в) Напад III армије
План напада команданта III армије био је да свака дивизија нападне непријатеља пред својим фронтом, стим да Дринска II помогне Комбиновану дивизију довољно јаким снагама при њеном нападу на Чикер. У духу раније поменутог наређења Врховне команде Обр. 7510, командант III армије издао је 3 децембра у 0.45 заповест Обр. 3211 за напад ове садржине:
1. Дринска дивизија II позива напада на Кик, а потом наступа на Гај. При нападу на Чикер помоћи Комбиновану дивизију довољном снагом, о чему ће се команданти дивизија споразумети. Десно одржавати везу са одредом Моравске дивизије I позива, који ће нападати десном обалом р. Оњега.
2. Комбинована дивизија напада непријатеља на фронту Чикер – Камаљ, а потом наступа правцем Парлог – с. Липље.
3. Тимочка дивизија II позива наступа правцем преко Липета па излази на фронт Дићска Главица – Јасика. У свом покрету одржавати везу са одредом Дринске дивизије I позива на Рељинцу, који ће наступати у правцу Голупца (к 496), кад његова дивизија стигне у исту висину с њиме.
4. Напад почиње у 10 часова.
У вези ове заповести за напад, дивизије III армије извршиле су овакво груписање (скица 7):
Дринска дивизија II позива: Коњички дивизион на десној обали р. Оњега, код Дрења, ради обезбеђења десног бока дивизије и везе са левим крилом II армије; десна колона (4 батаљона) југоисточно од пута к 446 – к 417 за наступање правцем преко Градинске ка Дубовом Брду и Кику; лева колона (4 батаљона) на Мрамору, на коме оставља 1 батаљон као посаду; са 2 батаљона помаже у овлађивању Чикером, а са 1 батаљоном помаже овлађивање Дубовим Брдом и Киком; дивизиска резерва (4 батаљона) групише се источно од к 428 – к 417.
Комбинована дивизија: десна колона (5 батаљона и 1 топ) на Церу за напад на Чикер; лева колона (3 батаљона и 1 топ) на левој обали потока Добриловца за напад на Парлог; дивизиска резерва (3 батаљона) прикупља се источно од Бобошке и наступа јужно од Цера ка с. Липњу; Драгољски одред на Ковиљачи за напад ка Врлаји, при чему делом снага преко Амбаришта садејствује нападу леве колоне Комбиноване дивизије.
Тимочка дивизија II позива: десна колона (2 батаљона) на фронту Вис – Мртвеник за напад правцем преко Козељског потока на Липет (к 560); средња колона (2 батаљона) на к 549 за напад на Липет (к 500); лева колона (2 батаљона) на Мотикама за напад правцем преко Турског потока и потока Горице у десни бок непријатеља на Липету; дивизиска резерва (1 батаљон) позади средње колоне.
Напад Дринске II позива. По споразуму са Моравском I позива, десна колона је кренула у напад тек у 13.15 и у садејству са деснокрилним батаљоном леве колоне овладала у 15.30 Дубовим Брдом, а у 17 часова предузела је напад на Кик, обухватајући непријатељско лево крило из долине Оњега. После више јуриша и смелих бомбашких подухвата заузет је око 21 час северни део Кика, али су сви фронтални напади на његову највишу тачку сломљени јаком ватром, и то фронталном са његовог гребена и бочном са левог крила Чикера. Све до поноћи 3/4 децембра највиша тачка Кика остала је у непријатељским рукама (десно крило 42 домобранске дивизије) – а заузета је јуришем тек у 2 часа после поноћи.
Лева колона кренула је у напад са Мрамора такође тек у 13.15 часова, и то 1 батаљоном у правцу Кречанца ради садејства нападу десне колоне, а са 2 батаљона у правцу Чикера ради садејства нападу десне колоне Комбиноване дивизије. После привлачења свог батаљона који је учествовао у заузимању Дубовог Брда, лева колона се око 17 часова ангажовала са сва четири батаљона у помагању напада Комбиноване дивизије на Чикер. До 19 часова батаљони су се приближили непријатељским рововима на левом крилу Чикера (бранило га је лево крило 40 хонведске дивизије) на око 300 м, али је даље подилажење било задржано јаком ватром. Јуриш, који је био предузет у 1 час ноћу у заједници са десном колоном Комбиноване дивизије, дочекан је јаком непријатељском ватром и сломљен на јако брисаном земљишту. Остатак ноћи је лева колона провела на 150 – 200 м од ровова на левом крилу Чикера.
