Штетно задржавање 6 армије (15 и 16 корпуса) 16 новембра код Ваљева и неискоришћено тешко стање српске I армије. Уводна фаза битке обухвата период од 16 – 22 новембра, То је период у коме Поћорек остаје у заблуди да се главна снага српске војске, по напуштању ваљевских положаја повукла ка Крагујевцу, остављајући на Колубари и Љигу само заштитнице. Уверен да пред собом има само српске заштитнице, Поћорек ангажује у том периоду само 5 армију и 13 корпус 6 армије, са циљем да овлађивањем висовима на десној обали Колубаре што пре обезбеди железничку пругу Обреновац – Ваљево и оспособи је за саобраћај, како би, у вези са овлађивањем Београдом, створио помоћну основицу за снабдевање у току даљих операција ка Крагујевцу. Главној снази 6 армије (15 и 16 корпусу) Поћорек у тој фази даје одмор, пошто су та два корпуса издржала највећа напрезања у претходним операцијама.
Нема сумње да је у моменту избијања на Колубару аустроугарска Балканска војска, а нарочито 6 армија, била у тешком стању (рђаво време, лоши путеви и неуредно снабдевање). Али су и тешкоће у којима се налазила српска војска биле још веће. Повлачећи се од Дрине ка Колубари под најтежим условима, при томе још измешана са великим бројем избеглица, српска је војска, пребацујући се на десну обалу Колубаре, била скоро пред расулом. Требало јој је нанети још само један јачи удар, па да се сасвим распадне. А до тога би свакако и дошло да су главне снаге 6 армије (15 и 16 корпус) учиниле још само последњи напор, тј. да су искористиле моралну кризу српске војске и продужиле 16 новембра гоњење правцима Ваљево – Г. Милановац и Ваљево – Чачак. Таквим би се дејством довеле до распада и иначе морално јако поколебане и бројно и материјално истрошене снаге I српске армије и извршило њено потпуно раздвајање од Ужичке војске, одбацујући је од комуникација у долини Западне Мораве. А растројством српске I армије, главне снаге 6 армије не само што би дебушовале из планинске зоне у богату област Западне Мораве и отвориле пут за даље продирање ка Крагујевцу, него би то, свакако, изазвало и повлачење III и II српске армије са Љига и Колубаре, а тиме и брзи пад Београда. На тај би начин 5 армија и 13 корпус 6 армије брзо избили у богату област северне Шумадије.
Једном речи, криза снабдевања аустроугарске Балканске војске била би брже решена продужењем гоњења него његовим обустављањем и давањем петодневног одмора (од 16 до 20 новембра) главној снази 6 армије (15 и 16 корпусу). Поћорек је, не познавајући стварно стање српске војске, отпочео 16 новембра Колубарску битку са погрешним груписањем снага – против српских главних снага груписао је само нешто више од половине својих трупа.
Ни рад 13 корпуса није одговарао стварној ситуацији. Уместо енергичног дејства у правцу десног бока и отступнице I армије, он губи цео 16 новембар у спорим и методичним акцијама, нарочито његова 42 домобранска дивизија која је задржана код с. Диваца. Благодарећи спором и опрезном раду 13 корпуса и одмору 15 и 16 корпуса, главне снаге српске I армије извукле су се из тешке кризе 16 новембра, провеле неузнемираване ноћ 16/17 новембра у околини с. Г. Топлице, а у току 17 новембра – такође неузнемираване од 13 корпуса – довршиле свој опасни отступно-бочни марш: Мионица – с. Г. Топлица – с. Гукоши, и пребациле се на десну обалу Љига.
И следећих дана (од 18 – 20 новембра) непријатељ је, задржавањем 15 и 16 корпуса на одмору код Ваљева и упућивањем само два извиђачка одреда (из 36 и 42 дивизије 13 корпуса) ка фронту I армије, омогућио овој армији да се одржи на положају с. Гукоши – Медник – Ваћинац – Маљен.
Необједињено дејство 5 армије и 13 корпуса 6 армије на Колубари и Љигу. У заблуди да има посла само са српским заштитницама, Поћорек у периоду од 16 – 22 новембра ангажује 5 армију и 13 корпус 6 армије кордонски, парцијално и неповезано, без одређене оперативне идеје, имајући једино за циљ да одбаци српске заштитнице са висова изнад Колубаре и овлада њима, ради обезбеђења железничке пруге Обреновац – Лајковац – Ваљево. Једном речи, уводна фаза битке претставља низ почесних и неповезаних акција јединица (дивизија, бригада и пукова) Комбинованог, 8 и 13 корпуса за с. Конатице, с. В. Црљене, Лазаревац, Човку, с. Дудовицу, Миловац и Баћинац.
