а) Тешки услови повлачења I и III армије
Већ од подне 14 новембра ситуација на фронту западно од Ваљева постаје крајње критична. Док Комбинована дивизија 16 корпуса својим левим крилом задржава испад левог крила Дринске I позива са Кика (к 410) па чак прелази и у противнапад, дотле је њено десно крило сасвим збацило Моравску II са њеног положаја: источни део Јолине Брезе – Савића Брдо. Нападнута и на центру од стране 1-ве дивизије 15 корпуса, као и на десном крилу од стране 48 дивизије 15 корпуса, Дринска I нашла се у критичној ситуацији. Командант III армије морао је наредити повлачење.
Због овог непријатељског продора западно од Ваљева, као и због попуштања I армије, чији је морал пао „испод сваке критике” и чији војници „одричу послушност и неће да се бију” командант I армије такође издаје у 14 часова заповест за повлачење.
Команданти I и III армије споразумели су се да се I армија повуче на десну обалу р. Градац, а III армија на положај непосредно западно од Ваљева и иза изворног дела р. Рабаса. Одлучено је да се на тим положајима пружи отпор и у току 15 новембра, па тек у току ноћи 15/16 новембра да се настави даље повлачење. Међутим, десно крило III армије (Комбинована, Дринска и Тимочка II), као и Моравска I која је образовала лево крило II армије, биле су све до мрака 14 новембра уплетене у жестоке борбе са 40, 42 и 36 аустроугарском дивизијом. У то време 40 и 42 дивизија успеле су да заузму предње отпорне тачке положаја српске Комбиноване дивизије (испред Јаутине), док се 36 дивизија појавила касно увече испред унутрашњих крила Моравске I и Тимочке II позива.
Због овакве се ситуације повлачење I и III армије имало вршити под врло тешким околностима. Ове су две армије морале, уствари, вршити отступно-бочни марш. Отступница III армије ишла је бочно не само у односу на њен угрожени део фронта Јаутина – к 357 – к 375, већ и у односу на угрожено лево крило II армије (Моравска I позива на положају Близански Висови – Караула), све док III армија не изврши пребацивање преко Колубаре на мостовима код с. Диваца и с. Словца. Многи делови I и III армије морали су најпре проћи кроз Ваљево, а тек одатле су делови III армије продужили друмом за с. Дивце и с. Словац, док су се делови I армије морали пребацивати на десну обалу Колубаре. Сем тога, многи делови I армије имали су да прођу кроз веома тешко пролазно земљиште јужно од Ваљева и да се пребаце преко тешко пролазне дубодолине р. Градац. Лако је замислити шта би све наступило ако би непријатељ успео да пробије део фронта III армије Јаутина – Близански Висови (искључно), или ако би Моравска I (лево крило II армије) напустила Близанске Висове и Караулу пре но што би III армија потпуно завршила свој опасни отступно-бочни марш левом обалом Колубаре до мостова код с. Диваца и с. Словца и пребацила се на десну обалу Колубаре.
Због ове је опасности командант III армије тражио од команданта II армије да ова образује бочну заштиту при извршењу отступно-бочног марша III армије, стим што ће њене дивизије, почев с левог крила, остати на својим положајима и упорно их бранити све док III армија не прође позади њихових положаја. Подносећи овај захтев, командант III армије изнео је мишљење да ће отступно-бочни марш, започет 14 новембра по подне, трајати у току 15 новембра, а да ће се прелазак Колубаре извршити у току ноћи 15/16 новембра.
Међутим, пре но што је добио тај захтев, командант II армије примио је извештај команданта Моравске I да ће Тимочка II (десно крило III армије), као последња по реду повлачења, почети повлачење 14 новембра у 17,30. Сазнавши за ово, командант II армије је, у 17,30, питао телефоном начелника штаба III армије, да ли је заиста наређено повлачење Тимочке II па кад му је то потврдио, питао је: „А шта ће бити са мојом Моравском дивизијом I позива?” На то му је он одговорио да би она требала да сама себе осигура. Незадовољан оваквим одговором, командант II армије је у 17,45 позвао телефоном Врховну команду и о свему известио помоћника начелника штаба Врховне команде, генерала Мишића. Притом је додао да он о томе нема никакав извештај Врховне команде и да Моравска I због тога повлачења, остаје сад са незаштићеним боком и позадином. За време тог разговора јавио се телефоном војвода Путник, коме је командант II армије такође изнео незгодан положај Моравске I у односу на раније одређена места прелаза Колубаре, јер мора да врши рокадно повлачење дуж свог положаја. Он је притом тражио да се Моравској I дозволи да користи прелаз код с. Словца. У исто је време питао да ли и II армија – при оваквој ситуацији – треба да почне повлачење. Војвода Путник га је упутио да се за то обрати III армији и да се с њом споразуме. Овај му је тада одговорио да нема шта да се о овоме споразумева са III армијом, већ тражи наређење од Врховне команде. Војвода Путник је, рекавши „збогом”, прекинуо разговор.
