а) Намера војводе Путника да продужи битку на досадашњој одбранбеној линији
Неуспех на центру српског фронта (пад Човке) није утицао на војводу Путника да се дефинитивно одлучи за повлачење. Аустроугарска 5 армија није имала потребне резерве да успех на Човки продуби и прошири. Са трупама 8 корпуса, које су избориле успех тек после дуготрајних исцрпљујућих борби, није се могло много рачунати у току нових напора.
Осетивши да непријатељски напад малаксава, војвода Путник је категорички захтевао да II армија по сваку цену пружи нов отпор на линији Вис (изнад с. Стубице) – Кременица – Вис – (код с. Бистрице). Овим задржавањем положаја за одбрану Колубаре војвода Путник је желео да што дуже задржи у рукама Београд, јер су у то време руске операције на Галициском фронту узимале повољан обрт, тако да се могло очекивати да ће успех на Руском фронту повољно утицати и на српски фронт. Штавише, војвода Путник је сада настојао да десним крилом – ојачаним Обреновачким одредом – предузме напад на непријатеља код с. Конатица и с. Степојевца, стим да га помогне и II армија. У том циљу он је послао команданту II армије наређење Обр. 7189 ове садржине:
Према ситуацији на војишту и стању наших трупа уопште, поглавито према стању трупа I армије, једини је излаз из ове тешке ситуације општи прелаз у офанзиву, и то што пре; иначе може бити све доцкан. Стратегиски маневар за ову ситуацију предвиђен директивом Обр. 688786 изгледа да ће бити од пресудног значаја и једино он може бити спасоносан, иначе ће нам дефанзива донети неуспех. Обзиром на садању ситуацију потребно је, да се непријатељ што пре код Конатица и према Степојевцу пребаци преко Колубаре, у ком циљу издата је директива команданту ојачаног Обреновачког одреда, но потребно је да га и ви са ваше стране што енергичније помогнете, како би што пре непријатеља протерао и уништио. Овим би била створена могућност и II армији, да и она непријатеља који је пред њом протера преко Колубаре и даље дејствује у смислу директиве Обр. 6887, што је једино спасоносно обзиром на садању ситуацију. Према овоме, наредите што енергичније помагање Обреновачког одреда у протеривању непријатеља код Конатица, а чим се ово изведе и сами нападните непријатеља пред собом, баците га преко Колубаре и даље дејствујте у смислу директиве Обр. 6887.
Да би непријатеља код с. Конатица и према с. Степојевцу (29 дивизија Комбинованог корпуса) што пре одбацила преко Колубаре, српска Врховна команда је наредила да се ојача Обреновачки одред, одређујући му у исто време и новог команданта пуковника Душана Туфегџића. У састав одреда су, поред дотадашњих трупа, имале да уђу и све трупе, које су биле придате Коњичкој дивизији, изузев 11 пука I позива који остаје и даље у саставу Коњичке дивизије. Овако ојачани Обреновачки одред се састојао из: 7 пука II позива, 10 и 19 кадровског пука, пет батаљона III позива, 3-ће хаубичке батерије од 2 оруђа, две позициске и три брзометне батерије. Привремено су у састав Обреновачког одреда ушли из Одбране Београда 7 пук I позива и једна брзометна батерија. Укупна јачина одреда: 17 батаљона и 26 оруђа. За одбрану му је додељен отсек од к 225, источно од с. Конатица, па северно према доњој Колубари и Сави до везе са трупама Одбране Београда (код с. Умке). Обреновачки одред је остао непосредно под Врховном командом.
Коњичка дивизија, са придатим 11 пуком I позива, остала је и даље под II армијом, са задатком да јој штити десни бок и позадину и да држи положаје од к 225 искључно па на југ преко Степојевачке косе до моста на р. Турији.
Овог дана око 6.30 104 ландштурмска бригада је покушала да на ранијем фронту Обреновачког одреда, на ушћу Колубаре, пребаци дереглијама уз садејство монитора 200 – 300 војника одједном, али су их српска стражарска одељења дочекала пушчаном ватром и бомбама и такорећи уништила.
