Нереалност Поћорековог плана напада на десно крило српског фронта. Да би тежиште напада пребацио на десно крило српског фронта, Поћорек је морао да рокира своју 5 армију ка североистоку и да њен Комбиновани корпус пребаци са колубарског на београдски правац. Приликом предузимања овако ризичне операције – рокирање великих снага у непосредној близини српског фронта – Поћорек није имао јасну претставу о стварном стању српске војске. Веровао је да су Срби, иако не потпуно тучени и растројени, ипак толико исцрпени да ће 5 армија завршити рокирање без узнемиравања и да ће већ 5 децембра увече бити спремна за напад са линије с. Венчани – с. Раља на десно крило српског фронта.
Међутим, српска војска је, уместо да стоји инертна, како је то Поћорек замишљао, предузела 3 децембра противофанзиву и преотела Поћореку нападну иницијативу пре но што је 5 армија завршила рокирање и била спремна за намеравани напад.
Правилан план војводе Путника. План војводе Путника да I армијом изврши противофанзиву и пробој непријатељског фронта у правцу Сувоборске греде одговарао је тадашњој ситуацији пред фронтом те армије. Главне снаге 16 корпуса, спуштајући се са Сувоборске греде, подилазиле су 30 новембра, као и 1 и 2 децембра, фронту I армије у тако развученом и плитком распо- реду, да су се просто подметале њеном удару и омогућавале јој да по успешном противудару избије на њиховим леђима на Сувоборску греду. А избијањем на ту греду I армији су се пружали повољни услови да тактички пробој прошири у оперативно-стратегиски успех дејствујући у позадину како 15 и 13 корпуса, испред српске III армије, тако и 18 дивизије, развијене према Ужичкој војсци.
Правилност овог плана истиче се још јаче кад се има у виду развученост Поћорекових снага, која је настала рокирањем 5 армије ка североистоку, а њеног Комбинованог корпуса чак на београдски правац. Иако у моменту доношења одлуке за противофанзиву војвода Путник није имао података о овом рокирању 5 армије, ипак је он такву могућност претпостављао, те је ради обезбеђења десног бока и позадине II армије распоредио трупе Одбране Београда и Обреновачког одреда на варовничко-космајском и сибничком положају. Ово интуитивно наслућивање опасности на београдском правцу и предузимање мера са српске стране да се од тога заштити, предухитрило је Поћореков бочни удар тим правцем и изненадило га баш у моменту када је своју Балканску војску развукао између два међусобно јако удаљена и рудничким масивом предвојена правца – београдског и горњемилановачког.
Тешки услови за припрему противофаизиве. Док је аустроугарско командовање тврдо веровало у изнуреност српске војске и њену неспособност за јачи отпор, дотле је српска Врховна команда улагала највеће напоре за припрему противофанзиве. Војводи Путнику је било јасно да би напуштањем јаке колубарско-сувоборске линије као и позадње линије у висини Варовнице, Космаја, огранака Букуље, рудничког масива и Овчарско-Кабларске Клисуре и отварањем концентричних праваца ка Крагујевцу, српској војсци био унапред припремљен коначни пораз. Поред слабости положаја за одбрану Крагујевца, сужавања маневарске просторије и губитка највећег дела плодне и комуникативне области Шумадије и Западне Мораве, пред очима војводе Путника лебдела је и опасност од окружења српске војске са праваца од Зајечара, Алексинца и Ниша за случај ступања Бугарске у рат. У том случају уска маневарска просторија у области Крагујевца отежавала би дејство српске војске по унутрашњим правцима између аустроугарских и бугарских снага.
Како је војвода Путник гледао на одбрану Крагујевца по напуштању линије у висини рудничког масива и Овчарско-Кабларске Клисуре види се из његовог извештаја Обр. 7375, министру војном од 29 новембра у 17.38, у коме, поред осталог, каже: „Са падом те линије (испред Г. Милановца и у висини Овчарско-Кабларске клисуре – М.Р.) непријатељ ће продрети у долину Западне Мораве, а тиме ће и евентуална одбрана Крагујевца бити компромитована.” Због тога је војвода Путник, још пре напуштања Београда и колубарско- сувоборске линије, чинио огромне напоре да избегне повлачење ка Крагујевцу и да по могућству битку реши прелазом у противофанзиву са те линије. Тиме се и може објаснити његово упорно инсистирање да I армија што дуже истраје на Сувоборској греди.
