а) Сувоборски нападни бој (трећи – завршни дан боја)
Главне снаге 16 корпуса освануле су 5 децембра пред фронтом српске I армије у распореду: 109 ландштурмска бригада Комбиноване дивизије на Голупцу (к 496); 9 брдска бригада 1 дивизије на Буковачи; 6 брдска бригада Комбиноване дивизије на Плочи; 2 и 14 брдска бригада Комбиноване дивизије (укупно 1.400 пушака) на Прострузи (2 брдска бригада на Саставцима, а 14 брдска бригада на Честим Буквама); 3 брдска бригада 50 дивизије на Грашцу (испред Рајца); 16 брдска бригада 50 дивизије на Даниловом Врху ( к 853) и 15 брдска бригада 50 дивизије на Равном Гају (к 646). У току боја 5 децембра 7 и 8 брдска бригада 1 дивизије које су, према наређењу команданта 6 армије, биле упућене у резерву 50 дивизије, употребљене су између 3 и 16 брдске бригаде ради затварања насталог продора.
Намера команданта 16 корпуса била је да 5 децембра продужи бој на Сувоборској греди, надајући се да ће ангажовањем још неисцрпених брдских бригада 1 дивизије, као и дејством одреда 18 дивизије (2 батаљона и 1 брдска батерија) са Сјечине (к 578) против левог крила српске I армије, зауставити српско надирање.
План команданта I армије био је да 5 децембра продужи напад ради избијања на планиску греду Проструга – Рајац – Сувобор – Бабина Глава. На тој греди дивизије су имале да се групишу, а за непријатељем да упуте само гонеће одреде.
Видевши повољан развој напада у току преподнева 4 децембра, командант I армије је још у 11 часова тог дана издао диспозицију Обр. 3370 за напад и даљи покрет I армије у току 5 децембра, наређујући да се, по избијању на Сувоборску греду, дивизије овако групишу: Дринска I позива на отсеку Голубац (к 496) – Плоча – Саставци; Моравска II позива на отсеку Честе Букве – к 746 – Рајац; Дунавска I позива на отсеку к 881 – Шиљкова Коса; Дунавска II позива на отсеку М. и В. Сувобор – Мујов Гроб. Армиска резерва: 4 пук I позива на путу северно од с. Г. Бранетића, а 7 пук I позива на Мујовом Гробу, спреман да преко Риора одмаршује на Маљен.
У диспозицији је наглашено да дивизијама претстоји продирање ка линији гукошки положаји – Медник – Вис – Баћинац – Руда, коју ће оне заузети, и то: Дринска I гукошке положаје; Моравска II Медник – Вис (к 707) и Гуњички Вис; Дунавска I Баћинац и Берковачку Главицу, са јачим груписањем према свом левом крилу; Дунавска II Руду (к 623) са јачим груписањем према свом левом крилу. Армиска резерва: 4 пук I позива маршује гребеном између Славковичке и Драгобиљске Реке на фронту Буква – Кошута, где ће добити даља наређења, а 7 пук I позива остаје на Маљену. Наређено је да се покрет дивизија са фронта Сувобор – Рајац – Проструга – Голубац (сем гонећих одељења) не врши све дотле док се не разјасни ситуација пред фронтом Ужичке војске, већ да се врше само припреме за покрет.
Ноћ 4/5 децембра прошла је на фронту I армије без борбе. Само је један батаљон 3 прекобројног пука, не наишавши на непријатеља на правцу између с. Ручића и Врановице, зашао у позадину положаја Плоче, где је растерао делове 7 и 8 брдске бригаде, запленио 1 хаубицу и 1 митраљез и заробио већи број непријатељских војника.
