Погрешна Поћорекова идеја битке. По доласку у Ковиљачу 22 новембра увече, Поћорек је сазнао да пред фронтом Балканске војске не стоје заштитнице српске војске, за коју је веровао да је у повлачењу ка Крагујевцу, већ њене главне снаге развијене на линији: десна обала Колубаре и Љига – Проструга – Сувобор – Маљен.
За напад на ову линију и даље продирање Поћореку су стајали на располагању ови правци:
1) преко доње Колубаре (отсека Обреновац – с. Конатице – с. Степојевац) ка с. Мељаку и Петровом Гробу, ради дејства у позадину трупа Одбране Београда;
2) преко средње Колубаре (отсека Волујак – Лазаревац – Човка) ка Аранђеловцу, ради дејства ка Тополи и даље ка Крагујевцу;
3) преко Љига, у циљу избијања ка Руднику и Д. Шаторњи и даље ка Крагујевцу;
4) преко Сувоборске греде Проструга – Рајац – Сувобор – Маљен ка Г. Милановцу и Чачку, ради дејства ка Крагујевцу и долином Западне Мораве ка Крушевцу.
Успешно дејство првим – конатичким – правцем доводило је не само до остварења политичког циља овлађивања српском престоницом Београдом – већ и до отварања нове, најугодније комуникације за снабдевање у току даљих операција ка Крагујевцу. Поћорек је ватрено тежио и једном и другом циљу.
Са оперативног гледишта тај је правац био дивергентан у односу на правац дејства ка главном циљу – Крагујевцу. Због тога ни дејство тим правцем не би претстављало директну опасност за позадину главних снага српске војске, која се могла обезбедити поседањем и одбраном топографски јаког бочног положаја Варовница – Космај – сибнички положај. С друге стране, груписање за дејство тим правцем захтевало је, због његове удаљености од главних снага Балканске војске, најдуже време а, што је најгоре, било је условљено рокирањем снага дуж и испред српских положаја, што је било скопчано с великом опасношћу у случају да буде примећено од стране Срба и осујећено њиховом противофанзивом.
Тактички услови за напад и развој јачих снага на овом правцу били су отежани набујалом Колубаром, доњим Пештаном и Лукавицом, потребом подизања већег броја мостова преко тих препона и израде путева преко мочварних долина тих река. Али, с обзиром на слабе српске снаге за одбрану тог правца (Обреновачки одред и Коњичка дивизија), изгледи на успех били су повољни и при слабијем груписању аустроугарских снага.
Други правац – аранђеловачки – нудио је највеће стратегиско-оперативне користи, јер је водио најпогоднијим земљиштем ка Крагујевцу – главном циљу Балканске војске. Поред тога, успешним продирањем овим правцем доводило је посредио до пада Београда, а тиме и до остварења новог базирања потребног за даље продирање у унутрашњост Србије. Груписање на овом правцу било је повољније и мање опасно него на првом, али је ипак било скопчано са тешкоћама и опасношћу рокирања дуж српског фронта, јер се Поћорекова главна снага (6 армија) налазила јужније.
Тактички услови напада и развоја јачих снага били су и овде отежани набујалом Колубаром и Лукавицом, али ипак у мањој мери него на првом. Због јачег груписања српских снага (Шумадиска, Тимочка и Моравска I) били су изгледи на успех овим правцем условљени знатно јачим груписањем аустроугарских снага него на првом правцу.
Да је Поћорек у својој офанзиви ка Колубари и Ваљеву пренео тежиште груписања снага на своје лево крило, наступајући главном снагом из Мачве општим правцем преко Уба, аранђеловачки правац би добио главну улогу.
Трећи правац – качерски – геометриски је најкраћи (ка Крагујевцу), а и услови прелаза преко Љига били су повољнији од оних преко Колубаре. Али је дубље продирање овим правцем било скопчано са великим тешкоћама око савлађивања српског отпора на тактичко-топографски јаком Руднику и у теснацу р. Качера који је укљештен између масива Рудника и греде Букуља – Венчац. Због тога је овај правац, и поред тога што је нудио почетне успехе и што су услови за груписање аустроугарских снага били на њему најповољнији, ипак у дубљем продирању пружао најмање изгледа на брзи коначни успех.
Четврти правац – сувоборско-маљенски – пружао је аустроугарским снагама најповољније услове да, по избијању у висину линије Г. Милановац – Чачак, изврше широки стратегиски маневар у правцу Крагујевца и долином Западне Мораве. И груписање снага за дејство овим правцем било је повољније него на конатичком и аранђеловачком правцу, а сем тога, није било ни речних препрека које би отежавале напад. Једина већа тешкоћа оперативно-тактичке природе била је у савлађивању планинске греде Проструга – Рајац – Сувобор – Маљен. Међутим, на том правцу су већ биле груписане Поћорекове елитне јединице брдских формација, које су имале знатна преимућства у борби на планинском земљишту. Највеће тешкоће при дејству овим правцем претстављало је тешко снабдевање и премореност трупа у ранијим борбама на дубокој планиској зони између средње Дрине и масива Рудника. Али се зато по избијању из планинске зоне наилази на богату област Г. Милановца и Чачка, а у даљем продирању на још богатије подручје јужне Шумадије и Западне Мораве.
