а) Бој код с. Конатица (пети – завршни дан боја)
Овог дана је у 5.45 почео наређени напад Обреновачког одреда са тежиштем на левом крилу – са к 225 у правцу с. Конатица. Напад се упочетку развијао успешно и непријатељ је после упорне борбе био избачен из својих добро утврђених ровова. Међутим, убрзо затим је 58 бригада 29 дивизије предузела снажан противнапад. Због знатних губитака, малог броја официра и забуне која је настала услед погрешно схваћене појаве јаче групе заробљених непријатељских војника, који су спровођени у позадину, трупе левог отсека су се поколебале и отпочеле повлачење, упустивши притом и ровове на к 225. Благодарећи дејству артиљерије Обреновачког одреда непријатељ је заустављен, сопствене трупе сређене и главна одбранбена линија на к 225 повраћена и солидно поседнута.
Грешка је што Обреновачки одред није, место фронталног напада, извршио напад на леви бок 29
дивизије и искористио критичну ситуацију у којој се она налазила пре него што се потпуно учврстила на десној обали Колубаре и доњег Пештана. Овакав удар могао је имати тешких последица по те непријатељске снаге које су позади имале набујалу Колубару и доњи Пештан са њиховим мочварним долинама.
Једновремено са нападом Обреновачког одреда отпочео је и напад ојачане Коњичке дивизије по наређењу од 27 новембра. Главни напад изводиле су трупе левог отсека (3 батаљона 11 пука I позива и 7 батерија) косом од с. Степојевца у правцу десног непријатељског бока на тт 147. Српске снаге, које су предузеле напад у 5.45, успеле су да до 11 часова заузму тт 147, коју је непријатељ (15 маршевски пук који је био на центру отсека 57 бригаде 29 дивизије) бранио јаком пешадиском и митраљеском ватром из стрељачких заклона за стојећи став. У блиској борби бајонетом и бомбама непријатељ је натеран на отступање и том приликом је заробљено 18 официра, 1 лекар и преко 1.000 војника. Поред лаког оружја, заплењена су и 4 пољска топа. Продирући преко положаја, војници 11 пука I позива су избили чак до непријатељског превијалишта, кујни и пољских коњушница.
Међутим, у 12 часова настаје преокрет. Пошто Обреновачки одред није успео да заузме конатички положај, а ни трупе десног отсека Коњичке дивизије нису успеле да избију на Бељевине, то су непријатељске снаге са Бељевина брзо рокиране тако да су напале десно крило 11 пука на тт 147, притиснувши га претходно јаком пушчаном и митраљеском ватром. У исто је време непријатељ, извршио удар и на леви бок 11 пешадиског пука. Притешњен са три стране, 11 пук је био приморан да се повуче на полазни положај. Срећом, непријатељ није гонио покретом, већ само ватром.
У току овог дана командант Шумадиске I добио је, око 1.45 часова, наређење команданта II армије да делом снага нападне непријатеља на левој обали Турије и тиме потпомогне напад Обреновачког одреда и Коњичке дивизије. У вези са овим је командант Шумадиске I наредио да трупе десног отсека (12 пука I позива) нападну, уз јачу ватрену подршку, непријатеља на левој обали р. Турије и онемогуће му потпомагање својих снага на десној обали ове реке, испред Обреновачког одреда и Коњичке дивизије. Међутим, пред 12 пуком I позива налазили су се делови 7 дивизије, те је његов напад остао без јачег утицаја на дејство Коњичке дивизије, иако је командант 11 пука I позива, нападнут са три стране на тт 147, стално молио јаче ангажовање 12 пука I позива.
Дејства Обреновачког одреда и Коњичке дивизије, при извођењу боја код с. Конатица, нису била усклађена. Од 22 – 26 новембра дејствовала је само Коњичка дивизија, а 28 новембра су нападали и Обреновачки одред и Коњичка дивизија, али необједињено. Узрок томе је, поред осталог и необједињено командовање. – Обреновачки одред је био непосредно под Врховном командом, док је Коњичка дивизија била под командом II армије.
