Аустроугарске трупе још нису у целини знале да су бојеви на Сувоборској греди, Љигу и Колубари добијени.
Код 5 армије 8 корпус је, после срећно завршеног привлачења артиљерије, извршио у току ноћи 28/29 новембра припреме за напад на Тимочку и Моравску I позива, а исто тако обезбеђено је и садејство 36 дивизије (13 корпуса 6 армије) при нападу на Стубички Вис (к 385).
Због великог умора и јаке исцрпености трупа 42 домобранске дивизије, командант 13 корпуса је рачунао на њено наступање само до друма који са Стубичког Виса (к 385) води на југ ка с. Брајковцу и Белановици.
Командант 15 корпуса је мислио да се задовољи заузимањем Парлога (Ражовишта) и Дићске Главице, јер су му, према извештају послатом Поћореку, трупе биле на граници својих моћи; резерве муниције биле су утрошене; обућа је била испод сваке критике; артиљерија је оскудевала у теглећим коњима; снабдевање храном је било сасвим оскудно тако да је крајњим напорима последњих осам дана била добављена једва једна трећина следовања хлеба; опште здравствено стање било је врло забрињавајуће. Због свега тога је командант 15 корпуса сматрао да трупама треба неодложно дати вишедневни одмор.
Међутим, чињеница да је ова претставка за давање одмора потицала баш од команданта 15 корпуса, умањила је донекле њен значај. Јер, од свих жалби на тешко стање трупа, које су од 28 новембра Поћореку (као команданту 6 армије) стално стизале, највише су потицале од команданта 15 корпуса који је, у претераној бризи за своје трупе, стално истицао материјалну ситуацију својих трупа у најцрњој боји, мада су све те тешкоће ипак савлађиване. Иако је Поћорек желео да обиласком јединица испита ситуацију на лицу места, он то није учинио јер би, због рђавог стања комуникација, морао бити више дана отсутан из Ковиљаче (место штаба Балканске војске), где су се стицале све везе са његовим потчињеним, као и са владом у Бечу. Пошто се за тако дуго време Поћорек није смео одвојити, наредио је шефу армиске етапне команде да испита ситуацију. Овај је известио да је у питању само тренутна криза снабдевања и да је дотур свим потребама у току. Такође је уведен ред и код коморе и позадинских органа и установа, тако да се могло рачунати да ће припремљена средства ускоро пристићи корпусима.
Веће је бриге задавало опадање бројног стања јединица. Батаљони су једва били јачине чета. Маршевске (допунске) јединице су, иако не у великом броју, ипак пристизале, али су, због опште материјалне оскудице у земљи, стизале без оружја и опреме. Због тога су се у Петроварадину дуго задржавале, док се не прикупи потребна опрема од погинулих, рањених и болесних.
Међутим, самим тим, што је уз извештај прикључио и предлог за претстојеће операције командант 15 корпуса је ослабио утисак свог извештаја. Сем тога, у извештајима се увек говорило само о једнодневном, дводневном, тродневном и четвородневном одмору, „што ни у ком случају није значило једну такву нужду за одмором, да се она – за случај потребе последњег напрезања ради решења судбине рата – није могла савладати”.
а) Повлачење II армије на нове положаје
У току 29 новембра је густа магла покривала цело бојиште пред фронтом Српске II армије. Због магле која је, узгред речено наговештавала период лепшег времена, командант 8 корпуса морао је одложити извршење свог плана да у заједници са 13 корпусом нападне положаје Моравске I и Тимочке I, јер би по магли изостала артиљериска подршка напада. И поред тога што је дивизијама 8 корпуса пристигао по један ландштурмски пук из групе пуковника Шварценберга, њихово бројно стање се незнатно поправило (21 дивизија имала је са тим појачањем 6.900, а 9 дивизија 9.500 пушака) тако да је и то утицало на већу штедњу људства.
