а) Четврти дан гоњења пред фронтом I армије
Заузеће Ваљева. Распоред 16 корпуса за одбрану Ваљева био је овакав: 18 дивизија на положају леве обале р. Градац између Марковца и Ваљева; 50 дивизија са 3 брдском бригадом на висовима северозападно од Ваљева, 16 брдском код северног барутног магацина, а 15 брдском бригадом у резерви; Комбинована дивизија источно од 50 дивизије, а њена 6 брдска бригада код с. Диваца.
За гоњење 9 децембра командант I армије издао је диспозицију Обр. 3519 којом је наређено:
– да Дунавска I позива прође кроз Ваљево и продужи гоњење заплавом Јабланице и Обнице са тежњом да што пре избије у висину с. Д. Буковице и с. Причевића, одашиљајући гонећа одељења преко с. Става и друмом ка с. Каменици;
– да Дринска I позива прође, такође, кроз Ваљево позади Дунавске I и маршује право на север, са тежњом да што пре избије на Близанске Висове, упућујући гонећа одељења правцем с. Слатина – с. Памбуковица и с. Слатина – Столице – с. Трлић;
– да Дунавска II прође кроз Ваљево позади Дринске I и маршује најпогоднијим правцем ка к 366 (средокраћа између Јаутине и Близанских Висова), упућујући гонећа одељења у правцу Коцељева;
– да Моравска II, пошто упути један одред од Мионице ка с. Дивцима, продужи покрет преко Мионице и с. Рајковића ка Ваљеву и заустави се на десној обали Колубаре и р. Градац северно од с. Бујачића као армиска резерва, пребацујући један пук у варош Ваљево.
Пошто је био погрешно обавештен да је Ваљево заузето још 8 новембра увече, командант I армије послао је Врховној команди следећи извештај: „Синоћ борбом заузето је Ваљево. Данас ћу продужити гоњења на север и северозапад са јаким осматрањем према истоку и низ Колубару. На линији Причевић – Јошева – Близоње дивизије ће данас очекивати даљу моју диспозицију. Једна од њих остаје као армиска резерва на десној обали Колубаре у близини Ваљева.”
У уводном делу поменуте диспозиције Обр. 3519 командант I армије каже: „Намера ми је да продужим гоњење заплавом Јадра и у правцу Коцељеве”, док у овом извештају Врховној команди стоји ,,да ће продужити гоњење на север и северозапад”. Промена правца гоњења уследила је на основу извештаја који је командант армије примио за време преноћишта у с. Бољковцима у коме стоји да је мост на Колубари код с. Диваца посео непријатељ и да је главна снага потученог непријатеља отступила у правцу Коцељева, дакле ка Сави, а да су само слабији делови отступили ка Дрини.
Пошто је извиђањем установљено да је непријатељ посео положаје на левој обали р. Градац и, даље, Боричевац и с. Кличевац, и да туче прилазе ка Ваљеву, командант Дунавске I позива одлучио је (још пре добијене диспозиције Обр. 3519) да предузме напад у две колоне и то: десном (4 прекобројни пук I позива) правцем с. Кличевац – Камењар и левом (8 пук I позива) правцем с. Попара – Боричевац – Аврузовића Јабука – Суве Воде – Дивље Поље. Дивизиска резерва (9 пук 1 позива) имала је да наступа за левом колоном.
Покрет трупа Дунавске I позива, који је отпочео у 5 часова, дочекан је снажном непријатељском пешадиском, митраљеском и артиљериском ватром, нарочито са положаја 18 дивизије (на левој обали р. Градац), тако да све до подне Дунавска I није успела да потисне непријатеља са његових положаја, већ је остала десном колоном пред с. Кличевцем и на Ђеновачкој коси, а левом на десној обали р. Градац, припремајући се за поновни енергичнији напад.
