а) Трећи дан гоњења пред фронтом I армије
Пошто је 8 децембра у 1.20 часова примио извештај од команданта Моравске II да је – према исказу наших војника који су успели да побегну из Ваљева – непријатељ напустио Ваљево још у току ноћи 6/7 децембра, командант I армије наређује Дунавској I да заузме Ваљево. Ово је била прва измена наређења Обр. 3486 за груписање армије. Друга измена односила се на Моравску II којој је, због преморености људства и стоке, одобрено да не иде чак до с. Осеченице, као што је било наређено заповешћу Обр. 3486, већ да се прикупи у висини Мионице, на линији Светљак – Орлојевац и ту преноћи.
Други пук II позива, који није добио заповест команданта Моравске II за прикупљање код Мионице, кренуо је у 6 часова са косе Стојковићи – Сикирача на север, заједно са 17 пуком I позива (из Дринске I). Подилазећи Стражари (код с. Паномира), ови су пукови наишли на отпор непријатеља и развили се за борбу. Батаљон 1 пука II позива, који је заноћио 7/8 децембра на Светљаку, чувши борбу, кренуо је око 7 часова преко с. Д. Топлице ка Грановцу у бок и позадину непријатеља на Стражари.
Непријатељ, који је већ био нападнут с фронта и десног крила, напустио је, нарочито због овог напада из пазадине, око 9 часова Стражару и у паничном бекству се пребацио на леву обалу Колубаре.
Дунавска I позива, која је око 9 часова примила заповест за продирање ка Ваљеву, упутила је претходницу правцем с. Клинци – с. Белошевац – Крушик – с. Кличевац са задатком да овлада Ваљевом и избије на линију с. Дрочине – с. Рађево Село, истурајући претстраже на линију с. Грабовица – Камењар – Циганске куће.
Предњи делови дивизије су у 10 часова ушли у Ваљево и заробили око 150 непријатељских војника али су се, због непријатељске пешадиске и митраљеске ватре са Попаре, ускоро повукли из вароши.
Командант Дринске I чуо је из Мионице ватру код Ваљева и о томе одмах иззестио команданта I армије, који је око 9.30 стигао из Г. Милановца у с. Бољковце. У вези са тим командант I армије издао је у 11.30 команданту Дринске I ову заповест:
У случају ако код Ваљева нема јачих непријатељских делова онда да Дунавска дивизија I позива заузме Ваљево и у њему постави ред, а гонећа одељења да управи правцем уз Обницу и правцем преко Бегових Вода ка Каменици. Дринска дивизија I позива у том случају да пређе на леву обалу Колубаре и избије на линију Крушик – с. Кличевац. На случај да се наиђе на јачег непријатеља, онда да Дунавска дивизија I позива протера непријатеља из Ваљева, а за потпомагање у нападу да
се Дринска дивизија I позива прикупи на Боблији и Рафаиловића Брду [између с. Рајковића и с. Ђурђевца].
Командант Дунавске I није могао поступити по овој заповести, пошто ју је добио тек предвече, већ је продужио дејство према оној коју је изјутра добио од команданта I армије.
Непријатељске снаге пред фронтом Дунавске I (18 дивизија 16 корпуса) које су држале линију Марковац – Калуђерско Брдо – с. Попара – с. Кличевац – Ђеновачка Коса – Дабића Брдо дочекале су ватром претходничке делове ове дивизије. После артиљериске припреме претходница је у 16 часова прешла Колубару, заузела Крушик и задржала се код нове касарне (к 199) северно од вароши, упућујући бомбашка (јуришна) одељења ка с. Кличевцу. Остатак дивизије заноћио је на положајима Гајина – с. Бујачић – Бранеговачки Вис.