Међутим, 36 дивизија 13 корпуса, која је најзад у току ноћи 28/29 новембра пребацила своју артиљерију преко Љига, сматрала се обавезном да садејствује 9 дивизији, па је и поред магле наступала ка коси која се протеже од Стубичког Виса (к 385) ка Новаковом Брду, коју је држала Дринска II пре него што се у току ноћи 28/29 новембра повукла ка калањевачком положају (к 446 – к 417 – Мрамор). На изненађење 36 дивизије, положај Дринске II био је напуштен. У току поподнева 29 новембра лево крило 36 дивизије, које се окренуло против самог Стубичног Виса (к 385) односно левог крила Моравске I, успело је да заузме два ћувика у близини Стубичког Виса (к 385). Српски противнапад био је одбијен. Међутим, због јаке магле која је искључивала сваку оријентацију, 36 дивизија је обуставила даљу акцију.
Командант Моравске I позива рачунао је на могућност скорог губитка Стубичког Виса, чији је јужни бок био сада изложен обухвату, па је на то скренуо пажњу команданту II армије, који је одмах тражио од Врховне команде одобрење за повлачење. Војвода Путник није о томе хтео ни да чује, јер би се у том случају и Београд морао напустити. Због тога је одговорио команданту II армије да се може повући само у случају кад командант оцени да је ситуација критична. Међутим, командант II армије није хтео чекати да ситуација постане критична, већ је одмах у 18.05 наредио да повлачење почне у 20 часова ради поседања новог положаја с. Венчане – Медведњак – Ваган – Лелечка Бара.
Чим је издао наређење за повлачење, командант II армије известио је о томе Врховну команду. На то је војвода Путник преко телефона изјавио да би, пре него што се предузме повлачење, требало испитати да ли би се појачањем левог крила могли одржати положаји. Командант Моравске I позива је на то известио команданта II армије да се ни тада не може тврдити да би се положаји могли одржати, зато што трупе десног крила III армије не држе оне положаје који су им били одређени (Новаково Брдо), а затим, да се због магле не може установити какве се непријатељске снаге налазе позади нападних колона (примећено је да се у долини Оњега прикупљају знатне непријатељске снаге), па би се губитак положаја 2 и 4 пука (на линији Стубички Вис – к 371 – Старача) врло неповољно одразио на могућност даљег отпора.
Са овим се сложио и командант II армије и оставио да се изврши повлачење по већ издатом наређењу.
На фронту Обреновачког одреда ојачана 29 дивизија Комбинованог корпуса, после тешких борби претходног дана, није предузимала у току 29 новембра никакве акције. Ни 104 ландштурмска бригада није показивала тог дана нарочиту активност.
Када се командант Обреновачког одреда, сазнавши у 19 часова да је II армији и Коњичкој дивизији наређено повлачење на положај с. Венчани – Медведњак – Ваган – Лелечка Бара, које почиње у 20 часова, обратио Врховној команди, од ње је добио одговор да се и Обреновачки одред мора у току ноћи 29/30 новембра повући на сибнички положај, стим да се стави под команду Одбране Београда која се такође има повући у току ноћи на положај Варовница – Кошутица – Космај.
Браничевски и Крајински одред остају и даље на, својим положајима.
б) Повлачење III армије на нове положаје
У току ноћи 28/29 новембра трупе III армије повукле су се на нови положај к 446 – к 417 – Стражара – Бобошка – Горње Брдо – Мотика, остављајући према непријатељу заштитнице на линији Новаково Брдо – Гај – Парлог (Ражовиште). Међутим, грешком команданта заштитнице Дринске II, Новаково Брдо је било напуштено још у поноћ 28/29 новембра, што је омогућило 36 дивизији 13 корпуса да у току 29 новембра предузме обухватно дејство преко Новаковог Брда на лево крило и бок Моравске I. Ово је, како је већ поменуто, и утицало да командант Моравске I предложи повлачење своје дивизије, а затим, то је изазвало повлачење не само целе II армије, већ и Обреновачког одреда и Одбране Београда, а тиме и напуштање Београда.