Дринска I позива кренула је (према диспозицији Обр. 3519) у 5 часова правцем с. Клинци – с. Белошевац – с. Кличевац – Камењар – Јасике, ради садејства Дунавској I. Прешавши Колубару претходницом још после поноћи (делом кроз варош, а делом преко газа испод вароши) дивизија је избила на Крушик до 9 часова. У 9.30 су 15 брдска бригада 50 дивизије и делови Комбиноване дивизије 16 корпуса предузели противнапад на 6 пук I позива (претходницу дивизије) и око 10 часова су знатно поколебали десно крило пука. Али, благодарећи енергичном нападу на целом фронту Дунавске I и Дринске I, ситуација се већ око 13 часова почела побољшавати. Лева колона Дунавске I продрла је преко к 316 и Пећине на леву обалу р. Градац, а из Дринске I пребацио се и остатак дивизиске резерве на леву обалу Колубаре. У 13.40 је лево крило 50. дивизије покушало још један безуспешан противнапад у правцу Ђеновачке шуме, а већ је у 14 часова примећено његово местимично повлачење и напуштање положаја.
Командант 16 корпуса је још рано изјутра 9 децембра донео одлуку да у случају принудног повлачења упути: Комбиновану дивизију на Близанске (Близоњске) Висове, 50 дивизију на Јаутину, а 18 дивизију на Просек. Због тога је, чим је око подне приметио слабљење отпора својих дивизија, наредио повдачење, известивши истовремено о томе и Поћорека, који је на основу тог извештаја наредио опште повлачење са колубарске линије.
Прва брдска бригада 18 дивизија на левој обали р. Градац нашла се око 15 часова у тешкој ситуацији због повлачења 3 брдске бригаде 50 дивизије, коју је из позадине напала Дунавска I. Због тога се морала пробијати преко положаја леве колоне Дунавске I код западног барутног магацина.
По заузимању Ваљева Дунавска I и Дринска I су заноћиле у оваквом распореду: Дунавска I заузела је предњим деловима линију Бабино Поље – Аврузовића Јабуке – Парлог (к 325) – Марковац, а главнином на просторији Боричевац – с. Седларе – Попаре – Ваљево. Дринска I заноћила је северно од Ваљева, предњим деловима на линији с. Забрдица – Јасенички Вис (к 236) – Камењар (к 295), а главнином код с. Кличевца и на Дабића Брду.
Моравска II је отпочела покрет око 6 часова (у духу диспозиције Обр. 3519) упутивши ка с. Дивцима један одред (2 пук II позива, 1 пољска батерија и 1 чета пионира) са задатком да протера непријатељске делове код с. Диваца и продужи ка Ваљеву.
Мост код с. Диваца бранила је 6 брдска бригада 16 корпуса која је била посела: са 2 чете и 1 митраљезом непосредну обалу Колубаре, а главнином положаје северно од с. Диваца. И гвоздени и дрвени мост преко Колубаре били су покварени. До 10 часова је претходница одреда поправљала мост и пребацивала се на леву обалу Колубаре. Главнина одреда је у току пребацивања преко реке била јако ометана ватром једне непријатељске батерије са Лозничког Виса. У 15 часова је 2 пук II позива кренуо на јуриш, али је у исто време и 6 брдска бригада предузела противнапад на десно крило овог пука и принудила оба деснокрилна батаљона да се повуку на десну обалу Колубаре, где је била пласирана батерија одреда. Друга половина пука држала је с. Дивце на левој обали Колубаре. У 23 часа предузет је ноћни препад једним комбинованим батаљоном формираним из целог одреда. Препад је успео, те је 2 пук II позива избио на Дивачки Вис.
Остатак Моравске II позива заноћио је између Ваљева и с. Клинаца.
Дунавска II, која је била обавештена о нападу Дунавске I у циљу дефинитивног заузимања Ваљева, али још није имала наређење команданта армије за даљи рад, предузела је груписање својих делова код с. Драчића, постављајући се у такав положај да може кренути и преко р. Градац у правцу запада и преко Ваљева у правцу севера. У моменту пријема диспозиције Обр. 3519 дивизија се налазила на простору Велико Брдо (к 405) – Млађеви (к 587), одакле је продужила покрет правцем Ваљево – с. Рађево Село – с. Козличићи – к 366 и даље ка Коцељеви.
