Распоред обостраних снага уочи повлачења
Јединице Балканске војске избиле су пред српске положаје и то:
5. армија. Комбиновани корпус: 104 ландштурмска бригада испред с. Белог Поља, 29 дивизија испред линије с. Велико Поље – с. Лисопоље, 7 дивизија испред линије с. Бргуле – с. Богдановица; 8 корпус: 21 дивизија – испред Уба, 9 дивизија испред линије с. Тврдојевац – Караула (тт 302).
6. армија. 13 корпус: 36 дивизија пред српским положајем Близански Висови (тт 392), 42 дивизија пред Јаутином (тт 470); 15 корпус: 40 дивизија пред Просеком (к 449), 48 дивизија пред српским положајем Мартиновић (к 469) – с. Осладић; 1 дивизија пред положајем код с. Каменице; 16 корпус: Комбинована дивизија на заузетом српском положају Радија (к 393) – западни део Јолине Брезе; 50 дивизија пред положајем Савића Бр. – Орловица – Совачки Кик; 18 пешадиска дивизија на заузетом српском положају Црквине – М. Медведник, а њена 5 брдска бригада делом пред Боровњаком, а делом садејствује 4 самосталној брдској бригади; 4 самостална брдска бригада главном колоном пред Јасеновцем (с-и од Рогачице), а помоћном према Дебелом Брду (на путу Рогачица – Ваљево).
Распоред српске војске приказан је детаљно на скици 1.
Претстраже Обреновачког одреда налазиле су се на линији с. Забреж – Обреновац – с. Бело Поље, а главнина на положајима северно и јужно од с. Мислођина.
II армија: Коњичка дивизија на десној обали р. Тамнаве и р. Уба, на линији с. Лисопоље – с. Бргуле – с. Шарбани; Шумадиска дивизија I позива на линији с. Провалија – с. Богдановица – с. Гуњевац; Тимочка дивизија I позива на линији Крушик – к. 175 – Караула (тт 302) искључно; Моравска дивизија I позива на линији Караула (тт 302) – Близански Висови (тт 392) – до друма Ваљево – Коцељево (искључно).
III армија: Тимочка дивизија II позива од друма Ваљево – Коцељево до к 357 закључно; Дринска дивизија II позива од к 357 искључно до Јаутине (тт 470), искључно; Комбинована дивизија од Јаутина (к 470) закључно – Просек до к 416 закључно; Дринска дивизија I позива од Мартиновића (к 469) закључно – к 456 – до к 410 закључно.
I армија: Моравска дивизија II позива на положају источни део Јолине Брезе – Савића Брдо; Дунавска дивизија I позива на положају Јошево (к 478) – Орловица; Дунавска дивизија II позива на положају Совачки Кик – Кутањ; Рогачички одред на линији Повлен – Дебело Брдо – Јабланик – Палеж.
Ужичка војска: Ужичка бригада: један део код Рогачице на линији Јасеновац – Звезда, а други део код Бајине Баште; Шумадиска дивизија II позива: коњица са 2 митраљеза на Варди затвара правац преко Јелове Горе. Остале трупе на Шаргану, Виогору и Торнику, са претстражама на граничном фронту према Вишеграду и Старом Броду. Лимски одред на положају Јелова Гора – Ђаков Камен.
Одбрана Београда, Браничевски и Крајински одред остали су на својим ранијим отсецима за одбрану Саве и Дунава, и то: Одбрана Београда на отсеку Обреновац – Остружница – Београд – Гроцка; Браничевски одред на отсеку Гроцка – Смедерево – В. Градиште – Голубац; Крајински одред на отсеку Д. Милановац – Текија.
Обостране намере и планови
Поћорекова директива за што брже продирање. Због слабог успеха при наступању својих армија после недовршене битке на Дрини, Поћорек је 10 новембра увече изгубио наду да ће моћи принудити српску војску на битку на једном од њених узастопних положаја између Дрине и Колубаре. Он је сматрао да би, ако су били тачни многобројни искази заробљених српских војника о повлачењу српске војске до Крагујевца, то од аустроугарске Балканске војске захтевало вишедневне маршеве раскаљаним путевима, под тешким условима снабдевања са удаљене основице на Дрини. Пошто се побољшање снабдевања могло очекивати тек пошто аустроугарске снаге избију на железничку пругу Обреновац – Ваљево то је овлађивање том пругом претстављало, према Поћорековом схватању, животно питање за Балканску војску. Стога је он 11 новембра издао армијама директиву „за што брже продирање, да би се Србима онемогућило давање отпора код Ваљева или на Колубари.”
