Штетно продужење напада 5 армијом и после растројства 6 армије. Када је, после неразумног тродневног ангажовања у развученом распореду испред Сувоборске греде, претрпео слом и у највећем нереду напустио ту греду, 16 корпус је постао несигуран ослонац противнападном маневру 5 армије који је она предузимала општим правцем Космај – Аранђеловац – Топола. То је и Поћореку требало да буде јасно, тим пре што је знао да нема никаквих свежих резерви које би прихватиле 16 корпус и створиле му време и могућност да се прикупи и уреди за нови отпор. Исто тако морало му је бити јасно и то да ће брзо и неуређено повлачење 16 корпуса изазвати повлачење и суседног 15 корпуса, због откривеног десног бока и позадине, као и да ће неповољно утицати на даља нападна дејства 13 корпуса. С друге стране се, као последица свега тога, Србима пружила могућност да, одвајањем потребног дела снаге са мање угроженог колубарског фронта, појачају одбрану на београдском правцу (спрече продирање 5 армије) и тиме осујете Поћорекове намере да успехом на том правцу преокрене ситуацију у своју корист и парира штетне последице сувоборског пораза.
Ако се све ово има у виду, онда је несхватљива Поћорекова упорност да у онако тешкој ситуацији Балканске војске очекује да му победа 5 армије на београдском правцу реши судбину целе битке. А он је баш овакву победу наговестио и аустроугарској Врховној команди приликом тражења још једне дивизије као појачање. Била би свакако правилнија одлука да се, после слома 16 корпуса на Сувобору, који се није могао ничим парирати, предузме опште повлачење (5 и 6 армије) под заштитом ноћи 5/6 децембра и јаких заштитница ради пребацивања 6 армије на леву обалу Колубаре, а 5 армије на линију с. Степојевац – Парцанеки Вис – Ковиона – Крајкова Бара – Мостине. Остављајући на поменутим линијама јаке заштитнице, требало је обе армије даље повући најкраћим правцима ка мостобранима код Шапца, Обреновца и Београда, пребацити их у Срем и реорганизовати и оспособити за нове задатке. Даљи поступак делова остављених за поседање и одбрану поменутих мостобрана зависио би од њихове борачке способности, степена фортификациског уређења мостобрана, као и нападног елана српских трупа. Највероватније да би, због недовољног фортификациског организовања тих мостобрана, њихове посаде брзо подлегле српским концентричним ударима., те би било разумније да се и оне пребаце преко Саве у Срем. Ова је одлука тешка и болна за претерано амбициозног Поћорека, али ипак мање кобна од бескорисног подметања усамљене 5 армије српском концентричном противудару и гоњењу београдским правцем. То је 5 армију стало огромних губитака и довело је скоро до истог слома, какав је претрпела 6 армија после сувоборског пораза. Тиме је била запечаћена и војничка каријера Поћорекова.
С друге стране план војводе Путника да главном снагом доврши растројство 6 армије на колубарском правцу, обезбеђујући се за то време од дејства 5 армије на београдском правцу, а да потом (рокирањем II и III армије) окрене главне снаге против усамљене 5 армије и туче је подвојено – израз је његове велике војничке способности. Одлучна дејства по унутрашњим правцима, и то у овако сложеној операцији каква се у времену од 6 – 15 децембра одвијала на колубарском и београдском правцу, захтевала су пожртвоване војнике, смеле старешине и врло способно највише командовање.
Српска војска их је имала – почев од војводе Путника до последњег трећепозивца.
Пропуштена прилика за уништење 15 корпуса. Благодарећи самоиницијативи и смелом раду команданта Дунавске I позива у току поподнева 5-ог и пре подне 6 децембра, I армија не само што је повећала растројство главних снага 16 корпуса, већ се око подне (у 13 часова) 6 децембра нашла у јединствено повољној оперативној ситуацији. Наиме, избијањем чела Дунавске I позива (9 пук I позива и вода топова) код Разбојишта (на друму с. Гукоши – с. Г. Топлица – Мионица) она је пресекла комуникацију 15 корпуса ка Ваљеву и с. Дивцима, док су се Дринска I, Моравска II и главнина Дунавске I позива на линији Дићска Главица – Вис (к 707) – Гуњички Вис – Осоје – Разбојиште налазиле бочно према још једином слободном правцу повлачења 15 корпуса ка мосту код с. Словца. У таквој ситуацији требало је предузети енергично надирање главном снагом I армије (Дринском I, Моравском II и Дунавском I позива) зоном између р. Љига и р. Рибнице у позадину 15 корпуса ради окружења и отсецања његових дивизија и возова од места прелаза преко Колубаре. Притиснут с фронта дивизијама III армије и нападнут из позадине главним снагама I армије, 15 корпус би се нашао у безнадежној ситуацији – уништење или капитулација.
Па ипак, тако природна одлука, која је сада после објављивања обостраних званичних докумената, логична и јасна, није донета, већ је командант I армије одлучио да армију привремено задржи на линији с. Гукоши – Медник – Вис (к 707) – Гуњички Вис – Баћинац – Маљен, а да само јаким гонећим одредима изврши притисак у правцу севера на непријатељске снаге пред фронтом III и II армије.