У циљу припреме противофанзиве, главни напори су били усмерени на попуну јако проређених јединица људством и на бржи дотур артиљериске муниције из Француске. Пошто је бројно стање дивизија I армије било најслабије, а с друге стране и тежиште противофанзиве било у зони њеног дејства, то је највећи број људства био упућен за попуну њених дивизија, нарочито јако проређене Дринске I позива.
Дотур муниције из Француске био је јако отежан услед оскудних транспортних (пловних) средстава за превоз од Француске до Солуна и даље пребацивање железницом Солун – Скопље – Ниш. Ова железничка пруга била је јако изложена нападима бугарских комита. А какве су тешкоће настале кад је установљено да муниција не одговара потпуно српским топовима, види се из овог навода генерала Живка Павловића, тада помоћника начелника штаба српске Врховне команде:
„Може се замислити какво је осећање било код Врховне команде, кад се од управника Војно-техничких завода из Ниша добио извештај да се приспела муниција из Француске не може употребити за наш топ, јер је метак био за француски топ, тј. дужи од нашега за 2,5 мм. Морала се вршити преправка. То је значило да се метак расклопи, чаура скрати, на устима стесни и метак поново склопи. За то је требало времена, а оно је за нас у овом тренутку било веома скупо и драгоцено. Муниција је демонтирана у Нишу; празне чауре су ношене у Крагујевац. Ту су скраћиване и сортиране, а затим враћене у Ниш, где су меци поново склапани и слати на бојно поље. Каквом је брзином ово рађено може се видети и из тога што је локомотива, са цигло једним вагоном, под паром чекала на чауре, па чим је у вагон утоварено око 300 чаура, локомотива је највећом брзином јурила за Крагујевац, да би се отуд вратила са преправљеним чаурама. На тај смо начин успели да 28 новембра добијемо око 4.000 метака, а 1 децембра смо могли да у року од 24 часа експедујемо на бојно поље око 11.000 метака…
Пошто је најпотребнија количина артиљериске муниције стигла баш у време примљеног извештаја команданта III армије о тешком стању код непријатеља, војвода Путник је, обузет стално идејом преласка у противофанзиву, једва то дочекао, те се 2 децембра, без колебања, одлучио да 3 децембра пређе у општу противофанзиву.
Ко је иницијатор српске противофанзиве? По завршеном Првом светском рату повела се жучна полемика о томе ко је био иницијатор момента преласка у противофанзиву у Колубарској бици: војвода Путник или генерал (касније војвода) Мишић.
Према Операциском дневнику I армије за 2 децембар (19 новембар) 1914 године, који носи потпис генерала Мишића, команданта I армије, овај је позвао телефоном Врховну команду „одмах по предаји диспозиције (за напад) Начелнику штаба армије”, тј. после 16.30 (у 16.30 је, према тексту истог Операциског дневника, командант I армије предао поменуту диспозицију начелнику штаба армије). На позив команданта I армије, на телефону се јавио најпре пуковник Живко Павловић, заступник помоћника начелника штаба Врховне команде, а затим војвода Путник, који је питао команданта I армије: „стоји ли у истини Ваше решење за сутрашњи напад”.