Према томе, у ситуацији у којој се Поћорек нашао 22 новембра увече, као главни нудио му се сувоборско- маљенски правац, а као помоћни аранђеловачки. Трећи (качерски) правац служио би за везу ова два, а конатички и косјерићки имали би улоге бочне заштите.
За брзо груписање на главном – сувоборско-маљенском правцу, Поћореку су стајале на располагању: три дивизије 16 корпуса – Комбинована, 50 и 18 дивизија (без 13 брдске бригаде) – свега 12 брдских бригада, и две дивизије 15 корпуса – 1 и 48 дивизија – свега пет брдских бригада, укупно пет дивизија (17 брдских бригада) против три дивизије српске I армије (Моравске II и Дунавске I и II).
За дејство на помоћном – аранђеловачком – правцу Поћорек је имао на располагању: две дивизије Комбинованог корпуса – 29 и 7 дивизија (четири пешадиске бригаде), две дивизије 8 корпуса – 21 и 9 дивизија (пет пешадиских бригада) и једну дивизију 13 корпуса – 36 дивизију (свега две пешадиске бригаде). Тако је непријатељ располагао са пет дивизија (једанаест пешадиских бригада) против четири српске дивизије: три дивизије II армије (Шумадиска, Тимочка и Моравска I) и једне дивизије III армије (Дринска II).
За везивање снага на главном и помоћном правцу стајале су на отсеку Љига између Драгобиљске Реке и р. Оњега: једна дивизија 15 корпуса – 40 хонведска дивизија (две пешадиске бригаде) и једна дивизија 13 корпуса – 42 домобранска (две пешадиске бригаде), тј. укупно две дивизије (четири пешадиске бригаде) против три српске дивизије: једна I армије (Дринска I) и две III армије (Тимочка II и Комбинована).
За заштиту бокова: 104 ландштурмска бригада, ојачана делом трупа Сремске одбране, на доњој Колубари према Обреновачком одреду и Коњичкој дивизији, а 13 брдска бригада 18 дивизије и 4 самостална брдска бригада, у садејству са групом генерал-мајора Шњарића, према Ужичкој војсци.
Уместо да се руководио стратегиским обзирима који су налагали уништење српске војске, и то према простом плану: разбити I армију и на њеним леђима што пре дебушовати из планинске зоне у маневарску и плодну област Јужне Шумадије и Западне Мораве и на тај начин изазвати пад и осталог дела фронта српске војске (а тиме би се најбрже решила криза снабдевања Балканске војске) Поћорек поставља за циљ обезбеђење железничке пруге Обреновац – Ваљево и за то ствара компликован план. По том плану 15 и 13 корпус врше најпре-напад преко Љига, а потом скрећу у североисточном правцу, да би у вези са ојачаном 7 дивизијом Комбинованог корпуса, која врши притисак у правцу југоистока – укљештиле II српску армију и тиме отвориле 8 корпусу правац Лазаревац – Аранђеловац. Рачунало се да ће се на тај начин најбрже доћи до дуго очекиваног ослобођења железничке пруге Обреновац – Ваљево, која је требала да реши горуће питање снабдевања Балканске војске, а нарочито 6 армије. За време извођења тог компликованог нападног маневра, 16 корпус је требао да врши обезбеђење десног бока 15 корпуса, наступајући главном снагом (50-ом и Комбинованом дивизијом) ка линији (испред Г. Милановца) Галич – Врановица – Голубац, а 18 дивизијом ка Косјерићу.
Уместо да на сувоборско-маљенском правцу групише пет дивизија, Поћорек управља тежиште напора преко Љига, ка масиву Рудника, најјачем делу српског одбранбеног фронта, групишући на том правцу четири дивизије (1, 48 и 50 дивизију 15 корпуса и 42 дивизију 13 корпуса). За дејство на важном, а у тадашњој ситуацији по Србе најосетљивијем сувоборско-маљенском правцу, Поћорек одређује свега две дивизије 16 корпуса, остављајући целу 18 дивизију (три брдске бригаде) 16 корпуса и 4 самосталну бригаду (укупно четири брдске бригаде) на споредном правцу преко Косјерића и Ужица, заносећи се сувише обилазним маневром против крајњег левог крила српског одбранбеног фронта. Резултат таквог груписања снага био је да је ослабљена нападна група – две дивизије 10 корпуса – једва успела да тек после 6 дана упорних борби овлада Сувоборском гредом. Немајући довољно даха за енергично гоњење, због великог замора трупа, она је омогућила српској I армији да се лако одлепи и да после тродневног одмора и попуне пређе, заједно са осталим српским снагама, у противофанзиву.