Дринска I позива је око 15 часова избила главном трупом претходнице до с. Клинаца, а главнином до Цера. Добивши извештај од своје претходнице (послат из с. Клинаца у 13.50 часова) да се у Ваљеву већ налази један наш ескадрон и да непријатеља нема у том правцу, командант дивизије намеравао је да претходницом избије до ноћи на фронт с. Кличевац – Крушик, а главнином на отсек Парлог – Белошевац. У томе није успео, јер је непријатељ на левој обали р. Градац држао Боричевац и Кличевац. У 17.30, кад је претходница подилазила градачком мосту, маса војника из претходнице Дунавске I враћала се на десну обалу р. Градац. Кад су делови претходнице Дринске I пришли мосту, били су дочекани ватром са Липа, те се претходница ове дивизије морала задржати на положају код с. Бујачића, упућујући у Ваљево бомбашка и извиђачка одељења. Главнина дивизије заноћила је код с. Клинаца.
Дунавска II позива је, наступајући без озбиљније борбе овог дана, доспела на линију: Ћебино Брдо – Чубрица – Велико Брдо, истуривши предње делове на Млађеве и леву обалу Жабарске реке. Дивизија је ту и заноћила.
Окретање целе I армије на запад и њено упућивање ка Ваљеву десном обалом Колубаре претстављало је, с једне стране, непотребан губитак времена, и то у ситуацији када је растројени 16 корпус требало најенергичније гонити, а са друге, довело је до великог нагомилавања трупа и излишних губитака при фронталном нападу на јаке ваљевске положаје.
Да је I армија предузела 8 децембра гоњење ширим фронтом, са циљем да раздвоји 16 и 15 корпус и да изманеврује непријатељски отпор код Ваљева, постигли би се много већи резултати и изгубило знатно мање времена. У том циљу требало је 8 децембра упутити у гоњење: Дунавску II правцем с. Пријездићи – Марковац – с. Јовање – с. Д. Вуковица, ради обухватања Ваљева са запада и пресецања отступница ка Дрини; Дунавску I правцем с. Рајковић – Ваљево, ради напада на Ваљево с јужне стране; Дринску I правцем с. Шушеока – ж. ст. Иверак – с. Попучке – с. Јасеница ради обухвата Ваљева са источне стране; а Моравску II позива правцем Мионица – с. Дивци – с. Словац, ради раздвајања 16 од 15 корпуса и дејства у десни бок и позадину 15 корпуса. Овако бочно дејство Моравске II левом обалом Колубаре (правцем с. Дивци – с. Словац) принудило би 48 и 40 дивизију 15 корпуса да у нереду напусте одбрану словачког мостобрана и положаје код с. Стрмова и с. Придворице, на десној обали Колубаре.
Командант I армије наредио је овакво груписање целе своје армије ка Ваљеву због тога што је желео да непријатељу, наводно, спречи повлачење ка Дрини и одбаци га ка Шапцу. То се види из уводног дела његове диспозиције Обр. 3519 од 8 децембра, у којој стоји: „По добивеним извештајима непријатељ у трајном отступању испред ове армије борбом је принуђен да напусти Ваљево и повлачи се главном снагом преко Каменице низ Јадар, а са мањим деловима преко с. Грабовице и с. Близоња на Коцељево”. Међутим, таква оперативна идеја није базирала на стварним чињеницама, већ је била више резултат предубеђења команданта I армије да ће 16 корпус отступити долином Јадра ка Дрини. На то су га вероватно навеле околности што је 16 корпус, који је био састављен искључиво из брдских формација, базирао на Босну и Херцеговину, и што је планинско земљиште на правцу ка Дрини пружало јаче ослонце за борбу по дубини у току повлачења. Могло се рачунати и на то да ће 16 корпус као јака брдска формација тежити да се ослони на планински гребен Јагодња – Борања – Гучево и образује оперативни мостобран на Дрини на коме би се I армија заплела у дуге и тешке борбе на планинском земљишту.
Међутим, изгубила се из вида чињеница да је 16 корпус био толико растројен и неспособан за озбиљан отпор да му је, по извештају самог команданта корпуса, требало дати „најмање двонедељни одмор” и што пре га извући из Србије најкраћим и најпогоднијим правцем. Тај правац је водио ка Шапцу, а не ка Дрини. Да је правилније употребљена армиска коњица, могло се на време установити који је главни правац отступања.
