а) Аустроугарске јединице
После Церске битке и битке на Дрини, аустроугарске јединице ушле су у Колубарску битку са знатно већим искуством и тактичком способношћу него што су их у почетку рата (у Церској бици) имале. Оне су, уопште узев, кроз цео период Колубарске битке показале добру тактичку увежбаност. Нарочито је било запажено:
– Вешто маневровање на планинском земљишту. У овоме су се у првом реду одликовале брдске бригаде 16 корпуса, чија је пешадија моћно потпомогнута брдском артиљеријом, нарочито брдским хаубицама, брзо ломила отпоре српског Рогачичког одреда и I армије на узастопним положајима између Дрине и Колубаре. Ово је и био главни узрок што српска Врховна команда није могла примити битку ни на једној од тих линија.
Вешто маневровање брдских бригада 16 корпуса довело је трупе I армије до физичког исцрпљења и психичке кризе, чије су последице биле брзи пад Маљена и Сувоборске греде, а у вези с тим напуштање одбране Љига и Колубаре, па чак и Београда.
– Рационална подршка артиљерије и садејство пешадиских јединица. Ово се нарочито испољило на Човки. Уочивши да је Човка јако истакнута и поседнута, 9 дивизија 8 корпуса и 36 дивизија 13 корпуса су, благодарећи концентричном дејству својих 7 артиљериских група са леве обале Колубаре и Љига и садејству своје пешадије, брзо извршиле прелазак преко Колубаре и Љига, овладале предњим положајем Враче Брдо и одбиле противнапад 9 српских пешадиских пукова, растројивши их у толикој мери, да је Моравска I позива морала брзо напустити одбрану Човке.
– Успешни ноћни напади. Познат је пример ноћног напада (27/28 новембра) 40 дивизије 15 корпуса са Осоја на Камаљ где је разбила лево крило Тимочке II позива, а затим исте ноћи заузела Забран и тиме толико растројила трупе Тимочке II позива, да су доцније биле слабе борачке вредности. Било је и других примера успешних ноћних дејстава.
– Препади, као што је препад 1 батаљона 36 пешадиског пука 7 дивизије на позадину посаде Маловња, пример је вештог коришћења земљишта и сналажљивости у оваквим акцијама.
– Примена фортификације и организовање ватре у одбрани. У томе су се аустроугарске трупе нарочито одликовале. Упорна одбрана Чикера ломила је све напоре српске III армије, а упорна одбрана Кременице нанела је Моравској дивизији I позива огромне губитке. Снага једне и друге одбране почивала је поглавито на умешној и свестраној примени фортификације и одлично организованој митраљеској ватри.
– Вешто извлачење из борбе и отступање. Као и после Церске битке, аустроугарске трупе су се и после неуспешне Колубарске битке вешто извлачиле из борбе и успешно отступале. Изузетак су чиниле само трупе 16 корпуса које су се, разбијене у Сувоборском боју, повлачиле у нереду.
Међутим, у тактичком раду аустроугарских трупа било је и недостатака, као што су:
– Слабо извиђање. Иако бројно јача од српске, аустроугарска извиђачка авијација није успела да открије главне српске снаге на положајима на десној обали Колубаре и Љига као и на линији Медник – Баћинац – Руда – Маљен. Извиђање коњицом као и официрским патролама дало је такође слабе резултате (Због непријатељски расположеног становништва, слабо је и примењивано). Последица овако слабог извиђања била је заблуда да се ради само о српским заштитницама, те се у Колубарску битку ушло без плана са половином снаге (5 армијом и 13 корпусом 6 армије).
– Избегавање ноћних борби. Аустроугарске трупе нерадо су се упуштале у ноћне борбе. Поред осталог, ово се може објаснити и тиме што су се Словени, Италијани и Румуни, који су сачињавали велики део аустроугарских снага, ноћу лако извлачили из руку својих старешина и пребегавали Србима. У наведеном успешном ноћном нападу (40 хонведске дивизије 27/28 децембра) углавном су учествовали Мађари, а с друге стране, наишло се и на изузетно слаб отпор Тимочке II позива, чије је брзо растројство потстакло 40 дивизију да продужи борбу и ноћу.