Стављање Обреновачког одреда непосредно под Врховну команду било је погрешно, јер је она била исувише удаљена од тог дела бојишта да би имала увида и утицаја на тактички рад одреда. Отсек Обреновачког одреда и отсек Коњичке дивизије образују једну топографску целину, која затвара правац продирања са доње Колубаре ка Београду (конатички правац), па је требало да тај отсек и у командном погледу образује јединствену оперативно-тактичку целину. А то се могло постићи стављањем Обреновачког одреда и Коњичке дивизије под команду команданта II армије. Врховна команда није требала да прихвати разлоге команданта II армије против предлога, да се Обреновачки одред стави под његову команду. А кад их је већ усвојила, требало је одредити посебног команданта, са штабом најпотребнијег састава, и ставити му под команду обе ове јединице (и Обреновачки одред и Коњичку дивизију коју је у том случају требало издвојити из састава II армије).
На осталом делу фронта II армије пада у очи самоиницијативан напад Тимочке I. Пошто је у 11.45 часова обавештен од начелника штаба Шумадиске I о томе да је Обреновачки одред потиснуо непријатеља и заузео с. Конатице, затим да је 11 пук заузео тт 147 и том приликом заробио цео један непријатељски батаљон и запленио 2 топа и, најзад, да непријатељ отступа испред 12 пука I позива, командант Тимочке I је одмах, у 12 часова, предложио команданту II армије да се успех Шумадиске I пришири нападом Тимочке I и једног дела Моравске I. Командант II армије није одобрио да се непријатељ нападне целокупном овом снагом, него само делом вршећи притом насилно извиђање. На основу тога, а да би се установила јачина непријатеља пред фронтом његове дивизије, командант Тимочке I наредио је да десни отсек предузме напад ка с. Бурову, а леви да са два батаљона изврши притисак ка с. Шопићу и Лазаревцу.
Напад је почео у 13 часова уз артиљериску подршку. Пошто су потиснуле непријатељске предње делове (из 21 дивизије 8 корпуса), трупе десног отсека заузеле су с. Бурово, а оне левог избиле су на 600 м источно од лукавичке школе. Том је приликом заробљено 5 официра и 544 војника, а заплењена су и 4 митраљеза. Око 18 часова трупе су враћене на своје отсеке.
Овом је нападу садејствовало и шест чета са десног отсека Моравске I, које су заробиле 6 официра и 369 војника.
Ову врло корисну иницијативу команданта Тимочке I није довољно искористио командант II армије. Да је тада предузет општи напад Тимочком I и Моравском I, успех би био много већи јер се баш за време извођења овог напада артиљерија 21 и 9 дивизије пребацивала са леве обале Колубаре на десну, те не би могла да штити и подржава своју пешадију.
б) На фронту III армије
У току овог дана ситуација на фронту III армије била је врло озбиљна. Пошто је 40 хонведска дивизија успела да ноћним нападом 27/28 новембра разбије лево крило Тимочке II и овлада Камаљем, командант Тимочке II наредио је да 13 пук II позива са 1 батаљоном 2 прекобројног пука (упућеним као појачање из Комбиноване дивизије) изврши 28 новембра изјутра обухватни напад на непријатељско десно крило на Камаљу. Напад је отпочео око 6 часова, снажно потпомогнут артиљеријом која је тукла непријатељске трупе на Камаљу и Забрану (скица 4).
Око 11 часова, када су нападне трупе у оштрој блиској борби већ избијале на Камаљ, батаљон 2 прекобројног пука је нагло поврнуо уназад, што је повукло и трупе 13 и 15 пука II позива. Батаљон 6 прекобројног пука, који је у то време стигао као појачање из Комбиноване дивизије, упућен је на Орнице, ради заштите артиљерије и левог бока Комбиноване дивизије. Командант 13 пука II позива, пуковник Живојин Бацић, заустављајући бегунце, био је тешко рањен и остављен на бојишту, а доцније је умро у непријатељској болници. Командант 15 пука II позива, који је био контузован, заробљен је у кући где му је био штаб.
Командант Тимочке II позива са штабом и командант 14 пука II позива успели су да прикупе око једног пука пешадије на Округлом Пољу, где је стигао и батаљон 6 прекобројног пука који је упућен из Комбиноване дивизије. Због настале ситуације командант Тимочке II је наредио у 14 часова да се артиљерија повуче са положаја, а да се остаци 14 и 15 пука II позива задрже до мрака на Округлом Пољу, а потом да се преко Ковиљаче повуку на Вис (к 521). У исто време је и 13 пуку II позива наређено да се са остацима задржи на Врлаји до поноћи 28/29 новембра, а потом да се повуче на Липет (к 500).