На основу ових података из Операциског дневника штаба I армије може се закључити да је војвода Путник сазнао за одлуку генерала Мишића о нападу тек после 16.30, вероватно око 16.40 (за телефонски позив и поменути разговор са пуковником Ж. Павловићем требало је најмање 10 минута). Међутим, у Операциском дневнику штаба III армије за 2 децембар (19 новембар) 1914 године стоји: „У 15 часова пуковник Живко Павловић из Врховне команде телефоном наређује, да се одмах пошаљу саслушања оних наредника Чеха, који су пребегли Тимочкој дивизији II позива. Врло је хитно. Господин војвода Путник наредиће један општи напад, да би се искористило растројство код непријатеља. Треба одмах почети са припремама за напад (подвукао М. Р.)”. Па основу тог телефонског авизо-наређења Врховне команде за напад, командант III армије издаје у 16.30 часова наређење Обр. 3199 за припрему напада где, поред осталог, стоји: „Посведневно се потврђују извештаји, да је у непријатељској војци зло стање у сваком погледу и да је само потребно да наше трупе прикупе све своје силе и да непријатеља енергично нападну, па је успех сигуран. Да би искористила ову ситуацију, Врховна команда намерава да нареди општи напад…”
Из ових података у Операциском дневнику штаба III армије излази као несумњиво да је војвода Путник још у 15 часова 2 децембра – пре него што је знао за одлуку генерала Мишића – донео одлуку за општу противофанзиву. То доказују и званични подаци из Операциског дневника штаба Врховне команде за 2 децембар (19 новембар) 1914, где се види да је директива војводе Путника Обр. 7510 за прелаз у општу противофанзиву експедована већ у 16.48 (директива је морала бити израђена пре телефонског разговора војводе Путника са генералом Мишићем, тј. пре 16.40, јер би технички било немогуће да се концептира, умножи и спреми за експедицију за свега 3-5 минута).
Најзад, и податак из Операциског дневника штаба Ужичке војске за 2 децембар (19 новембар): „Пошто је према прикупљеним подацима Врховна команда одлучила да се 3 децембра предузме општа офанзива и ова усмено преко телефона авизирана…” доказује да је војвода Путник донео одлуку за општу против-офанзиву пре но што је сазнао за одлуку генерала Мишића. То усмено авизирање преко телефона могло је бити извршено знатно пре 16.48 (вероватно око 15 часова како се то наводи и у Операциском дневнику III армије) тј. знатно пре телефонског разговора између војводе Путника и генерала Мишића.
На доношење овакве одлуке за противофанзиву војводу Путника су потстакли у првом реду крајње рђаво стање код непријатеља и жеља да се то стање што боље искористи за општи противнапад, а не предлог генерала Мишића преко телефона 2 децембра после 16.40. Као доказ служи и само образложење уз директиву војводе Путника за прелаз у офанзиву Обр. 7510 од 2 децембра, у којој се не помиње предлог команданта I армије за прелаз у офанзиву, већ једино тешко стање код непријатеља које треба искористити. Према томе, војвода Путник је још пре него што га је позвао телефоном генерал Мишић, 2 децембра у 16.40, већ био донео одлуку и спремио директиву за општу противофанзиву. Није онда чудо што је, сазнавши за иницијативну одлуку генерала Мишића о нападу, био врло пријатно изненађен и „уз похвалу одобрио намеру команданта I армије”, како се то истиче у Операциском дневнику штаба I армије за 2 децембар 1914. Сматрам да податак из истог дневника: „Том приликом начелник штаба Врховне команде саопштио је команданту I армије, да ће сад одмах сремити наређење да и остале армије сутра крену на напад…” треба схватити да је војвода Путник тиме хтео обавестити команданта I армије да је питање општег прелаза у противофанзиву већ одлучено, и да командант I армије треба да рачуна да неће бити усамљен у свом противнападу. Иначе, буквално схватање обавештења да ће „сад одмах спремити наређење” било би у контрадикцији са раније изнетим подацима из операциских дневника штаба III армије, штаба Ужичке војске и штаба Врховне команде.
Најзад, и у операциском дневнику штаба I армије за 1 децембар (18 новембар) стоји: „Решен да искористи како расположење својих трупа за борбу, повраћено дводневним одмором на новом положају, тако и тешко стање код непријатељских трупа, командант I армије одлучио се да пређе у офанзиву…” Ово показује да је тешко стање код непријатеља било потстицај и за дефинитивну одлуку команданта I армије, генерала Мишића.