Једино је на правцу Човке обједињен напад 9 дивизије 8 корпуса и 36 дивизије 13 корпуса, нарочито у погледу садејства њихове артиљерије. Благодарећи снажним концентрацијама ватре артиљериских група код Лајковца (9 дивизија) и с. Пепељевца (36 дивизија) онемогућено је Моравској I држање Врачег Брда и сузбијен је противнапад Тимочке II и Моравске I у току дана 21 новембра и јутра 22 новембра.
На осталим отсецима Колубаре и Љига прелази су вршени без икакве озбиљне артиљериске и инжињериске припреме и без довољно снага, а последице тога били су неуспеси (према с. Конатицама, које су заузете тек 22 новембра, код с. В. Црљена, Лазаревца и с. Дудовице).
Слабо ангажовање непријатеља пред фронтом I армије. Док су II и III српска армија – по завршеном повлачењу са ваљевских положаја – имале пред фронтом набујале реке Колубару и Љиг, прелазне само на мостовима, позади којих су могле приступити уређењу својих трупа, дотле фронт српске I армије није био заштићен речном препреком, изузев на десном крилу код с. Гукоша. Сем тога I армија је, као што смо изнели, имала морално највише поколебане, а усто и бројно најслабије трупе. Најзад, њено лево крило на Маљену, које је било доста удаљено од Ужичке војске, „висило је у ваздуху”, те се могло обухватити дејством кроз тај међупростор. Зато је против фронта I армије, који је претстављао најслабији део српског распореда, требало упутити тежиште офанзиве.
Међутим, непријатељ је, све до 20 новембра, на том делу фронта ангажовао најслабије снаге – свега два извиђачка одреда на фронту Миловац (извиђачки одред 36 дивизије) – Баћинац (извиђачки одред 42 дивизије). А да би грешка била већа, против најизложеније тачке – левог крила на Маљену – он све до 21 новембра није ангажовао никакве снаге, што је омогућило команданту I армије да ослонцем на Маљен повуче своју армију, у зору 22 новембра, са отсека Медник – Баћинац – Руда на планинску греду Проструга – Рајац – Сувобор и веже је удесно преко Палежа и Букве са одбраном десне обале Љига код с. Гукоша.
Правилна одлука војводе Путника да бије битку на Колубари и Љигу, са ослонцем на Маљену. Оваква одлука одговарала је ситуацији. Благодарећи изузетно јако кишовитој јесени, набујали Колубара и Љиг, који при нормалном водостају не претстављају озбиљне препреке, тада су поплавили своје долине и били врло тсшко пролазни, како због количине воде, тако и због њихових мочварних долина. Поред тога, са висова на десној обали Колубаре и Љига ометана је артиљериском ватром оправка железничке пруге Обреновац – Ваљево, која је за Поћорека претстављала „котву спасења” у тешкој ситуацији снабдевања његове војске.
Да је војвода Путник, по напуштању ваљевских положаја, продужио повлачење српске војске ка Крагујевцу, како је то Поћорек веровао на основу извештаја софиског војног изасланика и исказа заробљених српских војника, српска војска би се све више растројавала, број избеглица повећавао, а хаотично стање на комуникацијама онемогућило би сваки дотур и евакуацију. Једном речи, српска војска би се сама од себе распала и била заувек сахрањена. Њеним повлачењем ка Крагујевцу олакшало би се аустроугарској војсци брзо продирање у плодну и добро пролазну област Шумадије и Западне Мораве, а заузимањем Београда, створила би се солидна база за снабдевање у току даљих операција. Најзад, дубоко продирање Поћорекове војске могло би привући Бугарску у рат, која би свакако желела да бар у последњем моменту узме учешћа у „подели плена”.
Одлука за примање битке на Колубари и Љигу са ослонцем на масиве Рудника и Маљена била је и са стратегиско-географског гледишта правилна. Ниједан други теренски отсек источно од Рудничког масива не би могао дати бољег ослонца малаксалој и проређеној српској војсци. Правилна је и одлука да се у прво време прими дефанзивна битка, у циљу изнуравања и трошења непријатеља у нападу на овако јаке положаје, под тешким теренским и временским условима.
Распоред без стратегиске резерве. Дугачки одбранбени фронт српске војске: десна обала Колубаре (од њеног ушћа до ушћа Љига) – десна обала Љига – Вис (к 707) – Баћинац – Руда – Маљен био је без стратегиске резерве. Да Поћорек није био у заблуди да има посла само са српским заштитницама и да је извршио јаче груписање снага према ма ком делу српског плитког распореда, могао га је лако пробити без бојазни да ће наићи на нови јачи отпор по дубини. Пробојем или одбацивањем снага са дела фронта једне армије Поћорек би принудио на повлачење и остале армије, као што се то већ догађало за време повлачења српске војске са Дрине ка ваљевским положајима и одбране тих положаја. Немајући стратегиске резерве (снаге су биле мале у односу на дужину фронта) Врховна команда је прибегла маневровању по фронту – извлачила је снаге са мање угрожених делова фронта и рокирала их ка јаче угроженим. Такав је, например, био случај са упућивањем Тимочке II 19 новембра из III у састав II армије, ради противнапада на Врачем Брду и Човки, као и упућивање Дринске I из III у састав I армије 21 новембра.
