Поћорек није чак ни 9 децембра потпуно схватио тежину претрпљеног пораза у Србији, иако су потчињени команданти корпуса у својим извештајима износили стварно тешко стање својих јединица. Погрешна је била и његова одлука да прими бој 5 армијом јужно од Београда, на линији Дубоко – Цветков Гроб – Авала – Мостине. Она је била слаба, а делимично и растројена (нарочито њен 8 корпус) да би се усамљена могла супроставити српским главним снагама (II и III армији и трупама Одбране Београда). На Поћорекову несрећу, ситуацију 5 армије још више је отежао сам њен командант, својим погрешним закључком о правцу српског главног напада (Смедерево – Гроцка – Београд). Јер, уместо да ју је одмах повукао на краћу линију Дубоко – Цветков Гроб – Авала – Мостине, коју је предлагао Поћорек, командант 5 армије и даље задржава армију на јако развученој линији с. Мислођин – с. Конатице – с. Степојевац – Велико Поље – Градац – Парцански Вис – Ковиона – Крајкова Бара – Мостине и на њој прима удар главних српских снага, који ју је толико растројио, да није могла дати јачи отпор ни на утврђеном београдском мостобрану.
Гледиште команданта 5 армије о развучености и слабости 8 корпуса било је сасвим правилно, али баш због тога није требало примати бој на поменутом развученом положају у висини Парцанског Виса и Ковионе, већ је поколебану и проређену 5 армију требало што пре повући ка београдском мостобрану ради пребацивања у Срем, остављајући притом јаке заштитнице на главним правцима надирања српске војске ка Београду.
Одлука војводе Путника да продужи гоњење неприј атеља на свим правцима његовог повлачења, са најјачим груписањем на београдском правцу, одговарала је ситуацији, створеној повлачењем растројене 6 армије са Колубаре и 5 армије са космајско – варовничких положаја. Способност трупа и командовања у маневровању по унутрашњим правцима и овде је дошла до изражаја – пошто је на западу, на колубарском правцу, разбијена и растројена 6 армија, главне снаге се бацају на север, на београдски правац, да се туче и растроји и 5 армија.
У директиви Врховне команде Обр. 7949 за опште гоњење падају у очи: њено касно издавање, нетачни подаци о непријатељу и, најзад, погрешно задржавање главних снага I армије код Ваљева.
Иако је 5 армија предузела повлачење у току ноћи 9/10 децембра, директива за опште гоњење издата је тек 10 децембра у 20 часова, а гоњење је предузето тек 11 децембра. Тиме је 5 армији остављен цео дан 10 децембра и цела ноћ 10/11 децембра за организовање новот положаја. Узрок овако касном издавању директиве је тај што 10 децембра пре подне Врховна команда још није била начисто у погледу праваца повлачења непријатељских главних снага, што се види из релације III армије за 10 децембар.
Што се тиче података о непријатељу, у уводном делу директиве стоји да се 15 и 16 корпус повлаче преко Ваљева, Рогачице и Бајине Баште за Босну, а 13 корпус преко Уба и Коцељева за Шабац, што није одговарало правом стању, пошто су се 15 и 16 корпус повлачили ка Шапцу, а 13-ти ка Обреновцу. Тако исто у Врховној команди се сматрало да су се на линији: Крајкова Бара – Стража – Ковиона – Парцански Вис – с. Губеревац – Пајшума – Велико Поље задржале само заштитнице Комбинованог и 8 корпуса 5 армије, док су се уствари на тој линији налазиле главнине дивизија и бригада та два корпуса.
Нетачни подаци о правцима повлачења 16, 15 и 13 корпуса резултат су слабе службе извиђања и обавештавања I и III армије, а поред тога, последица су и неправилне употребе Коњичке дивизије у току 9 и 10 децембра. А нетачни подаци о јачини непријатељских трупа на линији Крајкова Бара – Ковиона – Парцански Вис – Велико Поље последица су пропуштене прилике да се изјутра 10 децембра упуте гонећи одреди из састава јединица Одбране Београда.