Данас је тешко схватити толику Мишићеву обазривост и кочење акције његових дивизија у ситуацији која је налагала незадржива, смела и безобзирна дејства, и то утолико пре што је генерал Мишић добро познат са својом командантском смелошћу чак и у много неповољнијим ситуацијама.
Чиме би се могла правдати оваква његова опрезност? У релацији I-армије стоји о томе: „Један смелији маневар још непобеђенога непријатеља пред фронтом Ужичке војске са ослонцем на Маљен, а упућен у међупростор ове (I) армије и Ужичке војске, могао је довести у питање дотле постигнуте резултате на центру армије”. Оваква бојазан је као што смо изнели, била неоснована и није одговарала стварној ситуацији, јер је „непобеђени непријатељ пред фронтом Ужичке војске” (18 дивизија 16 корпуса) предузео повлачење још у току ноћи 5/6 децембра. А 6 децембра око 14 часова 18 дивизија се налазила у повлачењу ка с. Ражани (имала је задатак да се повуче и поседне положаје западно од р. Градац), док је Ужичка војска избила у то време на линију Зелени Брег – Средња Зајчица. Уосталом, и да се 18 дивизија усудила да предузме дејства у међупростор I армије и Ужичке војске, то би се могло лако парирати садејством Дунавске II позива и Ужичке војске.
Да је предузета смелија акција, постигли би се огромни оперативни резултати: био би уништен 15 корпус, а његовим уништењем створио би се велики међупростор између растројених остатака 16 корпуса и делова 13 корпуса, кроз који би III армија могла предузети дејство у позадину 13 корпуса и довести га у безизлазну ситуацију. Тиме би за најкраће време била ликвидирана Поћорекова 6 армија и њен колубарски фронт, што би и 5 армију натерало да прекине започету офанзиву београдским правцем и предузме хитно повлачење ка Београду.
Врховна команда не само што није потстакла команданта I армије на енергичнију акцију у правцу позадине 15 корпуса, већ је и сама била под утицајем уображене опасности по леви бок I армије, па је директивом Обр. 7757 наредила да I армија продужи 7 децембра гоњење „на простору од реке Топлице па западно, у правцу ка Колубари и Ваљеву, обраћајући пажњу на свој леви бок. Ако непријатељ који отступа испред III армије буде давао јачи отпор на левој обали Љига, тада га јачим притиском на десни бок и позадину приморати на повлачење …” Као што се види, нема ни помена о уништењу 15 корпуса, већ само „да се непријатељ примора на повлачење”.
Главни разлог што су се и генерал Мишић и војвода Путник уздржали од доношења смеле одлуке за уништење 15 корпуса свакако је непознавање стварне тешке ситуације Поћорекове Балканске војске, која није имала никаквих резерви за парирање сувоборског неуспеха. Поред тога, до подлегања утицају уображене опасности са правца од Маљена, Букова и Ваљева, изгледа да је дошло и из психолошких разлога. Задобивши сјајну сувоборску победу после дугог периода изнуравања и читавог низа неуспеха које је, почев од Дрине па све до Сувоборске греде, трпела цела српска војска, а нарочито I армија, и генерал Мишић и војвода Путник су свакако подлегли утицају суревњивог чувања тековина задобијених после најтежих искушења. А непознавање тешке ситуације код Балканске војске навело је ова два велика војника да виде ризик и тамо где он стварно није постојао.
Генерал Живко Павловић, помоћник начелника штаба Врховне команде за време Колубарске битке, овако објашњава потребу заустављања I армије 6 децембра на линији с. Гукоши – Баћинац – Руда – Маљен:
„Према ситуацији код непријатеља, одржање Маљена у његовој власти било је од врло великог стратегиског и тактичког значаја по њега. Држање непријатеља са прикупљеном снагом на Маљену давало му је могућности да енергичним нападом продре у међупростор између I армије и Ужичке војске, а имајући у Маљену врло јак и угодан ослонац за своје продирање у бок и позадину I армије и Ужичке војске, могао би да компромитује све досадашње успехе I армије, а то би могло неповољно утицати и на нашу општу ситуацију. Па чак и кад је Маљен пао у наше руке, непријатељ је требао да напрегне све своје силе на овоме делу да Маљен понова заузме, па да одавде са јаког ослонца енергичним маневром укочи акцију целе наше снаге и поправи своју тешку ситуацију. Срећом непријатељ није имао у виду овај за себе спасоносни маневар…”
Из овога се види да је Врховна команда, уместо познавања правог стања код непријатеља, била под сугестијом „врло великог стратегиског и тактичког значаја Маљена”, и да је стога приписивала непријатељу и оно, што он није био у стању да учини. Уображена опасност, којој су подлегли и командант I армије и Врховна команда, укочила је акцију целе наше снаге (а не стварна могућност извођења „непријатељског енергичног маневра са јаког ослонца Маљена”, како то наводи генерал Павловић). Када се има у виду тешко стање 16 корпуса и повлачење 18 дивизије ка Ваљеву, онда срећа није била у томе „што непријатељ није имао у виду овај за себе спасоносни маневар” (преко Маљена), већ у томе што је непријатељ био разбијен и растројен, те није био у могућности да такав маневар изведе.