а) Први дан гоњења на фронту I армије
Распоред разбијених делова 16 корпуса 5/6 децембра. После слома на Сувоборској греди, дивизије 16 корпуса и 1 дивизија 15 корпуса с муком су се прикупиле 5/6 децембра на линији Буква – Медник – Баћинац – Руда – Маљен, и то: 1-ва дивизија 15 корпуса на линији Буква – Медник; Комбинована дивизија 16 корпуса на Баћинцу; 50 дивизија 16 корпуса на Руди; 5 брдска бригада 18 дивизије 16 корпуса на Маљену.
По наређењу Поћорека, 16 корпус (ојачан 1 дивизијом 15 корпуса) имао је задатак да на поменутој линији Буква – Медник – Баћинац – Руда – Маљен спречи продирање I армије ка горњој Колубари.
Распоред дивизија I армије 5/6 децембра: Дринска I позива била је на линији Лисина – Голубац (к 496) – Клаћа (гробље с. Лалинца); Моравска II позива на линији Плоча – Проструга (Саставци); Дунавска I позива на линији Славковичка Коса (к 492) – Грађеник (десна побочница) – заселак Матићи и Дунавска II позива на линији М. и В. Сувобор – Мујов Гроб – Равна Гора.
Прва армија имала је задатак да 6 децембра избије на линију с. Гукоши (Дринска I) – Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис (Моравска II) – Берковачка Главица – Баћинац (Дунавска I) – Руда (Дунавска II), са ослонцем левог крила на Маљен (део снаге Дунавске II).
Дринска I позива кренула је у три колоне, али је до подне врло споро напредовала због заостајања суседне Тимочке II позива. Тек око 15 часова, када је Дунавска I продрла преко Баћинца у правцу Мионице, Дринска I је предузела енергичније гоњење и до ноћи су предњи делови њене десне колоне избили под Дићску Главицу, а леве под Букву. Због јаког непријатељског отпора борба се наставила и у току ноћи када је, уз садејство десне колоне Моравске II, у 21 час заузета Буква, а тек у 2 часа после поноћи и Дићска Главица.
Моравска II позива предузела је око 7 часова покрет са фронта Палеж – с. Славковица – Честе Букве – Рајац у три колоне и око подне подишла линији Буква – Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис. Око 15 часова је 1 дивизија 15 корпуса почела журно напуштати Медник и Вис (к 707), те је 2 пук I позива (средња колона) избио већ око 16 часова на те положаје, упућујући по један батаљон у гоњење непријатељских делова у правцу с. Г. Топлице и Орловца.
Једновремено са средњом колоном на Гуњички Вис је избио и 8 кадровски пук (лева колона), упућујући гонећа одељења у правцу Разбојишта. Непријатељ се упорно држао само на Букви пред десном колоном. Два напада нису успела и тек око 21 час, Буква је потпуно заузета уз садејство Дринске I.
Делови непријатељске 1 дивизије који су се налазили пред фронтом Моравске II и којима је Дунавска I пресекла отступницу ка Разбојишту и Мионици, отступили су од Орловца преко Сикираче и од с. Г. Топлице преко с. Д. Топлице у долину Колубаре. Делови који су, отступајући ка Мионици, дошли од с. Г. Топлице до Разбојишта, распрштали су се у највећем нереду преко с. Команице и с. Маљевића ка с. Д. Топлици.
Напад Дунавске I позива на положај Баћинац – Руда почео је у 5 часова са Цугуља. У то су се време на Баћинцу налазила 2 батаљона 14 брдске бригаде Комбиноване дивизије са 4 брдска топа, а на Руди 2 батаљона 3 брдске бригаде 50 дивизије са 2 хаубице. На Берковачкој Главици није било непријатеља, а на отсеку Гуњички Вис – Вис (к 707) налазили су се само слабији делови 1 дивизије 15 корпуса. Напад је, због тамне ноћи и испресецаног земљишта, споро напредовао, тако да су до 7 часова подишли непријатељском положају само предњи делови. Борба се јаче развила тек од 7 до 10 часова, али је одмах после 10 часова непријатељ почео повлачење преко с. Струганика ка Мионици, извлачећи најпре артиљерију са положаја Руде. Делови са Руде отступили су ка с. Брежђу.