Првобитна намера да се главне снаге I армије задрже код Ваљева била је погрешна. С обзиром на потпуно растројство 16 и 15 корпуса, који су се безобзирце повлачили ка Шапцу, овакво задржавање код Ваљева било би штетно – слабила би се силина гоњења, а непријатељским заштитницама би се пружила могућност да задржавају гонеће одреде I армије, док би се његове главнине неузнемиравано повлачиле ка Шапцу и пребацивале преко Саве. Срећом, до тога није дошло јер су трупе I армије, ношене победом, просто летеле, одмичући све даље од Ваљева за растројеним непријатељским деловима. Потчињени команданти – радећи у духу основне идеје команданта I армије – нису ни чекали заповести, већ су са пуно иницијативе непрекидно јурили за непријатељем, не дајући му ни тренутка да стане, одмори се и организује.
Видећи велики полет својих трупа у гоњењу растројеног непријатеља, командант I армије знао је да би њихово задржавање изазвало нерасположење и штетно би утицало на њихов дух и морал. Стога се иницијативно одлучио да измени директиву Обр. 7949 и да главну снагу армије (Дринску I и Дунавску II позива) крене на север, ка Сави, те да још заостале непријатељске делове потпуно растроји и протера преко границе, а мањи део снаге (Дунавску I) да упути на запад ради протеривања оно мало непријатељских делова који су отступили ка Дрини. За то су постојали и оперативни разлози: уништењем или потпуним протеривањем преко Саве и Дрине још заосталих делова 16 и 15 корпуса најбоље се гарантовала сигурност бока и позадине главних снага српске војске које оперишу београдским правцем.
Може се претпоставити да би, у случају да командант I армије није донео одлуку за измену прве директиве и да се није гонило без застоја ка Сави, Поћорек вероватно остварио своју намеру: 16 и 15 корпус задржао би на десној обали Саве, образујући јаке мостобране који би му служили као ослонац за припрему и извођење нове офанзиве, којом се заносио 9 децембра.
Нерационална употреба Коњичке дивизије 9, 10 и 11 децембра. Чим је било примећено да се 13 корпус пребацио на леву обалу Колубаре и чим су два батаљона 2 прекобројног пука Комбиноване дивизије овладала железничком пругом од железничке станице Лајковац до с. Непричаве, а два батаљона 5 пешадиског пука Дринске II позива заузела мостобран на левој обали Колубаре код Белог Брода, Коњичку дивизију је требало сменити са њеног пасивног отсека између Обреновачког одреда и Шумадиске I позива и упутити је у гоњење правцем Лајковац – Уб, а одатле правцима ка Шапцу и Обреновцу, стављајући јој под команду и армиску коњицу III армије. Тако би Коњичка дивизија благовремено прикупила податке о правцу отступања (ка Обреновцу и Београду или ка Шапцу) главних непријатељских снага, затим би задобила богат плен код Уба где је наступила закрченост непријатељских возова, а могла је дејствовати и против десног бока 13 корпуса и отежати му пребацивање на десну обалу Колубаре код Обреновца.
На широком међупростору два дивергентна правца Уб – Обреновац и Уб – Шабац којима су отступили 13 и 15 корпус, Коњичка дивизија би имала слободу маневра за дејство на унутрашње бокове и у позадину та два јако раздвојена корпуса, а поред тога, одржавала би везу између I армије која гони ка Шапцу и главних српских снага на београдском правцу, обезбеђујући јој једновремено леви бок и позадину. Тиме би се избегла употреба Тимочке II позива на правцу Уб – Обреновац која је, због своје неактивности и растурености на простору Уб – Обреновац, била изгубљена за дејство на београдском правцу.
Онако како је била употребљена 9 и 10 децембра – укљештена између Обреновачког одреда и Шумадиске I позива – Коњичка дивизија није дала никакве резултате, јер је оба дана стајала неактивна. Па и 11 децембар јој је – сабијеној између с. В. Црљена и р. Турије – прошао неактивно. А баш у то време је ситуација код 13 и 15 корпуса омогућавала њену најширу и најкориснију акцију.
Коњичку дивизију је требало, као најпокретљивију јединицу ондашње српске војске употребити за брзо маневровање са колубарског правца на београдски у времену од 2 до 8 децембра и обратно са београдског правца на колубарски у времену од 9 до 11 децембра, већ према томе како је стратегиско-оперативна ситуација пружала могућности за њено најкорисније дејство.
Пропуштена прилика да се искористи тешка криза 5 армије 13 децембра. Лабилно десно крило 5 армије које се, због снажног надирања III армије 13 децембра изјутра, није могло стабилизовати на отсеку с. Остружница – Петров Гроб, између Саве и Топчидерске Реке, претстављало је критичну фазу и пружало слабе изгледе за иоле дужи отпор, у који је командант 5 армије полагао наду.