Напад Комбиноване дивизије. Десна колона кренула је у напад са Цера тек у 14 часова општим правцем ка Чикеру. Она је све до 17 часова била ангажована у савлађивању јаког отпора непријатељских предњих делова испред Чикера. При нападу дочекана је врло јаком пушчаном и митраљеском ватром, од које су јединице претрпеле велике губитке. Чак ни јуриш, који је око 18 часова предузет са ојачаним I борбеним редом, уз снажну подршку бомбашких одељења и јаку артиљериску припрему и подршку са Стражаре и Бобошке, није имао успеха. Исто тако ни јуриш, који је у 1 час после поноћи 3/4 децембра поновљен уз садејство леве колоне Дринске II позива и уз обилату употребу бомби, није успео, тако да је остатак ноћи цео борбени поредак десне колоне провео на јуришном отстојању од непријатеља.
Лева колона кренула је у напад у 13.20 часова са косе на левој обали потока Добриловца и брзо избила левокрилним батаљоном на највишу тачку Камаља. Међутим, северни део Камаља остао је у непријатељским рукама све до 16 часова, када га је заузео деснокрилни батаљон. Због ноћи напад се морао обуставити.
Напад Драгољског одреда отпочео је у подне. Са Ковиљаче је 1 прекобројни пук напао Врлају чија је највиша тачка заузета у 15.25 часова. Пошто је 15 пешадиски пук II позива закаснио избио је на греду Врлаје лево од 1 прекобројног пука тек у 17 часова. По заузимању Врлаје требало је одмах наставити наступање и овладати целом њеном гредом, а одатле дејствовати према Амбаришту у десни бок непријатеља пред левом колоном Комбиноване дивизије. Али, због нејасне ситуације и непоузданости 15 пешадиског пука II позива, тај корисни маневар није предузет.
Резерва Комбиноване дивизије није узела учешћа у нападу 3 децембра већ се примакла југоисточној коси Цера, где је заноћила.
Напад Тимочке дивизије II позива. У току ноћи 2/3 децембра 12 брдска бригада 48 дивизије продужила је напад на лево крило 2 батаљона 13 пешадиског пука II позива на Липету. Кад је свануло батаљон је неузнемиравано отступио са к 560 (на Липету), без притиска од стране непријатеља (командант батаљона је био тешко рањен) и задржао се на к 500 истог гребена.
Скоро целог дана, 3 децембра, Тимочка II позива остала је неактивна, очекујући да Дринска I позива крене напред. Тек у 17 часова наређено је њеној средњој колони да овлада Липетом (к 560) који би послужио као ослонац за дејство осталих двеју колона. Ово је извршено после поноћи (око 3 часа 4 децембра) уз слаб отпор предњих делова 12 брдске бригаде.
С обзиром на општу ситуацију и распоред обостраних снага, дејства III армије 3 децембра била су за непријатеља врло осетљива. Јер, ако би успела да непријатеља (15 корпус и десно крило 13 корпуса) пред собом разбије и на његовим леђима пређе Љиг, III армија би извршила пробој центра непријатељског фронта, после чега би могла предузети дејства на бокове и позадину 13 и 16 корпуса.
Са оперативног гледишта, тежиште напада III армије требало је управити општим правцем: Мотика (к 603) – с. Гукоши. Међутим, то се није могло извршити: прво, због веома слабог борачког квалитета трупа Тимочке дивизије II позива, које су требале да изводе пресудни напад, и друго, што би се на правцу Мотика – с. Гукоши наишло на јаке непријатељске снаге – две дивизије (48-ме и 1-ве) 15 корпуса. Ово је налагало да се тежиште напада III армије пренесе северније, на отсек Кик – Чикер – Парлог, уз најтешње садејство јаког левог крила II армије против положаја код Брајковца. Успешним нападом на овом правцу извршило би се раздвајање 15 и 13 корпуса, што би опет довело до пробоја непријатељског центра.