б) Бој код с. Конатица (четврти дан боја)
Када је 58 пешадиска бригада 29 дивизије предузела, 26 новембра у 6 часова, напад из с. Конатица на Мартин Брег и к 225, успела је да заузме овај део положаја, али је противнападом трупа десног отсека Коњичке дивизије одатле одбачена. Борба је вођена у току целог дана. У њој су из састава десног отсека били ангажовани: 10 и 19 кадровски пук, батаљон 14 кадровског пука и део батаљона 11 пука I позива. Тога дана није учествовао у борби 7 пук I позива који је тек пристизао из састава Одбране Београда.
Примивши извештај о новој подели положаја командант Коњичке дивизије извршио је овакав распоред: десни отсек: 2 коњичка бригада, 1 батаљон 11 пука I позива и 2 коњичка батерија (свега 8 ескадрона, 1 батаљон и 3 топа) од к 225 (искључно) до потока Врбовице; леви отсек: 3 батаљона 11 пука I позива, 1 ескадрон и 1 коњичка батерија (свега 3 батаљона, 1 ескадрон и 4 топа) од потока Врбовице до моста на р. Турији; општа резерва: прва коњичка бригада без 1 ескадрона (свега 7 ексадрона) у с. Лесковцу.
Због противнапада трупа десног отсека Коњичке дивизије 26 новембра, 71 бригада (21 дивизије) била је стално везана на фронту 29 дивизије, те се није могла одатле извући и упутити као појачање 7 дивизији. То је јако пореметило план команданта 5 армије који је желео да 7 дивизију Комбинованог корпуса ојача 71 бригадом и оспособи је за напад на Шумадиску I позива. Сматрао је да би одбацивањем Шумадиске I изборио дефинитивну победу над српском II армијом, која је већ била поколебана великим успехом 9 дивизије 8 корпуса на Човки. Међутим, сада се морало чекати на промену ситуације код с. Конатица, где је командант 29 дивизије намеравао да 57 бригадом изведе бочни удар дуж степојевачког друма у правцу севера, чим ландштурмске трупе, упућене из Срема, смене ту бригаду на њеном досадашњем отсеку. Али, пошто се то могло остварити најраније 29 новембра, то се и даље морало одложити тако жељно ишчекивано успостављање саобраћаја на железничкој прузи Обреновац – Ваљево. Због немогућности да се ојача, 7 дивизија је остала у току 26 новембра неактивна пред с. В. Црљенима, те је и Шумадиска I остала тог дана на миру.
Застој 8 корпуса. После изненадног успеха, постигнутог 25 новембра овлађивањем Човком, обе дивизије 8 корпуса (21-ва и 9-та) предузеле су 26 новембра гоњење. Али, пошто Моравска I и Тимочка I нису биле отступиле далеко, већ су се задржале на новом јаком положају Вис (код с. Стубице) – Кременица – Дрен (тт 278) – Главица (к 233), гоњење је застало. Напад на нове српске положаје захтевао је ново прегруписавање снага 8 корпуса чији су неки делови наступали према југу у циљу олакшања преласка 13 корпуса преко Љига. Пре свега, био је потребан нов распоред артиљерије чије је пребацивање по раскаљаном земљишту било врло тешко.
Застој 8 корпуса искористиле су Моравска I и Тимочка I, 26 новембра, за уређење својих нових положаја. Командант Моравске I је, по наређењу команданта II армије, вратио овог дана 13 и 14 пук I позива Тимочкој I.
в) Борбе на Стражи
Трупе Дринске II су због пада Човке морале напуститн с. Чибутковицу, коју је до мрака 26 новембра заузела 36 дивизија 13 корпуса.
42 домобранска дивизија 13 корпуса успела је да, 26 новембра по подне, пребаци преко Љига код с. Дудовице 4 батаљона, који су заузели положај испред села, док су одатле узводно пребачена још 2 батаљона, који су око 17.30 заузели Стражу.
Чим је добио извештај о паду Страже, командант Комбиноване дивизије наредио је команданту десног отсека (између р. Оњега и потока Липовице) да ноћним противнападом 26/27 новембра поврати Стражу. Из опште резерве те дивизије упућен је један батаљон да поседне положај Симекинац, док је остатак резерве избио на Закинац, спреман за дејство. План противнапада био је да у првом борбеном реду наступа шест чета, и то: две гребеном Симекинац – Стража; по једна северно и јужно од поменутог гребена; затим једна долином Оњега а једна потоком који дели Стражу од Симекинца. Позади средњих чета на око 150 метара имало је да наступа пет чета са једним митраљезом. Средње две чете имале су да наступају сасвим лагано, како би крилне измакле толико напред да формирају клешта за обухват непријатеља на Стражи. Чете су имале да наступају у колони двојних редова не развијајући се до последњег тренутка, стим што су крилне имале да избаце водове, а ови десетине, тако да што дубље обухвате непријатеља.