Интересантно је данас знати шта је Поћорека навело на идеју једног онако компликованог маневра као што је извршење напада преко Љига са 15 и 13 корпусом, а потом скретање у правцу североистока ради обухвата српске II армије. При том је питање како су 15 и 13 корпус уопште могли вршити скретање ка североисто ку, кад су према свом боку имали три дивизије српске III армије, ослоњене на огранке јаког масива Рудника? Немогућност извођења таквог маневра доказала је и сама стварност, јер, после одбацивања Дринске I позива (из састава I армије) и дивизија III армије са десне обале Љига, 15 корпус није приступио извођењу маневра ка североистоку, већ се, по Поћорековом наређењу зауставио на заузетим положајима ради одмора, истуривши према одбаченим српским дивизијама само предње делове. Сличан је поступак био и 13 корпуса.
Ако се Поћорек и овде руководио циљем обезбеђења железничке пруге Обреновац – Ваљево, тај циљ је постигнут, али не сложеним маневром 15 и 13 корпуса, већ успешним дејством 16 корпуса против исцрпене I армије. Њено је повлачење са Сувоборске греде, као што смо видели, изазвало повлачење и осталих српских армија, те су напуштени висови за одбрану десне обале Љига и Колубаре, а у вези са тим био је напуштен и Београд.
Линиски распоред аустроугарских снага. Целокупни Поћореков нападни распоред био је линиски: дивизија поред дивизије, бригада поред бригаде, изузев сасвим слабе резерве позади десног крила 15 корпуса, коју је сачињавала половина 9 брдске бригаде 1 дивизије.
Уместо груписања 5 армије (изузев 104 ландштурмске бригаде) против отсека српске II армије између р. Турије и р. Љига ради продирања општим правцем ка Аранђеловцу, Поћорек, као што је изнето, растура ову армију и управља најбољу дивизију Комбинованог корпуса – ојачану 29 дивизију (три бригаде) – у дивергентно дејство преко с. Конатица ка с. Мељаку. Тако исто, уместо груписања највећег дела 6 армије (целог 16 корпуса без 1 дивизије и 15 корпуса без 1 дивизије) против српске I армије на маљенско-сувоборској греди, Поћорек ангажује цео 15 корпус (три дивизије) и 42 дивизију 13 корпуса против српске III армије, ослоњене на огранке јаког масива Рудника, остављајући за дејство против I армије само две дивизије 16 корпуса.
Због линиског распореда и недостатка свежих резерви по дубини 5 армија није била у могућности да потпуно искористи тешком муком задобијени успех на Човки, а ни 6 армија, из истог разлога, није могла да експлоатише задобијене успехе заузећем Маљена 24 новембра, као ни после пробоја центра I армије на Сувоборској греди 28 новембра.
Овакав линиски распоред могао се донекле правдати (до 22 новембра) претпоставком да се пред њима налазе само српске заштитнице, а да се њихове главне снаге повлаче ка Крагујевцу. Али, чим му је 22 новембра било јасно да пред собом има главне српске снаге, организоване за одбрану десне обале Колубаре и Љига и Сувоборско-маљенске греде, требало је да приступи прегруписавању снага у такав поредак који ће му гарантовати брзе и сигурне успехе.
Погрешна употреба 18 дивизије 16 корпуса. Уместо да је тежиште нападног дејства 18 дивизије управљено општим правцем с. Бачевци – Дивчибаре – Краљев Сто – с. Дружетићи, и то како ради даљег ширења успеха преко Маљена, тако и ради раздвајања Ужичке војске од I армије и дејства у леви бок и позадину I армије, 18 дивизија је упућена према фронту Ужичке војске Зелени Брег – В. Зајчица – Субјел. Пошто група пуковника Видена (деснокрилна група 50 дивизије) није имала снаге да по овлађивању Маљеном предузме дејство у правцу с. Дружетића и раздвоји I армију и Ужичку војску, то је тај осетљиви правац остао за непријатеља неискоришћен – I армија и Ужичка војска су, по извршеном повлачењу на положаје испред Г. Милановца и Чачка, дошле у тешњу тактичку везу и образовале јединствени фронт.