Да је благовремено привукла главну снагу Ужичке војске и поставила је степенасто позади левог крила свог одбранбеног фронта, Врховна команда би могла за одбрану тог свог важног и осетљивог крила користити Ужичку војску као стратегиску резерву.
Нерационално почетно груписање српских снага. Најјаче је био поседнут оперативно најмање важан а тактичко-топографски најјачи део фронта између с. Жупањца и Драгобиљске Реке, који је усто пред собом имао набујали Љиг, а у позадини врло јак масив Рудника. За одбрану тог дела фронта било је груписано 6 дивизија (четири из III и две из I армије) док је одбрана оперативно важнијег дела фронта Баћинац – Руда била поверена само једној, и то морално највише поколебаној – Дунавској II позива. Кад се има у виду да је тај део фронта био изложен обухватном дејству преко Маљена (кроз широки међупростор I армије и Ужичке војске) и да је против њега и Маљена могао управити удар цео 16 корпус (разуме се под условом да 15 и 16 корпусу није био дат одмор код Ваљева) онда се још јаче истиче слабост снага одређених за одбрану дела фронта Баћинац – Руда, преко кога води врло важан правац Ваљево – Сувобор – Г. Милановац.
Последица овако нерационалног почетног груписања снага била је, као што смо видели, криза код I армије и појава расула, 18 новембра, код Дунавске II, и то при слабом притиску извиђачког одреда 42 домобранске дивизије. А да су ту биле јаче снаге 15 и 16 корпуса, ова би се криза претворила у неизбежну катастрофу I армије.
Исто тако је главна снага Ужичке војске непотребно задржана на Кадињачи према Бајиној Башти, као и на положајима за одбрану правца од с. Кремне ка Ужицу, иако од Бајине Баште и с. Кремне није претила никаква озбиљна опасност. Због те преувеличане опасности Ужичка војска је држана далеко од I армије, уместо да је њена главна снага још одмах била прикупљена у околини Косјерића, где би образовала стратегиску резерву.
Плитак распоред српских армија. Што српска Врховна команда није могла образовати стратегиску резерву може се правдати несразмером између слабих снага и велике дужине њеног одбранбеног фронта. Али, није било ни армиских резерви, изузев Тимочке II, која је само кратко време, у самом почетку уводне фазе, образовала резерву III армије.
Слично распореду у бици на Дрини, распоред српских армија за одбрану Колубаре, Љига и положаја: с. Гукоши – Медник – Баћинац – Маљен био је плитак – дивизија до дивизије, све у првој линији, без армиске резерве, са слабим дивизиским резервама, а све у тежњи да се непосредно бране речни отсеци на целој њиховој дужини, односно да се непосредно затворе сви правци непријатељског напада. Овако плитак распоред српске одбране није омогућавао активна дејства у ширем оперативном смислу. Она су се углавном одвијала у тактичким оквирима – противнапади дивизиским резервама и резервама мањих јединица. Због овако статичке одбране појединих армија десиле су се и овакве аномалије:
Прво. Дозвољено је усамљеној 29 дивизији Комбинованог корпуса 5 армије да у току ноћи 21/22 новембра пребаци део своје пешадије преко доњег Пештана, 22 новембра овлада с. Конатицама, а у току наредних дана овлада и конатичким положајем и на њему се одржи све до повлачења српске војске са Колубаре. Уместо да овде доживи своју „Чеврнтију”, ова дивизија се дефинитивно учвршћује на заузетом конатичком положају, јер је српска II армија била без резерве — све су снаге биле развијене за непосредну одбрану доњег Пештана, Лукавице и Колубаре.
Друго. 7 дивизија Комбинованог корпуса 5 армије, пребацила је од, 18 – 21 новембра, обе своје бригаде у кључу између Лукавице и р. Турије, према с. В. Прљенима. За цело то време, па и касније, командант Шумадиске I држи своју дивизију развијену на отсеку Планина – с. Вреоци, не предузимајући напад целокупном снагом или бар њеним највећим делом на усамљену 7 дивизију; он се ограничава само на делимични испад 23 новембра и то слабом снагом – свега 2 батаљона. Ни командант II армије није имао армиске резерве да је баци у напад на усамљену 7 дивизију нити је интервенисао да Шумадиска I то предузме.