б) Нагло повлачење II армије
Командант II армије схватио је да му се поменутим телефонским одговором војводе Путника остављају одрешене руке па је наредио повлачење својих дивизија позади Колубаре још у току ноћи 14/15 новембра.
Доцније, у 22,30, издао је под Обр. 3589 и писмену заповест, којом је било наређено:
– да се Коњичка дивизија пребаци преко Колубаре код с. Скобаља и групише код с. Конатица, са задатком да са придатом пешадијом и Јадарским четничким одредом брани прелазе преко Колубаре на отсеку између р. Марице и р. Турије, штитећи крила и бокове Обреновачког одреда и Шумадиске I;
– да се Шумадиска I пребаци код с. Скобаља и Дабиног Брода са задатком да упорно брани положај између р. Турије и р. Пештана;
– да се Тимочка I пребаци код Белог Брода и с. Петке, а код с. Лајковца само делом своје артиљерије и возова, са задатком да упорно брани положај између р. Пештана и потока који протиче кроз с. Стубицу;
– да се Моравска I пребаци преко Колубаре код с. Лајковца, а делом возова код с. Словца са задатком да упорно брани положај између потока који протиче кроз с. Стубицу и р. Љига.
Повлачење дивизија II армије извршено је у току ноћи 14/15 новембра неузнемиравано од непријатеља, тако да су у току 15 новембра заузеле одређене отсеке на десној обали Колубаре и то: Коњичка дивизија на отсеку од р. Марице до р. Турије, са јачим груписањем код с. Конатица; Шумадиска I између р. Турије и р. Пештана, са ослонцима одбране: с. В. Црљени, Планина, с. Вреоци, Тимочка I између р. Пештана и потока који тече кроз с. Стубицу, са ослонцима одбране: с. Бурово, с. Шопић, Лазаревац; Моравска I између потока који протиче кроз с. Стубицу и р. Љига, са ослонцима одбране: с. Петка, Враче Брдо и Ћелиска Коса, са предњом тачком Чук, а са главним ослонцем на Човки.
в) Криза код III армије
Успешним нападом у подне 14 новембра, 1 и 48 дивизија 15 корпуса збациле су Дринску I позива са њеног положаја Мартиновић – к 456 – Кик (к 410). Командант III армије био је принуђен да у току поподнева 14 новембра повуче армију на линију Међаши – Јасике – Дивље Поље – Паланачко Брдо – Анђелића Брдо. На тој је линији III армија заноћила 14/15 новембра.
Због велике заморености људства и стоке, затим због потребе да се евакуишу још неки колонски возови, као и због тога што је I армија, са којом је III армија морала да одржава везу, била јаче истакнута на планинском и врло тешко пролазном земљишту, командант III армије одлучио је да његова армија остане 15 новембра у висини Ваљева на линији Боричевац – Јасика – Међаши. Према извештају штаба I армије, трупе ове армије биле би тог дана на десној обали р. Градац. Рачунајући, с друге стране, да ће лево крило II армије (Моравска I) остати тог дана на Караули, командант
армије сматрао је да би 15 новембра све три армије биле приближно поравнате на линији десна обала р. Градац – с. Кличевац – Јасике – Међаши – к 311 – Караула – десна обала р. Уба и са те линије отпочеле повлачење у току ноћи 15/16 новембра, ради пребацивања на десну обалу Колубаре. Стојећи на том гледишту, командант III армије издао је 15 новембра у 1.30 заповест Обр. 2634 за повлачење своје армије преко Колубаре и за поседање десне обале Љига, и то:
– Комбинованој дивизији друмом Ваљево – с. Дивци – мост на Колубари и даље сеоским путем с. Доња Топлица – с. Дудовица, ради поседања отсека између р. Оњега и р. Липовице;
– Дринској I истим путем до с. Д. Топлице, а одатле путем за с. Моравце, ради поседања отсека р. Липовица – р. Качер;
– Дринској II путем Камењар – Јасеновачки Вис – к 153- друм за Уб – с. Словац – мост на Колубари – с. Боговађа – с. Чибутковица, ради поседања отсека од Црне Реке до р. Грабовице;
– Тимочкој II путем Међаши – с. Забрдица – с. Дивци – мост код с. Словца – с. Боговађа – с. Чибутковица – с. Смрдљиковац (с. Брајковац), где образује армиску резерву.