То се, уосталом, види и из наредбе команданта I армије Обр. 3276 од 1 децембра у којој се трупама саопштава о тешком стању код непријатеља и завршава се речима: „Овако тешко и жалосно стање код непријатеља ваља сад искористити (подвукао М. Р.)…”.
Неоспорно је да је генерал, касније војвода Мишић, и у најтежим ситуацијама своје армије био оптимистички расположен и испуњен вером у крајњу победу, и да је био сав прожет офанзивним духом. Штавише, он је био и претерано офанзиван и решавао се на противофанзиву чак и онда када није било изгледа на успех (намеравани напад 17 новембра гукошком групом – Моравска II и Дунавска I позива – на леви бок непријатеља који би продирао у правцу Сувобора и Рајца, као и његова намера да нападне 23 новембра ојачаном сувоборском групом – Дунавском I и II позива – у правцу с. Планинице). Војвода Мишић је чак и у току повлачења српске војске 1915 године предлагао у два маха прелаз у напад својом армијом: први пут 24 октобра у бок и позадину непријатеља који је продирао ка Рачи према трупама Одбране Београда, а други пут 28 октобра ка фронту: Топола – Паталинци – Вишевац. Међутим, због тешке опште ситуације српске војске није дошло до извођења ових напада. На историској конференцији у Пећи 1 децембра 1915, војвода Мишић је предлагао очајнички гест – прелаз у офанзиву са остацима српске војске, прикупљеним, после дуготрајног повлачења кроз Србију, Косово, Метохију и Новопазареки Санџаак, у подножју албанско-црногорских планина, чему се војвода Степановић одлучно успротивио, уз сагласност команданата III армије и Одбране Београда.
Својим оптимистичким духом Мишић је подизао морално клонуле трупе и бодрио их у најтежим ситуацијама. Успео је да трупе, исцрпене и проређене дугим и жилавим борбама на Сувоборској греди, успешно извуче из критичне ситуације, одмори их и попуни на положајима испред Г. Милановца, и са јединственим борбеним еланом покрене у неодољиви противнапад.
Мишићеви сјајни успеси у Колубарској бици 1914 и Добропољском пробоју 1918 овенчали су га бесмртном славом великог војсковође. Према томе, није чудо што је преовлађивало мишљење да је генерал Мишић био иницијатор опште противофанзиве у Колубарској бици.
Међутим, иако обазривији од генерала Мишића, војвода Путник је такође био прожет офанзивним духом и у офанзиви је гледао једини спас српске војске. Он је своју офанзивност сјајно манифестовао и у Церској операцији августа 1914. Чак му се може приговорити да и његове офанзивне намере нису увек одговарале стварној ситуацији. Тако се, например, у тешким данима повлачења српске војске после битке на Дрини, крајем октобра и почетком новембра 1914, војвода Путник носио мишљу да наслоном на Цер, Влашић и планину Рожањ пређе у противофанзиву. Међутим, због губитка Рожња, оскудице у артиљериској муницији, општег попуштања нападног духа код трупа, није му пошло за руком да своју офанзивну намеру приведе у дело. Исто тако се и у одбрани Ваљева 12, 13 и 14 новембра 1914 понова носи мишљу да у згодном тренутку пређе у противофанзиву, па је у том циљу и прилагодио распоред армије за одбрану Ваљева. Међутим, због повлачења Обреновачког одреда иза Колубаре, а Коњичке дивизије иза р. Уба и Тамнаве, извршење наређеног напада II армије било обустављено.
Па и на новој, колубарско-сувоборској одбранбеној линији, војвода Путник намерава да изврши прелаз у противофанзиву, такорећи још у самом почетку одбранбене фазе битке. Тако, он већ 20 новембра захтева да III армија врши напад преко Љига у правцу с. Пепељевца, иако се томе с разлогом противио командант III армије. Због тешке ситуације код I армије, војвода Путник издаје 22 новембра директиву Обр. 6887 за прелаз у противофанзиву II и III армије и Ужичке војске, да би се непријатељ одбацио и поправила општа ситуација на војишту. Иако је командант III армије износио умесне противразлоге, Путник је својим наређењем Обр. 6935 од 23 новембра чак ургирао код команданта II армије, да општи прелаз у офанзиву почне што пре, „иначе може бити све доцкан”. То је поновио и 26 новембра.