Напад армије почео је и овог дана у 7 часова. Већ први извештаји са бојишта били су повољни. Да би успешним напредовањем I армије потстакао и остале армије на енергичан рад, њен је командант послао у 8.30 часова Врховној команди следећи предлог: „Јутрос рано отпочела је снажна офанзива са целом овом армијом са успехом. Плена има доста, заробљеника доста. Страх у непријатеља. Отпочело је већ избијање на главну вододелницу. Молим за потребно наређење осталим армијама”.
Напад Дринске I позива почео је у распореду: Рељински одред правцем к 427 – Голубац (к 496); десна колона правцем ка Буковачи, а са деснокрилним батаљоном у правцу Голупца (к 496); лева колона правцем ка Кику, а дивизиска резерва (пионирски полубатаљон) за десном колоном.
Рељински одред и десна колона заустављени су око 10 часова јаком ватром са Голупца и Буковаче, док је лева колона, без великог напора, избила у то време на Кик. Тек око 17 часова је десна колона заузела Буковачу, коју су бранила 3 батаљона, више митраљеза, брдских топова и хаубица 9 брдске бригаде 1 дивизије. У то време лева колона је без великог отпора избила предњим деловима на линију Проструга – Клаћа (Гробље). Рељински одред је тек око 20 часова – у заједници са десном колоном – избио на Голубац (к 496).
Моравска II позива кренула је у напад десном колоном правцем Врановица – Плоча, а левом правцем Боблија – Саставци. До 8 часова десна колона је избила једним батаљоном на Плочу, а лева на Боблију и протерала непријатеља (делове 2 брдске бригаде) ка Саставцима.
Напад Дунавске I позива био је управљен косом између Бранетићке Реке и М. Дичине ка фронту Честе Букве – к 746 – Рајац. У напад је био упућен само 8 пук I позива, док су 9 пук I позива и 4 прекобројни пук имали да се свију у дивизиску резерву у изворном делу потока Маџарац. Од 4 прекобројног пука упућен је 1 батаљон у напад на леви бок непријатељских снага на Стовишту (делови 3 брдске бригаде). Пионирски полубатаљон имао је задатак да заузме вис источно од с. Г. Бањана и штити леви бок дивизије, одржавајући везу са Дунавском II позива.
Око 10 часова је лево крило 8 пука I позива избило испред Честих Букава и заузело јужни ћувик, а батаљон 4 прекобројног пука избио је на Стовиште и ухватио везу са трупама Дунавске II. Само је десно крило 8 пука I позива било изостало због неуспешног напада леве колоне Моравске II на Саставке.
Лева колона Моравске II подишла је Саставцима и предузела јуриш, али су 2 батаљона 2 брдске бригаде противнападом сјурила њен I борбени ред са падине Саставака, гонећи га низ косу ка с. Г. Бранетићима. Дивизиска резерва подржала је ову колону. За то време је на фронту Дунавске I извршено извесно прегруписавање трупа: резерва је била привучена ближе Честим Буквама, а 8 пук I позива кренуо је у напад на фронт Честе Букве – к 746.
Око подне су, садејством својих нападних колона које су биле врло добро потпомогнуте артиљериском ватром са фронта Дунавске I (са јужног ћувика Честих Букава), обе централне дивизије постигле видне успехе: Моравска II избила је на Саставке и гребен Проструге, а Дунавска I на Честе Букве и к 746. Непријатељ је са Проструге, к 746 и Рајца отступао испред Моравске II ка Палежу (2 брдска бригада), а испред Дунавске I преко с. Славковице (14 и 3 брдска бригада). По избијању на планинску греду Проструга – Рајац, трупе центра су застале и почеле се прикупљати, гонећи ватром и мањим одредима непријатељске колоне које су журно отступале.
Напад Дунавске II позива отпочео је у распореду: десна колона од Теочинског Крста правцем Јасеновац – Јелова у циљу овлађивања М. Сувобором; средња са линије к 758 – к 731, с једне и друге стране друма у циљу овлађивања Сувобором; лева са Коштунићког Крста правцем Томовића Брдо – Равна Гора у циљу овлађивања Мујовим Гробом и косом која се спушта од Сувобора ка Игришту, одржавајући везу са 10 пуком II позива (из Ужичке војске).