За извођење оваквог напада требало је:
Прво, извршити једновремено груписање јаких снага на десном крилу III армије, на нападном отсеку Градинска – Мрамор – Цер – с. Шутце, и на левом крилу II армије, на отсеку с. Крушевица (део западно од Вагана) и Церје (к 356), стављајући те левокрилне снаге II армије под команду команданта III армије.
Успешним дејством јаког левог крила II армије преко Брајковца убрзао би се пад Кременице, против које је Моравска I позива у фронталним нападима данима узалудно крварила.
Друго, руковођење главним нападом са отсека с. Крушевица (део западно од Вагана) – Церје (к 356) – Градинска – Мрамор – Цер – с. Шутце требало је поверити једном команданту дивизије – Дринске II или Комбиноване – ради обједињавања напада.
Треће, напад је требало припремити и подржати што јачом артиљериском ватром, са најјачом концентрацијом против Кика и Чикера, ради чега је требало извршити јаче груписање артиљерије на простору Дебело Брдо – с. Калањевци – Стражара – Метаљка.
Четврто, у нападу је требало тежити двостраном обухватном маневру Чикера (северно преко Кика, јужно преко с. Шутаца и Парлога). Напад на Кик требало је припремити снажном артиљериском ватром и нападом левог крила II армије на део фронта код Брајковца,
Пето, за потпомагање главног напада општим правцем преко Чикера и Гаја и даљег гоњења одбаченог непријатеља, требало је образовати армиску резерву на простору с. Калањевци – с. Живковци.
Напад је требало отпочети најкасније у 7 часова.
Међутим, у плану III армије није било изразитог тежишта напада: свака је дивизија нападала непријатеља пред својим фронтом, без армиске резерве и јачег груписања артиљерије на главном правцу напада – без концентрације јаке артиљериске ватре на Кик, а нарочито на Чикер. А што је најважније, тим планом није било обједињено командовање ни при нападу на Чикер, нити, пак, при нападу левог крила II-ге и десног крила III армије (Дринске II). У томе, по нашем мишљењу, лежи узрок неуспеха како III армије у нападу на Чикер, тако, посредно, и Моравске I у овлађивању Кременицом.
Евентуални разлози да се није располагало довољним временом за прегруписавање снага, не би се могли примити, јер је ноћ 2/3 децембра била довољна да се део II армије пребаци на отсек Крушевица – Церје (к 356), а резерва III армије (6 прекобројни пук) на отсек Градинска – Мрамор. Боље би било да се захтевало и јаче физичко напрезање (овде се ради о 3-4 часа кретања) и заузео повољнији распоред у циљу потпунијег и бржег успеха, него због претеране штедње људства трпети неуспехе и узалудно проливати крв, као што је то био случај на Кременици и Чикеру.
Касно отпочињање напада (у 10 часова – до чега је дошло због II армије) имало је врло штетних последица – није потпуно искоришћен, иначе кратак, децембарски дан за извођење напада, а нарочито за артиљериску подршку напада. Још штетније је било то што напад није могао почети ни у 10 часова, већ је код Дринске II почео тек у 13.15, а код Комбиноване још касније – у 14 часова. До оваквог закашњења дошло је због сачекивања левог крила II армије, које је наступало споро и касно избило у висину десног крила III армије.
Необједињеност напада на Чикер ишла је до те мере да је десна колона Комбиноване дивизије вршила јуриш у 18 часова са отстојања од 30 – 150 корака од непријатељских ровова, док је лева колона Дринске II позива, која је одређена да јој садејствује, подишла Чикеру тек у 19 часова, и то на 200 – 300 корака.
Једини успех, код III армије 3 децембра, био је брзо овлађивање Дубовим Брдом, зашто се има благодарити у првом реду врло добром садејству пешадије и артиљерије Дринске II позива у току напада њене десне колоне на Дубово Брдо, као и обухватном маневру из долине Оњега.