У овом расулу Тимочке II највише је био растројен 15 пук II позива, до чега је дошло, поред осталог, и због тога што су сва четири команданта батаљона били недовољно енергични (резервни официри, капетани II класе), а већи број командира чета био је недорастао за командовање у овако тешкој ситуацији. Дивизија је претрпела знатне губитке: погинуло је 5 официра, 12 подофицира и 125 каплара и редова; рањено 3 официра 107 подофицира и 597 каплара и редова, и нестало 14 официра, 92 подофицира и око 1.000 каплара и редова.
Повлачење Тимочке II утицало је на држање и остале две дивизије III армије. На десно крило (Стражу) поново су напали, у току преподнева 28 новембра, делови 42 дивизије 13 корпуса од с. Дудовице. Батаљон са Страже повукао се позади Симекинца тако нагло, да је непријатељ упао у 8 батерију код гробља западно од Симекинца и запленио топове. Са Страже је непријатељ почео да обухвата Закинац, али се батаљон који је отступио са Страже понова прикупио и у садејству са трупама са Симекинца и Закинца извршио противнапад, одбацио непријатеља и повратио топове. Међутим, док се ово одиграло на фронту Комбиноване дивизије, код Тимочке II се погоршала ситуација. Због тога је командант III армије наредио да Комбинована дивизија упути што више снага као појачање Тимочкој II, а у исто време да предузме и напад у леви бок непријатеља који дејствују према Тимочкој II. Али, пошто је бројно стање бораца Комбиноване дивизије било слабо (8 – 900 пушака на пук) и пошто се десно крило дивизије уплело у борбе са 42 дивизијом, Тимочкој II могло се упутити само слабо појачање – 2-ги батаљон 2 прекобројног пука и две чете 6 прекобројног пука – које није могло спречити већ започето расуло те дивизије. Штавише, 2 батаљон 2 прекобројног пука је и убрзао расуло, јер је у противнападу први окренуо леђа.
Због повлачења Тимочке II на Вис (к 521) – Липет, морала се и Комбинована дивизија повући на положај Стражара – Бобошка, у духу директиве Врховне команде Обр. 7194 од 26 новембра, остављајући заштитнице на линији Закинац – Гај – Парлог, стим да се оне повлаче само под јачим притиском непријатеља.
Око 9 часова непријатељ је предузео наступање и ка положају Дринске II, и то: 3,6 дивизијом 13 корпуса преко с. Барзиловице, а левим крилом 42 дивизије истог корпуса од с. Дудовице ка с. Брајковцу, вршећи једновремено напад на десно крило Комбиноване дивизије на Стражи.
При нападу на лево крило Дринске II, где је дошао на јуришно отстојање, непријатељ је био двапут одбијен: једанпут јаком ватром, а други пут и противнападом, када је у нереду отступио ка с. Дудовици.
Због повлачења Тимочке II и Комбиноване дивизије морала је и Дринска II предузети повлачење на положаје код с. Калањевца: Церовита Главица (к 446) – к 417 – Мрамор (к 398), повијајући лево крило ка Стражари (к 352), на којој је било и десно крило Комбиноване дивизије. Пошто се II армија имала задржати још неко време на досадашњим положајима, наређено је да и заштитница Дринске II остане на Новаковом Брду, у вези са заштитницом Комбиноване дивизије на Закинцу, Гају и Парлогу, а у циљу заштите левог бока II армије.
в) Сувоборски одбранбени бој (четврти – завршни дан боја)
Пошто је 40 хонведска дивизија 15 корпуса успела да у току ноћи 27/28 новембра разбије лево крило Тимочке II и овлада Камаљем и Забраном, десни бок Дринске I био је сада угрожен. Због тога је њен командант одустао од напада који је намеравао да предузме узору 28 новембра.
Желећи да искористи растројство левог крила Тимочке II, командант 15 корпуса је сада управио тежиште напада 40 и 48 дивизије на унутрашња крила и бокове Тимочке II и Дринске I, а према Моравској II вршио је само притисак ради привезивања снага. У том циљу је 48 дивизија вршила снажан притисак на десно крило Дринске I једновремено када је 40 дивизија нападала леви бок Тимочке II. Због кризе на свом левом крилу, командант Тимочке II је око 9 часова тражио да Дринска I затвори долину Качера. Међутим, због слабог бројног стања својих јединица, командант Дринске I могао је да упути само свој коњички дивизион и 1 батаљон 6 пука I позива за затварање долине Качера.