По избијању на положај Баћинац – Руда, Дунавска I позива предузела је око 11 часова гоњење у правцу Мионице. Пошто су око с. Г. Топлице и на путу од тог села ка Мионици примећени многобројни непријатељски мостови тренови, гоњење је убрзано. Већ је до 13.15 часова 9 пук I позива (са 2 топа) избио на Петковачу и к 384 (сев. од Петковаче), а 8 пук I позива на Говеђе Брдо. У 13.35 је артиљерија Дунавске I позива отворила са Говеђег Врда и к 384 ватру на непријатељске тренове што је изазвало панику код непријатеља: људство је напустило возове и бежало безобзирце на све стране, а тај се страх и расуло пренео и на непријатељске борачке јединице, које су отступале пред фронтом Дунавске I позива.
Убрзо затим су делови 9 пука I позива, који су избијали на пут Г. Топлица – Мионица, заробили делове коморе и разбили један непријатељски батаљон, који се разбежао делом ка Ваљеву, а делом ка с. Ракарима и с. Д. Топлици. За то време су на левом крилу Дунавске I предњи делови 4 прекобројног пука избили на линију с. Брежђе – Велико Брдо и затворили правац Маљен – с. Брежђе, пресекавши тиме отступницу непријатељским деловима на Маљену.
Комбинована и 50 дивизија 16 корпуса су већ до 14 часова биле потпуно растројене пред целим фронтом Дунавске I позива и отступале у нереду, и то остаци Комбиноване дивизије правцем с. Струганик – Мионица – с. Дивци, а остаци 50 дивизије правцем с. Брежђе – с. Рајковић – Ваљево.
Главнина Дунавске II позива задржана је 6 децембра прикупљена на Сувобору, док је у гоњење упутила три слабије колоне: једну у правцу Маљена преко Риора (7 пук I позива), другу преко Видова (8 пук II позива), а трећу (1 батаљон) преко Подова ради садејства десном крилу Ужичке војске. На Маљену и Видовима се развила доста јака борба, која се продужила све до ноћи. Делови 5 брдске бригаде протерани су са Видова, али се остатак ове бригаде (2 батаљона и 2 хаубице) упорно држао.
Избијањем Дунавске I позива на положај Баћинац – Руда (а челом на Разбојиште пред Мионицом) непријатељски фронт је био потпуно пробијен и пут за отступање његових трупа преко Мионице ка Ваљеву пресечен. Сада је због појаве Дунавске I позива на боку и у позадини оних непријатељских делова који су се налазили пред крилима I армије (на Гукошким положајима и према Маљену), непријатељ био принуђен да у највећој журби и нереду продужи отступање. Маса заробљеника и плена, растурена и закрчена комора по гукошком друму, побацана опрема, безобзирно бекство непријатеља пред центром I армије – све је то јасно илустровало пораз и растројство непријатеља на отсеку продора.
Међутим, и поред овако повољне ситуације своје армије, Мишић се прибојавао да би „један смелији маневар још непобеђенога непријатеља пред фронтом Ужичке војске са ослонцем на Маљен а упућен у међупростор I армије и Ужичке војске могао довести у питање дотле постигнуте резултате на центру армије”. Због тога се он одлучује да, по избијању на линију с. Гукоши – Медник – Вис (к 707) – Баћинац – В. Маљен, моментано задржи армију, а да са гонећим одељењима изврши јачи притисак у правцу севера против непријатељских снага ангажованих према III армији. У том је смислу издао директиву Обр. 3457, којом се наређује: да по избијању на линију с. Гукоши – Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис – Берковачка Главица – Баћинац – Руда, и пошто се леви бок армије обезбеди са јаким деловима Дунавске II позива према Маљену, I армија изврши:
1. Притисак право на север просторијом између Љига и Рибнице, како би се јаче дејствовало против делова непријатељских, који се још налазе према фронту III армије.
2. Јако обезбеђење левог бока армије од Ваљева преко с. Брежђа и од Букова преко Дивчибара (к 1 100) и Вуковића Ливада.