После припрема, које су трајале скоро целу ноћ 26/27 новембра, предузет је покрет. Све су чете стигле под Стражу у реду и неопажено. Крајња левокрилна појачана је са још две чете из резерве. Противнапад је отпочео 27 новембра изјутра и, после кратке и снажне артиљериске припреме која је отпочела у 6.30, извршен је снажан јуриш. Изненађен непријатељ одолевао је некако нападу с фронта, али кад је у исто време осетио и притисак с бокова, настала је забуна. Да му се не би
дало времена да се прибере и предузме противмере, командант десног отсека је упутио још две чете с једним митраљезом на теме Страже где су убрзо уништени и заробљени непријатељски делови који су се ту нашли. Стража је била заузета већ у 7.15, али се непријатељ са резервама грчевито држао ровова на њеној задњој падини, покушавајући отуда чак и противнапад, који је одбијен. Уз подршку митраљеза и појачања са леве обале Љига, непријатељ је на тој падини дуго давао врло жилав отпор, тако да је требало организовати нов напад да би се потиснуо и бацио у Љиг.
План новог напада био је да све снаге десног крила, ојачане једном четом из опште резерве, предузму напад коме ће садејствовати и резерва средњег отсека (две чете 6 прекобројног пука), и то на тај начин што ће дејством низ Љиг напасти у десни бок непријатеља на падини Страже. Припреме су трајале до подне, кад се прешло у снажан напад са шест батаљона.
Борба је била врло јака нарочито око појединих кућа. Непријатељу су стално придолазила појачања од с. Дудовице и ушћа р. Кацапе (са леве обале Љига). Али је налет чета Комбиноване дивизије, уз снажну подршку прецизне артиљериске ватре, био тако силан да се непријатељ отпочео колебати: једни су са митраљезима кренули поново у напад на Стражу, други су се колебали и лутали низ Љиг, а трећи се предавали. Непријатељ се налазио у врло тешкој ситуацији – преко мостова није могао јер су били под јаком ватром батерија Комбиноване дивизије, а није се могло ни напред. Цео предтерен и обале Љига били су посејани лешевима. Резултати би били још већи да је командант средњег отсека одмах употребио целу отсечну резерву, а не само две чете и то парцијално – прво једну, па другу. Борба је завршена око 17 часова. Заробљено је 3 официра и 589 војника. Само на Стражи било је око 500 погинулих и рањених, а и долина Љига је била посејана многобројним лешевима.
г) Сувоборски одбранбени бој (други дан боја)
И 26 новембра је 15 корпус наставио са напорима да форсира горњи Љиг, са тежиштем на правцу 48 дивизије, против десног крила I армије (Моравске II м Дринске I). Под заклоном мрака, магле и вејавице, 48 дивизија је успела да деловима 8 брдске бригаде ојача своје већ пребачене снаге (10 и 12 брдску бригаду) на десној обали Љига према Вобији, а да мање делове пребаци преко Љига према левом крилу Дринске I на Спасојевини. Око 8 часова отпочела је на отсеку Вобије борба која се ускоро развила у упоран и жесток бој. Моравска II је предузела противнапад у циљу одбацивања непријатеља са падина Бобије и набацивања на Љиг. Иако су за први моменат имале успеха, њене трупе су већ око 9 часова заустављене врло јаком и прецизном митраљеском ватром, претрпевши знатне губитке.
Око 13 часова, под заклоном густе магле, 10 и 12 брдска бригада напале су Бобију и после кратког времена успеле да на њу избију. Исцрпене трупе Моравске II прикупљале су се тада на Букви и Лисини где је била и резерва те дивизије.
