а) Избијање предњих делова I армије у долину Колубаре (други дан гоњења)
Ноћ 6/7 децембра прошла је на фронту I армије без јаче борбе. Измешани остаци разних бригада главних снага 16 корпуса и 1 дивизије 15 корпуса продужили су и у току ноћи повлачење ка с. Дивцима и Ваљеву, остављајући на важнијим правцима слабије заштитничке делове.
Због озбиљне ситуације на фронту трупа Одбране Београда наређено је 7 децембра у 3.30 из Врховне команде да се 18 пук I позива са 1 батеријом најхитније упути железницом преко Чачка у Младеновац и стави на располагање команданту Одбране Београда.
Продужавајући дејство у духу поменуте директиве Обр. 3457 команданта I армије, Дринска I позива је већ у 9 часова избила предњим деловима на линију Осоје – Спасојевина, коју је непријатељ нагло напуштао и повлачио се у густим гомилама ка Мионици. Једна брдска батерија из гонећег одреда избила је на Осоје и отворила ватру на ове гомиле, што је још више појачало панику. Око гукошког моста и свуда по друму од с. Гукоша ка с. Г. Топлици наилазило се на трагове непријатељског расула. Изврнути аутомобили, поломљени фијакери и кола, поубијани коњи, читаве колоне топова, кара и разних делова коморе, разбацане пушке, муниција и алат, колона са колима пуним рањеника, на све стране разбацана непријатељска ратна архива – све је то било закрчило друм с. Гукоши – Г. Топлица, тако да су за раскрчивање употребљавана нарочита одељења заробљеника.
До мрака је гонећи одред избио челом до косе код с. Врачевића, а главнина дивизије је заноћила на положају Миловац – Орловац. Тиме се Дринска I прилично истакла испред њене зоне груписања (гукошки положаји).
Моравска II позива се, због слабе везе између Штаба дивизије и пукова, такође истакла унапред, нарочито својим левим крилом где су 2 пук II позива и 8 кадровски пук са Виса (к 707) и Гуњичког Виса предузели гоњење по сопственој иницијативи. Гонећи правцем Мрамор – Сикирача – Стражара, 2 пук II позива натерао је непријатељске заштитничке делове у бекство. Међутим, кад је предњим деловима подишао Стражари, наишао је на јачи отпор 48 дивизије 15 корпуса, те се пред мрак задржао предњим деловима на Мекоти, а главнином на Сикирачи и Стојковићима. Гонећи у правцу Разбојишта, 8 кадровски пук је заноћио код с. Команице, без обзиљнијих борби. Остатак Моравске II заноћио је на Меднику.
Кад је узору 7 децембра командант Дунавске I позива добио извештај да је непријатељ у току ноћи напустио Маљен и да је Моравска II избила на отсек Вис (к 707) – Гуњички Вис, одлучио је да са тако обезбеђеним боковима продужи дејство и овлада положајима на десној обали Колубаре, кидајући на тај начин тактичку везу између непријатељских делова у долини Колубаре. Дивизија је отпочела покрет у 10 часова. Коњички пук и 9 пешадиски пук I позива наишли су (у покрету ка Мионици) на слаб непријатељски отпор и до 13 часова заузели Светљак. Његов 1 батаљон је упућен преко Беле Стене ка Колубари. Дивизиска претходница – (4 прекобројни пук са 1 батеријом) која је упућена правцем Руда – с. Брежђе – с. Рајковић, заноћила је на Церу (к 278), док је 8 пук I позива са 1 1/2 батеријом, као главнина дивизије, заноћио на Рафајловића Брду.
Трупе Дунавске II позива, које су још у току ноћи 6/7 децембра подишле Маљену (7 пук I позива и 8 пук II позива), овладале су њиме до 5 часова, протеравши делове 5 брдске бригаде који су били остављени као заштита повлачења осталих трупа те бригаде. По избијању на Маљен, 7 пук I позива продужио је наступање и заузео Стражару, док је 8 пук II позива са Маљена продужио ка Дивчибарама.
Пошто је 18 пук I позива, који се налазио у главнини Дунавске II позива, морао бити упућен у Чачак ради транспортовања за Младеновац, то је на Руду упућен остатак главнине дивизије – 9 пук II позива и артиљерија.