– Касно гоњење. Захваљујући томе што аустроугарске јединице нису предузимале енергично гоњење нарочито ноћу, српске снаге су могле да се успешно повлаче ка Колубари, са прихватом на узастопним положајима. Исто тако ни тактичко гоњење није примењивано. После успеха у нападу, њихове трупе су се задовољавале углавном гоњењем ватром, не прелазећи одмах у гоњење покретом.
– Аустроугарске јединице нису биле монолитне. Јединице су биле већином састављене од војника разних народности (Немаца, Мађара, Словена, Италијана, Румуна), са различитим националним тежњама. Због тога није било оне духовне везе, заједничких интереса и међусобног поверења, као ни поверења у старешине, који су највећим делом били Немци и Мађари. Ово се нарочито одразило у овом неправедном-завојевачком рату Аустро-Угарске и претстављало је најслабију страну њене војске. Мада је ова слабост, донекле била парирана чврстом дисциплином, због чега су се аустро- угарске трупе добро бориле, ипак је дисциплина могла имати дејства само док су прилике за борбу биле повољне. Међутим, чим се старешински кадар јако проредио, а снабдевање, нарочито артиљериском муницијом, постало критично (што се десило уочи српске противофанзиве), морал аустроугарских трупа је нагло опао. Настало је осипање редова и одбегавање Срба (и војника других словенских народа) који су и донели штабу српске III армије прве сигурне податке о тешком стању код аустроугарске Балканске војске.
б) Рад српских трупа
Срби су у Колубарску битку унели сва она драгоцена тактичка искуства која су стекли кроз дотадашње крваве борбе из балканских ратова и битака на Церу и Дрини. У колубарској бици су се нарочито испољили:
– Офанзивна дејства у току одбране и употреба ручних бомби. Уводна, а нарочито одбранбена, фаза Колубарске битке пуне су противнапада и испада српских трупа. Испресецано и већим делом пошумљено земљиште, нарочито на фронту I армије, диктовало је активну одбрану као најкориснији вид борбе. Уосталом, то је одраз доктрине српске војске која је избегавала пасивну одбрану. Тежило се да се непријатељ збаци, пре него што успе да организује заузети положај и прикупи јаче снаге.
При извођењу противнапада трупе су обилато употребљавале ручне бомбе. Њихов изненадан прасак пред снажан јуриш, поразно је деловао на аустроугарске трупе које у већини случајева нису сачекивале јуриш.
– Велики нападни елан трупа је била одлика српских напада и у ранијим биткама, али је то у Колубарској бици дошло до нарочитог изражаја. Свакако да су на то утицали и претходни моменти – дуготрајност повлачења, читав низ неуспеха и патњи – па је нападни елан потенциран и жељом за осветом. Огорчени војници, охрабрени преокретом у ситуацији, журили су да Србију очисте од непријатеља. Тиме се може објаснити велики елан при успешном тродневном нападу I армије (од 3 – 5 децембра) у Сувоборском боју, као и велика упорност III армије при нападима на Чикер и II армије на Кременицу, чије су јединице изводиле по три, четири, па и више узастопних јуриша.
– Садејство колона и родова. За брзи успех I армије у Сувоборском нападном боју има се, поред правилног плана напада и вештог руковођења бојем од стране команданта I армије, поглавито благодарити примерном потпомагању и садејству нападних колона, а нарочито Дунавске I и Моравске II позива 4 децембра против Врановице. С друге стране, артиљерија се, по већ устаљеној традицији, до крајности залагала како у уводној и одбранбеној тако и у нападној фази и гоњењу. Што њена помоћ није била довољна у току уводне и одбранбене фазе, узрок је оскудица у муницији. Међутим, у нападној фази и при гоњењу, кад се располагало са довољно муниције, њена помоћ је била врло ефикасна. Има доста случајева где су поједина оруђа, водови, па и целе батерије избијали испред пешадије, нарочито при гоњењу, и својом изненадном ватром уносили пометњу и неред у непријатељске редове (један артиљериски вод из Дунавске дивизије I унео је 6 децембра панику у колоне непријатељске артиљерије и коморе које су отступале друмом Г. Топлица – Мионица; један брдски топ је 7 децембра, избио на чело гонећег одреда Комбиноване дивизије и отворио изненадну бочну ватру на десно крило 42 дивизије које је отступало преко с. Г. Латковића, итд.).