Неправилна одлука за рокирање 5 армије и давање одмора главним снагама 6 армије. Тешка ситуација бројно ослабљене и у вишедневним упорним борбама истрошене српске I армије као и разбијеног левог крила III армије (Тимочке II), пружала је могућност да се енергичним гоњењем од стране 16 корпуса дебушује 29 новембра на леђима I армије у област Чачка и Г. Милановца и отвори најкраћи пут ка Крагујевцу. Српска Врховна команда је увидела опасност од продирања 16 корпуса преко Чачка и Г. Милановца ка Крагујевцу и то се одразило и у њеном песимистичком извештају од 29 новембра министру војном у коме се, између осталог, наводи: „Са падом те линије (испред Г. Милановца и Чачка – МР.) непријатељ ће продрети у долину Западне Мораве, а тиме ће и евентуална одбрана Крагујевца бити компромитована”.
Ова песимистичка прогноза српске Врховне команде свакако би се и остварила, да је ојачани 16 корпус на леђима дивизија I армије предузео 29 новембра енергично гоњење.
Међутим, уместо тако енергичног дејства у правцу задобијеног успеха, Поћорек се руководи, с једне стране, политичким обзирима – овлађивањем Београдом (чиме се неоспорно решава и питање базирања и снабдевања војске), а са друге, попушта захтевима потчињених у погледу одмора трупа. Због тога и доноси неправилну одлуку за рокирање 5 армије у правцу североистока – ка Београду и давања одмора 15 и 16 корпусу. Оваква је одлука била кобна, јер су баш тај застој у операцијама Балканске војске искористиле српске армије за одмор и попуну трупа и за наношење противудара коме се Поћорек није надао. Балканска војска је такорећи пред својом победом претрпела тежак пораз који је запечатио неславну ратну каријеру Поћорека, команданта двеју пропалих казнених експедиција против Србије.
Погрешна одлука за упућивање Комбинованог корпуса ка Београду. И поред тога што је Петроварадински одред већ изјутра 2 децембра ушао у напуштени Београд, командант 5 армије продужио је да тамо упућује трупе Комбинованог корпуса, па је чак и лично пожурио да 3 децембра изведе свечан улазак аустроугарских трупа у српску престоницу.
Овако далеким одвајањем Комбинованог од 8 корпуса и неозбиљним парадирањем у напуштеној српској престоници изгубљено је драгоцено време, које је требало искористити за напад на трупе Одбране Београда и Обреновачког одреда на варовничко-космајском и сибничком положају, као и за напад на десно крило II армије на положају испред Арађеловца (с. Венчани – Медведњак). Ове је нападе 5 армија могла извршити још 1 децембра тј. два дана пре но што је српска војска предузела општу противофанзиву.
Погрешно спуштање главних снага 16 корпуса са Сувоборске греде и њихово подметање противудару 1 армије 3 децембра. Кад већ нису 29 новембра тј. одмах по заузећу Сувоборске греде, предузеле енергично гоњење и на леђима I армије избиле у висину друма Рудник – Г. Милановац – Чачак, главне снаге 16 корпуса су направиле велику грешку што су уопште напуштале заузету Сувоборску греду. Јер, надирући споро са овог топографско – тактички јаког ослонца, оне су се раштркале и без међусобне везе подметнуле неочекиваном противудару српске I армије. Сасвим би друкчије били резултати да су ове снаге сачекале противудар оргаиизоване за одбрану на топографски јакој Сувоборској греди.
Ова је грешка била последица рђаво одређеног задатка главним снагама 16 корпуса (50-ој и Комбинованој дивизији), којима је наређено да предње делове истуре далеко испред Сувоборске греде (на линију Голубац к 496 – Врановица – Галич). С обзиром на то да је Галич био саставни део главног положаја Дунавске II и да су се предњим деловима 50 и Комбиноване дивизије супротставиле јаке заштитнице I армије, морале су се употребити много јаче снаге за протеривање тих заштитница, а за овлађивање Галичом морала се ангажовати читава 50 дивизија. Ту лежи клица слома Валканске војске.
Изгледа да је жеља за бољим смештајем и снабдевањем просто гонила главне снаге 16 корпуса да што пре напусте ненасељену планинску зону Маљена и Сувоборске греде, да би се разместиле по насељеној и богатој околини Г. Милановца и Чачка, рачунајући да су разбијене трупе I армије отступиле са Сувоборске греде даље од Г. Милановца.
Слабо поседање Маљена од стране српске војске. Одбранбени фронт главних снага српске војске: десна обала р. Колубаре и Љига – Проструга – Сувобор – Маљен, био је наслоњен десно на Саву и трупе Одбране Београда, али је левокрилни ослонац – Маљен, због знатне удаљености Ужичке војске од I армије, био изложен обухватном дејству 16 корпуса. Због тога је лево крило I армије на Маљену „висило у ваздуху” и, као такво, носило у себи клицу свих неуспеха I армије за време одбранбене фазе Колубарске битке. Чим је пао Маљен, одбрана I армије на Сувоборској греди постала је несигурна. Она је могла доћи у још тежу ситуацију да је непријатељ извршио јаче груписање на маљенском правцу и да је – по паду Маљена – предузео снажно дејство у бок и позадину I армије.