Директива Врховне команде за окретање фронта I армије на запад – ка Ваљеву. У 11.10 је командант I армије примио директиву Врховне команде Обр. 7757 ове садржине:
Пошто је непријатељ приморан на опште повлачење испред фронта I и III армије и Ужичке војске, то за даљи рад наређујем:
1. – I армија продужиће 7 овог месеца гоњење непријатеља на простору од р. Топлице па западно, у правцу ка Колубари и и Ваљеву, обраћајући пажњу на свој леви бок. Ако непријатељ који отступа испред III армије буде давао јачи отпор на левој обали Љига, тада га јачим притиском на десни бок и позадину приморати на повлачење…
2. – III армија продужиће гоњење непријатеља и то са Дринском дивизијом II позива у правцу с. Барзиловице и с. Чибутковица на Човку, не прелазећи на леву обалу р. Љига. Њен је задатак да дејством у десни бок и позадину непријатеља олакша акцију левог крила II армије. Са остале две дивизије продужава гоњење на простору р. Љиг – р. Топлица ка Колубари…
3. – II армија остаје где је са задатком прелаза у напад и пребацивања непријатеља на леву обалу Колубаре, чим се осети успешан утицај од дејства III армије.
4. – Ужичка војска гони са Шумадиском дивизијом II позива и Лимским одредом у правцу Косјерића – с. Ражане и Букова, а са Ужичком бригадом ка Ужицу…
Фронт I армије, који је дотле био окренут ка северу, оријентисан је овом директивом ка западу. Том променом морао се фронт ове армије, који се овог дана протезао од Дивчибара и Стражаре до с. Бабајића, знатно сузити између гребена Сувобор – Маљен – Букови и р. Колубаре. А пошто је за прегруписавање снага и избијање десног крила (Дринска I) у висину истакнуте Дунавске I био потребан готово читав дан, то се командант I армије одлучио да 8 децембар употреби за организацију тога новог борбеног поретка армије. Нови, ужи фронт армије дозвољавао му је да једну читаву дивизију (Моравску II) задржи у армиској резерви.
У вези са изнетим командант I армије издао је заповест Обр. 3486 за 8 децембар по којој: Дринска I има да избије преко Мионице на фронт с. Санковић – с. Рајковић; Дунавска I на фронт с. Осеченица – с. Рајковић; а Дунавска II на фронт с. Мратишићи – с. Пријездићи. Моравској II је наређено да образује армиску резерву код с. Осеченице.
Задржавање I армије на положају с. Гукоши – Медник – Баћинац – В. Маљен имало је штетних последица не само у погледу могућности уништења 15 корпуса, него и у погледу губљења времена за енергично гоњење 7 децембра у правцу Ваљева. Јер, уместо да су предузета енергична дејства против непријатеља који се повлачио без јачег отпора, армија 7 децембра упућује само гонећа одељења у правцу севера (против непријатељских делова пред фронтом III армије) и запада (ка с. Брежђу, с. Осеченици и Дивчибарама). А тек у 10 часова 7 децембра Дунавска I је, иницијативом свог команданта, отпочела покрет делом снага преко Мионице ка Колубари, ради угрожавања непријатељске комуникације с. Словац – с. Дивци – Ваљево, док је главном снагом дејствовала ка Ваљеву (преко Руде, с. Врежђа и с. Рајковића). Међутим, због закаснелог почетка покрета, ни ова дивизија није много постигла; претходница јој је допрла само до Цера (к 278), иако на правцу ка Ваљеву није наишла на отпор непријатеља.
О спором гоњењу I армије 7 децембра у правцу Ваљева, непријатељ у својим званичним подацима о догађајима тог дана даје овакву оцену:
Застој I армије 7 децембра дао је 16 корпусу времена да се припреми код Ваљева и могао је бити од одлучујућег значаја, да је 5 армија могла да искористи добијено време за победу у свом нападу противу северног бока српске војске… И тако су 50 и Комбинована дивизија могле, без узнемиравања, да заузму наређени им распоред, и то: 50 дивизија, остављајући предње делове јужно од Колубаре, посела је висове северозападно и северно од Ваљева, а Комбинована дивизија посела је, у продужењу 50 дивизије, отсек до северно од с. Диваца. 18 дивизија достигла је у току ноћи 7/8 децембра са 1 брдском бригадом висове позади р. Градца, југозападно од Ваљева; 13 и 5 брдска бригада стигле су само до линије: Велико Брдо – с. Бачевци. Командант 16 корпуса, генерал Вурм, могао је да донекле заведе ред у остацима свог корпуса, који је био појачан етапним трупама и пристиглим батаљонима из Срема, а такође је добио и муницију и храну. Железнички возови су саобраћали још неузнемиравано, јер Срби нису прешли преко линије: с. Дудовица – Мионица (односи се на главнине дивизија I и III армије – МР).