– Енергија у гоњењу. Опијене брзом Сувоборскои победом, српске су се трупе неодољивим налетом бацале за непријатељем који је отступао у највећем растројству. Наређења војводе Путника и генерала Мишића често нису стизала да задрже налет трупа Дунавске I позива које су, уместо да се по наређењу зауставе на Сувоборској греди, избиле још 6 децембра изјутра у висину Баћинца, а око подне и пред саму Мионицу, гонећи разбијене остатке 16 корпуса. Сличан је случај и са пуковима Моравске II позива 7 децембра при гоњењу трупа 15 корпуса, које су отступале ка словачком мостобрану, итд.
Иницијативно гоњење и смели ноћни упад 1-ог батаљона 6 прекобројног пешадиског пука I позива у распоред 40 дивизије 15 корпуса такође је сјајан пример енергије и смелости српских трупа у гоњењу.
Тактичко-оперативни недостаци српске војске:
– Слабо извиђање. На авијацију није се могло рачунати, јер је бројно била сасвим слаба. Али се зато с правом могло рачунати на извиђање коњицом, која је сразмерно била јака у односу на укупно бројно стање српске војске: једна самостална коњичка дивизија, пет коњичких пукова и један ескадрон у саставу дивизија I позива и пет коњичких дивизиона у саставу дивизија II позива. Па и поред толико јаке коњице, десили су се крупни пропусти у извиђању, као што су: неоткривање рокирања аустроугарске 5 армије, а нарочито пребацивања њеног Комбинованог корпуса на београдски правац и немање података о правцима отступања 16, 15 и 13 корпуса после растројства 6 армије, због чега је Врховна команда не само унела о томе нетачне податке у своју директиву Обр. 7949 за опште гоњење, већ ју је и касно издала, тек 10 децембра у 20 часова.
Главни узрок слабог извиђања коњицом лежи у неправилној употреби како Коњичке дивизије, тако и осталих коњичких јединица. Уместо да се, као лако покретљиве јединице, првенствено искористе за оперативно извиђање и маневар на непријатељске бокове и позадину, оне су већином употребљаване за чисто одбранбене задатке – затварање непоседнутих међупростора и тиме круто ограничавање само на поједине делове фронта, на којима су иначе, због незнатне ватрене моћи, постизале слабе резултате. А баш развој ситуације у току Колубарске битке пружао је широко поље за корисну и еластичну употребу коњичких јединица, а нарочито Коњичке дивизије и њено брзо маневровање с једног дела фронта на други.
С друге стране би се, свакако, постигли и бољи резултати у извиђању да је у оквиру појединих армија вршено здруживање дивизиских коњичких пукова (дивизиона) и тако образоване јаче коњичке јединице способне за оперативно извиђање и маневровање. Међутим, коњичке јединице су биле распарчане по дивизијама, што је довело до слабе обавештености армиских штабова о ситуацији пред фронтом армија.
Ни извиђање пешадиским официрским патролама није било интензивно. Због тога се и десило да Врховна команда при издавању директиве Обр. 7949 од 10 децембра није знала да се 5 армија развила целокупном својом снагом за одбрану положаја Мостине – Крајкова Бара – Ковиона – Парцански Вис – Велико Поље – с. Степојевац, већ је мислила да се на тој линији налазе само њене заштитнице.
Најзад, и борбено извиђање било је слабо. То је, например, омогућило 13 и Комбинованом корпусу и 9 дивизији 8 корпуса да се неприметно извуку (13 корпус ноћу 8/9, а Комбиновани корпус и 9 дивизија 8 корпуса ноћу 9/10 децембра).
– Слабо одржавање везе. Веза није била увек на висини ондашњих могућности. Типичан је случај слабе везе између колоне потпуковника Филиповића (из састава Ужичке војске) и посаде Маљена, која није успостављена 24 новембра, иако је међусобно растојање било релативно мало.
Најзад, до нетачног извештаја I армије о заузећу Ваљева, 9 децембра, дошло је углавном услед слабог одржавања везе између дивизија и Штаба I армије.
– Мала дубина борбеног поретка у одбрани и слабо груписање артиљерије. Ово је био главни недостатак српске одбране, а највише је дошао до изражаја у поседању уске греде Рајац – Сувобор – Маљен, што је и довело до њеног брзог пада. Маљен се држао свега један дан, а Сувоборска греда два дана.