Маљен је, према томе, претстављао главну слабост целокупне колубарско-сувоборске одбранбене линије која би, и поред тога што је била начета – на десном крилу губитком с. Конатица и на центру губитком Човке, ипак пружила повољне услове за успешно вођење битке, само да је одбрана Маљена била довољно обезбеђена. До слабости Маљена дошло је, с једне стране, због погрешне употребе Ужичке војске (била је сувише удаљена од I армије ради заштите Ужица), а са друге, због слабе посаде самог Маљена. Ову је грешку у почетном груписању Ужичке војске Врховна команда поправила на тај начин што је 21 новембра наредила команданту Ужичке војске да предузме дејство у бок и позадину непријатеља пред фронтом I армије, али је команда Ужичке војске одредила за тако важан задатак слабе снаге (одред потпуковника Филиповића), те њено дејство није могло доћи до изражаја.
Пошто је Маљен и у оперативном и у тактичком погледу претстављао врло важан део положаја I армије, требало је да у његов одбранбени систем уђу, поред највишег врха Маљена, још и јаке отпорне тачке Краљев Сто (к 1110), Стражара (к 1000), Јељак, Узуновац и Зебалац, одређујући за њихову посаду довољно јаке снаге (одред од најмање 10 батаљона и 12 топова). Међутим, командант I армије ослонио је одбрану своје армије на просторно мали и веома узани највиши врх Маљена (к 997), са посадом од свега 6 батаљона и 3 топа. Тек када се испољила очита опасност по његово одржање, командант Дунавске II му је упутио преко Риора јак одред пуковника Петра Мишића. Али је већ било касно – Маљен је пао пре него што је стигло појачање. Па и покушај одреда Филиповића да преко Зебалца притекне у помоћ посади Маљена такође је пропао углавном због недовољне јачине одреда и његовог рђавог вођења. Пад Маљена и непријатељско продирање на том правцу изазвали су читав низ неуспеха I армије и њено напуштање Сувоборске греде, а у вези с тим и повлачење осталих снага са Љига и Колубаре, па и само напуштање Београда.
Распоред српске војске без резерви (стратегиске и армиских). Као и у уводној, тако је и у одбранбеној фази битка извођена без опште стратегиске резерве, што је доводило до тешких криза, као например: код II армије по паду Човке 25 новембра ; код I армије по паду Маљена 24 новембра и по паду Сувоборске греде, 28 новембра; код III армије по растројству Тимочке II, 27 новембра и по њеном повлачењу, 28 новембра.
Пошто није имала резерве, српска Врховна команда је била принуђена на рокирање трупа, као што је био случај 23 и 24 новембра приликом упућивања Тимочке II са левог крила II на лево крило III армије, затим рокирање 4 пука I позива, 29 новембра, са левог крила II армије преко Рудника и 7 пука I позива и 1 пољске батерије са фронта Обреновачког одреда железницом Младеновац – Чачак 1 децембра, ради појачања I армије.
Исто тако и у току извођења одбранбене фазе Колубарске битке ниједна армија није располагала резервом те није ни могла доћи до изражаја активна и динамична одбрана, већ су се ограничиле мање-више на одбијање удара. Због тога команданти армија нису могли да утичу резервом на ток догађаја на пресудном делу армиског фронта, већ су бојеве изводили команданти дивизија снагама са којима су ушли у ову битку. Иако су отсеци Тимочке и Шумадиске I позива били мање изложени него отсеци Моравске I и Коњичке диинтервенисати на жариштима код с. Конатица и Човке и тиме преокренути ситуацију у своју корист. Шумадиска и Тимочка I, које нису биле озбиљно нападнуте, провеле су целу фазу одбранбене битке неактивно, док су се Коњичка и Моравска I трошиле и трпеле неуспехе код с. Конатица и на Човки.
Ни командант III армије није искористио мање притиснуте Дринску II и Комбиновану дивизију да би из њиховог састава образовао резерву, којом би благовремено интервенисао и подржао морално поколебану и бројно ослабљену Тимочку II и спречио њено растројство 27 и 28 новембра.
И поред сталне тежње да образује армиску резерву, ни командант I армије није у томе успео због велике ширине и изложености фронта своје армије, као и због врло слабог бројног стања и исцрпености својих дивизија.
Што се тиче Ужичке војске, она је у овој фази битке исувише расцепкала своје снаге на споредна дејства, уместо да је усмерила своје тежиште на десни бок и позадину непријатеља пред фронтом I армије.
Преурањена намера српске Врховне команде 22 новембра за прелаз у противофанзиву. Тешка ситуација код I армије и њено повлачење са линије Медник – Вис – Баћинац – Руда на планинску греду Проструга – Рајац – Сувобор утицали су на Врховну команду да напусти првобитну идеју почетног дефанзивног плана битке и да осталим армијама и Ужичком војском пређе у напад у циљу олакшања ситуације код I армије као и ради поправљања опште ситуације на војишту.