Овога дана пропуштена је још једна повољна прилика и то на правцу напада Драгољског одреда после заузимања највише тачке Врлаје. Уместо да надире Врлајском гредом ка Амбаришту и даље у десни бок непријатеља пред левом колоном Комбиноване дивизије, 1 прекобројни пук се зауставио на Врлаји „… због тога што није била јасна ситуација улево уназад код Тимочке дивизије II позива и што је 15 пешадиски пук био бројно слаб и непоуздан, а 1 прекобројни пук почео је да добија бочну артиљериску ватру…”
Појачање левог крила 16 корпуса. Увече 3 децембра требало је да 1 дивизија (резерва 15 корпуса) смени истрошену 48 дивизију на положају Липет – Голубац (к 496). Када су 7 и 9 брдска бригада 1 дивизије, око 15 часова 3 децембра, стигле на Голубац (између Дићске Главице и Липета), отпочео је напад III армије на положаје 48 и 40 дивизије 15 корпуса. У том моменту је командант 16 корпуса затражио да 15 корпус хитно помогне јако притешњену Комбиновану дивизију 16 корпуса на фронту с. Д. Бранетићи – с. Ручић – с. Бољковци. Командант 15 корпуса, је и поред опасности по сопствени фронт, упутио у 16 часова 7 и 9 брдску бригаду у правцу Бољковаца, а као корпусну резерву задржао је само 8 брдску бригаду на коси између Дићске Главице и Липета. Међутим, пошто се 40 хонведска дивизија добро држала на положајима (Ражовиште – Чикер), а притисак Тимочке II позива није се ни осећао, то је командант 15 корпуса ставио 16 корпусу на располагање и 8 брдску бригаду да је употреби 4 децембра преко Бољковаца.
г) Напад II армије
План напада команданта II армије био је да све три дивизије нападну непријатеља пред својим фронтовима, растроје га и потисну преко Колубаре.
У вези са овим планом и поменутим наређењем Врховне команде Обр. 7510 командант II армије издао је, 2 децембра у 19 часова, наређење Обр. 4258 за напад 3 децембра:
Да све три дивизије II армије нападну сутра 3 децембра на непријатеља пред својим фронтовима и принуде га на повлачење, тежећи да заузму своје раније положаје, непријатеља растроје и потисну преко Колубаре.
Шумадиска дивизија I позива једном својом колоном надираће десном обалом р. Турије, а Коњичка дивизија осигураће бок ове колоне и држати везу са Обреновачким одредом.
Моравска дивизија I позива пак, једном својом колоном продираће сливом р. Оњега одржавајући везу са десним крилом III армије.
13 пешадиски пук I позива прикупиће се до 10 часова у Даросави [сада с. Партизани] источно од железничке станице, где ће очекивати наређење.
… Напад да почне у 10 часова.
На основу овог плана извршено је овакво груписање дивизије:
Моравска I позива: десна колона (8 батаљона и 12 топова) на Вагану за напад правцем Крушевички Вис – Разбојиште – Старача – Кременица – Стубички Вис; лева колона (4 батаљона) на Лелечкој Бари за напад преко јужног дела Крушевице на Балин Гроб – јужни део Кременице ка Чибутковици; дивизиска резерва (4 батаљона) креће се за десном колоном.
Тимочка I позива: десна колона (4 батаљона и 12 топова) на Остењаку за напад правцем Милићево Брдо — Чик – Кочино Поље – Ајдучка Чесма; лева колона (3 батаљона и 12 топова) на Главици (к 263) за напад правцем Мекоте – Равнице – Вис (Бистрички); дивизиска резерва (4 батаљона) позади Остењака ради наступања за десном колоном. Артиљерија се пребацује на Остењак и к 263 (Главица), чим се обе колоне пребаце преко Крушевичке Реке и заузму Мекоте и Милићево Брдо.
Шумадиска I позива: десна колона (4 батаљона и 8 топова) код Тулежа за напад правцем: Капар – к 193 (с. Миросаљци) и даље између Араповца и Јунковаца на Гај; лева колона (7 батаљона и 12 топова) на Равњу за напад правцем Змијан – с. Сакуља; дивизиска резерва са 3 батаљона и 10 оруђа поседа Главицу, одакле артиљериском ватром помаже напад леве колоне; једним батаљоном и са 4 топа поседа Дебељак и косу Удбине и артиљериском ватром помаже напад десне колоне; једна пољска батерија остаје на Камаљу, а друга северно од Медведњака.у очекујућем положају.