Изложене чињенице доводе до логичног закључка да су и генерал Мишић и војвода Путник, стално ношени офанзивном идејом, а при томе и један и други обавештени од стране команданта III армије о крајње тешкој ситуацији код непријатеља, могли сасвим независно један од другог доћи до одлуке да искористе тако дуго очекивани моменат и да 3 децембра пређу у противофанзиву. Али, то нису осећали само генерал Мишић и војвода Путник. И остали старешински кадар српске војске који је био прожет офанзивним духом осећао је да је српској војсци једини спас да пређе у противофанзиву и искористи тешку кризу код непријатеља. То је осећала и цела српска војска. Општа психоза тога момента је била таква да се прелаз у противофанзиву „осећао у ваздуху”, а генерал Мишић и војвода Путник су то уочили, умешно искористили и привели у дело.
Избор погодног момента за противофанзиву. У погледу избора момента за противофанзиву постојале су две могућности: сачекати, ослабити и разбити непријатеља на јаким и за одбрану припремљеним положајима, па онда прећи у противнапад; или прећи у противнапад још при подилажењу непријатеља нашим положајима, као што је стварно и урадила српска војска у Сувоборско-колубарској противофанзиви 3 децембра 1914 године.
Прво гледиште заступао је командант Дунавске дивизије II позива и он је то изнео у извештају команданту I армије Обр. 1502 (примљен у штабу I армије 2 децембра у 19.30) овим речима: ,,Још сам једанпут размислио о сутрашњем нападном предузећу. Држим и сада као и синоћ да је најбоље сачекати непријатеља на јаким положајима, разбити га, па прећи у напад…”
У оваквој ситуацији гледиште команданта Дунавске II позива није било оправдано, а то је доказало и горко искуство при одбрани јаке Сувоборске греде. Пустити непријатеља да олако дебушује из планинске зоне, групише снаге на тежишту напада и слободно изабере правац и време удара, значи пропустити најкритичније моменте код непријатеља и дозволити да се понови оно што су трупе I армије већ доживеле на Сувоборској греди 28 новембра. Ситуација је налагала енергично и активно дејство како би се непријатељу истргла иницијатива из руку што пре, док још развучен и неповезан подилази фронту I армије. Иначе, врло тешко је погодити прави моменат преласка у противофанзиву, нарочито после дугог потчињавања иницијативи непријатеља. Најзад, радило се и о изненађењу непријатеља – прећи у противофанзиву онда кад непријатељ то не очекује.
Кад су генерал Мишић и војвода Путник донели одлуку за прелаз у противофанзиву 3 децембра, нису предвиђали да ће тај прелаз затећи аустроугарску Балканску војску у најкритичнијем моменту (рокирање 5 армије ка североистоку а њеног Комбинованог корпуса ка Београду). Да је то тачно потврђују и ове чињенице: прво, што се ни у једном извештају добијеном до 3 децембра – ни телефонском ни писменом – не помиње рокирање Комбинованог корпуса ка Београду, и друго, што се ни у наређењу команданта I армије Обр. 3308, ни у директиви Врховне команде Обр. 7510 за противофанзиву, не помиње рокирање непријатељских снага као повод за прелаз у противофанзиву, односно као моменат слабости непријатељског распореда који треба искористити прелазом у противофанзиву.
Узрок необавештености српске Врховне команде о овом рокирању непријатељских снага лежи: прво у томе што се, због повлачења Шумадиске, Тимочке и Моравске I позива (из састава II армије) на линију с. Венчане – Медведњак – Лелечка Бара у току ноћи 29/30 новембра изгубио тешњи додир са непријатељем (8 корпусом), а друго, што су се услед повлачења ових дивизија морале повући и оне снаге које су биле распоређене северније – Коњичка дивизија, Обреновачки одред и Одбрана Београда. А повлачењем Коњичке дивизије и Обреновачког одреда ка југоистоку – у правцу с. Слатине и с. Сибнице, пружена је Комбинованом корпусу могућност да се без отпора и неопажено рокира ка Београду. Ово тим пре што су и трупе Одбране Београда већ биле напустиле Београд и повукле се још 30 новембра на положај Варовница – Космај, те на правцима наступања Комбинованог корпуса ка Београду није било никаквих српских снага које би бар обавештавале о покретима непријатеља.