На отсеку Дринске I борба је почела око 8 часова и постепено се појачавала, нарочито на правцу Спасојевине (њу је с фронта нападала 11 брдска бригада, а са левог бока – преко Драгобиљске Реке – делови 12 брдске бригаде). Око 16.30 је 11 брдска брихада, потпомогнута снажним бочним дејством 12 бригаде са Бобије, предузела јак напад на лево крило Спасојевине и овладала њоме. Повлачење левог крила Дринске I са Спасојевине изазвало је и повлачење центра са Доњег Брда и десног крила са Осоја. Да би заштитио повлачење својих трупа, командант Дринске I развио је на Мајданској Главици дивизиску резерву, под чијом је заштитом поседнут нови положај с. Бранчићи – Главица – Мајдан до Драгобиљске Реке.
Истог дана око 8 часова су делови 7 брдске бригаде 1 дивизије отпочели напад на Грађеник и око 10 часова успели да понова заузму северни ћувик Грађеника.
Још у току ноћи 25/26 новембра 6 брдска бригада Комбиноване дивизије, потпомогнута деловима 7 брдске бригаде 1 дивизије, наставила је напад преко Црног Врха и потисла делове Дунавске I између Црног Врха и Доброг Поља, као и са положаја Срасла Буква. Командант те дивизије намеравао је да предузме противнапад у циљу преотимања изгубљених тачака. Како није имао дивизиске резерве, тражио је бар 2 – 3 батаљона појачања, али му се није могло дати, јер у армиској резерви није било никаквих трупа, а од суседне Моравске И, која је и сама била јако ангажована у борби око Бобије, није се могло ништа одвојити.
У правцу Игришта и Сувобора лева колона 50 дивизије и десна колона Комбиноване дивизије нису у току овог дана показивале јачу активност због вејавице, магле и дубоког снега, али су се делови са десног крила групе пуковника Видена (која је овладала Маљеном) појавили пред крајњим левим крилом Дунавске II на Подовима и прешли у напад. Иако су трупе на Подовима биле слабе (коњички дивизион, два батаљона и два Дебанжова топа), оне су успеле да одбију напад. Непријатељ се задржао на 200 м и почео укопавати.
Тек пред мрак 26 новембра група пуковника Видена напала је јачом снагом лево крило 18 пука I позива на Дамјановом Камену (к 684) и потисла га ка Игришту. Падом Дамјановог Камена непријатељу је био отворен правац од Риора ка Бабиној Глави, а трупе на Игришту биле су изложене удару са три стране. Због тога је командант Дунавске II одлучио да трупе са Игришта повуче на Мујов Гроб и Равну Гору. На тај начин је лево крило Сувоборске групе (Дунавске II) држало линију Сувобор – Мујов Гроб – Равна Гора – Бабина Глава – Подови, Као дивизиска резерва издвојен је на Парлозима 2 пук II позива. Артиљерија са Мујовог Гроба пребачена је на Парлоге и код Плоче (к 812).
д) Одлука команданта I армије за повлачење ка Г. Милановцу
Првобитно груписање I армије на линији гукошки положај – Проструга – Сувобор – Маљен – извршено у циљу прелаза у напад, било је сада већ у основи измењено. Пре свега је Маљен, главни ослонац за прелаз у офанзиву, пао још 24 новембра, а 26 новембра изјутра непријатељ је почео снажно притискати деснокрилну групу I армије – Моравску II и Дринску I. Поред тога, он је вршио притисак и на трупе Дунавске I на центру армиског распореда, као и на крајње лево крило Дунавске II на Подовима. Он је са Маљена могао дејствовати према левом боку и позадини I армије и раздвојити је од Ужичке војске. Резерве којима се у први мах располагало морале су се ангажовати на разним тачкама, док, најзад, све снаге нису развијене на фронту дужине преко 35 км, са измешаним трупама. Команданти дивизија већ су увелико ангажовали своје резерве и почели тражити појачања, али није било ни армиских резерви. У непрекидним борбама и делимичним противнападима и нападима трупе које су иначе биле ослабљене, све су се више трошиле, а планинско земљиште, сталне магле, хладноћа, снег и разноврсне оскудице, исцрпљивали су до краја снагу људи. Усто су бројна надмоћност и већа маневарска способност непријатељевих брдских формација стављале непријатеља у повољнији положај и пружале му веће изгледе на успех. Ако би се под таквим условима продужила борба на садашњем положају, дошло би до још јачег мешања трупа и погоршања иначе тешког стања ове армије, а то би њен евентуални неуспех могло претворити у потпун пораз.