Када су, око подне, растројени пукови Тимочке II почели да отступају у нереду, командант III армије тражио је да и Дринска I предузме противнапад у правцу Камаља. Међутим, због слабог бројног стања (свега 4.020 пушака у целој дивизији), а и због ангажованости на свом фронту, Дринска I није могла предузети противнапад.
Повлачење десног крила I армије. Око 12.40 је 48 дивизија обасула Главицу (Мајданску) јаком концентричном артиљериском и митраљеском ватром, тукући је и бочном артиљериском ватром са Бобије. Дејство артиљериске ватре било је страховито, нарочито по левом крилу и центру 3 прекобројног пука. Због тога је, као и због отступања суседне Тимочке II, чији су се пукови повлачили у највећем расулу и тиме одголитили потпуно десни бок Дринске I, командант Дринске I наредио да се дивизија повуче на линију Голубац (к 496) – Клаћа (Лалиначко гробље), у смислу авизо-заповести команданта I армије Обр. 3113 од 26 новембра.
После 14 часова је под страховитом ватром попустило лево крило 3 прекобројног пука, а у 14.30 био је пробијен и центар пука. Отступање 3 прекобројног пука са Главице повукло је и посаду са Мајдана (два батаљона 5 пука I позива). Делове Дринске I са Главице и Мајдана који су се прикупљали позади Дићске Главице, прихватила су два батаљона 5 пука I позива испред Дићске Главице, а потом 17 пук I позива на Дићској Главици.
Моравска II позива није била нападнута јачим снагама, али је због повлачења Дринске I наређено да и она, чим падне мрак, повуче постепено своје пукове на линију: Плоча – Саставци – Честе Букве – к 746, остављајући на Букви и Лисини само заштитне делове.
Повлачење трупа Дринске I ка линији Голубац – Клаћа и Моравске II ка линији Плоча – Саставци – Честе Букве – к 746 отпочело је у сумрак и извршено без узнемиравања од стране непријатеља. Пошто са Тимочком II није било везе, упућен је на Обешењак један батаљон за заштиту десног бока дивизије.
Заштитница Дринске I остављена је на Читлуку, а Моравске II на Палежу.
Пробој центра I армије. Због уклињавања делова Комбиноване дивизије 16 корпуса на Добром Пољу у току 27 новембра, командант Дунавске I наредио је да се противнапад на Добро Поље, који није успео 27 новембра увече, обнови 28 новембра изјутра. Противнапад је почео једновремено од к 881 и источног дела Доброг Поља, које је држао 2 пук II позива, као и са Шиљкове Косе коју је држао 9 пук I позива. Борба се водила до 7 часова, али без успеха. Поновљени противнапад је такође завршен без успеха и уз велике губитке. После ових безуспешних противнапада Дунавске I, Комбинована дивизија 16 корпуса предузела је напад на фронт к 746 – Рајац – к 881 – Шиљкова Коса, и то у три колоне: прва од Грађеника преко с. Славковице и Којића Реке на к 746, друга од Грађеника преко Којића Реке и Пикова Потока на Рајац, а трећа од Доброг Поља ка Шиљковој Коси.
Потпомогнута јаком артиљериском ватром са Грађеника и Црног Врха, која је нарочито тукла к 881 и Шиљкову Косу, непријатељска пешадија је око 9 часова почела јако надирати нарочито правцем: Црни Врх – Добро Поље – Шиљкова Коса и у масама избијати према левом и десном боку 9 пука I позива, те је овај био принуђен да напусти Шиљкову Косу и да се у нереду повуче ка с. Полому, а делом и ка М. Сувобору. Избијањем на Шиљкову Косу непријатељ је стао чврсто на Сувоборску греду, и сад му је био отворен пут како преко Рајца ка Прострузи, тако и преко с. Полома ка с. Брајићу, или преко Сувобора ка десном крилу и боку Дунавске II. Падом Шиљкове Косе било је озбиљно угрожено даље држање I армије на Сувоборској греди, јер је пробојем центра доведено у питање и држање крила. По заузимању Шиљкове Косе непријатељ је, као што се могло и очекивати, продужио напад на к 881 и Рајац, комбинујући га са нападом из долине Којића Реке.