Коњичка дивизија: 2 Коњичка бригада (9 ескадрона, 3 чете и 4 топа) на отсеку к 261 – Бобија за напад на фронту Зорољин – к 238; 1 коњичка бригада (8 ескадрона, 1 чета, Четнички одред и 4 топа) остаје на Капару, док на њега не избије десна колона Шумадиске I позива, а потом долази на Церовац где образује општу резерву.
Напад Моравске I позива. У 10 часова отпочело је наступање обеју колона и до 16 часова протеривани су непријатељски предњи делови. Око 16 часова је десна колона покушала напад на јужни део Кременице, али је дочекана јаком пушчаном и митраљеском ватром из густо поседнутих ровова на Кременици (браниле су је трупе 42 домобранске дивизије 13 корпуса), те се повукла на полазни положај Старачу. Поновни напад који је покушан у 18 часова, под заштитом мрака, такође је одбијен. Међутим, лева колона успела је да једним батаљоном заузме Балин Гроб.
У поноћ је, по наређењу команданта Моравске дивизије I позива, цео први борбени ред десне колоне извршио и трећи јуриш на Кременицу. Иако га је подржавала и лева колона, јуриш није успео. Сва четири батаљона која су била упућена на јуриш дочекана су јаком непријатељском ватром и одбачена на полазни положај.
Обе су колоне заноћиле 3/4 децембра у висини линије Старача – Балин Гроб – коса Трнавци.
Напад Тимочке I позива. Не наилазећи на обзиљнији отпор, десна колона је око 16 часова лако овладала Чоканлијом и Ајдучком Чесмом (к 280). Али, везујући се у наступању исувише за лево крило Шумадиске I позива и леву колону своје дивизије, није у даљем наступању нарочито журила. Тек после извештаја да је Шумадиска I позива заузела Змијан, десна колона је продужила покрет и око 20.30 заузела Ивковачу. Са ње су око 21 час предњи делови избили на леђима растројеног непријатеља (лево крило 36 дивизије 13 корпуса) на к 278 (с. Зеоке) заузевши притом раније ровове Тимочке I позива. Тиме је десна колона знатно премашила одређени задатак.
Лева колона је такође наступала без озбиљнијег отпора и тек је пред Висом (к 295, код Бистрице) наишла у 14 часова на јачи отпор делова 36 дивизије, које је у 16 часова савладала и овладала Висом (к 295). Око 17 часова колона је добила телефонски извештај да ће Моравска I позива предузети ноћни напад на Кременицу, коме је и она требала да садејствује. Чекајући на тај напад који „Моравска дивизија I позива у току ноћи није предузела…”, лева колона је остала на Вису (к 295) у току целе ноћи. Обе колоне Тимочке I заноћиле су на достигнутој линији: с. Зеоке (к 278)
– Ивковача – Вис (к 295).
Непријатељ (36 дивизија) се задржао на линији коса источно од с. Бурова – Главица (к 233) – Дрен (тт 278).
Напад Шумадиске I позива. Напад је почео у 10 часова, а у 11,20 су предњи делови леве колоне избили до линије к 195 (с. Стрмово) – с. Барошевац. Мада непријатељ није давао јачи отпор, ови делови су се зауставили, очекујући да десна колона Тимочке I избије у исту висину. До мрака је лева колона заузела линију Барошевац – Змијан до р. Турије, одбацивши предње делове 9 дивизије (2 батаљона) са Змијана и из Барошевца.
Десна колона је наишла на јачи отпор леве колоне 9 дивизије, која је са 3 батаљона држала положај к 200 (код с. Араповца) – Вел. Хрт (к 246). По избијању на линију Пушка – Окресак – Коиловица десна се колона ту задржала – није се смела истицати све до пада Змијана (заузела га је лева колона тек у 16 часова). Обе колоне заноћиле су на достигнутој линији Пушка – Окресак – Коиловица – Змијан – с. Барошевац.