Истрошена у борбама претходних дана, 42 домобранска дивизија 13 корпуса ограничила се 29 новембра само на протеривање заштитница Комбиноване дивизије III армије, остављених на Закинцу, Гају и Парлогу (Ражовишту), тако да је при крају дана успела да овлада Чикером и избије до друма Лазаревац – Белановица. У току овог дана 40 хонведска дивизија 15 корпуса стигла је без борбе на отсек Парлог (Ражовиште) – с. Пољанице, који је напустила Тимочка II још 28 новембра увече.
Благодарећи отпору својих заштитница, као и слабом притиску 42 дивизије 13 корпуса и 40 дивизије 15 корпуса, дивизије српске III армије вршиле су у току 29 новембра поседање и организацију својих нових положаја у висини с. Калањевца и Белановице без узнемиравања и то у оваквом распореду:
Армиска коњица, у долини Оњега (на његовој десној обали) у висини линије Кик (код с. Брајковца) – Стубички Вис (к 385), одржава везу са левим крилом Моравске I и штити леви бок II и десни III армије.
Дринска II позива на положају к 446 – к 417 – Стражара (искључно) у распореду: десни отсек (4 батаљона) к 446 – к 417 закључно, са једним батаљоном и два митраљеза на претстражном положају Дебело Брдо; леви отсек (4 батаљона) искључно к 417 – Стражара искључно, са два батаљона, два митраљеза и брдским топом на претстражном положају Мрамор; дивизиска резерва (4 батаљона) код изворног дела Живковачке Реке.
Комбинована дивизија на положају Стражара – (закључно) – Бобошка у распореду: десни отсек: од реке Берисаве до седла између Стражаре и Бобошке (5 батаљона и 6 топова), са једним батаљоном и два брдска топа на претстражном положају Цер; леви отсек: од седла између Стражаре и Бобошке до р. Качера (4 батаљона и 17 топова), једним батаљоном и једним брдским топом на претстражном положају на левој обали потока Добриловца; Драгољски одред (9 батаљона и 10 топова) на отсеку између р. Качера и Трудељске Реке, са главним ослонцем одбране на Горњем Брду, а једним батаљоном и два топа на претстражном положају Ковиљача (к 400); дивизиска резерва (2 батаљона и пионирски полубатаљон) источно од Бобошке, на левој обали р. Белановице.
Тимочка II позива на положају Мртвеник – Вис – к 549 – Мотике у распореду: 14 пук II позива и два брдска топа на к 549, са једном четом на Вису (к 527); 13 пук II позива: половина пука и 2 брдска топа на Липету, а половина на Мотикама.
в) Повлачење I армије и распоред на положају испред Г. Милановца
Узору 29 новембра, под заштитом остављених заштитница на линији Обешењак – Голубац (к 496) – Плоча – Проструга – к 746 – Рајац – Сувобор – Мујов Гроб – Парлози – Томовића Брдо, дивизије I армије отпочеле су покрет ка новом положају испред Г. Милановца у реду и без узнемиравања од стране непријатеља. До мрака 29 новембра оне су поселе нов положај Липе – Трипавац – Калиманићска Коса – Главица – Столице – Дреновачко Осоје – Галич – Васкова Главица у оваквом распореду:
Дринска I на положају Липе (к 594) – Трипавац (к 549) искључно, и то: Рељиначки одред (4 батаљона и 6 брдских топова) на положају код с. Рељинца, са претстражом код с. Угриноваца; десни отсек (4 батаљона) Липе (к 594) – к 531; леви отсек (4 батаљона) к 531 до средине седла на Трипавцу; дивизиска резерва (4 батаљона) позади Липе, коју образује 17 пук I позива по извршеном повлачењу са заштитничког положаја Голубац (к 496) – Клаћа (Лалиначко гробље).
Моравска II на положају Трипавац (к 549) – Калиманићска Коса, и то: десни отсек (4 батаљона) Трипавац (к 549); средњи отсек (4 батаљона) од к 465 до друма; леви отсек (4 батаљона) од друма до седла између Калиманићске Косе и Главице, дивизиска резерва (3 батаљона) у с. Љутовници, коју образује 3 пук II позива по извршеном повлачењу са предњег положаја Мрамор.
