Због неактивности 104 ландштурмске бригаде и 29 дивизије Комбинованог корпуса, Обреновачки одред могао се у току 27 новембра припремати за напад у духу наређења Врховне команде Обр. 7189 од 26 новембра, стим да напад отпочне 28 новембра. За извршење овог напада командант Обреновачког одреда наредио је: да трупе левог отсека (од к 225 до р. Марице) – девет батаљона пешадије уз јаку подршку артиљерије – нападну непријатеља 28 новембра у 5.45, одбаце га са положаја код с. Конатица и пребаце преко доњег тока р. Пештана; да Коњичка дивизија и 11 пешадиски пук I позива садејствују нападом на непријатељско десно крило и десни бок, а да део снага десног отсека нападне и пребаци непријатеља на леву обалу Колубаре код дражевачке и мислођинске бране. Општа резерва – пет батаљона (4 батаљона III позива и батаљон II позива) код Баљевачке Механе.
За садејство овом нападу Обреновачког одреда командант Коњичке дивизије наредио је: да трупе десног отсека (од к 225 искључно до п. Врбовице) – један батаљон, четири ескадрона и два топа – нападну непријатеља у правцу Бељевина, а трупе левог отсека (Степојевачка коса) – три батаљона и једна батерија – да нападну десни бок непријатеља на к 147 (Брекиња); да прва коњичка бригада штити леви бок трупа левог отсека и десни бок Шумадиске I, одржавајући везу између њих, а у погодном моменту да дејствује у десни бок и позадину непријатеља, одбацујући га од мостова на доњем току р. Пештана и протерујући га преко Колубаре. Општу резерву образује 2 коњички пук између с. Степојевца и с. Лесковца. Напад је требало да почне 28 новембра у 5.45 часова.
Овог дана је 7 дивизија Комбинованог корпуса била неактивна, а 8 корпус (21 и 9 дивизиј а) вршио је прегруписавање пешадије и артиљерије за напад на нови положај Моравске и Тимочке I: Стубички Вис – Кременица – Дрен (тт 278) – Главица (к 233). Због тога су трупе II армије неузнемиравано продужиле уређивање својих нових положаја.
После поседања напуштеног села Чибутковице (26 новембра), 36 дивизија 13 корпуса наступала је у току 27 новембра споро ка с. Барзиловици, водећи борбу са претстражама Дринске II.
О борбама на Стражи у току 27 новембра било је речи приликом описа догађаја од 26 новембра.
а) Растројство левог крила Тимочке II позива
Због повлачења десног крила Дринске I са Осоја и Доњег Брда (гукошких положаја) на линију: с. Бранчићи – Главица – Мајдан 26 новембра увече, лево крило Тимочке II на Љигу (код утока р. Качера) било је незаштићено, а тако исто је била изложена и комуникација долином р. Качера. Командант Тимочке II скренуо је пажњу команданту III армије на опасност не само по његову дивизију, већ и по фронт III армије, али му је наређено да остане на свом положају, стим: да поседне и Камаљ (к 244). Појачање, 13 пук II позива који је упућен из састава II армије, могло је стићи тек 28 новембра. Стога је командант дивизије тражио да му се стави на располагање један пук који би стигао на положај још 27 новембра изјутра. На ову претставку стављен му је у изглед један батаљон из Комбиноване дивизије. Последња дивизиска резерва од једног батаљона 14 пука II позива стављена је на располагање команданту левог отсека стим да затвори пут уз Качер, који су инжињериске јединице већ биле запречиле. И тако уочи отсудног напада 40 хонведске дивизије 15 корпуса 27 новембра, Тимочка II није имала ниједног човека у резерви.