Задатак под 1) припада Дринској и Моравској и једном мањем делу Дунавске дивизије I позива. Задатак под 2) припада Дунавској дивизији II позива (обезбеђење од Букова и Крчмарске реке) и Дунавској дивизији I позива (обезбеђење правца од Ваљева преко с. Брежђа). Према овоме свака дивизија, задржавајући већи свој део прикупљен на најважнијој тачци својега фронта, одмах изашиље јаке гонеће делове, и то: Дринска дивизија I позива: право на север у правцу Бошњаковића и Тодорина Дола, а Моравска у правцу Дучића и Каменице [Команице], и напослетку део Дунавске дивизије I позива преко Струганика у правцу Мионице. При овом врло је важно што пре пресећи и овладати главном комуникацијом с. Гукоши – Мионица, како би дивизије најкраћим правцем дошле у непосредну везу. Дунавска дивизија I позива: гонећа одељења изашиље преко Г. Лајковца ка Брежђу и Осеченици, а Дунавска дивизија II позива свима прилазима од Букова са запада и прилазима са севера од Ваљева. Важно би било да Дунавска дивизија II позива по могућству од Дивчибара и Бара к 943 и к 910 што пре, ма и слабијим деловима, загрози комуникацији Ражана – Ластра (Букови). Док се на овај начин изврши упућивање одељења, дотле се дивизије на главним положајима уређују, попуњују се храном и чине припреме за даље операције (поход на Ваљево). Чим трупе III армије већим делом буду извршиле прелаз са десне на леву обалу Љига, гонећа одељења Дринске, Моравске и дела Дунавске дивизије I позива повијају се на запад образујући десну побочницу својих дивизија у евентуалном њиховом покрету за поход на Ваљево, о чему ће следовати моје нарочито наређење. Напомињем команданту Дунавске дивизије II позива као најближем Ваљеву, да ће он са својом дивизијом остати у осматрајућем положају на простору између Маљена – Крчмарске реке и Букова све дотле, док остале дивизије не буду отпочеле избијање на линију Осеченица – Томић, а потом и сам преко Буковца, Мратишића и Пријездића најзгоднијим правцима продире ка Ваљеву са главном тежњом одбацити непријатеља од Ваљева право на север, а још боље на североисток.
Поменута директива стигла је дивизијама доцкан по подне, а некима тек у току ноћи. Међутим, командант Дунавске I позива намеравао је да по заузећу Баћинца и Руде и по избијању на положаје код с. Струганика, искористи повољан положај своје дивизије рачунајући да ће даљим надирањем у позадину непријатеља, који је отступао пред фронтом Моравске II, Дринске I и левим крилом III армије, моћи постићи ванредне резултате. Но, остварење ове његове намере било је отежано због спорог наступања суседних дивизија; бојао се да сувишним истицањем не изложи бокове своје дивизије, а нарочито десни бок.
Плен I армије 6 децембра. Стање код непријатеља, а нарочито пред центром српске I армије, било је ужасно. Растројство трупа је достигло врхунац. Бежећи у паничном страху на све стране, непријатељ је (50 и Комбинована дивизија 16 и 1 дивизија 15 корпуса) у току 6 децембра оставио преко 1.300 заробљеника (19 официра међу којима и начелник штаба 7 брдске бригаде). Сем тога дивизије су заплениле: Дринска I позива – 4 хаубице и 7 хаубичких лафета; Моравска II позива – 2 хаубице; Дунавска I позива – 1 завојиште са санитетским материјалом, 1 митраљез и 12 наших предњака. Девети пук I позива је при избијању на друм с. Г. Топлица – Мионица запленио још око 100 кола (са запрегама) пуних разноврсног материјала и 4 пољска топа са запрегом.
Осврт на рад I армије 6 децембра. Задржавање Дунавске II позива 6 децембра на Сувобору (док су остале дивизије I армије подилазиле линији: с. Гукоши – Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис – Баћинац – Руда) због неке замишљене опасности од „смелог непријатељског маневра у међупростор I армије и Ужичке војске” било је погрешно и штетно. Данас је познато да је 18 дивизија 16 корпуса, која је 6 децембра отступала ка с. Ражани, добила наређење да продужи отступање ка Ваљеву, а на Маљену и Видовима налазила се само њена 5 брдска бригада. Задржавање целе Дунавске II на М. и В. Сувобору, затим ангажовање њених двеју јаких колона у фронталном нападу на Видове и Маљен и упућивање њене треће колоне преко Подова, у циљу помагања десног крила Ужичке војске, било је штетно растурање снага. Корисније је било да је, уместо њена 2 1/2 пешадиска пука, остављен према Маљену само најпотребнији застор, а да су главне снаге ове дивизије упућене у надирање ка с. Врежђу, с. Буковцу и с. Рајковићу ради пресецања отступнице непријатељским снагама са Маљена, као и ради обезбеђења маневра главне снаге I армије (Дринске I и Моравске II) у позадину 15 корпуса. Брзим продирањем Дунавске II позива ка поменутим селима обезбедили би се леви бок и позадина главних снага I армије тако да би оне могле, без бојазни од бочног удара са запада (правцима од Букова и Ваљева), да се свом силином баце зоном између Љига, р. Рибнице и Колубаре ради окружења 15 корпуса.