Овако плитак борбени поредак последица је, с једне стране, недостатка снага због чега су дивизијама додељивани врло широки фронтови, а са друге, малог броја аутоматских оруђа у саставу пешадиских пукова (свега 4 митраљеза на пешадиски пук). Стога се и тежило да се оно чиме се располаже не распарчава по дубини већ групише поседањем само гребена и ћувика. Ово је било од велике штете по упорност одбране по дубини, а са друге стране маркантни гребени и ћувици били су одличне мете непријатељској артиљерији. Но, благодарећи слабости аустроугарске пољске артиљерије и реткој примени концентрација масовне артиљериске ватре (изузев при нападу на Човку) овакво поседање гребена и ћувика није имало тежих последица од артиљериске ватре. Ипак узгред напоменимо да се овакав систем поседања гребена и ћувика показао као веома штетан и у операцијама 1915, кад се српска војска нашла пред немачком војском, чији су напади припремани и подржавани снажним концентрацијама артиљериске ватре.
Једини примери нешто веће дубине у одбрани били су: распоред Моравске дивизије II позива на отсеку између Драгобиљске и Славковичке реке (I линија – Бобија, II Буква – Лисина – Кошута и III – Палеж), као и на Варовничком отсеку (I линија: Мајдан – с. Шепшин, II линија: к 351 – Равни Гај – с. Дубона, и III линија: Варовница – Матејина Вода – Липово Брдо).
Српска артиљерија показала се врло еластичном у садејству са пешадијом и у њеном непосредном потпомагању како у покрету тако и против непријатеља на слабије организованом положају. Али се децентрализација у њеном командовању показала као врло штетна при сламању отпора јаче утврђених тачака, као што су биле: Чикер, Кременица, Липа, Кошутњачки Вис, јер није било довољно снажних ватрених налета и концентрације ватре. Стварањем јачих артиљериских група – па ма то било и из разних дивизија и уз учешће целокупне армиске артиљерије – и њиховим снажним концентрацијама ватре, могло се убрзати сламање отпора тих тачака и избећи велики губици пешадије.
Исто тако, необједињени напади дивизија на најупорније брањене тачке као например на Чикер, Кик и Кременицу, нису успели не само због слабе концентрације артиљериске ватре, већ и због необједињеног – по објекту и времену – напада суседних дивизија.
Слаба примена обухватног и обилазног напада. Док су аустроугарске јединице, нарочито њихове брдске бригаде, често вршиле обухватна дејства у нападу, дотле су српске јединице то избегавале. Тако се колона пуковника Мишића, упућена у помоћ посади Маљена 23 новембра увече, уместо да обухвати и окружи непријатељске изоловане делове на к 684 и Риору, заплела 24 новембра у фронталне борбе и због тога закаснила да помогне посаду Маљена. Тако исто је Чикер могао бити раније заузет да је извршен двострани обухватни напад преко Кика и Парлога. И крварење око Кременице било би избегнуто да је Тимочка I позива, по избијању код с. Дрена, напала левом колоном на леви бок посаде Кременице. А Ужичка војска брже би сломила дуготрајни отпор на Оштрици (код с. Гојне Горе) да је управила тежиште напада против њеног левог бока преко Рујевице, итд.
Напад је играо врло велику улогу и у подизању морала српске војске. Живахан по својој природи српски борац је способан за напад и гоњење. Успеси у нападу га морално подижу до таквог степена да у гоњењу непријатеља постаје неодољив. Ове су се особине испољиле и у ранијим биткама: Кумановској, Битољској, Брегалничкој и Церској, али су у Колубарској дошле до још јачег изражаја.
С друге стране, дуже повлачење и неуспеси у одбрани, нарочито пасивној, негативно су утицали на његов морал. И једно и друго је доводило до растројавања и осипања јединица, као што су били случајеви при сталном повлачењу са Дрине на Колубару.
Колико су српски војници жељно очекивали прелазак у напад види се, например, из релације Комбиноване дивизије I позива, где се каже: „Моменат преласка у офанзиву жељно се очекивао и на све стране се шапутало: „Хвала богу, кад нећемо више отступати! Кад ћемо једном напред?”