Непријатељска колона са Шиљкове Косе и Доброг Поља (4 батаљона 6 брдске бригаде и део 2 брдске бригаде Комбиноване дивизије са 4 брдска топа) успела је да у први мах обухвати лево крило 2 пука II позива на источном делу Доброг Поља и да га одбаци на к 881, али се ситуација убрзо поправила – одбачено крило враћено је на своје место, а непријатељ задржан. Напад двеју непријатељских колона са Грађеника (укупно пет батаљона 7 бригаде) био је заустављен. Нарочито је велике губитке претрпела колона која је подилазила к 746 – дочекана је испадом пионирског полубатаљона Дунавске I, једним водом коњаника са к 746 и деловима 2 пешадиског пука II позива са Рајца, као и бочним ударом неких чета Моравске II, које су биле упућене у помоћ са Честих Букава. Око подне је на Рајац изишао 1 вод Данглисове брдске батерије и отворио ватру на непријатељске делове који су се, пошто су противнападом одбијени, почели прикупљати на коси северно од к 746. Али, пошто су били нападнути изненада с левог бока деловима Моравске II из потока Ресановца, ови су непријатељски делови у нереду отступили на леву обалу Којића Реке. На тај начин је око подне изгледало да се ситуација поправља.
Међутим, ситуација се одмах по подне почела погоршавати. Већ око 13 часова непријатељ је груписао јаче снаге за напад у правцу 2 пука II позива на к 881. Нападнут с фронта и с левог бока, а усто изложен јакој артиљериској ватри, тај је пук напустио к 881 и у реду се повукао ка с. Полому.
Сазнавши за пад к 881, командант I армије наредио је командантима Дунавске I и II позива да заједничким дејством поврате изгубљени део Сувоборске греде, зашта су била одговорна оба команданта. У вези са тим наређењем командант Дунавске I вратио је 2 пук II позива из с. Полома на Рајац, где су се већ налазили раније остављени делови 4 прекобројног пука.
По заузећу к 881 непријатељ је на њу убрзо извукао и артиљерију и почео тући Рајац артиљериском и митраљеском ватром, али због пада мрака није предузимао напад.
Дунавска I позива заноћила је на делу положаја Рајац – к 746.
Повлачење левог крила I армије. Изјутра 28 новембра 50 дивизија 16 корпуса предузела је напад и то: групом пуковника Видена на Бабину Главу, а 3 и 16 брдском бригадом и придатом 109 ландштурмском бригадом на Сувобор и Мујов Гроб.
Око 13 часова је група пуковника Видена појачала напад на 8 пук II позива на Подовима и 9 пук II позива на Бабиној Глави, управљајући тежиште напада на десно крило 9 пука II позива између Бабине Главе и Равне Горе, у тежњи да се пробије ка с. Брајићу. Једна његова колона успела је да се пробије између Бабине Главе и Подова, а њени су предњи делови примећени у покрету низ р. Дучину ка с. Коштунићима. Да би се непријатељу осујетио пробој у правцу с. Брајића, наређено је: да 8 пук II позива са Подова предузме напад на непријатељске делове испред себе, а да 18 пук I позива са Равне Горе ојача своје лево крило и предузме напад на непријатељске делове који теже да се пробију између Бабине Главе и Равне Горе. Најзад, у правцу р. Дучине упућени су један батаљон 8 пука II позива са Подова и два батаљона III позива из дивизиске резерве са Парлога. Једна батерија изведена је на теочински положај да туче долину р. Дучине. Напад делова Дунавске II у правцу р. Дучине успео је и непријатељ је сузбијен у правцу Равног Гаја (к 646). Тиме је било осујећено увлачење непријатеља ка с. Коштунићима – у позадину те дивизије.
Међутим, покушај да се непријатељ задржи на правцу Бабине Главе није успео, јер је напад био веома снажан. Планирани испад 18 пуком I позива са Равне Горе није изведен, јер је око 15.30 Бабина Глава пала, а 9 пук II позива у нереду се повукао ка Парлозима и, већим делом, ка Равном Гају.
Падом Бабине Главе трупе Дунавске II, које су иначе биле раздвојене испресецаним земљиштем, биле су сад раскомадане у поједине групе, без икакве међусобне везе.