Због брзог пада Баћинца и Руде и растројства главних снага 16 корпуса, Поћорек је 6 децембра у 11 часова наредио: да 16 корпус заузме положаје позади Колубаре, од Ваљева до р. Рабаса, а да у продужењу њега 15 корпус заузме положаје до испод с. Словца. У исто време наређено је 13 корпусу да повуче своје десно крило на Човку, а левим крилом да потпомаже напад 5 армије и да се само у случају крајње нужде повуче иза Колубаре и заузме положај на отсеку до према с. Вреоцима. 5 армији је наређено да продужи напад целом снагом.
У вези са овим Поћорековим наређењем, а и услед снажног притиска Дунавске I позива, командант 16 корпуса је наредио опште повлачење иза Колубаре, и то: 1 дивизија 15 корпуса преко с. Г. Топлице ка с. Словцу; Комбинована дивизија преко Мионице ка с. Дивцима, ради поседања висова североисточно од Ваљева до р. Рабаса; 50 дивизија преко с. Брежђа ка Ваљеву, ради поседања висова северно од Ваљева.
Комбинована дивизија је била у најтежој ситуацији. Знатан део њених трупа измешао се са трупама 1 дивизије 15 корпуса тако да су за задржавање надирања 9 пука I позива у правцу Мионице остале врло слабе снаге (2 и 14 брдска бригада са укупно 1.000 пушака). Такво је стање омогућило овом пуку да са 2 топа врло брзо избије код Разбојишта (на друму Г. Топлица – Мионица). Растројена Комбинована дивизија је у највећем нереду продужила у току ноћи 6/7 децембра повлачење ка мосту код с. Диваца, ради пребацивања на леву обалу Колубаре.
50 дивизији је успело да се одржи до предвече на заштитничким положајима Косово (к 472) – Церово Брдо (к 348) код с. Рајковића на путу с. Брежђе – Ваљево. Али, кад су делови 9 пука I позива ушли у Мионицу и загрозили њеном левом крилу, морала се под заштитом ноћи повући на положаје јужно од Ваљева, образујући ту мостобран на Колубари. Овај положај је одржан до поноћи 6/7 децембра, ради заштите повлачења коморе преко Колубаре.
1 дивизија 15 корпуса, измешана са деловима Комбиноване дивизије, отступила је делом ка с. Дивцима, а делом ка с. Словцу.
б) Гоњење на фронту Ужичке војске
18 дивизија је предузела повлачење у току ноћи 5/6 децембра испред фронта Ужичке војске, и то: 5 брдском бригадом на Маљен, ради образовања деснокрилног ослонца главној снази 16 корпуса која се налазила на положају Медник – Баћинац – Руда, а 13 и 1 брдском бригадом на линију Црни Врх – Козомор. Четврта брдска бригада имала се у току исте ноћи груписати код Пожеге. Повлачење је отпочело неопажено и извршено је без јачег додира са трупама Ужичке војске.
Пета брдска бригада је још у току ноћи 5/6 децембра посела Маљен и Видове.
Због погоршања ситуације код главних снага 16 корпуса у току преподнева 6 децембра, командант овог корпуса је наредио да 18 дивизија продужи повлачење ка Ваљеву и поседне положај западно од р. Градац. 4 брдској бригади наређено је да се повуче ка Ужицу ради сједињења са 9 ландштурмском етапном бригадом и са два батаљона 79 пешадиског пука, упућеним од стране фмл Шњарића из Вишеграда у Ужице. Тако ојачана 4 брдска бригада је добила задатак да на том правцу спречи упад Срба у долину Дрине.
Повлачење по овом наређењу вршено је у току 6 децембра; 1 брдска бригада стигла је тог дана увече до с. Ражане, док је 13 брдска бригада отступала као њена заштитница. 5 брдска бригада је вршила у току 6 децембра одбрану Маљена, а потом је под борбом отступила преко Стражаре (к 1000) ка вису Извршац (к 519) код с. Буковца. 4 брдска бригада је стигла овог дана до Ужица.