Претходница дивизије, која је за време борбе Дунавске и Дринске I позива избила челом код с. Бујачића, прешла је Колубару на газу код пољопривредне школе и похитала преко Боричевца у помоћ Дринској и Дунавској I позива. До 16 часова је цела дивизија прешла на леву обалу Колубаре и продужила покрет без тешкоћа, јер на њеном правцу није више било непријатеља. Заноћила је предњим деловима на линији Јасике (к 340) – Дивље Поље, а главнином код Рађевог Села.
Разматрајући рад I армије у току 9 децембра, пада у очи велико нагомилавање снага код Ваљева – 4 комплетне дивизије изузев одреда Моравске II упућеног ка с. Дивцима, Ово је било штетно не само због тога што је довело до узалудних великих губитака у фронталном нападу на Ваљево 9 децембра, већ и због пропуштања повољне прилике да се постигну већи оперативни резултати. А ово се нагомилавање могло избећи да је I армија предузела 8 децембра шири маневар у гоњењу, у циљу обухвата Ваљева са источне и западне стране и раздвајања 16 и 15 корпуса. Кад је релативно мали одред Моравске II позива успео да се пребаци преко Колубаре, овлада положајем изнад с. Диваца и са тог положаја одбаци 6 брдску бригаду која је, као што је данас познато, била једина веза између 16 и 15 корпуса, није тешко замислити какви би се оперативни резултати постигли да су још 8 децембра упућене: преко Колубаре код с. Диваца цела Моравска II позива, а од с. Шушеоке преко Колубаре у правцу ж. ст. Иверак – с. Попучка – с. Јесеница Дринска I, ради обухвата ваљевског положаја са источне стране. Свакако да растројени 16 корпус не би, под таквим условима, могао примити бој код Ваљева 9 децембра.
Дејство Дунавске II у току 9 децембра није се готово ни осетило, како због њене закаснеле употребе, тако и због погрешног правца дејства. Уместо да предузме напад на десни бок и позадину 18 дивизије 16 корпуса и тиме олакша напад Дунавске и Дринске I позива на ваљевске положаје, а потом настави продирање преко с. Јовања ка с. Д. Буковици, Дунавска II најпре стоји неактивна, прикупљајући се код с. Драчића, а потом се погрешно упућује правцем Ваљево – Рађево Село – с. Козличићи – Посово Бр. (к 373), којим је правцем требало упутити Дунавску I позива.
Поћорекова одлука за напуштање колубарске одбранбене линије. Примивши извештај команданта 16 корпуса – од подне 9 децембра – да ће, због јаког српског напада, морати да предузме повлачење са ваљевских положаја, Поћорек је одлучио да се то повлачење изврши што дубље уназад и то: 16 корпус преко Коцељева на висове код с. Драгиња, 15 корпус преко с. Бањана на положај југоисточно од с. Дебрца, где се наслања на 16 корпус, а 13 корпус левом обалом Колубаре ка Обреновцу, стим да уђе у састав 5 армије и поседне обреновачки мостобран. Обезбеђење Дрине било је поверено фелдмаршал-лајтнанту Шњарићу, коме су стављене на располагање на горњој Дрини: његове дотадашње снаге и 18 брдска бригада, на средњој Дрини група генералмајора Ленца (4 брдска бригада и 9 ланд- штурмска етапна бригада), а на доњој Дрини 3 ландштурмска батаљона. Истом одлуком расформирана је 60 дивизија.
б) На фронту Ужичке војске
У току 9 децембра стање је било овакво: Шумадиска II позива, наступајући без додира с непријатељем, прикупљала се главнином код Маковишта, а десном побочницом (10 пук II позива) избила је на Дебело Брдо; Лимски одред, који је још у току ноћи 8/9 децембра избио на линију Црни Врх – В. Приседо, одбио је напад заштитнице 4 брдске бригаде на В. Приседо у току 9 децембра; Ужичка бригада избила је 9 децембра без борбе на Кадињачу и Буљу.