Интересантно је да ни у једној диспозицији команданта I армије за гоњење нема одредаба о извиђању и дејству армиске коњице, што значи да није била ни формирана. А шта би у оваквој ситуацији значила коњица пред фронтом I армије са дубоким пипцима у распореду растројеног непријатеља, не треба нарочито наглашавати. О слабој обавештености Срба о повлачењу 16 корпуса стоји у аустроугарским изворима: „Српско командовање тапкало је по потпуном мраку, не знајући куда се непријатељ повукао”.
Окретање фронта целе I армије на запад није било ни у духу директиве Врховне команде Обр. 7757 од 7 децембра, у којој се наређује: „I армија продужиће 7 ов. мес. гоњење непријатеља на простору од реке Топлице па западно, у правцу ка Колубари и Ваљеву…”, што значи да је гоњење требало продужити не само ка Ваљеву – како је то наредио командант I армије – већ и ка Колубари.
Неоправдано је било и задржавање Моравске II позива у армиској резерви код Мионице. Као што је сада познато, пред фронтом I армије, 8 децембра изјутра, 16 корпус је био растројен, сем 18 дивизије која је држала положаје на левој обали р. Градац. Да је против десног бока 18 дивизије била упућена Дунавска II, она би са Дунавском I могла образовати ударну групу довољно јаку да разбије 18 дивизију и доврши растројство 50 и Комбиноване дивизије 16 корпуса, које су браниле положаје код Ваљева. Значи да тада од Ваљева није претила никаква нарочита опасност због које се морала држати цела Моравска II у армиској резерви. Још мања је опасност претила од с. Диваца, куда је отступила растројена Комбинована дивизија 16 корпуса.
Одмарање Моравске II и стешњавање зона дејства Дунавске I и Дринске I ка Ваљеву није било у складу са ситуацијом на бојишту, а нарочито је било нецелисходно у односу на крваве борбе III армије на словачком мостобрану. Моравску II је требало 7 децембра ставити на располагање III армији, стим да је ова упути преко с. Диваца ка с. Словцу ради дејства у десни бок и позадину 15 корпуса. Тиме би се 15 корпус натерао на брже повлачење снага са десне обале Колубаре на леву и олакшало дејство Тимочке II и Комбиноване дивизије.
б) Трећи дан гоњења пред фронтом Ужичке војске
Шумадиска II позива и Лимски одред продужили су 8 децембра покрет без додира с непријатељем и до мрака избили: Шумадиска II на линију Ивашевица – Таорска Стена, а предњим деловима на линију с. Шепци – с. Ћебићи – Лисина. Десна дивизиска побочница (10 пук II позива) избила је на Чикер (Таорски), Коњички дивизион на Повљен, а дивизиска резерва је била у с. Брајковићу. Лимски одред је избио на линију Црни Врх – В. Приседо.
Ужичка бригада, продирући од Пожеге ка Ужицу, водила је борбу целог дана 8 децембра. Пошто је око подне овладала Трешњицом, продужила је напад на Чакарево Брдо и Хајдучки Гроб, које су бранила 2-3 батаљона са 1 брдском батеријом (делови 4 брдске бригаде). Борба је продужена до 22 часа, кад су и последњи заштитнички делови отступили ка Ужицу.
Непријатељ је до поноћи 8/9 децембра напустио Ужице.
После упада предњих делова Дунавске I позива у Ваљево, 8 децембра у 10 часова, Поћорек је закључио да се Срби ни у ком случају неће зауставити на Колубари. У исто време су и команданти 15 и 10 корпуса споразумно поднели извештај да је њиховим трупама потребан најмање двонедељни одмор. У таквој ситуацији Срби би имали одрешене руке да се са надмоћнијом снагом окрену против 5 армије. Због тога је Поћорек, 8 децембра у подне, донео одлуку: да се 15 и 13 корпус повуку у току ноћи 8/9 децембра на леву обалу Колубаре, а да 5 армија обустави напад и предузме повлачење ка линији с. Степојевац – Парцански Вис – Ковиона – Крајкова Бара – Мостине.