У току 27 новембра су трупе 40 хонведске дивизије опрезно избијале на Осоје и Доње Брдо, које је 26 новембра увече била напустила Дринска I. По паду ових тачака у руке непријатеља, Тимочка II морала је заломити лево крило на Камаљ, где је привучена и дивизиска резерва која је 26/27 новембра стављена на располагање левом отсеку. Кад се непријатељ (делови 40 хонведске дивизије) уверио да су Осоје и Доње Брдо напуштени, предузео је прелаз преко Љига према ушћу Качера, прешао реку и заробио већи део 1-ве чете 1 батаљона 15 пука II позива са њеним командиром. Употребом отсечне резерве непријатељ је враћен на полазни положај. Појачање из Комбиноване дивизије (1 батаљон 2 прекобројног пука) стигло је у 16 часова на Орнице (ј-и од с. Мораваца) у дивизиску резерву, док је 13 пуку II позива са Дрења (јужно од с. Крушевице) који је у 15 часова стигао на Чикер, наређено да се пребаци на Округло Поље, где је стигао после поноћи 27/28 новембра веома заморен и јако развучен.
Са Осоја су, око 20 часова, делови 40 хонведске дивизије предузели напад на Камаљ. После кратке борбе непријатељ је успео да пробије српску главну борбену линију, зароби команданта 2-ог батаљона и два командира чете са већим делом њихових јединица и да у току ноћи 27/28 новембра избије на Камаљ. Видећи да им непријатељ заходи за леђа, снаге са центра левог отсека су се повукле у току ноћи на Забран, али је непријатељ успео да у току исте ноћи овлада и Забраном. Појачања која су била упућена из отсечне резерве, и то 2 чете ка Камаљу и 1 чета ка Забрану, залутала су због мрака, испресецаног земљишта и слабог старешинског кадра и измешала се са масом бегунаца.
Према десном отсеку непријатељ (делови исте 40 хонведске дивизије) је једним батаљоном предузео напад и покушао прелаз преко Љига, али је био одбачен на леву обалу.
Пошто је у 23 часа добио наређење команданта III армије да се положај и даље упорно брани активном одбраном, командант Тимочке II наредио је да 13 пук II позива продужи марш до Орница, североисточно од Камаља. На ову је тачку пук почео избијати тек 28 новембра у 4 часа, и то врло преморен и развучен.
б) Сувоборски одбранбени бој (трећи дан боја)
Борбе на Горњем Љигу. 48 дивизија 15 корпуса продужила је бој на Љигу и у току 27 новембра. Њене 11 и 12 брдска бригада предузеле су око 8 часова са Спасојевине напад на отсек Дринске I (на положаје између с. Бранчића и Драгобиљске Реке) који је био управљен поглавито у правцу Главице и Мајдана.
Једновремено са нападом на Дринску I 48 дивизија је предузела напад 8 и 10 брдском бригадом са Бобије на фронт Моравске II, групишући се више према њеном левом крилу, тј. према Лисини и Кошути. Али, пошто је још у првом покрету дочекан снажном пешадиском и артиљериском ватром, непријатељ је застао, утврдио се и остао неактиван, што је Моравској II омогућило да сасреди артиљериску ватру нарочито пред фронтом Дринска I, ућутка непријатељску артиљерију на Бобији која је бочно тукла Дринску I и пружи довољну подршку трупама те дивизије које су се налазиле у тешкој ситуацији. Једновремено са овим, артиљерија је Моравске II потпомагала и одбрану Грађеника, који је непријатељ такође снажно нападао.
Док је напад на фронту Моравске II почео малаксавати, дотле се на фронту Дринске I распламсавала све јача борба. Убацујући све јаче снаге, 48 дивизија је почела снажно нападати Дринску I, обасипајући нарочито Главицу врло јаком пешадиском, митраљеском и артиљериском ватром брдских и хаубичких оруђа с фронта и са бока, па чак и из позадине са леве обале Драгобиљске Реке. Једна колона 8 брдске бригаде, јачине око 4 батаљона, нападајући десном обалом Драгобиљске Реке са Бобија, већ је била подишла Главици на 800 м. Од Спасојевине и Доњег Брда нападала су 2 батаљона 12 брдске бригаде, а од Лисине са леве обале Драгобиљске Реке 2 батаљона 8 брдске бригаде. До тог момента је непријатељ развио против Дринске I укупно 8 батаљона. Губици су били велики. Борба се продужавала непрекидно; потпомогнута снажном артиљериском ватром, непријатељска пешадија се поетепено приближавала положајима Дринске I. Но, и поред огромних губитака, трупе те дивизије одлично су се бориле.