16 корпус би свакако био лишен свих тих користи, да је I армија 7 децембра зором предузела енергично гоњење у правцу Колубаре (према с. Дивцима) и Ваљева, кад већ 6 децембра није предузела енергично продирање зоном између р. Љига и Колубаре у циљу окружења и уништења 15 корпуса.
б) Гоњење непријатеља пред фронтом Ужичке војске
У току 7 децембра, 18 дивизија продужила је отступање, и то 1 и 13 брдском бригадом од с. Ражане ка Ваљеву, а 4 бригадом ка Ужицу. Међутим, Шумадиска II позива споро је наступала од Зеленог Брега до линије Поглед – Субјел, иако није имала додира са непријатељем. Чак ни гонећи одреди који су били упућени ка с. Ражани и Буковима нису дошли у додир са непријатељем.
Лимски одред, који је са фронта Средња Зајчица – Крупничиште наступао преко с. Субјела и с. Тубића ка Црнокосу, избио је до мрака на линију Кик – Шарампов – с. Трнава, не наилазећи ни на какав отпор непријатеља.
Ужичка бригада наступала је само једним батаљоном са Почече преко Пјевиног Гроба на Шерељ, где је дошла у додир са деловима 4 брдске бригаде, који су се задржали на Хајдучком Гробу, Трешњици и Чакаревом Брду. Остале трупе Ужичке бригаде прикупљале су се ка Почечи и с. Горобиљу, пошто 7 децембра, због порушених мостова на Морави и Скрапежу, нису могле предузети наређено наступање.
И Ужичка војска је дејствовала споро и претерано обазриво, тако да је њена главна снага напредовала 7 децембра само 10 – 15 км. То споро надирање без додира с непријатељем претставља редак пример неактивности у гоњењу, а оно је последица, с једне стране, одређивања блиских маршевских циљева диспозицијом команданта Ужичке војске (Обр. 1891 од 6 децембра у 18.20), а са друге, недостатка иницијативе команданата Шумадиске II позива и Лимског одреда, који су се слепо држали циљева одређених диспозицијом. Ситуација (и општа на бојишту и посебна у зони дејства ових снага) је налагала да се енергично продире што дубље и непријатељ што више растроји, а по могућству, и уништи.
Не може се правдати ни застој Ужичке бригаде пред Пожегом у току 7 децембра „због порушених мостова на Морави и Скрапежу”, јер ни Морава ни Скрапеж нису такве речне препреке да се нису могле прећи ван порушених мостова.
в) Гоњење пред фронтом III армије
Слабије притиснута од стране Тимочке II позива, 48 дивизија се без већих тешкоћа пребацила преко Љига и до поноћи 6/7 децембра достигла висове Орловац и Миловац (с-и од с. Г. Топлице). Повлачећи се под притиском српске Комбиноване дивизије и левог крила Дринске II, 40 дивизија се у току ноћи 6/7 децембра прикупила главнином на висовима северозападно од с. Мораваца (Цветановачка коса) и на Тополском Брду. Њена заштитница, која је била остављена на десној обали Љига, задржала је у току ноћи надирање Комбиноване дивизије. Први батаљон 6 прекобројног пука Комбиноване дивизије успео је да се у току исте ноћи провуче кроз распоред заштитнице, пребаци преко Љига и упадне у распоред главнине 40 дивизије на преноћишту. Десно крило 42 дивизије 13 корпуса успело је, иако је било притиснуто од стране Дринске II, да се те ноћи одржи на линији Гај – Заклинац – Новаково Брдо.