в) Гоњење пред фронтом III армије и борбе око словачког мостобрана, с. Стрмова и с. Придворице
У току 7 децембра 48 дивизија се благовремено повукла и посела словачки мостобран на линији с. Вировци – с. Маркова Црква – с. Ратковац, са заштитничким деловима на линији Кочица – Стражара. После принудног повлачења и делимичног растројства у току 7 децембра, 40 дивизија се прикупљала у току ноћи 7/8 децембра на линији с. Стрмово – с. Придворица, са заштитничким деловима на Столицама.
Ноћу 7 децембра у 21.30 командант III армије наредио је (Обр. 3363): да Дринска II продире ка Виноградинама и Човки, не прелазећи на леву обалу Љига; Комбинована дивизија да настави покрет ка линији с. Придворица – Љиг; Тимочка II да продужи покрет ка линији с. Ратковац – р. Топлица, са побочницом ка Оштриковцу и, најзад, да се осигуравајући делови избаце на Колубару, а уколико услови дозволе да се пребаце и преко ње.
Пошто су делови Моравске II и Дринске I већ били протерали непријатеља са Стражаре, то је претходница Тимочке II (14 пук II позива са 2 топа) избила у 13 часова на Столице и почела подилазити с. Ратковцу, које се налазило у саставу главног непријатељског положаја. У 16.30 је 14 пук II позива уз артиљериску подршку подишао главном положају на 50 – 60 м. Међутим, 15 пук II позива, који се кретао од с. Паномира дочекан је тако јаком ватром са Оштриковца и Маркове Цркве да се морао зауставити и заноћити код с. Вироваца. Главнина дивизије – 13 пук II позива и 1 пољска батерија – заноћила је на Столицама.
Комбинована дивизија је предузела 8 децембра гоњење двема колонама, и то: десном (2, 1 и 5 прекобројни пук) правцем Белеге – источна ивица с. Врачевића – с. Пепељевац, и левом (6 прекобројни пук и 2 брдска топа) правцем Белеге – западна ивица с. Врачевића – Столице – с. Стрмово – с. Придворица.
Претходница десне колоне (2 прекобројни пук) успела је да пребаци један батаљон на леву обалу Колубаре према с. Рубрибрези, док је остатак заноћио на њеној десној обали. Главнина десне колоне (1 и 5 прекобројни пук) стигла је око 14 часова код с. Пепељевца н ту заноћила.
Лева колона је наишла на јак непријатељски отпор код с. Стрмова и с. Придворице, те се развила и подишла непријатељским рововима на 50-60 м.
Када је командант 15 корпуса наредио да се, у вези са Поћорековом одлуком, повуку у току ноћи 48 и 40 дивизија на леву обалу Колубаре, код тих дивизија су се водиле огорчене борбе на словачком мостобрану (с. Вировци – Маркова Црква – с. Ратковац) и на положајима код с. Стрмова и с. Придворице. Због тога је њихово повлачење било јако угрожено и отежано. Да би се снаге које су биле уплетене у борбу лакше одлепиле и повукле, прикупљене су резерве (2 батаљона – један попуњен Босанцима, а други Мађарима) и упућене у ноћни противнапад у правцу споја леве колоне Комбиноване дивнзије и десног крила Тимочке II. Противнапад је успео; трупе левокрилног батаљона 6 прекобројног пука разбијене су и одбачене назад. После тога се непријатељ устремио против деснокрилног батаљона 14 пука II позива (Тимочке II), те се и он морао повући. Непријатељски батаљони су продужили продирање све док их није дочекала резерва 6 прекобројног пука јаком ватром и бомбама, разбила и одбацила назад, наневши им притом велике губитке. Ипак је противнапад ова два непријатељска батаљона успео да заустави напад леве колоне Комбиноване дивизије и Тимочке II и омогући 48 и 40 дивизији да се без притиска и губитака пребаце (до поноћи 8/9 децембра) преко словачког моста који је у поноћ 8/9 децембра непријатељ порушио.