Међутим, намера да се још тада пређе у противофанзиву била је преурањена и није одговарала стварној ситуацији. Непријатељске снаге су, као нападачи, после успешног продирања од Дрине до Колубаре и Сувоборске греде биле још психички и у погледу борбене способности на висини док су српске снаге биле исцрпене дуготрајним повлачењем и сасвим изнурене. Маколико да је снабдевање непријатељских трупа било отежано, оне су још увек располагале већом количином артиљериске муниције од српских, пошто снабдевање српске војске артиљериском муницијом из Француске није у то време још било уређено. Прелаз у противофанзиву преко набујале Колубаре и Љига био је скопчан са привлачењем мостових тренова који су били већ евакуисани у позадину, као и са великим утрошком артиљериске муниције, која је била недовољна и за садејство у мањим борбама. На случај неуспеха, српске би трупе имале иза леђа реке са мочварним долинама, што би могло довести до кобних последица.
Ограничени циљ напада „да се непријатељ потисне уназад” (видети мотив уводног дела директиве Обр. 6887 од 22 новембра) не би одговарао ризику с којим би напад био скопчан.
На срећу, до ове противофанзиве није дошло, јер је већ 23 новембра српска Врховна команда била предухитрена нападом целокупне Балканске војске.
Неоправдана намера команданта I армије за противнапад 22 новембра. Иако је ситуација код I армије била тешка, а Врховна команда авизо-директивом Обр. 6887 од 22 новембра у 13 часова наредила „да се I армија држи упорне одбране на садашњој браничној линији”, командант I армије је 22 новембра у 22 часа издао на своју руку заповест Обр. 2988 за напад I армијом. Поред тога што је тај његов поступак био противан изричном наређењу Врховне команде, он није одговарао ни стварној ситуацији, јер би још деморалисане дивизије I армије просто налетеле на главне снаге 16 корпуса (50-ту и Комбиновану дивизију) и 1 дивизију 15 корпуса, које су понова ступиле у акцију после шестодневног одмора у околини Ваљева.
Срећом, до извршења овог напада није дошло. Због погоршане ситуације на фронту I армије 23 новембра генерал Мишић је, на предлог команданта Дунавске II који је био одређен да руководи овим нападом, био принуђен да одложи наређени прелаз у напад.
Правилна одлука команданта I армије за напуштање Сувоборске греде. После пробоја центра I армије и попуштања њених крила 28 новембра, продужавање отпора на заосталом делу Сувоборске греде довело би I армију до потпуног растројства, тако да се на њен даљи отпор више не би могло рачунати. И поред очигледне немогућности да I армија продужи бој на Сувоборској греди, војвода Путник је упорно инсистирао да се што дуже истраје на дотадашњем положају, како би се одржао Београд и положаји на Колубари и Љигу. Надао се да ће и Румунија ступити у рат против Аустро-Угарске, па је желео да задржи десну обалу Дунава.
Иако су разлози војводе Путника за продужење боја на Сувоборској греди били јаки, ипак је командант I армије, генерал Живојин Мишић јаче и непосредније осећао пулс трупе и одлучним ставом при изношењу предлога за благовремено повлачење армије са Сувоборске греде приволео војводу Путника да усвоји најправилније решење.
Иницијативна одлука команданта I армије за повлачење армије на положаје испред Горњег Милановца и његова упорна борба по томе са војводом Путником преко телефона 28 новембра, била је спасоносна и то како за I армију тако и за целу српску војску. Прва армија је избегла пораз и опасност да непријатељ на њеним леђима избије из планинске зоне у маневарску област јужне Шумадије и Западне Мораве. Она се, благодарећи проницљивости и одлучности њеног команданта, извукла из борбеног додира са непријатељем и, обезбеђена јаким заштитницама, повукла се у реду на нови положај испред Г. Милановца, на коме се неузнемиравано одморила, попунила и припремила за противофанзиву.
Корисна интервенција војводе Путника у погледу избацивања левог крила I армије у висини Галича (тт 703). Као што је већ наведено, лево крило новог положаја испред Г. Милановца требало је, према заповести команданта I армије Обр. 3107 од 26 новембра, да се повије на положај између с. Такова и с. Шарана, код с. Семедража на левој обали р. Дичине. Оваквим повијањем левог крила остало би непоседнуто око 15 км фронта између левог крила I армије (код с. Семедража) и десног крила Ужичке војске на левој обали р. Чемернице код Ружиног Гроба. Међутим, кроз тај међупростор води главни правац од Сувобора ка Чачку, којим би непријатељ могао обићи Овчарско-Кабларску Клисуру са севера, увући се између I армије и Ужичке војске, раздвојити их и продрети ка Чачку, у дубљу позадину Ужичке војске.