У извештају о смелом ноћном упаду 1-ог батаљона 6 прекобројног пука у распоред 40 дивизије и позадину 42 дивизије, поред осталог стоји и ово:
У 2 часа по поноћи 6/7 децембра 1-ви батаљон (комадант рез. кап. II кл. Никола Даничић – М. Р.) и 2 митраљеза 6 прекобројнот пука, са комадантом пука (пуковник Драгољуб Узун-Мирковић – М. Р.) отпочели су прелаз преко Љига. Чим је прешла челна (4) чета, одмах је упућена да нечујно похвата оне непријатељске „јунаке”, који су нас мало узнемиравали при подизању прелаза, а сада спавају мртвим сном. Чета се привукла неопажено, опколила непријатеља и нечујно – без пуцња – заробила 123 непријатељска војника такорећи за трен ока. После овога сачекан је прелаз целог 1-ог батаљона (свега 232 човека са официрима и подофицирима), па је батаљон кренуо ка с. Цветановцима… До северних цветановачких кућа батаљон је дошао у 3 часа без икаквог узнемиравања, јер се непријатељ (делови: главнине 40 дивизије – М. Р.), због рђавог времена, склонио по кућама на преноћиште… Док је непријатељ испалио 5 – 6 пушака било је заробљено преко 400 непријатељских војника у десетак кућа на северној ивици села. За време овог заробљавања чула се улево и назад у непосредној близини граја, шкрипа точкова и команда: „један, два, три – марш!” То је била непријатељска комора на друму с. Моравци – с. Цветановци, коју су три наша топовска метка са положаја на десној обали Љига пробудила и нагнала да се крене. Због тога је комадант пука послао левокрилном бочном воду један вод из главнине са задатком да оба вода иду што даље улево, у извиђање и заробљавање свега на што се на том правцу наиђе. У ово време командант 6 прек. пука послао је, ове извештаје:
а) Команданту дивизије: „У Цветановцима врло јак противник. Позади мене лево и десно најмање по 1 пук. Лево и десно извлаче комору и топове. Молим да се похита са осталим пуковима”.
б) Своме заступнику – мајору Николићу: „Избио сам ноћним препадом на цветановачке положаје. Даље не могу. Пук крените одмах. Топове и комору, која је десно и лево одмах предамном, неће сигурно извући. Муницију ми што пре дотурити. Јавите дивизији да се што пре крену остали пукови”.
Лева побочница је растерала непријатеља и на путу је остало много кара, санитетских кола и коморе… батаљон се кренуо у 5 часова ка селу Јачићи, где је стигао у 6.20 часова…. заробљено је: 1 официр, 1 марвени лекар и преко 160 војника…
У оваквој ситуацији… комадант 6 прек. пука издао је комаданту свог 1 батаљона заповест: да се упути 1 вод ка Пландишту…, да се 1/2 чете са 1 митраљезом употреби за поседање Мартиновића косе, а друга 1/2 чета са другим митраљезом за поседање безимене косе између Комарне и Миловца, чета поручника Игњата (4) да хита ка Латковићу и пресече отступање непријатељске коморе и топова, једна чета да остане у резерви и за рашчишћавање с. Јачића. Према овој заповести кренуо се један вод ка Пландишту у 7 часова и заробио око 70 непријатељских војника, а одробио око 100 наших војника и сељака; али је наишао на јачи отпор… те је појачан до целе чете, и ова је чета до 8.40 часова потпуно овладала Пландиштем и одробила преко 500 наших војника и сељака… одробљен је и један наш рањени официр из 2 прек. пука. У 7 час. кренула се и чета поручника Игњата ка Латковићу и стигла са свега 57 војника после једног часа на 50 корака од Латковића механе, где је била комора… чета од 57 људи распореди се и појави се на косици изнад саме механе. Пешадија, која је била у биваку ниже механе, скочи на оружје, али већина непријатељских војника (домобрана – М. Р.) повика: „Живели Срби!” и почеше да се предају, а батерија и комора стадоше… једна чета непријатељска… с левог бока отворила је ватру… али је и она заробљена. Један пуковник на коњу (по исказу заробљеника пуковник Никола Петровић – комадант 28 ландверског пука) покушао је да се пробије и убио једног нашег војника, али је и он и коњ му погинуо. . .