Напад Коњичке дивизије. Командант 2 коњичке бригаде упутио је придати му батаљон (3 чете) 10 пешадиског пука I позива у напад правцем Чамске Њиве – к 181 – Караула, ради садејства десној колони Шумадиске I позива, а својом бригадом напао је непријатеља (делове 21 ландверске дивизије) на линији Зорољин – к 238. Иако је ивица шуме Зорољина била добро утврђена, нападне трупе су је заузеле и допрле до првих кућа Слатине. Покушај 2 коњичке бригаде да заузме к 238 није успео. Батаљон 10 пука I позива није могао кренути са Чамских Њива због изложености левог бока дејству са Вел. Хрта. 2 коњичка бригада заноћила је на источној ивици Слатине и испред к 238.
Са оперативног гледишта је тежиште напада II армије требало управити лазаревачким правцем, избити на отсек Лазаревац – Човка – с. Жупањац и овладати прелазима Колубаре код Дабиног и Белог Брода, као и железничком станицом Лајковац. Тиме би се извршио расцеп између аустроугарске 5 и 6 армије.
На том правцу Кременица се истицала као најважнији ослонац непријатељске одбране. Али, пошто је Кременица била солидно организована за одбрану – поседнута јаким снагама и утврђена са више линија ровова по дубини, требало је тежиште напада II армије управити зоном између друма за Лазаревац и р. Пештана и обухватити Кременицу са севера. Са фронта је требало извршити јак притисак уз снажну концентрацију артиљериске ватре. За обезбеђење успеха на тежишту маневра, као и за његову експлоатацију, требало је образовати довољно јаку армиску резерву позади нападног отсека Тимочке I позива. Исто тако, у циљу што јаче концентрације ватре требало је груписати артиљерију, и то поред дивизиске и сву армиску, на просторију Остењак – Главица – с. Крушевица – Ваган – Просек, а потом на просторију Чик – Разбојиште – Крушевачки Вис – Мекоте (к 271). А то се, и поред ограниченог времена, могло извршити.
Уместо таквог или сличног плана, усвојен је онај (слично плану III армије) који није јасно изражавао идеју маневра и тежиште армије. Свака дивизија је, према том плану, имала нападати непријатеља пред својим фронтом. Груписање јаче артиљерије није било нигде предвиђено, а одређена армиска резерва од свега једног пешадиског пука (13 пук I позива) била је слаба. Најзад, почетак напада био је одређен за 10 часова што је, с обзиром на краткоћу зимског дана, било врло касно, те се већи резултати 3 децембра нису могли ни очекивати.
Ток напада 3 децембра показао је да се стварно наишло на јак непријатељски отпор на Кременици а врло слаб на правцу напада десне колоне Тимочке I позива, која је постигла већи успех него што јој је било наређено. При таквом развоју догађаја требало је пренети тежиште напада у правцу задобијеног успеха и ојачаном десном колоном Тимочке I позива дејствовати у леви бок и позадину положаја код Дрена, притискујући једновремено левом колоном са Виса (к 295, код Бистрице). А затим, по заузећу положаја код Дрена требало је предузети комбиновани напад на Кременицу и то: Моравском I фронтално са обухватом оба крила Кременице, а левом колоном Тимочке I позива, ојачаном делом армиске резерве, обухватити преко с. Лукавице леви бок и позадину Кременице. Јаком, пак, десном колоном Тимочке I, ојачаном исто тако делом армиске резерве, требало је једновремено вршити продирање преко Бурова ка Лазаревцу и прелазима преко Колубаре код Дабиног и Белог Брода. За време извођења овог нападног маневра требало је Кременицу неутралисати снажним концентрацијама артиљериске ватре.
Уместо да армиску резерву употреби на правцу постигнутог успеха Тимочке I позива, командант II армије ојачава Моравску I позива, потстичући је да крвари у фронталном нападу на јако поседнуту и утврђену Кременицу.
На осталом делу фронта II армије није било довољно енергије и брзине у раду. Иако непријатељ није давао јачи отпор, нападне колоне Тимочке I и Шумадиске I позива, као и Коњичке дивизије, наступале су споро пазећи исувише на међусобно равнање. Због тога се узалуд губило време које је, с обзиром на касни почетак напада (10 часова) и краткоћу зимског дана, иначе било оскудно.