Према тој директиви, 5 армији је стављено у задатак да избије на Колубару од Обреновца до ушћа Љига, с тим да претходнице пребаци преко Колубаре како би се омогућило неузнемиравано коришћење железничке пруге Обреновац – Лајковац. Шестој армији је наређено да избије на линију с. Дудовица (на Љигу) – Мионица – с. Брежђе – Повлен, а 16 корпус да се групише јужно од Ваљева у таквом распореду, да буде у могућности да спречи дејство Ужичке војске. „Кад се ово буде остварило трупама ће се дати заслужени одмор.”
Поћорек је, према извештајима са бојишта примљеним у току 12 новембра, веровао да 13 новембра почиње одлучујућа битка пред Ваљевом. У то су га убедиле нарочито оне чињенице које су говориле о тешком стању на српским комуникацијама (код Коцељева је примећена маса возова, артиљерије, коморе и избеглица, а код с. Каменице и Ваљева створио се такав неред, да је изгледало скоро немогуће да се отклони). Кад је усто и 16 корпус наишао 13 новембра на отпор српске I армије на положају Јолина Бреза – Совачки Кик, Поћорек је сматрао да је битка испред Ваљева неизбежна.
Директива војводе Путника за повлачење на десну обалу Колубаре. Војвода Путник је имао намеру да упорно брани Ваљево и да, по могућству, пређе у противофанзиву. Али ту своју идеју није могао остварити услед тога што су дотле морално јаке српске трупе почеле да се колебају. До тога је дошло услед крајње оскудице у оделу, обући и логорској опреми, а затим и услед врло велике оскудице у артиљериској муницији и сталног попуштања и повлачења I армије. Због тога је војвода Путник био принуђен да још 11 новембра у 8 часова, при доласку Врховне команде из Ваљева у Крагујевац, изда командантима армија директиву Обр. 6253, која гласи:
„На случај неуспеле одбране Ваљева наређујем, да се све три армије повуку на десну обалу Колубаре, и то:
I армија правцем Ваљево преко с. Гукоша и Сувобора за Г. Милановац, спречавајући што упорније надирање непријатеља ка Г. Милановцу. За овај циљ посести са једном дивизијом положај код Баћинца12 (тт 700) на путу за Сувобор, а са осталим двема дивизијама положај код с. Гукоша, на десној обали реке Љига. Магацини хране: с. Бољковци, Г. Милановац.
II армија правцем од Уба и Близанских Висова ка Лазаревцу на десну обалу Колубаре. Посести положај за одбрану Волујак – Главица – Човка. II армија ће служити као наслон за повлачење I и III армије на десну обалу Колубаре. Магацин хране Аранђеловац.
III армија левом обалом Колубаре, прелази ову на мосту код с. Диваца и с. Словца и поседа положај за одбрану између II и I армије на линији с. Чибутковица – Округло Поље (к 246). Магацини хране: Белановица (Калањевац), Аранђеловац, с. Доња Шаторња.”
Да би II армија што боље испунила додељену улогу наслона за повлачење I и III армије, војвода Путник је 12 новембра издао њеном команданту наређење Обр. 6292: „Повлачење ваше армије подешавајте по III армији. Трупе размештене на фронту: Караула – Близански Висови прелазиће Колубару код Словца, тако да мост код Словца користи и III армија”.
Својом одлуком да главне снаге српске војске повуче на десну обалу Колубаре, ради одбране положаја десна обала Колубаре и Љига – Баћинац, војвода Путник је плански започео Колубарску операцију, која се убрзо развила у Колубарску битку – стратегиско изненађење за Поћорека.
Догађаји уочи повлачења са ваљевских положаја (13 и 14 новембра)
Тешка ситуација на левом крилу ваљевских положаја. У духу Поћорекове директиве од 11 новембра за што брже продирање, 6 армија је у току 13 новомбра управила тежиште својих напора правцима: с. Каменица – Ваљево и Ставе – Ваљево, тежећи да својим крајњим десним крилом овлада превојем Дебело Брдо на друму Рогачица – Ваљево, у циљу обухвата ваљевских положаја и раздвајања I армије и Ужичке војске.
Моравска дивизија II позива, која је образовала десно крило српске I армије на Јолиној Брези, јужно од с. Каменице, била је 13 новембра око подне јако притешњена од стране аустроугарске Комбиноване дивизије која је образовала лево крило 16 корпуса. Око 14 часова је ова аустроугарска дивизија заузела, западни део Јолине Брезе, а Моравска II позива задржала се на линији: источни део Јолине Брезе – Савића Брдо.