Левокрилна група армиске резерве (7 пук I позива), са батеријом, кренула је од Јељена (јужно од Васкове Главице) на Шукунђед.
Десна и средња колона су до подне заузеле: Данилов Врх, (десна) и Парлоге (средња). Наступање леве колоне било је успорено, због отпора делова 5 брдске бригаде (најпре на Сјечини, а потом на Подовима). Тек кад је савладан отпор на Подовима, колона је продужила покрет ка Равној Гори.
Око15.15 часова Дунавска II избила је на линију Сувобор – Мујов Гроб и ту се задржала, а у правцу Срасле Букве и с. Планинице упутила је гонећа одељења за непријатељем (15, 16 и 7 брдском бригадом) који је у највећем нереду отступао.
Наређење за привремени застој на Сувоборској греди. Избијањем I армије на планинску греду: Проструга – Рајац – Сувобор, Сувоборски нападни бој био је потпуно решен. Пробој непријатељевог стратегиског фронта потпуно је постигнут тако да се цепањем његових снага I армија поставила у централни положај у односу на његове крилне групе у заплавама Колубаре и Западне Мораве.
Први извештаји о стварном избвдању Моравске II и Дунавске I позива на вододелницу Проструга – Рајац стигли су у штаб армије око подне, баш кад је војвода Путник разговарао телефоном са генералом Мишићем и препоручивао му, с обзиром на стање пред фронтом Ужичке војске и III армије, већу опрезност у гоњењу непријатеља. Да би унеколико удовољио и жељи Врховне команде, а са друге стране, да би се трупе, по избијању на главну вододелницу, могле уредити и одморити, командант I армије издао је, 5 децембра у 12.15, заповест Обр. 3414 ове садржине:
Кад армија потпуно овлада линијом Маљен – Сувобор – Добро Поље са безименим висом – Рајац – Проструга – Голубац према мојем наређењу Обр. 3370, прикупите, одморите и уредите трупе за даљи покрет. Постепено ојачавајте гонећа одељења, како би покрети главнина били лакши, што ће вероватно бити сутра зором. Похваљујем досадање успехе, сложност и узајамност команданта. О времену покрета главнина, саобразно приликама, рад бих чути и ваше мишљење.
По избијању I армије на Сувоборску греду, командант 16 корпуса покушао је да организује отпор на линији Маљен (5 брдском бригадом 18 дивизије) – Руда (50 дивизијом) – Баћинац (Комбинованом дивизијом) – Медник (1 дивизијом). Наређено је да се 18 дивизија повуче на Црни Врх и Козомор. Међутим, повлачење 16 корпуса извршено је у нереду (трупе су се сасвим измешале) што је онемогућило уредно поседање новог положаја.
Иницијатива команданта Дунавске I за продужење гоњења. Заповест команданта I армије за привремени застој на Сувоборској греди предата је командантима дивизија око 13 часова и они су, у духу те заповести, задржали главнине дивизија на вододелници, упућујући за непријатељем слабе гонеће одреде. Само је командант Дунавске I који је, био убеђен у пораз и растројство непријатеља, по сопственој иницијативи одлучио да са дивизијом предузме одмах гоњење правцем Рајац – к 881 – Добро Поље – Цугуљ – Баћинац, остављајући известан застор на свом десном боку, на фронту Славковица – Грађеник, и даље Медник – Гуњички Вис – Берковачка Главица. Он је као крајње циљеве одредио Мионицу и Ваљево. Том заповешћу било је предвиђено: да коњица гони правцем Рајац – с. Ба – с. Палежница ка Гуњичком Вису и Берковачкој Главици и даље ка с. Г. Топлици, ради пресецања непријатељске отступнице; да 3 батаљон 8 пука I позива са 2 митраљеза крене са фронта к 746 – Рајац и наступа ка линији с. Славковица – Грађеник, ради угрожавања непријатељског правца отступања ка Мионици и заштите десног бока дивизије, упућујући на Бобију, Медник и Вис (к 707) бомбашка одељења, ради уношења панике међу непријатељске делове; да 9 пук I позива са 1 пољском батеријом, као претходница дивизије, наступа правцем Рајац – к 881 – Добро Поље – Срасле Букве – Цугуљ – Баћинац, са задатком да овлада Баћинцем; да 4 прекобројни пук I позива са 1 батеријом наступа за 9 пуком I позива, а 8 пук I позива (3 батаљона) са 2 пољске батерије да се задржи привремено на положају Честе Букве – к 746 – Рајац до доласка трупа Моравске II, а потом да у току ноћи избије на Конџурско Брдо.