Увиђајући ту опасност, војвода Путник је правилно интервенисао и у 1 час 29 новембра издао наређење Обр. 7325 да се лево крило I армије истури на линију Столице (к 544) – Дреновачко Осоје (к 654) – Галич (тт 703) – Васкова Главица (к 627). Ова је коректура била врло корисна не само због боље тактичке везе између I армије и Ужичке војске и затварања најкраћег правца ка Чачку, већ и због тога што је Галич био одређен од стране Поћорека као саставни део линије на коју је требало да избију предњи делови 16 корпуса (50 дивизије). Да Галич није ушао у састав положаја Дунавске II позива, непријатељ би га посео без борбе и на њему се утврдио, тако да би и напад I армије 3 децембра био извршен под знатно тежим околностима.
О значају продужења левог крила I армије у висину Галича (тт 703) непријатељ се овако изражава: „Док је командант I српске армије сматрао, да је Путниково наређење да у састав горњомилановачког положаја уђе и Галич (ради везе са Ужичком војском), разводњавање његове одлуке, управо је баш то наређење било спасоносно за Србе и оно је ударило темељ успешној противофанзиви. Уместо да се ту (на Галичу) на миру учврсти, 50 дивизија је морала да се заплиће у вишедневне борбе, а пре свега да утроши велику количину ионако оскудне муниције”.
Пошто је продужењем левог крила до Васкове Главице фронт I армије био за нешто повећан, то су јој упућени 4 пук I позива из састава II армије, 7 пук I позива и 1 пољска брзометна батерија из састава Обреновачког одреда.
Правилан избор нове линије одбране од стране војводе Путника. По напуштању Београда, Колубаре, Љига и Сувоборске греде, војвода Путник је одлучио да прими битку на новој одбранбеној линији Варовница – Космај – сибнички положај – Медведњак – Ваган-Лелечка Бара – Стражара – Горње Брдо – Мотика – Липе – Главица – Галич – Васкова Главица – Кита – Вјетрина – десна обала р. Бјелице.
Десно крило овог одбранбеног фронта било је добро ослоњено како на топографски јаку варовничко-космајску групу, која затвара правац Београд – Младеновац – Топола – Крагујевац, тако и на трупе Браничевског одреда, са којима се могло тактички везати преко Умчарског Парлога – Дрења. Међутим, главна слабост овог крила лежала је у слабијем квалитету трупа Одбране Београда, које су биле састављене поглавито из јединица III позива, наоружаних великим делом спорометном артиљеријом. Поред тога, Космајска група је била тактички слабо везана са Медведњаком (к 365); веза је ишла преко топографски слабе линије Рогачко Врдо (к 297) – Боблија (к 295) – Венац – к 264 – к 221 (коса између с. Сибнице и с. Венчана). Благодарећи само томе што непријатељ није на овом делу фронта груписао јаче снаге, већ само 21 ландверску дивизију 8 корпуса која је још у Церској бици испољила слабе борачке особине, а у Колубарској се показала врло неактивном, то за ово крило није било веће опасности. Обреновачки одред и Коњичка дивизија имали су довољно снаге да се супротставе неактивној 21 ландверској дивизији и обезбеде везу трупа Одбране Београда (на варовничко-космајском положају) са десним крилом Шумадиске I (на Медведњаку).
Део одбранбене линије од Медведњака до Мотике, који је образовао центар одбранбеног фронта главних снага, био је најјачи и то како у топографском погледу – ослањао се на јаке огранке Рудничког масива и Букуље – тако и у погледу распореда и јачине снага, јер га је поседало 6 дивизија II и III армије. Притом је део отсека II армије: Медведњак – Просек – Ваган – Лелечка Бара, који затвара врло важан правац продирања ка Аранђеловцу и даље ка Крагујевцу, био далеко осетљивији од дела отсека III армије: к 446 – Стражара – Горње Брдо – Мотика. Отсек III армије је топографски јачи, а усто и оперативно мање важан, јер затвара спореднији правац долином р. Качера који је притешњен између масива Рудника и Букуље. Једина осетљивост отсека III армије била је у великој истакнутости левог крила на Мотики у односу на знатно повучено десно крило I армије на Липама, као и у слабој борачкој способности већ поколебане Тимочке II која је образовала лево крило III армије. Да би се то ублажило одређен је Рељински одред из састава Дринске I да поседне. Рељиначку косу (у кључу Заграћске и Давидовачке Реке) и успостави тактичку везу између левог крила Тимочке II на Мотици и десног крила Дринске I на Липама.