Неоснована су тврђења појединих писаца да је командант I армије, генерал Мишић, предузео противофанзиву да би искористио моменат рокирања аустроугарске Балканске војске на правац Београд – Крагујевац. Побуде за противофанзиву биле су, као што је већ поменуто: тешко стање непријатеља услед замора и неуредног снабдевања, одмор српске војске и њена попуна људством и муницијом, нарочито артиљериском, док је моменат рокирања непоијатељске 5 армије случајно искоришћен. Утолико је одлука за прелаз у противофанзиву смелија.
У моменту противофанзиве и временске прилике су ишле на руку Србима. У току 3 децембра су путеви били замрзнути тако да је српска артиљерија могла у стопу пратити пешадију. Густа јутарња магла, која се одржала све до 9 часова, омогућила је српској пешадији прикривено подилажење непријатељским положајима, а лепо сунчано време после 9 часова олакшало је Србима коректуру и дејство ватре и успешну артиљериску припрему и подршку напада. Снажна подршка сопствене артиљерије, с једне и слабо дејство непријатељске артиљерије због недостатка муниције, с друге стране, знатно су подигли морал српских трупа у тој почетној и прекретној фази противофанзиве.
Командантска способност генерала Мишића и узорна сарадња старешина и јединица у Сувоборском боју. Сувоборски нападни бој је сјајно дело командантске вештине генерала Мишића. И по идеји напада – концентрисати тежиште ка Липовачи, која је чинила зглоб између сувоборског и гукошког фронта, и по вештом руковођењу Сувоборским бојем, као и по утицају на своје потчињене. генерал Мишић је испољио особине врло способног команданта. За српску I армију, која је услед повлачења била психички клонула, физички изнурена и материјално исцрпена, није се могао наћи у том тешком моменту, крајем новембра 1914 – такорећи њеном дванаестом часу – способнији командант од генерала Живојина Мишића. Без претеривања се може рећи: да у таквој ситуацији није било на челу српске I армије смелог команданта, као што је био Мишић, највероватније да не би било сувоборског пробоја, а у вези с тим не би било ни оног новог полета преображене српске војске нити њене велике победе у Колубарској бици.
Али, с друге стране, без присне и узорне сарадње његових потчињених, командантска вештина генерала Мишића не би могла доћи до онако сјајног изражаја. Ратна пракса је доказала да и најгенијалнији планови пропадају у рукама лоших извршилаца. На велику срећу српске војске, генерал Мишић је у својим командантима дивизија имао изврсне сараднике, а у томе се нарочито истицао командант Дунавске дивизије I позива. Његов иницијативни рад 4 децембра у потпомагању напада Моравске II позива при заузимању Врановице и његова иницијатива за предузимање гоњења, без задржавања на Сувоборској греди, остаће као узор како треба водити дивизију у боју. Они, пак потчињени, којима увек нешто смета, којима нису потпуна и довољно јасна наређења, који увек траже допуне наређења и објашњења, од највеће су штете при извођењу напада у маневарској војни. Разуме се, број таквих ће бити утолико мањи, уколико је више постигнуто јединство доктрине, као што је то био случај са српском војском у ратовима од 1912 – 1918 године.
