепено је надирала 4 брдска бригада, тежећи да се дохвати Јелове Горе и дође у тешњу везу са 18 дивизијом 16 корпуса, чија је 13 брдска бригада надирала са Букова ка Косјерићу (ка трећој групи). Према четвртој групи непријатељ је енергично надирао надмоћнијом снагом (1 и 5 брдском бригадом 18 дивизије) најкраћим правцем ка Чачку. Према првој групи непријатељ није предузимао озбиљнија дејства.
Због овакве разбацаности Ужичке војске и непосредне опасности да буде раздвојена од I армије и одбачена од Чачка, командант Ужичке војске учинио је 25 новембра претставку Врховној команди, да се његове трупе повуку и сасреде за одбрану Овчарско – Кабларске Клисуре. Предлог је одобрен, те је 25 новембра издато наређење за повлачење и груписање Ужичке војске по овом плану: четврта, деснокрилна група служи као ослонац за повлачење осталих група; прва и друга група, као најистакнутије, под заштитом треће и четврте групе, почињу повлачење у току ноћи 25/26 новембра и у прво време групишу се на положајима између р. Моравице и р. Бјелице за одбрану клисуре на десној обали Западне Мораве; трећа група прикупља се у току ноћи 25/26 новембра на Црнокосу и штити извлачење трупа са Јелове Горе и Кадињаче, а потом и сама предузима повлачење и сасређује се са четвртом групом за одбрану линије Зелени Брег – Вел. и Сред. Зајчица – Крупничиште – с. Д. Добриња – Смишаљ, са наслоном на Мораву.