Лева колона Шумадиске I изгубила је без потребе драгоцено време од 11.20 до 13 часова, јер је пред том јаком колоном (7 батаљона, 8 митраљеза и 12 топова) непријатељ био слаб (на Змијану 1 батаљон са 2 митраљеза, а иза с. Барошевца 1 батаљон). И не само то. Непријатељ је био слаб и према десној колони Тимочке I позива па се у таквој ситуацији наметало енергично продирање, без обзира на равнање колона. Другим речима, равнање је требало тражити у енергичном продирању напред – ка постављеном циљу, као и у потстицању својих суседа на енергичнији рад, а никако у застајкивању и сачекивању суседа.
И десна колона Шумадиске I позива била је неактивна само због „равнања”. Као доказ недовољно енегичног дејства нападних колона Шумадиске I позива служе и минимални губици у току напада 3 децембра. Тако је према релацији те дивизије: „… рањено: 1 поручник из 11 пешадиског пука I позива и 4 војника”.
Најзад, и Коњичка дивизија која је, према својој улози, имала најмање разлога да се спутава и гледа на равнање са пешадиским колонама, успоравала је своје дејство без стварне потребе – да би се равнала са десном колоном Шумадиске I, иако је пред собом имала слабог непријатеља без артиљерије. Добијени задатак „… да осигурава бок десне колоне Шумадиске дивизије I позива”, командант Коњичке дивизије извршавао је сувише пасивно – везивање и равнање са том колоном. Међутим, активним дејством општим правцем ка с. Бељини не само што би се боље заштитио бок десне колоне Шумадиске I позива, већ би се олакшало и њено продирање ка Арнајеву. Енергично продирање Коњичке дивизије било је утолико остварљивије што је једна колона Обреновачког одреда, јачине два батаљона и једна брзометна батерија, била упућена 3 децембра правцем Заједница – с. Слатина – с. Бељина – с. Борак да подупре акцију Коњичке дивизије.
И тако је, равнањем нападних колона и спорим, обазривим наступањем Шумадиске I и Коњичке дивизије, у вези са касно одређеним почетком напада II армије, била пропуштена прилика да се у току 3 децембра потуче и растроји 9 дивизија 8 корпуса, која је била развучена на фронту од 12 км, између р. Пештана и р. Бељанице. Већ сутрадан, 4 децембра, ситуација се променила; на правцу с. Бељина – с. Слатина појавила се десна колона 21 дивизије (6 пешадиски пук и 2 батерије).
Изгледа да су оваква опрезност и неактивност у раду последице психолошког утицаја ранијих догађаја. Дуготрајна отступања са низом криза и неуспеха, ослабили су нападни елан трупа и команданата дивизија и упућивали их на опрезан и пипав рад, без веће смелости. Па, пошто ратне успехе у маневарским операцијама беру смели команданти, није чудо што су они овом приликом мимоишли II армију и припали I која је била надахнута нападним еланом почев од свог команданта.
д) Стање на фронту Одбране Београда
Иако је имао одбранбени задатак, командант Обреновачког одреда формирао је око 14 часова колону од 2 батаљона и 1 батерије, са задатком да се линије Заједница – к 260 наступа правцем с. Слатина – с. Бељина – с. Борак, потпомажући надирање Коњичке дивизије. Међутим, због слабе активности 2 коњичке бригаде на правцу к 238, колона није могла кренути у напад.
У току 3 децембра се према Обреновачком одреду (Сибничком отсеку) налазила 21 ландверска дивизија 8 корпуса са главном колоном на простору с. Лисовић – с. Манић, помоћном (десном) на простору с. Бељина – к 238, а предњим деловима на линији с. Губеревац – с. Стојник – Зорољин – с. Слатина. Према Космајском и Варовничком отсеку примећени су у току 3 децембра покрети непријатељских извиђачких делова ка линији с. Бабе – Сопот – с. Ђуринци – Сенаја – с. Умчари. То су били коњички делови групе пуковника Шварценберга, који су се пребацивали од Парцана ка Умчарима, ради обезбеђења правца долином р. Раље од евентуалног дејства Браничевског одреда.