Повлачење по овој заповести могло се извршити само ако се лево крило II армије (Моравска I) задржи на положајима: Караула – к 311, Караула – Чот, вровински положај или степањски положај, и то дотле док дивизије III армије не изврше бочни марш и док не прођу Словачки теснац и мостове на Колубари. У том смислу је командант III армије упутио, 14 новембра у 21 час, претставку команданту II армије Обр. 2630. Међутим, 15 новембра у 2.0 примљен је од команданта II армије извештај Обр. 3600 ове садржине:
„По вашем захтеву Обр. 2630 од 14 овог месеца немогуће ми је поступити, јер ми је доцкан саопштен. Моравска дивизија I позива је у повлачењу и не могу да јој на време доставим наређење. Њена заштитница остаће на Караули данас 15 текућег месеца до 4 часа јутра. Молим да сами предузмете потребне мере за обезбеђење свога марша.”
Овај извештај изазвао је велико изненађење у штабу III армије. То је разумљиво кад се има у виду да од 4 часа 15 новембра чак ни заштитница Моравске I позива неће бити на Караули, а I и III армија се још налази западно од Ваљева. Словачки мост је овим био изгубљен за III армију. Сви њени делови ће, значи, морати да прелазе Колубару преко мостова код с. Диваца и с. Шушеоке, и у даљем покрету ка Мионици неминовно се измештати са деловима I армије. Чак и они возови који су већ били упућени ка словачком мосту, а нису били довољно одмакли, морали су се враћати на мост код с. Диваца. Није се више смео губити ни један тренутак те се одмах отпочело са слањем извештаја и издавањем наређења. У штабу III армије сматрало се најнеопходнијим да се о овој ситуацији извести I армија, што је и учињено телефоном (у 4.15 часова 15 новембра послат јој је и писмен извештај).
Да би се ипак организовала ма каква бочна заштита против евентуалних непријатељских налета са линије с. Бабина Лука – Караула – с. Степање, на располагању је стајала Тимочка II позива, која је била на крајњем десном крилу III армије. У том циљу наређено јој је да са своја два пука одмах поседне положај к 311 – Чот – Осредак и да на њему остане све до мрака 15 новембра, а тада се повуче и пребаци преко Колубаре. Потом је наређено да се и коњички дивизиони из свих дивизија III армије упуте на линију к 311 – Караула – с. Степање, ради заштите отступно-бочног марша III армије левом обалом Колубаре и њеног пребацивања преко ове реке.
Пошто се II армија у току ноћи 14/15 новембра већ пребацила преко Колубаре, а у 5.45 часова 15 новембра добијен је извештај да је и I армија предузела у 5.15 повлачење, то је штаб III армије авизирао својим дивизијама да буду спремне за покрет.
У 6.20 им је послата заповест Обр. 2639 за повлачење, којом је било наређено:
– да повлачење почну најпре Дринска I и Комбинована дивизија стим да их са запада обезбеђује заштитница Дринске I која ће бити у тесној вези са заштитницом Моравске II (десно крило I армије); са севера ће овај покрет обезбеђивати Дринска II и Тимочка II, које ће почети покрет ка мостовима тек онда када крену и последњи делови дивизија које су лево од њих;
– да Дринска I а доцније и Дринска II пређу Колубару на мосту код ушћа Рабасе;
– да Комбинована дивизија пређе Колубару на мосту код с. Диваца, а да ту доцније пређе и Тимочка II;
– да колонски возови и артиљерија, упућени 14 новембра на мост код с. Словца, пређу Колубару на том месту, уколико су тамо већ стигли или се налазе толико близу да га могу прећи до подне 15 новембра; остали возови и артиљерија треба да крену ка понтонским мостовима код с. Табановића и с. Веселиновца или ка мосту код с. Диваца ради пребацивања преко Колубаре;
– да преноћишта дивизија 15/16 новембра на десној обали Колубаре буду: Дринске II у околини с. Наномира, Тимочке II у околини Стражаре, Комбиноване у околини с. Маљевића, а Дринске I код Беле Стене. Дивизије I линије да се осигурају претстражама на линији ушће р. Рибнице – с. Табановић – с. Веселиновац – Оштриковац.