в) На фронту III армије
У вези са већ изнетом Поћорековом одлуком о напуштању колубарске линије, 15 корпус је отпочео 9 децембра повлачење испред фронта III армије, и то: 1 дивизија преко Карауле ка с. Памбуковици; 40 дивизија преко Уба ка с. Бањанима, а 48 дивизија позади 40-те ка Убу.
Повлачење је извршено без узнемиравања, пошто III армија није прелазила Колубару, изузев два батаљона 2 прекобројног пука, од којих је један заузео железничку станицу Лајковац.
За дејство 9 децембра командант III армије наредио је да се потпуно овлада словачким мостобраном, а где је могућно да се поједини делови пребаце и на леву обалу Колубаре. Комбинованој дивизији наређено је да изврши јачи притисак у правцу с. Лајковца.
Непријатељ је, и после пребацивања главних снага 40 и 48 дивизије у току ноћи 8/9 децембра преко словачког моста на леву обалу Колубаре, на мостобрану на линији јужна ивица с. Ратковца – Маркова Црква – Оштриковац оставио 2 батаљона са 1 топом. Око 10 часова 15 пук II позива савладао је ове непријатељске снаге и том приликом заробио 4 официра и 210 војника и запленио 1 пољски топ и 1 митраљез.
Да би проширио мостобран код с. Придворице, 2 прекобројни пук пребацио је око подне на леву обалу Колубаре и свој други батаљон који је око 14.30 заузео железничку станицу Лајковац. За непосредно садејство деловима на левој обали Колубаре пребачена су и 2 брдска топа.
Комбинована дивизија требало је, према телефонском наређењу Врховне команде од 10 часова 9 децембра, да се пребаци на линију с. Шушњар – с. Дрен, али се због порушених мостова није могла пребацити на десну обалу р. Љига, већ је остала груписана код с. Прњавора.
г) Напад II армије на 9 дивизију 8 корпуса
И поред врло тешке ситуације у којој се налазио 13 корпус 8 децембра увече – његово је десно крило (42 дивизија) било збачено са Човке и Врачег Врда, а центар и лево крило (36 дивизија) притиснути код с. Шопића и Лазаревца – он је ипак успео да се без већих губитака пребаци до зоре 9 децембра преко Колубаре, а да својим левим крилом (део 36 дивизије код с. Шопића) изврши ноћни бочни марш ка с. Вреоцима ради ојачања десног крила 9 дивизије 8 корпуса. Ради бољег наслона на ове делове 36 дивизије, командант 5 армије наредио је да. 9 дивизија 8 корпуса повије у току ноћи 8/9 децембра своје десно крило од с. Медошевца ка с. Вреоцима.
По подне 9 децембра 13 корпус је предузео повлачење левом обалом Колубаре ка линији с. Пироман – с. Лисопоље, коју је достигао 10 децембра увече. Сазнавши да се 13 корпус повукао са десне обале Колубаре командант II армије наредио је да Шумадиска I позива предузме енергични напад на положаје 9 дивизије, стим да за тај напад може употребити и 12 пук I позива (3 батаљона и 8 топова) са отсека с. Бурово – с. Дрен. Напад је требало извршити у три колоне: средњом (8 батаљона) напасти фронт к 173 – Волујак – Липовачка Коса; левом (3 батаљона 12 пука I позива и 8 топова) дејствовати правцем с. Медошевац – с. Вреоци против непријатељског десног бока, а десном колоном (1 батаљон) и Шумадиским дивизиским коњичким пуком вршити што јачи притиеак на Вис (к 212) и косе на десној обале потока Сајковац.
Напад је почео врло касно – тек у 14 часова. Десна колона и Шумадиски коњички пук били су задржани јаким отпором непријатеља. Десно крило средње колоне подишло је непријатељском положају к 173 на 300 м, док је њено лево крило избило на Липову Бару. Када се са Липове Баре пребацило преко Ливајског потока и почело подилазити Волујку, дочекано је јаком артиљериском ватром и заустављено на 1.000 м од Волујка. Лева је колона прешла око 16.30 р. Пештан, а око 22 часа почела је подилазити коси код с. Вреоци, ухвативши везу с левим крилом средње колоне. Командант Шумадиске II наредио је да се напад продужи тек узору 10 децембра. Међутим, 9 дивизија се непримећено извукла и у току ноћи 9/10 децембра отступила у правцу с. Степојевца, док је део 36 дивизије отступио од Вреоца у правцу с. Конатица.