Командант дивизије имао је намеру да препадом заузме отсек Берковачка Главица – Баћинац – Руда и пресече отступницу оним непријатељским деловима пред фронтом Дунавске II, који би се евентуално задржали на Сувобору и Маљену. У исто време угрозило би се отступање непријатељских снага на правцу с. Гукоши – Г. Топлица – Мионица – Ваљево и тиме потпомогло наступање десног крила I армије.
Иако је командант дивизије, око 14.30, примио армиску заповест о привременом застоју на Сувоборској греди, он је ипак, с обзиром на користи које му је нудио намеравани маневар, наредио извршење своје заповести, што му је командант армије и одобрио. До 15 часова извршено је прикупљање трупа, а тада је претходница отпочела покрет са к 746.
Батаљон 8 пешадиског пука I позива који је упућен преко с. Славковице наишао је у том селу код цркве на два непријатељска батаљона, обасуо их изненада јаком ватром и заробио око 200 војника, 1 лекара и 1 кадета. Ту је погинуо и командант непријатељске бригаде. У даљем покрету је лево крило овог батаљона избило до 16.30 на Славковичку косу, заробивши преко 100 непријатељских војника. До 17 часова батаљон је заузео линију Славковичка коса – Грађеник, где је заноћио.
Претходница дивизије стигла је око 23 часа челом испред положаја Баћинац – Руда, који је био јаче поседнут. Пошто је артиљерија била заостала, дивизија се задржала на Конџурском Брду и Цугуљу, стим да напад предузме у свануће.
И тако је Дунавска I позива, иницијативом свог команданта избила до поноћи 5/6 децембра десетину километара испред фронта осталих дивизија I армије и уклињавајући се у непријатељски отступни поредак примила улогу армиске претходнице.
Из армиске резерве је упућен на Кик 4 пешадиски пук I позива ради помагања Дринске I позива. Међутим, он се није ангажовао у борби, пошто је Кик већ био заузет, те је заноћио 1 км северно од Врановице. Седми пешадиски пук I позива, са 1 батеријом, кретао се позади Дунавске II до с. Теочина где је заноћио. У 22.30 је саопштено из Врховне команде да ће 7 пук I позива бити одузет I армији и упућен као ојачање трупа Одбране Београда.