Још је већа криза 5 армије настала 13 децембра пре подне због неповољнот положаја њеног јако истуреног левог крила (Комбинованог корпуса) на линији Шибовик – Равни Гај – Ковиона – Крајкова Бара, у односу на повучено десно крило на линији с. Остружница – Петров Гроб. Јер, иако је, као што смо видели, Комбиновани корпус требало да се у току ноћи 12/13 децембра повуче на линију Авала – Мостине, а 13 децембра да осване у висини 13 и 8 корпуса, он то није учинио због касно добијеног наређења за повлачење, те је и даље остао на дотадашњем положају, и то на отсеку Равни Гај – Ковиона до 10 часова, а на отсеку к 305 – Крајкова Бара све до 13 часова 13 децембра.
Тако је 13 децембра пре подне зјапила велика празнина између левог крила 8 корпуса на Петровом Гробу и десног крила Комбинованог корпуса на Равном Гају и Ковиони. Према тој празнини налазила се цела II армија (Тимочка и Шумадиска I позива и Обреновачки одред) на гребену Парцански Вис – Драгановац – Радионица, слободна да се кроз њу баци у правцу Авале и с. Врчина и одбаци 7 дивизију и 104 ландштурмску бригаду Комбинованог корпуса од крагујевачког друма и правца повлачења ка Београду. Тиме би се, у вези са продирањем трупа Одбране Београда преко Ковионе, Липе и Страже, постигло и њихово окружење.
Прилика, која се пружала за искоришћење тешке кризе 5 армија 13 децембра, била је нажалост пропуштена и, уместо активног дејства, Тимочка I позива је са гребена Парцански Вис – Љута Страна посматрала како јој пред очима измичу крагујевачким друмом ка Београду непријатељске колоне са Ковионе.
Тешка ситуација непријатељских трупа на Ковиони 13 децембра пре подне била је позната и самом команданту II армије. Али, уместо да предузме енергично дејство целом армијом у правцу отворене позадине Комбинованог корпуса, он је – дошавши у 11 часова на Поглед (јужни део с. Барајева) код штаба Шумадиске I позива – саопштио команданту дивизије „да се непријатељске трупе са Ковионе журно повлаче крагујевачким друмом и да би добро било да им се загрози, ма и самом појавом коњице у позадини негде око Авале”. На основу овога је командант Шумадиске I позива наредио команданту Шумадиског дивизиског коњичког пука „… да својом појавом код железничке пруге у правцу Авале, непријатеља који се са Ковионе друмом повлачи, што јаче растроји и натера га, да своју артиљерију и возове напусти”. Разуме се, од свега овог није могло бити ништа због слабе снаге, што се види из овог извештаја команданта Шумадиског дивизиског коњичког пука: „Наређење… примио сам и по истом ћу поступити, чим се прикупим. Пешадиске колоне, као и непријатељска артиљерија која отступа врло су добро заштићене да им је немогуће прићи”.
Главни узроци због којих није искеришћена тешка криза 5 армије 13 децембра пре подне леже прво, у касно започетом покрету II армије. Да је уместо у 8 часова II армија кренула у гоњење у 6 часова, она би већ у 11 часова избила на крагујевачки друм, између Клења и Авале, и пресекла отступницу 7 дивизије и 104 ландштурмске бригаде. Друго, све до подне 13 децембра, док није добио директиву Обр. 8074 за пребацивање армије преко Топчидерске Реке на крагујевачки друм, командант II армије држао је своје јединице на греди Љута Страна – Радионица и на њеним источним и западним падинама, не одлучујући се да то пребацивање изврши самоиницијативно.
Командант II армије није имао разлога да се плаши да би његово самостално одлучивање о пребацивању целе II армије преко Топчидерске Реке и на крагујевачки друм (пре добијене директиве Обр. 8074) пореметило план Врховне команде за гоњење непријатеља ка Београду. Њему је било добро познато да је III армија продирала 13 децембра између Саве и Топчидерске Реке; према томе, логична је била претпоставка да ће општи правац продирања II армије ка Београду бити крагујевачким друм, са зоном ширења западно до Топчидерске Реке, а источно до линије с. Врчин – с. Зуце – с. Кумодраж. Одлука за раније пребацивање армије на њен будући правац продирања ка Београду и пресецање отступница 7 дивизије и 104 ландштурмске бригаде, била би у сваком случају похвална.