Дринска II позива, сем 1 пешадиског пука и 1 батерије који су задржани ради поседања отсека Човка – с. Петка, груписала се 9 децембра код Лазаревца, у циљу дејства ка Вреоцима и с. Степојевцу.
Због критичне ситуације на фронту Одбране Београда, Врховна команда је наредила да се и 16 пук I позива са 2 батерије (из састава Тимочке I) упути за својом дивизијом у с. В. Иванчу. Ради бржег пребацивања, пук и батерије су транспортовани железницом из с. Даросаве у Младеновац.
Пошто се у току ноћи 8/9 децембра 13 корпус повукао на леву обалу Колубаре, то је Дринска II позива, која је стављена на располагање команданту II армије, била слободна за дејство у десни бок 9 дивизије 8 корпуса правцем с. Шопић – с. Вреоци – с. В. Црљани. Већи део Шумадиске I позива био је груписан пред фронтом главних снага 9 дивизије на отсеку к 173 – Волујак – с. Сакуља, док је њена лева колона (3 батаљона 12 пука I позива са 2 батерије) стајала такође слободна за маневар и дејство правцем с. Бурово – с. Медошевац – с. Вреоци на десно крило 9 дивизије. Према томе, могао се простим покретом најкраћим правцима, без губљења времена око прегруписавања снага, предузети још изјутра 9 децембра енергичан и снажан обухватни напад на десни бок 9 дивизије комбинован са фронталним нападом. Нападу су могли садејствовати још и: Шумадиски дивизиски коњички пук I позива, десна колона Шумадиске I позива и Коњичка дивизија нападом на леви отсек 9 дивизије Вис (к 212) – Гај.
Међутим, уместо да искористе овако повољну ситуацију и униште 9 дивизију, командант II армије и командант Шумадиске I раде сувише опрезно и методично. Шумадиска I губи цело пре подне 9 децембра у насилном рекогносцирању (у напад прелази тек у 14 часова, што је за кратак зимски дан било сувише касно), а командант II армије растура знатан део Дринске II на држање Човке – иако се Комбинована дивизија налазила груписана на левој обали р. Љига код с. Пепељевца. Чак ни главнину Дринске II прикупљену код Лазаревца, командант II армије не упућује у напад, већ очекује да је употреби „ако она сама [Шумадиска дивизија I позива] не би могла успешно напад да изведе.” Дакле, прво пустити Шумадиску I да претрпи неуспех, па јој онда притећи у помоћ! Па, и у том би случају садејство било касно, јер је командант 9 дивизије био довољно увиђаван да не сачека напад и Дринске II позива 10 децембра, већ је у току ноћи 9/10 децембра некажњено извукао своју дивизију. На ово повлачење био је принуђен и због повлачења 13 корпуса 9 децембра поподне ка линији с. Лисопоље – с. Пироман.
Најзад, несхватљиво је зашто бар Коњичка дивизија није, у садејству са десном колоном Шумадиске I и Шумадиским коњичким пуком I позива, предузела енергичан напад на леви отсек 9 дивизије Вис (к 212) – Гај. Коњичка дивизија се одмарала 6, 7 и 8 децембра, јер је у то време на њеном отсеку владало затишје, па је велики пропуст што је ова брза оперативна јединица остала и 9 децембра неискоришћена. Ојачана Шумадиским коњичким пуком I позива, ова је дивизија дејством преко с. Арнајева могла пресећи отступницу 9 дивизије ка с. Степојевцу и набацити је на мочварну долину р. Лукавице.
д) Напад десног крила Обреновачког одреда
Сем повременог артиљериског дејства против средњег отсека (к 267 – Заједница) Обреновачког одреда, 21 дивизија 8 корпуса држала се у току 9 децембра углавном неактивно.