Овога дана 48 дивизија је очигледно тежила да се пробије гукошким правцем. Уочивши то командант I армије наредио је око 10 часова да 2 пук II позива — дотадашња резерва левог армиског отсека — крене преко Рајца и Проструге ка десном армиском крилу у састав своје дивизије (Моравске II).
О тешком стању десног крила своје армије известио је командант I армије одмах војводу Путника, који је, с обзиром на ситуацију код све три армије, инсистирао да Дринска I и Моравска II задрже своје досадашње положаје (по могућству и поврате изгубљене тачке), јер би, по његовом мишљењу, њихов губитак проузроковао непосредно повлачење III, а посредно и II армије, што би свакако пореметило цео систем одбране. У вези са тим је командант I армије наредио Моравској II да што јаче садејствује Дринској I, а Дринској I је наредио да се повлачи само у случају крајње нужде.
Да би олакшао ситуацију Дринске I, командант Моравске II упутио је око 11 часова 1 батаљон 3 пука II позива (са десног крила дивизије) долином Драгобиљске Реке да обезбеди њен леви бок, а батаљон са Проструге кренуо је ка Палежу. Покрет ових делова, а нарочито врло успешно дејство артиљерије Моравске II са Палежа и Тимочке II са Камаља, позитивно су утицали на отпор пешадије Дринске I, тако да је напад непријатеља задржан. Око подне је на фронту Дринске I наступило затишје.
Међутим, око 13 часова непријатељ је поново почео тући јаком артиљериском ватром положаје Дринске I и припремати напад, што је дало повода команданту ове дивизије да са 1 батаљоном 3 прекобројног пука из дивизиске резерве појача први борбени ред на Мајдану, а остатак овог пука да привуче са Дићске Главице ближе. Обострана ватра појачавала се тако да је око 15 часова достигла врхунац. Непријатељ је тукао Главицу са свих страна, па и с леђа, и то артиљериском, митраљеском и пушчаном ватром. Иако је артиљерија Моравске II са Палежа и Тимочке II са Камаља косила непријатељске редове, непријатељ је био надмоћнији. Око 13.50 борба је достигла врхунац на левом крилу 3 прекобројног пука на Главици.
Око 16 часова настаје криза, али се убрзо затим ситуација почиње побољшавати у корист Дринске I. Предвиђајући да под оваквим околностима (обасут ватром са свих страна па и леђном са леве обале Драгобиљске Реке) неће моћи да се одржи, командант 3 прекобројног пука, чије се лево крило (на Главици) већ почело колебати, предузима делом снага противнапад. Збуњен противнападом, обасут бомбама, а тучен и снажном ватром батерија Моравске II са Палежа и Камаља, непријатељ поврће назад, праћен брзом паљбом са српских положаја. Овај моментани успех подигао је морал и самопоуздање српских трупа. У први мах непријатељ је отступио само до својих полазних положаја на око 200 – 300 м одакле је, појачан, понова покушао да крене напред, али је убрзо одбијен. Најзад, око 17.30 непријатељ је и по трећи пут пошао на јуриш, али је, због снажне ватре са српских положаја, нагао у панично бекство ка Љигу, гоњен ватром, а доцније и слабијим деловима. На десном крилу Главице непријатељ је дејствовао само пешадиском ватром али није нападао.