Победа српске војске у Колубарској бици крајем 1914 године резултат је сјајних ратничких особина којима су се одликовали борци и старешински кадар српске војске из тог критичног, али славног периода ратова за ослобођење и уједињење наших народа. Она је плод њихове заједничке акције кроз најтежа искушења и натчовечанске напоре. Иако је изгледало да је у току отступно-одбранбених дејстава, тј. пре преласка у противофанзиву, борбеност српског војника замрла, она је понова блеснула пуним сјајем при преласку у противофанзиву 3 децембра. Поред заслуга многобројних знаних и незнаних бораца и старешина, као носиоци и симболи сјајне победе истичу се два славна имена: војвода Путник и генерал Мишић.
Војвода Путник је и у Колубарској бици испољио особине правог војсковође. Тако је:
– вештим оперативно-стратегиским маневровањем по дубини, у току повлачења са дринског на колубарски фронт, успео да благовремено извуче српску војску испод отсудних удара које јој је Поћорек припремао на свакој од њених узастопних одбранбених линија;
– погодним избором битачне просторије, ослоњене на мочварне долине набујалих Колубаре и Љига, на масив Рудника и планинску греду Проструга – Сувобор – Маљен, лишио је Поћорека могућности да брзим овлађивањем железничком пругом Обреновац – Ваљево и њеном експлоатацијом извуче своју војску из материјалне кризе, у коју ју је сам непромишљено гурнуо, и наметнуо му битку коју је Поћорек морао изводити под најтежим материјалним условима;
– срећно изабраним моментом за прелазак српске војске у општу противофанзиву – када су Поћорекове трупе „могле бити тучене и грањем”, кад су остале скоро без муниције, гладне, промрзле, и изнурене; када је Поћорек вршио рокирање своје 5 армије ка североистоку и Београду и, најзад, кад је српска војска била одморена и обилато снабдевена артиљериском муницијом – истргао је Поћореку иницијативу из руку и кроз напад психички препородио малаксалу српску војску и извојевао победу;
– вештим руковођењем сложеном Колубарском битком, извођеном и на колубареком и на београдском правцу, и еластичним и брзим маневровањем по унутрашњим правцима, и то без оперативних резерви, скидајући најпре Тимочку I, а потом Моравску дивизију I позива са мање угроженог колубарског фронта (II армије) и рокирајући их на јако угрожени фронт Одбране Београда, осујетио је Поћореков план да разбије слабе трупе и изврши продирање ка Тополи и Крагујевцу, у позадину српске војске. А потом је тежиште акције пребацио на београдски правац против 5 армије и протерао је преко Саве код Београда.
Генерал Мишић, примивши команду I армије у данима њене најтеже кризе, умео је – сугестивном и непоколебљивом снагом свога офанзивног духа — да ободри и подржи своје јединице у тренуцима најтежих искушења.
У тренутку када је непријатељ замахнуо да на Сувоборској греди смрви преморену I армију, Мишић је – обдарен ванредном проницљивошћу – иницијативно одлучио да своју исцрпену и на планинском земљишту Сувоборске греде развучену армију измакне испод непријатељског маља и одмакне је довољно далеко на прикупљенији положај испред Г. Милановца. Ту се могла одморити, попунити храном, а нарочито артиљериском муницијом. Овом својом одлуком обележио је судбоносну прекретницу између пораза и победе српске војске.
Видевши српске трупе препорођене после попуне и тродневног одмора, а сазнавши у исто време о тешком стању код непријатеља, осетио је да је наступио давно вребани моменат преласка у противофанзиву, па је иницијативно, не чекајући наређење одозго, донео одлуку да својом армијом пређе 3 децембра у напад. А затим, вештим руковођењем Сувоборским нападним бојем и бодрењем својих потчињених на највећа прегнућа и иницијативне подухвате, успео је да у току непуна два и по дана разбије и потпуно растроји ојачану главну снагу 16 корпуса (50-ту и Комбиновану дивизију 16 корпуса и 1 дивизију 15 корпуса) и збаци је у највећем нереду са Сувоборске греде.
Сувоборском победом, која се претворила у општу победу целокупне српске војске, Мишић се овенчао славом војсковође, добивши за то и највише признање – чин војводе.