Услед пада Шиљкове Косе, к 881 и Бабине Главе, трупама са Сувобора, Равне Горе и Мујовог Гроба остао је слободан једино пут преко Парлога. Због тога је командант Дунавске II предложио око 16 часова команданту I армије да се трупе повуку на положаје испред Г. Милановца (Липе – Таковска Главица – с. Шарани) који су предвиђени авизо-заповешћу команданта I армије Обр. 3107 од 26 новембра.
Падом мрака непријатељ је на фронту Дунавске II обуставио напад.
г) Одлука команданта I армије за повлачење ка Г. Милановцу
Предвече 28 новембра на фронту I армије ситуација је била оваква: непријатељ је заузео према десном крилу Главицу – Мајдан; на центру Добро Поље – к 881 и источни део Шиљкове Косе, а на левом крилу Бабину Главу.
Код суседних јединица стање није било ништа боље. Тимочка II не само што је била потиснута са положаја, већ и потпуно растројена, тако да се на њу није могло рачунати. Остале снаге III армије су се, услед јаког непријатељског надирања, повукле на нове положаје који су им одређени директивом Врховне команде Обр. 7194 од 26 новембра. Тимочка II, којој је био намењен Липет, прикупљала се позади тог положаја. Да не би непријатељ избио на Липет (правцем Дићска Главица – М. Обешењак) пре но што се прикупи Тимочка II, командант III армије молио је да овај правац штити Дринска I, што је командант I армије телефоном обећао и наредио.
На десном крилу Ужичке војске су делови који су одржавали везу са I армијом били предузели напад у циљу преотимања изгубљених положаја на Великој и Малој Зајчици, али су сви ти покушаји и напори остали узалудни.
Због таквог стања на фронту I армије и код њених непосредних суседа, генерал Мишић се, око 19.30, одлучује да армију повуче, прикупи и уреди на положајима испред Г. Милановца (Липе – Таковска Главица – с. Шарани), у смислу његове авизо-заповести Обр. 3107 од 26 новембра. Стога он одмах позива телефоном команданте потчињених дивизија једног за другим и лично им од 20 -21 час саопштава своју одлуку и главне одредбе из спремљене заповести Обр. 3189, која је потом отправљена из штаба армије у 21.30 часова. Том се заповешћу наређује да се 29 новембра рано изјутра приступи извршењу директиве Обр. 3107, стим да покрет отпочне у 4 часа изјутра. Поред тога, наређује се:
– да се заштитнички положаји одрже до крајњих граница могућности, ради чега заштитницама треба придати најпотребнији број топова;
– да се, по избијању дивизија на нове положаје, сви пукови и остали делови, привремено придодати другим јединицама, одмах врате у састав својих дивизија;
– да командант Дринске I један свој батаљон и, по могућству, један брдски топ упути на десну обалу Угриновачке Реке, са задатком да задржи Липет (к 560 северно од с. Угриновца) док тамо не стигну делови Тимочке II, а потом да преко Угриновачке Реке избије на с. Рељинце и одатле преко с. Давидовца продужи на Циганку (к 336), као десна побочница своје дивизије и, најзад, да заштитнице остану на садашњим главним положајима све док не буду приморане на отступање.
Неслагање војводе Путника са повлачењем I армије и коректура предложене нове линије одбране. Кад је завршио разговор са командантима дивизија, командант I армије лично је обавестио, телефоном у 21.30, начелника штаба Врховне команде, војводу Путника, о стању на фронту I армије и о издатом наређењу за повлачење армије на положаје испред Г. Милановца.
Знајући да би повлачење I армије изазвало напуштање целокупне одбранбене линије на Љигу и Колубари, а тиме и престонице Београда, војвода Путник је негодовао због овакве одлуке и питао за узроке наређеног повлачења чак на полажаје испред Г. Милановца. Командант I армије изложио је стварну ситуацију своје армије, као и све догађаје који су се у току дана одиграли на фронту армије. Но, војвода Путник није примио ове разлоге већ је одговорио да непријатељ јако притискује и на фронтове осталих армија, па се оне ипак само незнатно померају уназад. У тежњи да убеди војводу Путника у оправданост своје одлуке за повлачење, командант I армије истакао је не само тешкоће, већ и немогућност даљег задржавања и опстанка на планинској вододелници, напомињући нарочито да је нова линија одбране много погоднија од досадашње. После дискусије између пуковника Живка Павловића, помоћника начелника штаба Врховне команде и пуковника Стевана Хаџића, начелника штаба I армије о појединостима нове одбранбене линије и правцима отступања појединих дивизија I армије са садашње линије одбране на нову, војвода Путник се поново јавио телефоном и нагласио генералу Мишићу да би повлачење његове армије чак пред Г. Милановац довело у незгодан положај остале армије и пореметило стратегиски фронт српске војске, и да би се због тога и Београд морао напустити. Генерал Мишић је одговорио да не налази да би својим покретом на нову линију довео у незгодан положај остале армије; напротив, побољшаним стањем I армије на новој линији створила би се и за њих повољнија ситуација. А што се тиче Београда, генерал Мишић је био мишљења да се због повлачења I армије Београд ипак не мора напуштати.