Анализирајући успехе од 5 децембра, у релацији I армије каже се и ово:
Са овим даном (5 децембром – М. Р.) завршен је Сувоборски бој и тродневни напори трупа I армије крунисани су сјајним успесима. Избијајући 5 децембра још око 15 часова на вододелницу Колубаре и Западне Мораве на линију положаја: Плоча – Проструга – Рајац – Шиљкова Коса М. и В. Сувобор, армија је стала чврстом ногом на ову планинску греду, са које је непријатељ, под оваквим његовим тешким приликама, није могао више да одагна… Непријатељ је био побеђен, а пред центром и левим крилом I армије потпуно сатрвен. Његово брзо напуштање положаја доказ је његове немоћи, а да је у непријатеља ушла и паника, доказ су: напуштање топова, рањеника, бацање оружја и спреме, велики број заробљеника и опште отступање са бекством. За постизање успеха на центру и десном крилу армије, као што се види, није се морала развијати сва снага ни ангажовати јаче борбе. Успех је извојеван поглавито предњим и мањим пешадиским деловима уз снажну потпору артиљерије. Артиљерија је неоспорно учинила много. Истина, да је на свима правцима била надмоћнија од непријатељске артиљерије, али је њена заслуга утолико већа, што је по цену огромних физичких напора око савлађивања тешког и раскаљеног планинског терена, пратила своју пешадију у стопу, а својом рационалном употребом и снажном ватром, била моћна потпора пешадије у нападу. Непријатељ поцепан и раздробљен у овим планинама и без јаче унутрашње везе, отступао је безобзирце, остављајући овога дана на бојишту: 4 митраљеза, 3 топа и 2 брдске хаубице, велики број погинулих ,и рањених. Овога дана заробљено је 6 официра са 1800 подофицира и редова.
Морал и дух код наших трупа после тродневног боја нагло се уздигао. Наше трупе, које су до пре неколико дана под истим теренским, атмосферским и економским приликама биле често тучене и погнуте главе протествовале и гунђале, сад – одушевљене – јуре победоносно за непријатељем, не осећајући никакав умор, глад и оскудицу. Пробијањем центра непријатељског стратегиског фронта, постигнут је потпуно успех и у стратегиском смислу. Потиснут са главне планинске греде, непријатељ је изгубио моћан ослонац свог рада, а његове трупе у долини Колубаре и Западне Мораве, предвојене сад простором, тереном и нашом снагом, остале су без везе и без могућности да се узајамно потпомогну. Успешно завршен Сувоборски бој обележава једновремено и почетак новог периода у операцијама наше целокупне војске. Већ сутрашњи дан, 6 децембра, означава за I армију почетак правог гоњења непријатеља у пуном смислу те речи, а за осталу нашу војску почетак успешне офанзиве, која је само после девет дана завршена потпуним поразом непријатеља и протеривањем његових трупа из наше Отаџбине…
Ток Сувоборског нападног боја I армије 3, 4 и 5 децембра показао је да је Поћорек био изненађен у току развлачења свог стратегиског фронта – рокирања 5 армије и пребацивања њеног Комбинованог корпуса са колубарског на београдски правац, и да није имао могућности да са ма које стране благовремено прикупи појачања ка отвореној бреши на Сувоборској греди. Једино појачање, и то локалног значаја, била је 1 дивизија упућена из резерве 15 корпуса, али се и она, улазећи у вртлог већ растројених трупа 50 и Комбиноване дивизије 18 корпуса, и сама 5 децембра растројила. Према томе, за I армију није било опасности од неких непријатељевих противудара било из оперативне дубине било с бокова. Исто тако није их било ни по суседе – Ужичку војску и III армију – према којима је непријатељ почео нагло малаксавати.
Тешко психолошко стање код непријатеља требало је још боље искористити. У тешким тродневним борбама истрошене, а усто без довољне артиљериске подршке (због оскудице у артиљериској муницији), деморалисане трупе 50 и Комбиноване дивизије 16 корпуса биле су збачене са Сувоборске греде и тако растројене, да није било изгледа да се могу задржати и дати озбиљнији отпор. С друге стране, победоносне трупе I армије избијале су на Сувоборску греду у највећем нападном елану. У таквој се ситуацији наметала природна одлука: предузети одмах незадржавано гоњење, без обзира на безбедност бокова и могућност снабдевања. Енергичним гоњењем I армија би довршила растројство главних снага 16 корпуса још пре Колубаре, што би у исто време довело у врло тежак положај и трупе 15 корпуса, које су се још налазиле на десној обали р. Љига, према III армији, као и 18 дивизије према Ужичкој војсци. Брзо напуштање положаја, топова и рањеника, бацање оружја и опреме, велики број заробљеника и опште отступање са бекством – све су то били јасни знаци панике и растројства код непријатеља, које је требало искористити гоњењем без задржавања, не дајући му времена да се прибере и прикупи се на позадњим положајима ради давања поновног отпора.