У овим борбама је 11 брдска бригада 48 дивизије, која је са 12 брдском бригадом нападала Дринску I, била скоро потпуно уништена. Са српске је стране највеће губитке имао 3 пешадиски прекобројни пук који се целог дана одлично држао.
Због повољног обрта ситуације, који је настао услед успешног противнапада 3 прекобројног пука, командант Дринске I привукао је у току ноћи 27/28 новембра резерву (три батаљона 17 пука I позива) са Дићске Главице ближе првом борбеном реду дивизије у намери да 28 новембра узору предузме напад.
Борбе на центру I армије. Да би олакшала продирање 48 дивизије 15 корпуса правцем с. Гукоши – с. Бољковци, Комбинована дивизија 16 корпуса тежила је да се пробије ка главном гребену Шиљкова Коса –Рајац. У том циљу је око 7.30 предузела са три брдске бригаде (2, 6 и 7) наступање ка фронту Дунавске I у три колоне: десна (два батаљона 2 брдске бригаде) од села Ба, косом између потока Врела и Башке Реке ка Добром Пољу; средња (два батаљона 6 брдске бригаде) преко Грађеника и лева (четири батаљона 7 брдске бригаде) преко Славковичке косе (Којића Реке) ка Рајцу.
Око подне је средња колона снажно напала Грађеник, а једним батаљоном је под заклоном магле изненада избила на главну линију одбране Дунавске I, између к 881 и Доброг Поља, пробивши центар 4 прекобројног пешадиског пука. Због овога је тај пук, који је био развучен на широком фронту и без икакве резерве, а усто поцепан пола на Грађенику а пола на Добром Пољу, отступио у нереду.
Падом к 881 и пробијањем центра Дунавске I били су доведени у врло незгодан положај лево крило I армије и Сувоборска група (били су угрожени и десни бок и позадина Дунавске II, која је образовала лево крило армије и Сувоборску групу). Продирући са к 881 у правцу с. Полома и с. Г. Бањана, непријатељ је могао непосредно грозити левом боку и позадини осталог дела Дунавске I а посредно компромитовати и одбрану десног крила армије на Мајданској Главици, где се у то време такође водила очајничка борба и залагале последње снаге Дринске I да се положаји одрже. Због овакве ситуације командант I армије наредио је да Дунавска I безусловно поврати изгубљене положаје, стављајући јој на располагање и 2 пук II позива, који је, крећући се преко Рајца и Проструге у састав Моравске II, баш био стигао код с. Полома.
План противнапада био је: да 2 пук II позива напада са Рајца у правцу к 881, а 9 пук I позива, ојачан деловима 8 пука II позива из Дунавске II, да напада са Шиљкове Косе. Батаљон 3 пука II позива остаје за време напада на Рајцу, осигуравајући десни бок 2 пука II позива од покушаја непријатељског напада од Којића Реке.
Прикупљање трупа на Рајцу трајало је до 16 часова када је 2 пук II позива био спреман за напад. Али, пошто је непријатељ већ раније избио на линију Срасла Буква – Добро Поље – северни ћувик Шиљкове Косе и потиснуо 9 пук I позива ка Сувобору, то овај пук није могао садејствовати 2 пуку II позива у нападу на к 881. Због тога је у противнападу узео учешћа само 2 пук II позива са две чете 4 прекобројног пука које су се од разбијеног пука могле прикупити на Рајцу.
Противнапад је потпуно изненадио непријатеља. Његов је батаљон на к 881 био потпуно разбијен. Са те коте коју је заузео до 17 часова, 2 пук II позива продужио је наступање ка Добром Пољу али, када се магла дигла, непријатељ га је снажном ватром зауставио на источном делу Доброг Поља, које је и даље остало у рукама 6 брдске бригаде.