Тако је ова наша четица – од 57 људи са својим храбрим командиром – поручником Игњатом – заробила и запленила: 6 официра, читав један батаљон 28 ландверског пука (417 људи), једну пољску батерију од 6 топова са целокупном послугом и запрегом, 3 митраљеза са спремом и коњима, око 300 коморских кола са коморџијама и свом запрегом и три касе. Много непријатељских официра и овде и на другим местима је изгинуло, јер су се – како наши војници веле – „сами убијали и нису хтели да се предаду”.
Због растројства главних снага 16 корпуса и тешке ситуације код својих трупа, командант 15 корпуса је наредио (по наређењу Поћорека) да корпус продужи повлачење 7 децембра, и то: 1 дивизија да се повуче преко с. Словца на леву обалу Колубаре и образује корпусну резерву, а 48 и 40 дивизија да образују јужно и ј-и од с. Словца мостобране на десној обали Колубаре.
Прва дивизија је, неузнемиравана у свом повлачењу, прешла 7 децембра увече Колубару код с. Словца и образовала корпусну резерву на простору између Словца и Диваца.
Исто тако је и 48 дивизија, неузнемиравана у току ноћи 6/7 децембра, предузела 7 децембра рано изјутра повлачење ка Колубари, и само је њена заштитница на Мрамору водила борбу у току 7 децембра пре подне са гонећим одредима Моравске II. Главнина дивизије достигла је неузнемиравана словачки мостобран на линији с. Вировци – с. Маркова Црква – с. Ратковац.
Четрдесету дивизију, која је већ била узнемирена и делимично растројена ноћним препадом 1-ог батаљона 6 прекобројног пука, ускоро је напао и 2 прекобројни пук Комбиноване дивизије, који је извукао један топ у предњу линију на Тополском Брду. Дејство овог топа не само што је унело пометњу у нагомилане редове 40 дивизије већ је ометало и отступање десног крила 42 дивизије на леву обалу Љига. Пошто су 40 дивизију били напали источно од Мрамора један пук Дринске I и један пук Моравске II, то је она једва успела да се тек око 10 часова пробије у правцу севера. Због потпуне исцрпености и великих губитака у људству и материјалу (нарочито артиљериском), 40 дивизија је увече, кад се прикупила на положајима код с. Стрмова и с. Придворице, била скоро неупотребљива.
Јединице III армије наставиле су дејства на својим правцима садејствујући и нападима II армије на Кременицу. Заповешћу Обр. 3335 од 7 децембра командант ове армије наредио је: да Дринска II продужи покрет ка линији Новаково Брдо – с. Барзиловица и нападне у десни бок и позадину непријатељских трупа на Кременици и Вису (к 385 код с. Стубице), ради садејства II армији, стим да не прелази линију с. Чибутковица – Виноградина – Дуга Коса; да Комбинована дивизија избије преко Тополског Брда на фронт с. Бошњаковић – с. Латковић и даље ка с. Врачевићу; да Тимочка II наступа преко с. Цветановаца и Миловца ка с. Тодорином Долу, Сикирачи и Стражари. Драгољски одред да се расформира и упути јединице у састав њихових дивизија.
У циљу дејства у десни бок и позадину непријатеља пред Кременицом и Висом (к 385), командант Дринске II упутио је: Брајковачки одред (2 батаљока) преко Барзиловачког гробља ка Дугој Коси, стим да одржава везу са Моравском I, десну колону (6 батаљона) у правцу Новаковог Брда и с. Барзиловице, а дивизиску резерву за десном колоном.
Лева колона (4 батаљона) упућена је у напад на десно крило 42 дивизије, које се још упорно држало на Гају и Стражари, стим да се по протеривању непријатеља са Гаја пребаци на десну обалу р. Оњега и према ситуацији наступа или ка Новаковом Брду или ка с. Барзиловици. Ова је колона после борбе „прса у прса”, протерала око 6 часова непријатеља са Гаја и пребацила се са 3 батаљона на Новаково Брдо, док је један батаљон упутила на Стражару коју је непријатељ такође напустио.
Десна колона, која је око 14 часова избила на Бугарско Брдо и код с. Барзиловице, продужила је у 16 часова наступање ка Виноградини. Брајковачки одред избио је до мрака на Дугу Косу и ухватио везу са левим крилом Моравске I које је пред мрак подишло самом Вису (к 385).