Схватајући стање своје армије и озбиљност ситуације, командант I армије доноси 26 новембра у подне одлуку: прво, да се не тражи отсудно решење на линији Сувобор – горњи Љиг и да се армија не излаже евентуалном поразу, већ да се благовремено повуче на положаје западно од Г. Милановца, и то на линији Липа – Трипавац – Мрамор (к 475) – с. Шарани (на левој обали р. Дичине) и, друго, да се за време овог повлачења оставе, на унапред изабраним положајима, јаке заштитнице са задатком да што дуже задржавају непријатеља, како би се главнина армије што лакше извукла, уредила и одморила на новим положајима.
У духу ове одлуке командант I армије издао је 26 новембра око подне авизо-заповест Обр. 3107 којом су дивизијама одређени следећи правци могућног повлачења ка Г. Милановцу:
1. Дринска дивизија I позива: преко с. Лалинаца – с. Бољковаца ка с. Накучанима на положај: Трипавац (к 549) па удесно с наслоном на Липе (к 594) западно од села Мутња. Заштитнички положаји: Голубац (к 496) – Клаћа (гробље код с. Лалинца) са наслоном на источне падине Проструге, затим Буковача северно од с. Бољковаца и западне косе између потока Брезић и Чортановац.
2. Моравска дивизија II позива: вододелницом између Лалиначке и Славковачке Реке преко с. Г. и Д. Бранетића ка с. Врнчанима на положај Мрамор (к 475), са наслоном на лево крило Дринске дивизије I позива. Заштитнички положај код; Палежа; задржавање дотле док у његову висину не стигне заштитница Дринске дивизије I позива; затим, Саставци и Плоча; (к 600); даље с. Г. Бранетић – Врановица (к 595).
3. Дунавска дивизија I позива: преко Рајца и с. Полома, с. Г. Бањана и с. Лозања, а и с. Озрема, на фронт положаја с. Врнчани – Главица (к 530), северозападно од Таковског Грма; наслон на лево крило Моравске дивизије II позива. Заштитнички положаји: Грашац (к 829) са једним пуком на путу од к 746: за с. Озрем, затим у висини с. Г. Бањана.
4. Дунавска дивизија II позива: друмом Сувобор – с. Теочин и с. Брезна, са избијањем на положај између с. Такова и с. Шарана на левој обали р. Дичине. Заштитнички положаји Пољашица (к 775) – Данилов Врх (к 853), а затим Теочински Крст (к 816) – Коштунићски Крст. Левокрилни одред ове дивизије од Подова поступно маршује преко Дугог Брда, с. Прањана и с. Леушића, са главним заштитничким положајем између с. Леушића и с. Брезне, и то: Кремен (к646) – Шукунђед (к 552) – Овчица (к 637), брани упорно овај положај док заштитнички делови дивизије не дођу у његову висину, а затим преко Галича (тт 703) и с. Дренова улази у састав своје дивизије…
Ово је засада авизо само за команданте дивизија лично, до времена почетка извршења, које ће се благовремено одредити. Препоручујем и овом приликом одбрану садањих положаја.
Око 19 часова 26 новембра је опште стање на фронту I армије било погоршано због тешке ситуације на њеном десном крилу. Пад Бобије и отступање Моравске II на Букву и Лисину, као и повлачење Дринске I на Мајданску и Дићску Главицу, ослабили су одбрану на десном крилу армије, а резерви није било да се ситуација поправи. Због свега тога морало се благовремено предвидети повијање десног крила уназад на линију Голубац (к 496) – Клаћа – Проструга. Према заповести команданта I армије Обр. 3113 од 26 новембра, предвиђено је да само Дринска I изиђе на нови фронт Голубац (к 496) – Клаћа (Лалиначко гробље) до избијања стазе уз Простругу на друм с. Лалинци – Плоча, и то само ако буде приморана јачим нападом. Све док Дринска I не изиђе на ове нове положаје, Моравска II не би смела да напусти положај Буква – Лисина. У случају повлачења Дринске I, Моравска II је помаже у томе, а потом заузима положај од левог крила Дринске I до избијања пута из Славковачке Реке на Рајац, стим да излаз тог пута (к 746) брани Дунавска I, као и део положаја закључно са Шиљковом Косом. Од Шиљкове Косе (искључно) до Бабине Главе положај поседа Дунавска II, обезбеђујући свој леви бок и пут с. Дружетићи – с. Леушићи.