Остајући и даље при свом гледишту да се положаји на вододелници између Западне Мораве и Колубаре не смеју још напустити, војвода Путник је навео још и то да би I армија, ако би је непријатељ јако притиснуо и на новој линији одбране, за један дан дошла до Крагујевца, док би II армији требало неколико дана да стигне до крагујевачких положаја. Генерал Мишић је одговорио да се нада да до повлачења ка Крагујевцу неће доћи, али ако се и та несрећа догоди, I армија ће моћи да створи довољно времена за повлачење осталих армија ка Крагујевцу. Војвода Путник је ипак препоручивао команданту I армије да још бар неко време остане на садашњим положајима. Пошто није могао да пристане на обустављање већ издатог наређења за повлачење, генерал Мишић је ставио начелнику штаба Врховне команде свој положај на располагање. Уместо одговора, војвода Путник је наредио да му се одмах писмено доставе побуде команданта I армије за повлачење са садашњег положаја на положај испред Г. Милановца. По том је наређењу командант I армије написао претставку Обр. 3187, коју је најпре на телефону лично прочитао војводи Путнику, а затим је у 23.30 и телеграфски отправио Врховној команди. Претставка је гласила:
После свакодневних борби трупа ове армије од пре пет дана под најнеповољнијим теренским и атмосферским приликама, на заврштеку данашњег дана стање је код ове армије овако:
1. Дринска дивизија I позива под јаким притиском од 14 часова у постепеном је повлачењу са Мајдана и Главице на Дићску Главицу. Изложена ватри и са фронта и десног бока с десне обале Качера, морала је под ноћ главнином да напусти и Дићску Главицу, ради повлачења ка Голупцу (к 496). Батаљони дивизије сведени су по броју на чете због великих губитака.
2. Моравска дивизија II позива са заштитничким деловима држи: Букву – Кошуту, а јаче делове прикупља код Палежа. На Прострузи има један батаљон са три пољске батерије и један на Палежу. Од ове дивизије цео 2 пешадиски пук II позива са једним батаљоном 3 пешадиског пука II позива од пре два дана је у групи Сувоборској. И код њега је веома смањен број пушака, због великих губитака. Она би ипак могла да се одржи за извесно време на Прострузи, ако крилне – суседне – дивизије не буду наморане на повлачење. Код ње једине, дакле, стање је задовољавајуће, и то тако, да ниједну чету своју не може никоме послати.
3. Дунавска дивизија I позива, од своја три пука, после данашње борбе, има свега 7 слабих и заморених батаљона на Рајцу са фронтом и према јачој коти 881 и према Славковици. Они су тучени до ноћи уздужном артиљериском и митраљеском ватром са коте 881. Остали њени батаљони су растурени по гудурама због борбе и необично густе магле и ноћас се прикупљају. Завршетак њеног вечерњег извештаја гласи: „Трупе су јако заморене и у току тродневних борби претрпеле су велике губитке. Од 24-28 новембра кроз дивизиско завојиште прошло је само рањених око 1800 војника. Због магле и слабог старешинског кадра, трупе се јако растурају”.
4. Дунавска дивизија II позива: један пук на Сувобору, један пук на Мујовом Гробу, а један пук који је био на Бабиној Глави, искупља се на Парлозима јужно од Сувобора. Пук на Бабиној Глави има врло велике губитке. Трупе су јако заморене. Непријатељ се вечерас спушта и са Шиљкове Косе јаругама и Дучинском реком. Крила дивизије су угрожена и обзиром на овакву ситуацију комадант дивизије вели: „Одржање Сувоборских положаја немогуће је. Питање је, могу ли се наше трупе сутра повући, ако ноћас остану на овим положајима”.