Командант Комбиноване дивизије издао је у 9 часова заповест: да коњички ескадрон гони правцем с. Моравци – Миловац – с. Бошњаковић – с. Врачевић; да 6 прекобројни пук, који је делом већ заузео Цветановачку косу и Пландиште, сачека на Пландишту избијање 1 и 5 прекобројног пука на Тополско Брдо, а да 2 прекобројни пук остане на линији Чикер – Ражовиште док се ситуација на р. Оњегу не разјасни.
Према споразуму својих команданата, 6 и 1 прекобројни пук су предузели гоњење, и то: 6 прекобројни пук (кренуо у 14.30) правцем Пландиште – с. Бошњаковић – Белеге – с. Брачевић, а 1-ви прекобројни пук на десном крилу 6-ог. Савладавши непријатељски отпор на Бошњаковића коси, 6 прекобројни пук је избио на источни део Сикираче где је заноћио, док је 1 пук заноћио десно од њега у истој висини.
Други прекобројни пук остао је на Чикеру све до 14 часова, а потом је, оставивши ту само 1 батаљон, предузео гоњење правцем Гај – Закинац – с. Дудовица – с. Латковић – с. Врачевић, где је избио у 23 часа и заноћио. Пети прекобројни пук, који је до подне био на десној обали Љига у дивизиској резерви, задржан је и по подне у дивизиској резерви на Тополском Брду. Коњички ескадрон је заноћио код с. Врачевића.
Артиљерија је, сем 2 брдска топа која су пратила 6 прекобројни пук, остала на десној обали Љига и није дејствовала, пошто су јој циљеви били ван домета.
Тимочка II позива требало је да овог дана наступа правцем с. Цветановац – Миловац – с. Тодорин До – Сикирача – Стражара. Али, пошто су се испред њене претходнице налазили делови Дринске I позива (лево из I армије) и Комбиноване дивизије (десно), то је она, немајући слободну зону дејства, остала овог дана на Миловцу и Пландишту.
Ситуација која је настала услед рано започетог повлачења 48 дивизије 15 корпуса ка словачком мостобрану 7 децембра узору и озбиљног растројства 40 хонведске дивизије истог корпуса у рејону с. Цветановаца и с. Јачића (због смелог упада 1 батаљона 6 прекобројног пука у току ноћи 6/7 децембра), наметала је природну одлуку: да се Комбинована и Тимочка II позива баце у рану зору 7 децембра у безобзирно гоњење зоном између р. Љига и р. Топлице ка Колубари, без икаквог задржавања. Оваквим би гоњењем Комбинована дивизија још у току 7 децембра довршила растројство 40 хонведске дивизије и на њеним леђима избила на Колубару према с. Рубрибреза и с. Непричава, и образовала мостобране на њеној левој обали. А њеном појавом на тим мостобранима, у непосредној близини комуникације 13 корпуса (Бели Брод – с. Лајковац – Уб), натерале би се на хитно повлачење и снаге 13 корпуса (испред Моравске I и левог крила Шумадиске I) што би, свакако, неповољно утицало и на држање десног крила 8 корпуса (9 дивизије). Тимочка II позива, гонећи лево од Комбиноване дивизије, могла је овој садејствовати при растројавању 40 хонведске дивизије, а потом је могла да маневром против левог бока словачког мостобрана одбаци 48 дивизију са њега још у току 7 децембра.
О тешком стању 40 хонведске дивизије у току 7 децембра говоре и ови непријатељски подаци: „Због великих губитака у људству и топовима, као и због потпуне исцрпености, 40 дивизија је била скоро неупотребљива, кад се у току вечери (7 децембра) прикупила на висовима југоисточно од с. Словца.”
Међутим, уместо да се искористи овако повољна ситуација, командант III армије својом заповешћу Обр. 3335 од 7 децембра наређује гоњење са врло ограниченим циљем, и то: Комбинованој дивизији до с. Врачевића, а Тимочкој II позива до Стражаре. Овим ограничењем пружена је могућност 48 дивизији да неузнемиравано организије у току 7 децембра словачки мостобран, а 40 хонведској да се спасе од потпуног уништења. А последице недовољне активности биле су непотребно проливање крви Комбиноване и Тимочке II у току 8 децембра око овлађивања положајем 40 хонведске код с. Придворице и с. Стрмова и 48 дивизије на словачком мостобрану.