У дрском и енергичном гоњењу, које се само по себи наметало у оваквој за Балканску војску врло компликованој ситуацији коју јој је Поћорек приредио неразумним рокирањем 5 армије и њеним одвлачењем далеко од 6 армије, лежао је кључ решења.
Иницијативни и смели подухват команданта Дунавске I позива да, без застоја и везе са осталим дивизијама, предузме гоњење као и сјајни резултати ове дивизије најбоље сведоче о томе како је пропуштен ретко повољан моменат задржавањем I армије по њеном избијању на Сувоборску греду још у подне 5 децембра. А успех препада батаљона 8 пука I позива из састава ове дивизије на два аустроугарска батаљона код цркве у с. Славковици, очигледан је доказ како се у гоњењу лако убирају трофеји и богато награђују сви напори, а како се у исто време штеди и у проливању крви.
До пропуштања овако повољног момента, насталог разбијањем 16 корпуса, рокирањем 5 армије и пребацивањем њеног корпуса на београдски правац, свакако не би дошло да је Коњичка дивизија била пребачена 2 децембра са левог крила сибничког положаја на београдски правац, јер би она благовремено открила појаву Комбинованог корпуса на том правцу, а тиме би српској Врховној команди било јасно да ништа не стоји на путу за предузимање безобзирног гоњења I армијом.
б) Трећи дан напада Ужичке војске
18 дивизија 16 корпуса са својим трима брдским бригадама (5, 13 и 1) заноћила је 4/5 децембра на линији Сјечина – Дуго Брдо (5 брдска бригада) – Оштрица (13 брдска бригада) – Шиљковица – Брезак – Малињак (1 брдска бригада). Да би олакшао ситуацију главних снага свог корпуса (50 и Комбиноване дивизије) пред фронтом I армије, командант 16 корпуса наредио је да 18 дивизија продужи са нападом и 5 децембра, дејствујући поглавито 5 брдском бригадом са Сјечине против левог крила I армије (Дунавска II) које је продирало ка Сувобору. Полажући велике наде у ово дејство, веровао је да ће оно повољно утицати и на отпор 50 и Комбиноване дивизије у одбрани Сувоборске греде.
4 самостална брдска бригада заноћила је 4/5 децембра према Ужичкој бригади на коси Крстац, на левој обали р. Бјелице, држећи на левој обали Западне Мораве с. Гугаљ. Задатак јој је био да и 5 децембра одржи своје положаје, а као појачање упућен јој је 1 батаљон са батеријом из 9 ландштурмске етапне бригаде, која је дошла из Бајине Баште у Ужице као посада.
План напада команданта Ужичке војске за 5 децембар био је: да Шумадиска II продужи наступање ка Зеленом Брегу (10 пук II позива да се са два топа упути од с. Прањана ка Подовима); да Лимски одред наступа преко Шиљковице ка Зајчици, а Ужичка бригада да поседне положај на десној обали Западне Мораве према Пожези и с. Гугљу, стим да један батаљон упути преко Моравице на положај Почеча код с. Горобиља. У духу овог плана издата су наређења још 4 децембра у 20 часова.
Због тешке ситуације код леве колоне, против које је непријатељ (13 брдска бригада) предузимао у току ноћи 4/5 децембра два јуриша, командант Шумадиске II упутио јој је још један батаљон из дивизиске резерве као појачање. Поред тога наредио је да 10 пук II позива (десна колона) наступа ка Подовима и Орловачи, а 11 пук II позива (средња колона) да нападом на Дуго Брдо помогне наступање 10 пука II позива, стим што ће резервом дејствовати у правцу с. Гојне Горе ради олакшања ситуације леве колоне пред Оштрицом.