Ужичка војска је 6 децембра наступала без додира са непријатељем тако да су у 14 часова делови Шумадиске II позива избили на Зелени Брег, упутивши гонеће одреде за непријатељем „који је по свима знацима већом снагом отступио у правцу Маљена”. Делови Лимског одреда избили су у 15.30 на Средњу Зајчицу и дошли у додир с непријатељем код с. Љушице, а Ужичка бригада је овог дана изгубила сваки додир са 4 аустроугарском брдском бригадом. Њени су се предњи делови спустили 6 децембра до Моравице.
Командант Ужичке војске је тек у 18.20 часова 6 децембра издао диспозицију за гоњење Обр. 1891, по којој:
1. Шумадиска II позива продире од Зеленог Брега ка фронту Поглед – Субјел, упућујући гонеће одреде: а) преко с. Ражане ка Буковима и б) преко с. Радановаца ка Лепој Равни… Једна јака побочница од Кошаришта преко Степанове Воде наступа ка В. Козомору, извиђајући у правцу Букова. Пошто дивизија избије на означену линију, на случај да непријатељ не даје нигде отпора, продужује наступање ка фронту Глоговац – с. Росићи…
2. Лимски одред са фронта В. Зајчица – Крупничиште преко с. Субјела и с. Тубића продире на Црнокос ка фронту Кик – Шарампов – с. Трнава, избацујући гонећи одред ка фронту Цикоте – с. Ивановићи.. .
3. Ужичка бригада наступа са Почече преко с. Узића, Главице и с. Севојне ка фронту Чакарево Брдо – Хајдучки Гроб, а трупама са Крстаца преко Пожеге и с. Тврдића ка фронту М. и В. Метаљка. Предњи делови да избију западно од Ужица ка фронту Буар – Татинац…
4. Један одред од 2 батаљона упућује се из Санџака преко Љубиша ка Ужицу.
Пошто је ова диспозиција издата касно, то је гоњење предузето тек 7 децембра.
Разматрајући рад Ужичке војске, види се да у току 6 децембра Шумадиска II позива није имала јасну ситуацију о стању непријатеља пред својим фронтом. Због тога је и дошло до претеране опрезности у раду – а тиме и до губљења додира са непријатељем – и погрешних закључака о правцима повлачења његових снага (претпостављало се да су се главне снаге повукле у правцу Маљена, а не у правцу с. Ражане). Ово је омогућило непријатељу да се неометано повлачи ка Ваљеву. Слично је стање било и код Лимског одреда чији су делови тек по избијању на Средњу Зајчицу (око 15.30) „дошли у додир са непријатељем код гробља с. Љушице”, док су трупе Ужичке бригаде у току 6 децембра „изгубиле сваки додир с непријатељем”.
Колико се зазирало од непријатељске 18 дивизије види се и из диспозиције Шумадиској II позива, где се поред осталог каже: „… пошто дивизија избије на линију Поглед – Субјел, на случај да непријатељ не даје нигде отпора, продужује наступање ка фронту с. Глоговац – с. Росићи”. Зар се може правдати заустављање наступања ове дивизије само зато што би се, например, наишло на отпор слабијих заштитних делова 18 дивизије? Напротив, ситуација је била таква да је налагала смело и енергнчно надирање.
в) Повлачење 15 и десног крила 13 корпуса и наступање III армије
Због тога што су главне снаге 16 корпуса напустиле Сувоборску греду и повукле се у нереду 5 децембра, 48 дивизија 15 корпуса повукла се у току ноћи 5/6 децембра на линију Дићска Главица – Врлаја. Међутим, 40 дивизија 15 корпуса и десно крило 42 дивизије 13 корпуса остали су и даље на својим положајима (на линији Парлог – Чикер – Кик – с. Брајковац) са задатком да најенергичнијим преласком у напад 6 децембра парирају успех српске I армије.
Командант III армије је, по добијеном извештају о успесима I армије 5 децембра, издао наређење за напад 6 децембра, по коме: Тимочка II енергично напада непријатеља на Липету и протерује га ка Дићској Главици и с. Гукошима. Комбинована дивизија напада са Драгољским одредом непријатеља на Врлаји, тежећи да га одбаци ка Дићској Главици, а остале снаге остају на досадашњим положајима, спремне да искористе сваки повољан тренутак за напад. Дринска II смењује са делом снага одред Моравске I у долини Оњега, док су остале снаге требале да буду спремне на досадашњим положајима да искористе сваки повољан тренутак за прелаз у напад.