Услови за извођење противофанзиве са централног дела одбранбеног фронта (Медведњак – Ваган – Мотика) били су у тактичком погледу отежани читавим низом отпорних тачака које су непријатељу омогућавале организовање борбе по дубини. Али је, с друге стране, непријатељ позади себе имао набујале реке Колубару и Љит, са мочварним долинама, те му је претила опасност да на случај неуспеха буде набачен на те природне препреке.
Отсек I армије на линији Липе – Трипавац – Главица – Столице – Дреновачко Осоје – Галич – Васкова Главица образовао је лево крило одбране главних снага српске војске. Иако је топографски доста слаб, овај део је у тактичком погледу био повољан, јер се са њега добро осматра и туче предземљиште до највећег артиљериског домета. Усто био је поседнут и довољно јаком снагом, те је поуздано затварао врло важан и најкраћи правац непријатељског продирања било ка Крагујевцу било преко Чачка у долину Западне Мораве. Овај део одбранбене линије, нарочито на отсеку Трипавац – Галич, био је врло погодан за противофанзивна дејства српских трупа, јер по напуштању јаке Сувоборске греде, коју је оставио далеко позади себе, непријатељ није имао погодних ослонаца на којима би задржао српске трупе и разбио њихов елан у противофанзиви, већ их је на својим леђима износио на јаку Сувоборску Греду.
Део одбранбене линије на отсеку Ужичке војске: Ружин Гроб – Кита – Вјетрина – десна обала р. Бјелице претстављао је бочно обезбеђење целокупне одбранбене линије главних снага српске војске. Ослањајући се на Овчарско-Кабларску Клисуру и јаке положаје на десној обали реке Бјелице, овај је део фронта добро затварао непријатељски маневарски правац ка Чачку и даље долином Западне Мораве. У односу на непријатељске снаге (18 дивизију са три брдске и једном самосталном бригадом), одбрана овог отсека била је довољно јака.
Активност српске одбране. Одбранбена фаза Колубарске битке испуњена је низом противнапада српских трупа. Испресецано и већим делом пошумљено земљиште, нарочито на фронту I армије, наметало је активну одбрану. А за то су били довољно припремљени и трупа и старешине. Сваки српски старешина је био убеђен да статичка, пасивна, одбрана води увек неуспеху.
Поразно дејство изненадних српских противнапада било је појачано обилатом употребом бомби с којом су се српски војници били сродили. Изненадно убациване са најближег отстојања у непријатељске редове и ровове оне су заглушујућим праском и убитачним дејством уносиле такву панику да су непријатељски војници скоро редовно окретали леђа.
Необједињени напади аустроугарских снага. Док се са српске стране вршило брзо сасређивање тактичких резерви ка угроженим отсецима у циљу извршења противнапада, дотле су се аустроугарске јединице у у овој фази битке ангажовале парцијално, без тешњег узајамног садејства. Тако је, например, усамљена 42 домобранска дивизија прешла 26 новембра Љиг и извршила напад на Комбиновану дивизију III армије, али је противнападом била поново бачена преко Љига. Исто тако је и 48 дивизија 15 корпуса вршила 27 новембра безуспешне покушаје да се усамљена пробије косом између Драгобиљске и Славковичске Реке под концентричном артиљериском ватром трију српских дивизија: Моравске и Тимочке II и Дринске I позива. Истога дана је и усамљена Комбинована дивизија 16 корпуса покушала да са своје две брдске бригаде пробије центар (к 881) Дунавске I позива и дубље се уклини. Исто тако ни усамљени одред пуковника Видена није успео да оперативно искористи успех на Маљену јер као усамљен није за то имао довољно снаге.
Једини позитиван пример садејства и сасређивања снага био је, као што смо видели, заједнички напад 9 дивизије 8 корпуса и 36 дивизије 13 корпуса 25 новембра на Човку, услед чега је она и, пала.
Лични утицај команданта I армије на извођење одбране. Налазећи се на најосетљивијем правцу, а имајући пред фронтом аустроугарске елитне брдске трупе, српска I армија је морала да носи највећи терет одбранбене фазе Колубарске битке. Ова околност, у вези са ранијим напорима (од Дрине па све до Маљенско-сувоборске греде), утицала је да су трупе I армије биле највише исцрпене и бројно најслабије.
Међутим, и са тако исцрпеним и проређеним трупама, командант I армије, генерал Мишић, могао је да бије бојеве и маневрује за све време дуготрајне уводне и одбранбене фазе Колубарске битке (16 дана – од 16 новембра до 2 децембра).
Он је имао урођену способност командовања и интуитивно познавање људи; осећао је масе и држао их у руци, знао је кад се шта с њима може постићи, бацао их у жаришта битке и маневровао према развоју ситуације. Као одличан дијагностичар, осећао је пулс своје армије, а имајући урођено осећање ситуације, реаговао је, такорећи рефлексно, на сваку њену промену и уве