Резултат борби овог дана био је: 10 пук II позива (десна колона) успео је да унеколико сузбије онај део 5 брдске бригаде који је дејствовао према њему, док је 11 пук II позива (средња колона) био укочен у свом наступању јаком бочном ватром са Оштрице; лева колона (Допунски пук, ојачан са 2 батаљона 12 пука II позива из дивизиске резерве) успела је да одржи свој положај испред Оштрице.
После 23 часа је 5 брдска бригада покушала ноћни препад на лево крило 10 и десно крило 11 пука II позива, али је била сузбијена.
Напад Лимског одреда, који је требало да почне у 7 часова, предухитрила је, око 5 часова 1-ва брдска бригада нападом прво на лево, а потом на десно крило овог одреда, покушавајући једновремено и напад на десни бок преко с. Јанчића. Међутим, у 6 часова је стигао један батаљон 12 кадровског пука из резерве Ужичке војске, те је појачао десно крило Лимског одреда и задржао непријатељски напад. Борба се продужила и даље и том приликом су рањени и командант леве колоне и његов заменик.
У 14 часова је Лимски одред предузео јуриш на Брезак, али су његове јединице (III позива), због јаке непријатељске ватре, окренуле назад. Ангажовањем 12 кадровског пука ситуација се поправила. Борба се продужила делимично до 19 часова и Лимски одред је заноћио 5/6 децембра у борбеном распореду пред Брезаком.
Напад Ужичке бригаде вршен је у три колоне: десна (2 батаљона) правцем Главица – Бјели Камен; лева (2 батаљона и 4 топа) правцем Црна Стена – Белошевац, а једна самостална колона (један батаљон) пошла је из с. Рогаче у 5 часова правцем Гуча – с. Церовац – с. Грдовић – с. Горобиље, ради поседања положаја Почеча и овлађивања мостовима на Ђетињи.
Користећи се маглом, десна је колона заузела у 8.50 Главицу, али је у нападу на Бјели Камен заустављена јаким непријатељским отпором. Лева колона је, користећи забуну код непријатеља после препада једног бомбашког одељења, предузела напад са к 613 на Белошевац и заузела га. Услед пада Белошевца непријатељ је био принуђен да око 23 часа напусти и Бјели Камен испред десне колоне, те је на тај начин цео Крстац био заузет.
Самостална колона избила је у току ноћи 5/6 децембра на Почечу, а 6 децембра до 10 часова заузела је и мостове на р. Ђетињи.
Повлачење 18 дивизије и 4 самосталне брдске бригаде. Због неуспеха главних снага 16 корпуса и њиховог повлачења у нереду са Сувоборске греде, командант 16 корпуса је наредио да се и 18 дивизија повуче у току ноћи 5/6 децембра, и то: 5 брдска бригада на Маљен; 13 и 1 брдска бригада на линију Црни Врх – Б. Козомор, а 4 самостална брдска бригада, која се груписала у току ноћи 5/6 децембра код Пожеге, ка Ужицу.
И поред тога што је Ужичка бригада овладала јаким положајем на гребену Крстаца, ипак су главне снаге Ужичке војске (Шумадиска II и Лимски одред) и 5 децембра претрпеле неуспех у нападима против 18 дивизије 16 корпуса. Главни узрок овог неуспеха је нерационална употреба снага у фронталним нападима на јаке непријатељске ослонце: Оштрицу (к 811) и Брезак у вези са Шиљковицом. На Оштрицу је требало извршити комбиновани – фронтални и обухватни – напад, усмеравајући тежиште преко Рујевице и с. Каменице у леви бок и позадину Оштрице, уз јаку концентрацију артиљериске ватре на Оштрицу. Пад Оштрице повукао би свакако и пад Брезака и Шиљковице.