Ноћу 5/6 децембра у 2.15 часова кренуло је десно крило 42 дивизије са Кика у густим стрељачким стројевима на јуриш против 5 пука II позива на Дубовом Врду, али је одбачено и у нереду се повукло. Пошто му је и поновљени напад био одбијен, непријатељ се задржао на 200 – 300 м испред десног крила Дубовог Брда где се утврдио.
Драгољски одред је почео напад на Врлају тек у 13 часова, због касно добијеног наређења. Због неактивности команданта батаљона 15 пука II позива, као и због слабог садејства Тимочке II, напад је споро напредовао, тако да је Врлаја заузета тек у 16 часова, кад је 48 дивизија већ била предузела повлачење.
Јединице 15 корпуса и десног крила 13 корпуса нису могле дочекати пад мрака већ су због продора Дунавске I ка Мионици предузеле у 13 часова повлачење у духу Поћорековог наређења од 6 децембра у 11 часова. При повлачењу 15 корпуса, са најмање губитака се извукла 48 дивизија, јер је према себи имала неактивну Тимочку II и Драгољски одред (нарочито је био слаб 15 пук II позива). До поноћи 6/7 децембра 48 дивизија достигла је висове Орловац и Миловац. Међутим, 40 дивизија је била принуђена да се повлачи под јаким притиском Комбиноване дивизије и левог крила Дринске II. Главнина 40 дивизије прикупљала се у току ноћи 6/7 децембра на висовима с-з од с. Моравице (Тополско Брдо), док је њена заштитница, која је била остављена на десној обали Љига, задржала у току ноћи надирање Комбиноване дивизије. Прилагођавајући се повлачењу левог крила 40 дивизије, десно крило 42 дивизије, које је било слабије притиснуто од леве колоне Дринске II, задржало се у току ноћи 6/7 децембра на Гају и Закинцу.
Сазнавши за повлачење непријатеља испред фронта своје армије, као и за велике успехе I армије у току 6 децембра (заузеће Баћинца и гоњење ка Мионици, Миловцу и Пландишту), командант III армије издаје у 14.30 заповест за прелаз армије у наступање, којом наређује: да Дринска II наступа преко линије Бугарско Брдо – Поток (јужно од Закинца) и даље; да Комбинована дивизија наступа преко линије: Поток (јужно од Закинца) – Поток (сев. од Забрана) и даље, стим да њен Драгољски одред наступа у правцу Орнице – Забран и даље; да Тимочка II наступа правцем Дићска Главица – с. Вабајић. Даље је наређено да све дивизије овладају 6 децембра отсеком десне обале Љига, а да на леву обалу пребаце осигуравајуће делове, ради успешнијег даљег напредовања 7 децембра.
Тимочка II позива је до мрака заузела Дићску Главицу, где је отпор непријатеља био доста слаб, а Драгољски одред, који је у 16 часова заузео Врлају, избио је предњим деловима на ушће Трудељске реке у Качер.
Десна колона Комбиноване дивизије избила је у 13 часова на Чикер и Парлог (Ражовиште), а потом је продужила гоњење између Липовице и Потока (северно од Камља) у циљу овлађивања прелазом преко Љига. Лева колона је вршила напад на Амбариште, а потом је у сумрак избила на десну обалу Врбовац потока, одакле је упутила гонећу колону правцем с. Ивановци – Округло Поље ка Љигу. Дивизиска резерва (6 прекобројни пук) је, после напада на Шутачку Косу, предузела гоњење ка Липљанској школи.
На овом делу фронта најдуже се задржало десно крило 42 дивизије 13 корпуса на Кику, према 5 пуку II позива, да би штитило повлачење левог крила 15 корпуса (40 дивизије) са Чикера, као и да би обезбедило десни бок 13 корпуса, који је имао задатак да напада на лазаревачком правцу (према Моравској I). Међутим, услед повлачења левог крила 40 дивизије са Чикера, морало се повући и десно крило 42 дивизије са Кика ка Закинцу и Гају, где се задржало у току ноћи 6/7 децембра. Тако је 5 пук II позива предузео, без јачег отпора, наступање са Дубовог Врда преко Кика ка Гају и Закинцу. Десно од њега наступао је Брајковачки одред (2 ескадрона и 2 батаљона).