Приметивши да су посаде непријатељског главног положаја ослабљене, командант десног отсека (Рогачко Брдо, к 297 – Орница) Обреновачког одреда прешао је у 15.30 десним крилом у напад (2 батаљона III позива), да би одбацио непријатеља преко Дучинске Реке и олакшао напад Тимочке I позива правцем преко Тресије Механе. Напад из потока Тресије западном падином Мујнице ка к 236, коме су садејствовале две чете са Орнице, текао је упочетку успешно. Непријатељ је почео да се повлачи, али је са пристиглим појачањима ускоро повратио ровове. Борба је прекинута услед ноћи стим што се десно крило Обреновачког одреда задржало на западним падинама Мујнице, на 50-100 м испред непријатељских ровова.
ђ) Космајско-варовнички бој (четврти – завршни дан боја)
Пошто још није знао за Поћореково наређење за повлачење 5 армије, командант 7 дивизије упутио је 9 децембра изјутра 1 батаљон на Маловањ, у циљу насилног извиђања, али је он дочекан ватром и одбијен. Око 10 часова упућене су у напад на Маловањ две колоне: десна (3 батаљона) од Мишљевца и лева (2 батаљона) од Мекота (к 256). Посада Маловња (13 пук I позива ојачан двема четама 14 пука I позива) благовремено је приметила непријатељске колоне и пустила их да сасвим открију своју намеру. Пошто је непријатељско лево крило, које је било састављено од ландштурмских трупа (из 12 ландштурмског пука), било у слабој тактичкој вези са суседима, две чете из 13 пука I позива извршиле су са изворног дела потока Дубоког испад на непријатељски леви бок. Изненађен непријатељ се предавао у маси или отступао у нереду. Колебање се пренело и на десну колону. Заузета је Тресије Механа, али су у даљем надирању ка Мишљевцу трупе са Маловња наишле на организовани отпор. Ноћ их је затекла у припремама за напад на положај Мишљевац – Крушик – Мујница. У току ноћи није било борбе.
На Варовничком отсеку непријатељ није предузимао 9 децембра никакве акције, иако су се противничке снаге налазиле у непосредном додиру. Трупе Варовничког отсека искористиле су ово затишје за појачање својих положаја, а нарочито важнијих отпорних тачака.
Моравска I позива, која је упућена као појачање Космајско-варовничког отсека, стигла је око 18.30 после усиљеног марша, челом код улаза у Младеновац. Главнина дивизије стигла је у Младеновац у току ноћи 9/10 децембра и распоредила се: пешадиски пукови на простору Младеновац – Крива Липа, а артиљерија на вашаришту. Ту је Моравска I позива образовала општу резерву Одбране Београда.
После неуспелог покушаја да прошири успех задобијен овлађивањем Маловња и Космаја, као и неуспеха на правцу Варовнице, командант 5 армије најзад је увидео да мора извршити Поћореково наређење за повлачење. Стога је 9 децембра изјутра издао наређење да се армија повуче у току ноћи 9/10 децембра ка линији: с. Степојевац – Парцански Вис – Ковиона – Крајкова Бара – Мостине.
Иако напад 7 дивизије у току 9 децембра на Маловањ, који је започет пре добијеног наређења за повлачење, није имао успеха, ипак је непријатељу користио утолико што је Одбрану Београда држао у неизвесности у погледу даљих његових намера. Наиме, она није очекивала да ће непријатељ предузети повлачење, што је знатно допринело да се 5 армија сасвим непримећено извуче у току ноћи 9/10 децембра из борбеног додира и неузнемиравано повуче ка новој одбранбеној линији с. Степојевац – Парцански Вис – Ковиона – Мостине. За то време команда Одбране Београда, очекујући нов напад, задржала је своје трупе и кренула их тек по подне 10 децембра, кад је непријатељ већ био на новом положају.
До овог пропуста свакако не би дошло да је било организовано извиђање у дубини непријатељског распореда, искористивши за то и месно становништво.