О неком ограничивању слободе рада команданта III армије од стране Врховне команде не може бити речи, јер му је било наређено да са две дивизије продужи гоњење на простору: р. Љиг – р. Топлица ка Колубари.
Несхватљива је претерана обазривост команданта Комбиноване дивизије у току 7 децембра. Уместо да што пре прошири успех 1 батаљона 6 прекобројног пука, бацајући још узору 7 децембра целу дивизију у гоњење 40 хонведске, он губи драгоцено време због неке уображене опасности са правца Гаја, Закинца и из долине р. Оњега (са те стране био је довољно обезбеђен наступањем Дринске II). Иако је командант 6 прекобројног пука тражио још око 3.30 из с. Цветановца, „да се похита са осталим пуковима”, стигла је у помоћ истакнутом 1 батаљону само главнина 6 прекобројног пука, и то тек око 10.45. Други прекобројни пук се непотребно задржава на Чикеру све до 14 часова, опет „док се не расветли ситуација на Оњегу”, а 5 прекобројни пук остаје на десној обали р. Љига у улози дивизиске резерве, и то онда кад командант 6 прекобројног пука преклиње за помоћ.
Од колике је штете било споро и недовољно залагање главнине Комбиноване дивизије у гоњењу показује овај извештај команданта 6 прекобројног пука послат у 13.30:
На Пландиште послао сам јутрос у 7.30 часова чету. Кад сам добио остале батаљоне, послао сам одмах још цео батаљон, 2 митраљеза и брдски топ. Али, како су ми оба бока била угрожена, то сам морао бочно да поседнем косе од с. Јачића и да се осигурам. Противнику сам нанео велике губитке, али како нисам добио још 2-3 батаљона, а остали пукови су исувише заостали, то ми се 42 дивизија, којој би са Пландишта потпуно пресекао отступницу, испред носа извлачи и још даје отпора. Заробио сам 6 топова, безброј кара, кола, коња, волова и свега осталог; али је све то ништа према ономе, да сам до 10 часова данас добио бар два батаљона.
А шта би тек могла учинити артиљерија Комбиноване дивизије, види се из непријатељског извештаја о ситуацији 40 дивизије 7 децембра:
Врло се тешко извршило повлачење 40 дивизије. Она је задржавала пук Комбиноване дивизије, који је наступао за својим онако смелим батаљоном ка Тополском Брду. Ускоро затим, Комбинована дивизија, која је и други свој пук увела у борбу, извукла је на Тополско Брдо један топ у предњу линију, који је не само унео пометњу у нагомилане редове отступајуће 40 дивизије, већ је ометао и отступање јужног крила 42 дивизије на леву обалу Љига. Тако је извршено и повлачење јужног крила 42 дивизије ка доњем Љигу под најтежим околностима.
У ситуацији каква је била 7 децембра, не могу се уопште примити разлози команданта Тимочке II да дивизију задржи на Миловцу и Пландишту због тога што су се „делови Дринске дивизије I позива и Комбиноване дивизије истакли испред претходнице Тимочке II позива”. Напротив, то што су суседне трупе већ очистиле од непријатеља зону Тимочке II, требало је само да убрза њено дејство и потстакне је на енергично и безобзирно гоњење.
Жеља и одлука команданта III армије да, упућивањем Дринске II у бок и позадину непријатеља на Кременици и Вису, олакша рад II армије, било је корисна и похвална. Штета је само што је команданту Дринске II ограничено наступање до линије с. Чибутковица – Виноградине – Дуга Коса. Тешко стање растројене 40 хонведске и десног крила 42 домобранске дивизије дозвољавало је десној колони Дринске II и Брајковачком одреду дубље продирање преко Човке и с. Шушњара. Овакво дејство у позадину са фронталним нападом Моравске I на Кременицу и Вис принудило би 13 корпус на пребацивање преко Колубаре још у току 7 децембра, или бар у току ноћи 7/8 децембра.
Најзад, ограничавање наступања Дринске II само до линије с. Чибутковица – Виноградине – Дуга Коса било је противно директиви Врховне команде Обр. 7757 од 7 децембра, у којој се III армији наређује да „продужи гоњење непријатеља и то са Дринском дивизијом II позива у правцу с. Барзиловице и Чибутковице на Човку…”