Намера команданта Дунавске I позива била је сада да нападом 2 пука II позива са источног дела Доброг Поља и 9 пука I позива са Шиљкове Косе протера непријатеља са Доброг Поља и у току ноћи 27/28 новембра поврати изгубљени део положаја, па чак и Грађеник и Црни Врх. Напад 2 пука II позива, који је требало да почне у сумрак са источног дела Доброг Поља, није, због јаке унакрсне ватре са Доброг Поља, Грађеника и Црног Врха, могао ни да отпочне. За то време се дејство 9 пука I позива није ни осећало. Овај је пук почео напад тек око 21 час, али је дочекан снажном ватром и испадом са Доброг Поља тако да се око 1 час 28 новембра морао вратити на Шиљкову Косу.
Борбе на левом крилу I армије. Група пуковника Видена продужила је и 27 новембра десним крилом напад на Подове, али без успеха. Исто тако није имао успеха ни напад главних снага на Бабину Главу. Када је по подне напад на Бабину Главу обновљен, развила се жестока борба на левом крилу Дунавске II које је давало снажан отпор. Напад се продужио до ноћи кад је непријатељ потпуно одбијен, а трупе Дунавске II задржале линију Сувобор – Бабина Глава, са бочном заштитом на Подовима.
Група пуковника Видена дошла је овог дана у непосредну везу са 50 дивизијом, чија је 16 брдска бригада вршила слаб притисак у правцу Мујовог Гроба и Сувобора, и ушла у њен састав.
Овог дана је из Врховне команде наређено да се цела Шумадиска II групише на Зеленом Брегу и код с. Душковца, а остале снаге Ужичке војске да затворе Овчарско-Колубарску Клисуру и обезбеде правац ка Чачку.
У духу овог наређења заузет је овакав распоред (скица 1):
Шумадиска II позива и Лимски одред: на отсеку Зелени Брег – В. Зајчица – Сред. Зајчица – Крупничиште: 9 батаљона са 6 брдских топова; на отсеку с. Јежевица – Мађер: 3 1/2 батаљона са 3 брдска топа, а на отсеку с. Д. Добриња – Смишаљ: 3 1/2 батаљона са 6 брдских Дебанжових топова. Сем тога 12 пук II позива се прикупљао код с. Јанчића, а 2 пољске батерије су се кретале ка с. Врнчанима.
Ужичка бригада: десни отсек, од састава Моравице и Ђетиње до Црне Стене (к 641) – 2 1/2 батаљона и 12 оруђа (8 топова и 4 хаубице); за одбрану прелаза преко Скрапежа и р. Ђетиње избачене су: – 1 чета на к 403, сев. од Пожеге, а 1 чета код с. Горобиља; леви отсек од Црне Стене до Ошљевца (изнад Гуче) поседају и бране 2 батаљона и 3 топа; резерва – 4 батаљона и 6 топова – код к 613 (на Крстацу).
У току 27 новембра је 5 брдска бригада 18 дивизије покушавала нападе са Биљега на В. и М. Зајчицу, али је била одбијена.
На правцу Ужичке бригаде непријатељ се није појављивао.
Овога дана 18 дивизија 16 корпуса имала је задатак да својом 13 и 1 брдском бригадом наступа ка Ужицу. Али, пошто је повлачењем Ужичке бригаде био 4 брдској бригади већ отворен правац Ужице, то је било непотребно да и 13 и 1 бригада продуже наступање ка Ужицу. Стога је командант 18 дивизије наредио да ове две бригаде, које су биле стигле до Косјерића, промене правац на исток, ради садејства 5 брдској бригади, која је наишла на јак отпор на Великој, Малој и Средњој Зајчици.
Прва брдска бригада стигла је при крају дана до Крупничишта, а 13 брдска бригада до с. Брезјице (с-з од с. Јежевице). 4 брдска бригада је по заузећу Јаорине продужила наступање преко Кадињаче и 27 новембра око 15 часова ушла у Ужице. Заштитнички делови Ужичке бригаде, који су били према 4 брдској бригади, повукли су се ка Пожези.