Због ситуације која је настала приликом повлачења III армије, саобраћај на друму Ваљево – с. Дивци био је врло тежак. Поред возова III армије и масе избегличких возова, овим се друмом кретао и део возова I армије. Закрченост је била толика да су се по три, а негде и по четири воза кретала упоредо. Трупе и товарна стока кретали су се са стране пута. Дуга застајкивања била су веома честа, а пред дивачким мостом морало се сасвим стати, пошто су преко њега могла да прелазе само по једна кола. Остали мостови су махом избегавани пошто су им прилази, услед киша, били сасвим несигурни. Пут од дивачког моста преко Беле Стене био је за возове сасвим неупотребљив, па је зато већина упућивана кроз Мионицу. Официри, како из армиског тако и из дивизиских штабова, интервенисали су најенергичније да се на мостовима, раскрсницама и окукама одржава ред и да возови што брже одмичу.
Па ипак, и поред свих ових огромних тешкоћа и безбројних препрека, трупе III армнје успеле су да у току дана (15 новембра) пређу на десну обалу Колубаре. Пукови Комбиноване дивизије заноћили су 15/16 новембра у с. Д. Топлици, а пукови Дринске I позади линије с. Табановић – с. Веселиновац. Дринска II је била те ноћи у прикупљању ка с. Наномиру. Једино је Тимочка II позива, која је штитила пребацивање преко Колубаре, била са главнином још на њеној левој обали.
г) Повлачење I армије
Због јаког непријатељског притиска на лево крило III и цео фронт I армије у току 13 и ујутру 14 новембра, као и због слабе упорности трупа, команданту I армије било је јасно да неће моћи дуго одржати положаје западно од Ваљева, па је још 14 новембра у 7.30 издао авизо-заповест Обр. 2759 којом је наређено повлачење преко Колубаре, и то: Моравска II зоном између линије с. Беомужевић – Ваљево – Колубара – Мионица и линије с. Причевић – с. Дегурић – с. Рајковић – с. Толић на положај Јасика (к 331) – Дићска Главица (тт 363 источно од с. Гукоша); Дунавска I зоном између границе зоне Моравске II и линије Висока (к 518) – Марковац (к 565) – с. Мратишићи на положај Лисина – Буква (к 552); Дунавска II зоном између зоне Дунавске II и линије Марков Биљег (к 855) – Велика Медведњача (к 709) – с. Пријездић – с. Буковац на Баћинац (к 700); Рогачички одред, као побочница армије, повући ће се зоном између зоне Дунавске II и линије Дебело Брдо –
Магљеш Планина – с. Бачевци – с. Крчмари на означени положај за Дунавску II где ће се ставити под команду команданта те дивизије.
Због повлачења левог крила III армије у току поподнева 14 новембра на положај Анђелића Брдо – Паланачко Брдо, морала се повући и I армија на линију: Бобовчев Биљег – с. Мајиновићи – Игриште – Висока – Новаковића Брдо – Пиштољина Чесма, а Рогачички одред на положај Крш – Магљеш Планина. На тој је линији I армија и заноћила 14/15 новембра.
Повлачењем II армије са положаја код Уба и са Карауле, у току ноћи 14/15 новембра, била је погоршана не само ситуација III, већ и I армије. Пошто је непријатељ био ближи главним прелазима Колубаре на отсеку с. Дивци – с. Словац, то је био у могућности да њима лако овлада, стане на отступницу III и I армије и избије на положаје изнад десне обале Љига и Колубаре брже него јединице III и I армије. Моменат је био тако критичан да се не само III, већ и I армија морала што пре спасавати и извући, Због тога је командант I армије, чим је 15 новембра сазнао за повлачење II армије, послао око 5,15 својим дивизијама и Рогачичком одреду наређење да одмах (по пријему наређења) предузму повлачење на десну обалу Колубаре по већ издатој авизо-заповести Обр. 2759 од 14 новембра. Том приликом им је наглашено да помоћу својих заштитница што дуже задржавају наступање непријатеља на узастопним прихватним и заштитничким положајима како би се добило довољно времена да ешелонирани возови могу благовремено отступити позади положаја код с. Гукоша и Баћинца, који су били одређени I армији за одбрану.