У току овог дана Дринска II позива је предузела напад на положај Шушњарски Вис – к 232 – Човка двема колонама: десном (6 пук II позива) на Шушњарски Вис (безимени вис ј-и од с. Шушњара) и левом (5 пук II позива и 1 1/2 батерија) на к 232 и Човку. Резерва (4 пук II позива) налазила се на Виноградинама.
Десна колона, која је кренула у напад у подне са Дуге Косе, предузела је у 17.20 јуриш на Шушњарски Вис, који непријатељ није сачекао. Лева колона је предузела фронтални напад на Човку са једновременим обухватом њеног десног крила и бока преко с. Жупањца као и из долине Љига преко Врачег Брда и у 23 часа, јуришем заузела Враче Брдо и Човку. Непријатељски делови су се у највећем нереду разбегли ка Колубари, бацајући успут оружје и опрему.
У 22.50 је добијен извештај команданта II армије да је Дринска II стављена привремено под команду II армије.
Разматрајући рад III армије, пада у очи велика опрезност и методичност у раду појединих њених јединица чак и онда када је свима било јасно да непријатељ изводи само задржавајућу одбрану ради стварања времена за пребацивање снага на леву обалу Колубаре. Исто тако, недостајало је садејство између јединица.
Тако, например, иако је претходница десне колоне Комбиноване дивизије (2 прекобројни пук) избила на Колубару, у позадину 40 дивизије, још 8 децембра у 13 часова, а главнина код с. Пепељевца, према левом боку 40 дивизије, још у 15 часова, оне нису ништа предузеле да се што пре ликвидира отпор 40 дивизије код с. Придворице, већ је остављено да се лева колона Комбиноване дивизије (6 прекобројни пук) бори усамљена са тим непријатељским снагама.
г) Гоњење пред фронтом II армије
По губитку Кременице и Виса (к 385), 42 дивизија је посела за одбрану положај: коса између с. Шушњара и с. Стубице – Шушњарски Вис – к 323 – Човка; 36 дивизија је посела источну ивицу с. Шопића и источну и југоисточну ивицу Лазаревца, док је 9 дивизија држала положај: с. Сакуља – Волујак – коса на десној обали потока Сајковац – Вис (к 212).
На српској страни је командант II армије, после заузимања Кременице и Виса (к 385) у току ноћи 7/8 децембра, издао 8 децембра у 9 часова заповест: да Моравска I продужи гоњење у правцу Лазаревца, одр- жавајући лево везу са Дринском II која наступа ка Човки; да Шумадиска I предузме: левом колоном гоњење ка Лазаревцу, а десном да врши јак притисак на непријатеља утврђеног на Волујку; да Коњичка дивизија групише једну бригаду код с. Миросаљаца, спремну да се брзо пребаци у долину р. Пештана ради гоњења долином Колубаре, а са осталим трупама да остане на досадашњим положајима. Моравска I позива је предузела око подне гоњење ка Лазаревцу двема колонама: десном (6 батаљона) правцем с. Дрен – Лазаревац, а левом (4 батаљона) правцем Стубички Вис (к 385) – с. Стубица – Лазаревац. Дивизиска резерва (6 батаљона) и артиљерија остале су и даље на положају Дрен – Главица. Иако није било озбиљног отпора, колоне су тек око 14 часова подишле на 1 км источној и југоисточној ивици Лазаревца где су задржане непријатељским отпором. Лева колона је очекивала резултат борбе Дринске II код с. Шушњара.
У 16.55 је добијено телефонско наређење команданта II армије да се обустави напад на Лазаревац, а одмах затим је достављено и наређење Врховне команде Обр. 7828 за упућивање дивизије у састав Одбране Београда, које гласи:
Упутите одмах форсирано Моравску дивизију I позива преко с. Даросаве ка с. В. Иванчи и ставите је на расположење команданту Одбране Београда, чији је штаб у Младеновцу. Ако командант Моравске дивизије у путу дозна да је Космај пао, или да се на њему води борба, ићи ће у сусрет непријатељу и напашће га где га нађе. А ако је Космај у нашим рукама, онда ће се по доласку у с. В. Иванчу одмах телефоном јавити команданту Одбране Београда и од њега очекивати наређење за даљи рад…
Дивизија је кренула у 21 час, сем 16 пука I позива и 2 брзометне батерије који су по наређењу команданта II армије остављени на отсеку Вис (к 295 код с. Бистрице) – Вис (к 385 код с. Стубице), стим да један батаљон тог пука садејствује Дринској II у освајању Човке.