Да би олакшао ситуацију II армије која је, због изласка из њеног састава Тимочке I позива, била тако ослабљена да је њен командант наговештавао да може доћи до повлачења на линију Лелечка Бара – Ваган – Просек – Медведњак, командант III армије је одлучио да упути Дринску II позива преко Виноградине и с. Чибутковице ради дејства у бок и позадину 13 корпуса пред фронтом II армије. Стога је у 21.30 наредио да Дринска II буде спремна за евентуално дејство, 7 децембра, у правцу линије Новаково Врдо – с. Барзиловица.
г) Одбрана II армије
Тимочка I позива, коју су у току ноћи 5/6 децембра смениле трупе Шумадиске и Моравске I, одмаршовала је у састав Одбране Београда.
Напад левим крилом 13 корпуса који је, ради потпомагања напада 5 армије, наредио Поћорек 6 децембра у 11 часова, није се могао остварити и свео се само на артиљериско дејство. Исто тако се и 9 дивизија 8 корпуса ограничила само на дејство артиљериском ватром.
С друге стране, због извлачења Тимочке I из састава II армије командант ове армије упућује 6 децембра у 8.40 часова депешу Врховној команди (Обр. 4369) са оваквом песимистичком садржином: ,,… Положај ових дивизија (мисли на Шумадиску и Моравску I позива – М. Р.) протеже се од р. Турије до Валиног Гроба у сливу р. Оњега, и посве је неугодан за упорну одбрану, нити се има довољно снаге да се добро поседне. На њему се трупе могу задржати само врло кратко време…” У 10.10 шаље накнадну депешу (Обр. 4371): „У допуну рапорта Обр. 4369: Наредио сам, да се случају немогућности одбране садашњих положаја дивизије повуку и бране, и то: Моравска дивизија I позива на линију Ваган – Лелечке Баре до друма Трбушница – Даросава, и Шумадиска дивизија I позива на линију Медведњак – Просек… Молим да се 11 пешад. пук са придодатом му батеријом што пре врати у састав своје дивизије”. Међутим, на ово је из Врховне команде телефоном наређено II армији да о оступању нема ни помена, а поготово кад се ситуација код I и III армије нагло поправила.
Овакав песимизам команданта II армије био је неоснован, јер му је морало бити јасно да ће се тешко стање непријатеља пред фронтом I и III армије негативно одразити и на његова даља дејства пред фронтом II армије. Штавише, Поћорек је био наредио 6 децембра око 11 часова да, због растројства главних снага 16 корпуса и неминовног повлачења 15 корпуса, и 13 корпус (пред фронтом II армије) повуче своје десно крило најпре на Човку, а потом да цео корпус заузме положај позади Колубаре на отсеку до према с. Вреоцима. Пошто је 8 корпус (9 и 21 дивизија) био бројно слаб за извршење успешног напада на тако широком фронту (преко 20 км), он је могао служити само као веза између 13 и Комбинованог корпуса. Његова 9 дивизија, која је била развучена на широком фронту између р. Пештана и р. Сеоне, није имала изгледа на успех у нападу на Шумадиску I и Коњичку дивизију. Због таквог стања командант 5 армије наредио је, 6 децембра у 14 часова, да 8 корпус, за случај повлачења 13 корпуса поседне са 9 дивизијом линију с. Вреоци – Окресак, ради одбране.
Када се све ово има у виду, онда је јасно да је опасност од непријатељског напада на ослабљену II армију (извучена Тимочка I) била уображена. Песимизам команданта II армије 6 децембра био је и штетан, јер је Поћореку пала у руке једна од двеју његових песимистичких депеша, упућених Врховној команди која га је побудила да у критичној ситуацији своје Балканске војске на дан 6 децембра, ободри трупе 5 армије и потстакне их на енергичнији напад у циљу парирања неуспеха 6 армије.
Одбрана Обреновачког одреда 6 децембра. У току ноћи 5/6 децембра стигао је на к 260 (с-з од с. Сибнице) 11 пук I позива са батеријом, који је био упућен из Шумадиске I, и посео леви отсек (Заједница – к 260), сменивши делове 2 коњичке бригаде под к 238, ескадрон на Чамским Њивама, као и 2 коњички пук на Зорољину. У току 6 децембра 21 ландверска дивизија није вршила јаче нападе на фронту Обреновачког одреда.