Моје мишљење је, обзиром на све ово: трупе ове армије при сутрашњем нападу од стране непријатеља не би могле одржати садање положаје. А с погледом на развучен фронт од преко 30 километара у оваквом терену, принуђене на отступање, не би могле уредно отступити због изломљености терена и ко зна у каквом би реду и способности стигле на положај Накучани – Таково – Семедраж, јер других положаја нема, а о употреби артиљерије на заштитничким положајима скоро није ни мислити. Због свега овога, позват да о својим трупама водим рачуна, као и о даљим противствима [противдејствима], налазим да је мудрије постепено сутра отпочети повлачење на нове положаје, у реду, него сачекати да на повлачење будем приморан и ово да извршим у нереду. Нови положај је упола краћи и верујем да ћу на њему моћи дати јак отпор непријатељу.
Молим за хитан одговор, а и свако друго наређење Врховне команде извршићу са најјачом енергијом, ако се горње моје мишљење не усвоји, скидајући са себе одговорност за последице.
Саслушавши претставку Обр. 3187 команданта I армије, војвода Путник се удаљује од телефона, а после непуних пет минута јавља се пуковник Живко Павловић и саопштава команданту I армије: да је начелник штаба Врховне команде најзад одобрио повлачење I армије са линије: Бабина Глава – Сувобор – Проструга – Голубац на положаје северозападно од Милановца, али да је нова линија положаја, изабрана од страие генерала Мишића, на левом крилу измењена, ради боље везе са Ужичком војском, што ће се видети из наређења које ће се армији послати.
Одмах после поноћи (29 новембра у 1 час) телефоном је примљено наређење Врховне команде Обр. 7325, које гласи:
С обзиром на положај осталих армија, као и на одбрану Чачка од стране Ужичке војске, наређујем: да вашу нову одбранбену линију изнету у извештају Обр. 3187 унеколико измените. Она ће по вашем предлогу ићи до Главице (к 530), а одатле на запад на Столице (к 544) – Дреновачко Осоје (к 654) – Галич (тт 703). Лево од вас на положају Кита (к 632) биће Шумадиска дивизија II позива из Ужичке војске с којом одржавати везу. Десно од вас је III армија, чије је лево крило Мотика (к 603). Са једним здруженим одредом затворите међупростор између I и III армије и одржавајте везу с III армијом. Веза Обр. 3187 те команде.
Командант I армије издао је, у духу овог наређења, допуну заповести Обр. 3189 од 28 новембра, која је напред поменута.
д) Борбе око В. Зајчице и наређење за повлачење Ужичке војске
Осамнаеста дивизија, као помоћна колона 16 корпуса, имала је да се 28 новембра преко с. Душковца и с. Гојне Горе пробије између левог крила I армије и Ужичке војске, да би одбацила Ужичку војску на југ и отворила правац за дејство у леви бок и позадину I армије, а дејством у правцу Чачка да би отсекла отступницу Ужичке војске долином Западне Мораве. За извршење овог задатка она је упутила своју 5 брдску бригаду у напад на В. Зајчицу, а 1 брдску бригаду јужније – ка положају код с. Душковца. У исто време је 13 брдска бригада, која се кретала ка с. Брезјаци, имала да садејствује 1 брдској бригади.
После протеривања предњих делова Лимског одреда са М. Зајчице, 5 брдска бригада је предузела напад са тежиштем против десног крила Лимског одреда на В. Зајчици, док је 1 брдска бригада нападала лево крило В. Зајчице (преко Средње Зајчице). Око подне је. 5 брдска бригада заузела Велику, а 1 брдска бригада Средњу Зајчицу. Противнападом ојачаног Лимског одреда повраћене су Велика и Средња Зајчица, али је 5 брдска бригада у току ноћи 28/29 новембра поновила нападе на В. Зајчицу, тако да су се око ње наставили наизменично напади и противнапади. Борба је остала нерешена.
У поноћ 28/29 новембра, командант Ужичке војске добио је наређење Врховне команде Обр. 7362 да, због повлачења I армије, повуче Ужичку војску, и то Шумадиску II позива и Лимски одред на положај Кита – В. Поље до Западне Мораве, а Ужичку бригаду на марковачке положаје, јужно од Западне Мораве.
Задатак је Ужичке војске био да затвори и брани правац ка Чачку и обезбеђује леви бок и позадину I армије.