Рад Шумадиске I позива у току 8 децембра био је успешан. Њена десна колона (1 батаљон и 8 артиљериских оруђа) протерала је до 17 часова непријатељске делове са Араповачке косе и одбацила их ка Вису (к 212). Средња колона (7 батаљона и 12 топова), која је све до мрака водила јаку борбу против непријатеља (главне колоне 9 дивизије) на Волујку и код с. Сакуље, заноћила је на 100 – 300 м пред непријатељским рововима. Лева колона (4 батаљона и 8 топова) потисла је до 17 часова делове 36 дивизије (13 корпуса) на линију школа у с. Лукавици – гробље с. Вурова, пред којом је задржана.
У 18.30 је примљено наређење команданта II армије Обр. 4436 за обустављање наступања леве колоне и њено повлачење на полазне положаје због упућивања Моравске I ка Космају. Међутим, заступник команданта левокрилног батаљона ове колоне, капетан II класе Јордан Ђорђевић, приметивши око поноћи да је непријатељска ватра ослабила, кренуо је 2 чете ка Лазаревцу. Пошто је растерао слабе непријатељске делове, ушао је око 2 часа по поноћи у Лазаревац, где је заробио 170 непријатељских војника. Непријатељ је у паничном бекству отступио ка Колубари. Када су у Лазаревац ушле и 2 чете 16 пука I позива, капетан Ђорђевић се вратио са својим двема четама на положај Дрен (к 278) – Главица.
Због изласка Моравске I позива из састава II армије обустављено је извршење наређења за груписање Коњичке бригаде код с. Миросаљаца.
На отсеку Коњичке дивизије владало је 8 децембра затишје.
Непријатељске снаге пред фронтом II армије (13 корпус) биле су, у моменту пријема Поћорековог наређења за повлачење иза Колубаре, у тешкој ситуацији: 36 дивизија била је притешњена левом колоном Шумадиске I и Моравском I, а Дринска II припремала се за јуриш на 42 дивизију на Човки и Врачем Брду. Међутим, због обустављеног гоњења Моравске I и леве колоне Шумадиске I настало је за 13 корпус велико олакшање – могао је ноћу 8/9 децембра да пребаци 42 и 36 дивизију преко Колубаре без већих губитака. Чак је левом крилу 36 дивизије успело да изврши бочни марш ка с. Вреоцима и дође у везу са 9 дивизијом 8 корпуса. У каквом се критичном стању налазио 13 корпус тог дана види се из ових непријатељских званичних података: „… Напад II армије био је у то време (око 17 часова – М. Р.) доведен до на 1 км од положаја 36 дивизије на источној ивици Лазаревца. Дринска дивизија II позива стајала је на јуришном отстојању од ровова 42 дивизије, тако да је команда 13 корпуса са зебњом очекивала ноћно повлачење преко Колубаре. Међутим, сада је изненада наступило потпуно олакшање. Пребацивање преко Колубаре извршено је по наступању мрака, без узнемиравања, а исто тако и бочни марш северног крила 36 дивизије, ради везе са 8 корпусом…”
У раду II армије пада у очи касно започето гоњење Моравске I и леве колоне Шумадиске I – тек око подне 8 децембра – иако за то није било објективних разлога (Моравска I је заузела Кременицу још у 1 час после поноћи 7/8 децембра, а Вис, тт 385 у 2.30). Да је гоњење предузето 8 децембра изјутра, српске снаге би избиле на Колубару још у току тог дана, тј. пре него што је примљено наређење Врховне команде за упућивање Моравске I у помоћ Одбрани Београда. У том би се случају 13 корпус морао пребацивати преко Колубаре по дану уз тешке губитке.