Отступање I армије извршено је у току 15 новембра са линије на којој је била заноћила 14/15 новембра без озбиљног узнемиравања од стране непријатеља, али под врло тешким приликама. Мада су колонски возови армије знатним делом већ раније били пребачени на десну обалу Колубаре и ешалонирани у правцу с. Шушеоке и с. Рајковића, ипак је и на левој обали Колубаре остало још прилично возова – цела трупна комора и артиљерија – за чије су кретање стајала на располагању само два пута на левој и десној обали Колубаре. Сви возови III армије, упућени на прелаз код с. Диваца, кретали су се друмом на левој обали Колубаре, а возови I армије већим делом преко с. Шушеоке и с. Рајковића, а мањим преко с. Диваца. Гомиле избеглица тискале су се и увлачиле у неуређене колоне возова и трупа, а извесни колонски возови III армије, упаркирани код с. Диваца на десној обали Колубаре, нису били раније евакуисани, те су пресекли колону I армије враћајући се натраг, на друм с. Дивци – с. Словац.
Трупе I армије заноћиле су 15/16 новембра на линији с. Клинци – Велико Брдо – Млађеви – с. Бачевци, истакнуте испред трупа III армије, али без везе с њима. Распоред трупа I армије на преноћишту 15/16 новембра био је: Моравска II код с. Клинаца, са заштитним деловима на линији Парлог – с. Бујачић; Дунавска I главнином код с. Рајковића, а заштитним деловима на Великом Брду; Дунавска II на простору с. Пријездић – с. Буковац; Рогачички одред код с. Бачеваца.
Намера команданта I армије била је да већ у току 16 новембра све три дивизије и Рогачички одред избију на положаје код с. Гукоша и Баћинца, па је у том смислу и издао 15 новембра у 18.50 заповест. Међутим, због повређене ране на нози коју је добио у боју код Шапца 27 августа (у току Церске операције), командант I армије, генерал Петар Бојовић, био је смењен и те вечери (15 новембра увече у Мионици) је команду над I армијом преузео генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде.
д) Избијање 5 и 6 армије на Колубару 15 новембра
Код 5 армије: Комбиновани корпус избио је 15 новембра на доњу Колубару, и то: 104 ландштурмском бригадом јужно од Обреновца, 29 дивизијом код с. Лисопоља, а 7 дивизијом код с. Бргула; 71 пешадиска бригада наступала је за 7 дивизијом. Због надошле воде сви су мостови на доњој Колубари били покидани.
8 корпус: 21 ландверска дивизија водила је 15 новембра озбиљну борбу са заштитницом Шумадиске I позива и није могла продрети до Колубаре; 9 пешадиска дивизија, која је 14 новембра била ангажована у борби против Тимочке I позива на положају код с. Тврдојевца и Карауле, заузела је само предњим деловима положај Тимочке I, а осталим снагама се задржала на левој обали р. Уба. Командант 8 корпуса задовољио се тиме да ка Лајковцу упути само један гонећи одред, који је око подне 15 новембра отворио артиљериску ватру на места прелаза заштитничких делова српске II армије без тежих последица.
Код 6 армије: 13 корпус, који је 15 новембра избио на положај Близански Висови – Јаутина, упутио је један гонећи одред ка с. Словцу, што је дало повода Србима да дигну у ваздух тамошњи мост.
15. корпус и Комбинована дивизија 16 корпуса,. после јаких борби у току 14 новембра са Дринском I и Моравском II позива на линији: Мартиновић – к 456 – Кик (к 410) – источни део Јолине Брезе – Савића Брдо, наступали су 15 новембра ка Ваљеву, при чему је 48 дивизија 15 корпуса морала да протерује заштитницу Моравске II. Око 16 часова 15 новембра 48 дивизија је ушла у Ваљево.
16. корпус: 50 дивизија водила је у току 15 новембра двочасовну борбу са заштитницом Дунавске I на вису северно од с. Тубравића, али је била одбијена. Преморене трупе нису биле у стању да учине нешто више. Осамнаеста дивизија се прикупљала код с. Тубравића. Она је морала мислити поглавито на набавку хране.