Дунавска I на положају Главица (к 530) – Столице (к 544), и то: десни отсек (4 батаљона) од седла између Калиманићске Косе и Главице до р. Дичине; леви отсек (4 батаљона и 2 топа од р. Дичине до р. Дреновице; дивизиска резерва (4 батаљона) код к 363 у с. Такову, стим да један батаљон упути на претстражу на Елдовиште (к 486).
Дунавска II на положају Дреновачко Осоје – Галич – Васкова Главица, и то: десни отсек (4 батаљона) Дреновачко Осоје – Галич; средњи отсек (4 батаљона) безимени вис између Галича и Васкове Главице; леви отсек (4 батаљона) Васкова Главица; дивизиска резерва (3 батаљона) иза левог крила Галича.
Нова линија положаја је у тактичком погледу углавном задовољавала услове. Она је затварала готово све правце вероватног непријатељског наступања који се са широког фронта Маљен – Сувобор – Проструга концентришу ка Г. Милановцу или избијају на фронт Г. Милановац – Чачак. Топографски створ положаја и предземљишта омогућавао је развој снага и средстава и солидну организацију ватре са тачака, које су се могле узајамно бранити.
Нарочита важност ових положаја била је у томе што су запречавали непријатељу дебушовање са планинске греде у правцу маневарског земљишта Шумадије, као и у долину Западне Мораве. Ово је било утолико значајније што је непријатељ трпео у планинској зони врло велику оскудицу у средствима за живот и борбу и био изложен тешкоћама због саобраћаја и великих временских непогода, док су се трупе I армије могле боље снабдевати и извесно време одморити на новом положају. Највећа незгода новог положаја је у томе што је био несразмерно широк у односу на слабо бројно стање I армије. Због тога командант I армије није био у могућности да одвоји део снаге за армиску резерву. Да би се донекле побољшало стање ове армије (нарочито због слабог бројног стања Дринске I) Врховна команда је 29 новембра наредила II армији да преко Аранђеловца и Рудника упути I армији у Г. Милановац 4 пук I позива.
У току овог дана не само што су се главнине диви- зија I армије благовремено извукле из додира с непријатељем и неузнемиравано почеле поседати своје нове положаје, него су се и њихове заштитнице могле у реду повлачити, јер непријатељ није енергично гонио.
Иако је 48 дивизија 15 корпуса, ојачана деловима 1 дивизије истог корпуса, потисла са Читлука заштитнички батаљон 17 пука I позива, она даље није гонила, већ се задржала источно од Дићске Главице. У исто време је и 1 дивизија 15 корпуса остала позади 48 дивизије, као корпусна резерва. Комбинована дивизија 16 корпуса, која је са 6 брдском бригадом протерала 2 пук II позива, који је остављен на Рајцу као заштитница Дунавске I, није продужила гоњење, већ се задржала на Сувоборској греди. Шеснаеста брдска бригада 50 дивизије 16 корпуса успела је да у 5 часова одбаци заштитницу Дунавске II са Сувобора, а затим да садејствује групи пуковника Видена у протеривању заштитничких делова 18 пука I позива са Даниловог Врха.
г) Повлачење Ужичке војске и распоред на новом положају
Трупе Ужичке војске предузеле су повлачење 29 новембра изјутра и поселе нове положаје у оваквом распореду:
Шумадиска II и Лимски одред на положају Велетова Коса – Поглед (к 542) – Кита (к 632) – Дрно Брдо – Вјетрина – Почепиња у распореду: десни отсек (9 батаљона и 8 топова) од р. Чемернице до р. Каменице; средњи отсек (5 батаљона и 2 топа) Дрно Брдо – Каменова Глава; леви отсек (Лимски одред 7 батаљона III позива и 6 Дебанжових топова) Вјетрина – Почепиња. Веза са I армијом: један батаљон са коњичким дивизионом на Ружином Гробу.