Кобна одлука команданта 16 корпуса за продужење боја испред Сувоборске греде. У моменту изненадног напада српске I армије трупе 16 корпуса су биле 3 децембра развучене на широком и топографски слабом фронту испред Сувоборске греде. Било је јасно да ће, уколико се благовремено не повуку ка Сувоборској греди и не изврше одговарајуће прегруписавање снага, аустроугарске снаге претрпети неуспех и на сопственим леђима изнети Србе на Сувоборску греду. Али, уместо да предузме одлучан потез и још у току ноћи 3/4 децембра, под заштитом мрака и остављених заштитница, извуче растурене трупе 50 и Комбиноване дивизије испод удара српске I армије и прикупи их на поменутој греди, командант 16 корпуса и даље продужава борбу испред ове греде и, разуме се, трпи неуспех.
Да је 50 и Комбиновану дивизију извукао на Сувоборску греду, а 18 дивизију на линију Маљен – Црни Врх – Козомар, командант 16 корпуса би могао издвојити део снага у резерву која би, заједно са упућеном 1 дивизијом 15 корпуса и авизираном помоћи од делова новоформиране 60 дивизије, претстављала довољно јаку снагу. Са таквим груписањем 16 корпус је могао задржати српско надирање и продужити бој на јакој линији Козомар – Црни Врх – Маљен – Сувобор – Рајац – Проструга све док се не испољи очекивани маневар и удар Комбинованог корпуса 5 армије на космајском правцу, који је био јако осетљив по српско десно крило, бок и позадину. Поред тога, прикупљене на овој планинској греди, трупе 16 корпуса биле би ближе новоотвореној железничкој прузи Обреновац – Ваљево, те би се лакше и брже решило питање њиховог снабдевања.
Нерационална употреба српске Коњичке дивизије. Пошто је завршила са обезбеђењем отступно-бочног марша Обреновачког одреда, Коњичку дивизију је требало 2 децембра пребацити на београдски правац, са задатком да разјасни ситуацију код Београда и прати покрете Комбинованог корпуса и левог крила 3 корпуса 5 армије. Овако употребљена, Коњичка дивизија би не само благовремено открила пребацивање Комбинованог корпуса са колубарског на београдски правац, већ би и успоравала његово надирање од Београда ка космајско-варовничким положајима. А касније, када буде принуђена на повлачење, требало је да се повуче на десно крило, на отсек: Дрење – с. Пударци – с. Умчари. Одатле би активно дејствовала против левог бока и позадине Комбинованог корпуса и ометала му подилажење.
Својим дејством испред фронта трупа Одбране Београда и нападима на леви бок Комбинованог корпуса, Коњичка дивизија не само што би благовремено открила, већ би и знатно омела опасан Поћореков маневар у десни бок и позадину српског фронта. У сваком случају, отклонила би се криза трупа Одбране Београда, коју им је 8 и 8/9 децембра приредио Комбиновани корпус.
Уместо да јој се додели оваква шира стратегиско-оперативна улога, Коњичка дивизија је била укљештена између Обреновачког одреда и Шумадиске I позива где је узалуд губила време у безуспешним нападима са ограниченим циљем на к 238 (код с. Слатине). Довољно је било да се место ње, за тактичко обезбеђење десног бока II армије и одржавање везе између Шумадиске I позива и Обреновачког одреда, одреди Шумадиски дивизиски коњички пук I позива ојачан са 2 – 3 батаљона пешадије и 1 – 2 батерије из састава Шумадиске I позива.
Због пасивне употребе Коњичке дивизије дошло је, например, до такве аномалије, да 8 децембра, тј, на дан тешке „космајско-варовничке кризе”, на фронту Коњичке дивизије „није било ничег значајнијег у току дана”.
Правилна одлука за рокирање Тимочке 1 на београдски правац. Поћореков план да са Комбинованим корпусом 5 армије разбије слабе трупе Одбране Београда (претежно III позива) и да изврши продирање ка Тополи и Крагујевцу, у позадину српске војске, био би, и поред сувоборске победе, остварен да војвода Путник није благовремено (5 децембра) донео одлуку да се Тимочка I брзо рокира са фронта II армије на фронт Одбране Београда. Он је осетио прави час кад је требало појачати трупе Одбране Београда и Поћореку одузети и последњу наду на преокрет у ситуацији. Свако колебање, свака неодлучност и пропуштање времена у оваквој ситуацији, били би кобни по српску војску.