Потпомогнута 10 брдском бригадом 48 дивизије 15 корпуса, аустроугарска Комбинована дивизија напала је и лево крило Дринске I позива (из састава III српске армије) на положају јужно од с. Каменице, а једновремено је и 1-ва дивизија 15 корпуса напала центар Дринске I позива код с. Осладића и у 16 часова заузела утврђења на Шерметовцу (к 461). Седма брдска бригада 1 дивизије је тада извучена из борбеног распореда и упућена да потпомогне Комбинованој дивизији 16 корпуса у освајању с. Каменице и висова јужно од села. И овде је око 19 часова постигнут успех. Дринска I морала се повући на линију Мартиновић – к 456 – Кик (к 410).
Ништа мања опасност није била ни на крајњем левом крилу српске I армије, на фронту њеног Рогачичког одреда, који је држао положај у планинској зони Медведника, Јабланика и Повлена, штитећи правац Рогачица – Ваљево. Четврта самостална брдска бригада, која је прешла Дрину испод Рогачице и била упућена у правцу Дебелог Брда, већ је почела обухватати Повлен, због чега се Рогачички одред, да не би био отсечен, почео повлачити ка северу. Због овог је повлачења командант I армије наредио „отсудну одбрану с крајњим пожртвовањем и до последње капи крви”. Међутим, због недостатка резерви и претераног замора трупа, ово се наређење није могло извршити.
Пројекат испада II армијом. И поред свих напора да убрза наступање, 5 аустроугарска армија је, због рђавог времена, напредовала 13 новембра врло споро. Па и поред тога, продирање њеног Комбинованог корпуса ка доњој Колубари задавало је највеће бриге војводи Путнику, који је желео да се, због закрчавања комуникација и тешког пребацивања возова преко набујале Колубаре, одржи на ваљевским положајима и у току 14 новембра. Стога је захтевао од команданта II армије да предузме испад у правцу Коцељева, да би се дејством у десни бок Комбинованог корпуса ослабио његов притисак на Обреновачки одред и Коњичку дивизију, који су бранили правце ка доњој Колубари.
Командант II армије схватио је захтев војводе Путника као наређење за извођење противнапада јачим снатама па је 13 новембра наредио да команданти Шумадиске, Тимочке и Моравске I позива оставе на положајима посаду до једног пука пешадије са потребном артиљеријом, а осталим снагама својих дивизија да предузму противнападе и одбаце непријатеља пред собом, и то: Шумадиска I правцем Уб – с. Бањани; Тимочка I правцем с. Тврдојевац – с. Памбуковица – с. Новаци главном, и с. Тврдојевац – с. Трлић помоћном колоном; Моравска I правцем Близански Висови – Пресади – Коцељево. Напад је требало да почне у 7 часова 14 новембра, са циљем избијања најпре на линију с. Бањани – с. Тулари – Коцељево, а потом на линију с. Суво Село – с. Брдарице – с. Драгиње.
Наредивши овај противнапад, командант II армије захтевао је да му и III армија садејствује својом деснокрилном, Тимочком II позива. По том је захтеву командант III армије наредио напад својим трима деснокрилним дивизијама (Тимочкој и Дринској II позива и Комбинованој) у северозападном и западном правцу, ради избијања до друма с. В. Бошњак (Драгиње) – с. Каменица (Тамнавска), а левокрилној, Дринској I, да одржи свој положај код с. Осладића и с. Каменице (Ваљевске).
Овако пројектовани испад уливао је нову наду команданту I армије, који је на ситуацију своје армије гледао врло песимистички, па је одлучио да је задржи још један дан на положају.
Међутим, у току ноћи 13/14 новембра војвода Путник долази до закључка да је настала промена у ситуацији. Сазнавши да се Обреновачки одред повукао иза Колубаре, а да се Коњичка дивизија, која је била на десном крилу II армије, повукла иза р. Уба и Тамнаве, он је обуставио извођење наређеног испада II армијом. Овом својом одлуком он је лишио Поћорека могућности да отсудном битком пред Ваљевом заврши своју другу офанзиву против Србије. Путник је сада желео да прими одлучну битку тек иза Колубаре. Међутим, за пребацивање возова и позадњих делова преко Колубаре, Љига и планинског гребена Сувобор – Маљен, требало је на положајима код Ваљева издржати и 14 новембра, што је и наређено. Али због јако погоршане ситуације код I армије и левог крила III армије (Дринске I), у току преподнева 14 новембра, повлачење ових двеју армија морало је отпочети по подне тог дана.