Ужичка бригада на положају Сјекира – Гај – Руја – Горица – с. Марковица – Тавница – Кулашевац (к 587) – с. Рогача, и то: десни отсек (1 кадровски: пук, 6 брзометних и 6 Дебанжових топова) од З. Мораве до изворног дела потока Заједнице; леви отсек (3 батаљона II позива и 4 Дебанжова топа) од изворног дела Заједнице до Рогачке Реке, резерва (1 батаљон) код изворног дела Заједнице.
Резерва Ужичке војске: 12 кадровски пук (једном брдском батеријом код с. Паковраће, а једном четом код Овчар – Бање затвара друм кроз Овчарско-Кабларску Клисуру.
Ужичка војска се лако одвојила од 18 дивизије 16 корпуса, која је тек у подне 29 новембра сазнала о повлачењу српских трупа. Почело је опрезно наступање: 5 брдске бригаде ка Оштрици, 1-ве брдске бригаде ка Шиљковици, а 13 брдске ка висовима јужно од с. Горње Добриње, тако да је тек тада, 29 новембра, достигнута линија која је Поћорековом директивом од 18 новембра била одређена као циљ за 23 новембар.
Истурени одред 4 брдске бригаде посео је Пожегу, а њена главнина остала је у Ужицу да сачека 9 ландштурмску етапну бригаду и групу фмл Шњарића.
Код 18 дивизије 16 корпуса снабдевање је била потпуно онемогућено, нарочито муницијом. С друге стране, богата и насељена област у заплави р. Скрапежа дозвољавала је 18 дивизији да се од становништва бар донекле снабде храном, рубљем и материјалом за крпљење одела, као и опанцима уместо сасвим дотрајалих ципела, док 50 и Комбинована дивизија истог корпуса нису могле ништа од тога добити у ненасељеној планинској зони Маљена и Сувоборске греде.
После повлачења I армије са Сувоборске греде и III армије са Љига, а у вези с тим и повлачења Ужичке војске ради одбране Чачка, српска Врховна команда је предосећала неминовно напуштање Београда и северне Србије као и евентуално брзо продирање непријатеља ка Крагујевцу. Ово је на њу утицало врло негативно тако да се песимистички гледало на крајњи исход будућих операција. У таквом је расположењу она тражила хитну дипломатску интервенцију владе код Савезника, шиљући 29 новембра у 17.38 (дакле, пре но што је добила предлог команданта II армије за повлачење II армије) у Ниш министру војном претставку Обр. 7375 ове садржине:
28 новембра увече после упорне борбе I армија принуђена је на повлачење са досадашњих положаја Сувобор – Гукоши на линију с. Накучани – с. Врнчани – с. Дренова – с. Срезојевци. Истог дана III армија потиснута је са својих положаја и повукла се на линију: с. Калањевци – с. Угриновци. Због повлачења I армије морала се повући и Ужичка војска за одбрану Чачка и долине Западне Мораве на линију: с. Јанчићи – Каблар – Овчар – с. Марковица. II армија и Обреновачки одред остали су на досадашњим положајима. На новој одбранбеној линији I армије и Ужичке војске наше трупе због велике заморености, силних губитака и слабог ефектива неће моћи дати непријатељу дуги отпор. Поједини пукови немају више од 600 пушака. Пад ове линије може се очекивати кроз неколико дана највише. Са падом те линије непријатељ ће продрети у долину Западне Мораве, а тиме ће и евентуална одбрана Крагујевца бити компромитована. Поред овога II армија и Обреновачки одред биће принуђени на журно повлачење за одбрану даљег продирања непријатеља долином Велике Мораве. Београд се мора напустити, а тиме ће бити онемогућена одбрана целе дунавске линије, те ће се и цела Северна Србија морати напустити. Достављајући ово молим, да се предузму најактивнији и најенергичнији кораци, да се ова наша тешка војна ситуација дипломатским путем олакша. Нарочито је потребно да се зна, да ли се може кроз који дан очекивати улазак Румуније у рат, како би се до тога времена сачувала десна обала Дунава.