Што се тиче Ужичке војске, њене су се три групе у току 26 новембра повлачиле по плану и наређењу од 25 новембра. Пошто су 4 брдска бригада и 18 дивизија због дубоког снега споро напредовале 26 новембра, то су разбацане групе Ужичке војске (прва, друга и трећа) успеле да без узнемиравања изврше предвиђено повлачење за тај дан. Једино се јачи непријатељски притисак осетио код треће групе на правцу од с. Ражане, где је 1 брдска бригада 18 дивизије успела да потисне десно крило Глоговачког одреда са Ридова (к 667) и да дејствује у позадину положаја Глоговац – Суви Врх, на чији је фронт од с. Ражане нападала 13 брдска бригада исте дивизије. Угрожене из позадине, трупе Глоговачког одреда отпочеле су хитно повлачење. За то време је 5 брдска бригада 18 дивизије протерала трупе Лимског одреда са Биљега, запленивши том приликом
1 топ, али је заустављепа пред јаче поседнутом В. Зајчицом.
Пошто су трупе Лимског одреда, поред Биљега, упустиле и Кошаришта, Ридове и Субјел, то је командант одреда на Зеленом Брегу, потпуковник Филиповић (четврта група), наредио команданту Лимског одреда – ојачавши га једним батаљоном – да поврати Кошаришта и Ридове, а команданту 12 пука II позива (ранији командант Маљенског одреда), да својим пуком, делом 15 пешадиског пука III позива и 2 брдска топа, поврати Субјел. Иако, ни један ни други противнапад није успео, ипак се непријатељу успорило продирање.
Због неповољне ситуације на десном крилу I армије у току 26 новембра (повијање десног армиског крила на линију Голубац (к 496) – Клаћа – Проструга) Врховна команда је морала одложити намеравану противофанзиву (према свом наређењу Обр. 7189 издатом команданту II армије 26 новембра). Уместо противофанзиве, она се морала помирити са могућношћу евентуалног повлачења са садашње одбранбене линије, па је стога у 21.30 часова 26 новембра издала директиву Обр. 7194 ове садржине (скица 1):
На случај да будемо принуђени на повлачење са садање одбранбене линије, онда поступите овако:
1. – I армија повлачи се за одбрану на линију: Голубац (к 496) – Проструга – Рајац – Сувобор – Бабина Глава (к 800). Лево одржавати везу са одредом Ужичке војске на Зеленом Брегу код с. Душковца, а десно са III армијом. Обратити нарочиту пажњу на правац од Риора и с. Дружетића за Г. Милановац…
2. – II армија на линију: Медведњак – Просек – Ваган – Лелечка Бара до к 446. Лево одржавати везу са III армијом, а десно са Обреновачким одредом…
3. – III армија на линију: Лелечка Бара (к 446) – Стражара (к 352) – Бобошка – Горње Брдо – Мотика (к 603). Лево одржавати везу са I, а десно са II армијом…
4. – Ужичка војска заузима положаје за одбрану улаза у Овчарско-Кабларски теснац и за одбрану правца ка Чачку и Г. Милановцу. Код Гојне Горе са једним одредом обезбедиће правац ка Чачку и Г. Милановцу. Десно одржавати везу са I армијом…
5. – Командант одбране Београда повлачи се на линију Варовница – Кошутица – Космај.
6. – Обреновачки одред повлачи се на положај Заједница, северно од с. Сибнице. Чим Обреновачки одред заузме овај положај долази под команду команданта Одбране Београда.
Пошто би се извршењем ове директиве морала напустити и престоница Београд, војвода Путник је у току 27 и 28 новембра инсистирао да I армија што дуже истраје на садашњем положају. Он је ово чинио из два разлога: једно, што је очекивао повољан исход руских операција на Галициском фронту, а друго, што би напуштање престонице неповољно утицало на морал становништва, поред тога што би имало рђавог одјека и у иностранству, нарочито код савезника.