Повлачење Ужичке војске
У току 14 новембра аустроугарска 4 самостална брдска бригада (5 батаљона, 10 митраљеза и 2 брдске батерије – од којих 1 хаубичка) која је била упућена из околине Сребрнице ради дејства против десног крила Ужичке бригаде и ка Дебелом Брду (у циљу раздвајања Ужичке војске од I армије) вршила је огорчене нападе на отсек Звезда – Јасеновац, североисточно од Рогачице.
Пошто је најпре заузела Звезду, ова брдска бригада је извршила напад на леви бок Јасеновца и заузела га, одбивши притом испад српске посаде. Посада са Звезде и Јасеновца прикупила се и уредила на Главици и Вртачи. На осталом делу фронта Ужичке бригаде на линији Рогачица – Бајина Башта, ограничило се само на артиљериско дејство.
На фронту према Вишеграду су трупе фелдмаршаллајтнанта Шњарића дејствовале у току 14 новембра артиљериском и пешадиском ватром на претстраже Шумадиске II на десној обали Дрине. Код Старог Брода било је затишје.
Због повлачења деснокрилног одреда Ужичке бригаде са фронта Звезда – Јасеновац и појаве непријатељских делова (из 4 самосталне брдске бригаде) код с. Матића, командант Ужичке војске је наредио јаче прикупљање Лимског одреда (са Ђаковог Камена) ка десном крилу Ужичке бригаде (на положају Главица – Вртаче), тј. ка Варди и положају В. Приседо (на Јеловој Гори). У исто време наредио је команданту Шумадиске II да једним пуком и једном батеријом (са Бара) поседне Кадињачу (превој на друму Бајина Башта – Ужице), а да се остатак дивизије (сем 1 батаљона који остаје према Вишеграду) прикупи на Шаргану.
Упућена појачања из Лимског одреда стигла су на Главицу 15 новембра у 7.30. Под заклоном јаке магле аустроугарска 4 самостална бригада предузела је 15 новембра у 16 часова напад који је одбијен испадом српске посаде. Поновљени напад око 22 часа такође је одбијен. У току ова два напада непријатељ је оставио 200 мртвих од којих 1 командира чете; а заробљени су 2 официра и 16 војника. На фронту Рогачица – Бајина Башта вођена је само артиљериска борба.
И поред постигнутог успеха на десном крилу Ужичке бригаде, трупе Ужичке војске морале су, 15 новембра по подне, предузети повлачење, јер се и Рогачички одред (бочни одред I армије) већ био повукао са Дебелог Брда, а и због тога што су све три армије, после неуспеле одбране Ваљева, биле у повлачењу на десну обалу Колубаре. Према телефонском наређењу Врховне команде, командант Ужичке војске издао је наређење за прикупљање и повлачење својих трупа, а у 16 часова 15 новембра примљена је и директива Врховне команде Обр. 6475 за то повлачење. Њоме је, између осталог, наређено:
„… Ужичка војска груписаће се за одбрану Ужица, правцима од с. Кремне и Бајине Баште.
Нарочиту пажњу обратити на правац Ваљево – с. Ражана – Косјерић – Ужице (односно Пожега), ради безбедности своје позадине са те стране и њега стално осматрати. На случај да се овим правцем појави непријатељ у наступању ка Косјерићу и даље, онда се благовремено повући на линију која затвара Овчарско-Кабларски теснац и брани правац ка Чачку, а довољно обезбедити и правац: Пожега – с. Гојна Гора – с. Прањани, који са северне стране обилази теснац.
Командант Ужичке војске одржаваће сталну везу са I армијом, чије се лево крило ослања на Маљен (к 997).”
На основу ове директиве, командант Ужичке војске издао је 15 новембра у 19 часова диспозицију Обр. 1539 за груписање снага за одбрану Ужица, којом је, између осталог, наређено:
– да се Коњички дивизијон Шумадиске II групише код Косјерића ради извиђања у правцу с. Маковишта, с. Радановаца и с. Ражане, као и ради одржавања везе са левим крилом I армије (преко Субјела и с. Тометиног Поља);
– да Ужичка бригада (3 кадровска пука и 11 топова) поседне и брани отсек Црни Врх – Годановац – Вис (Игњатовићи), као и предње тачке: Варду (са једним батаљоном, 2 брдска топа и 2 митраљеза), Возник и Јаорину (к 943); једним батаљоном III позива и са 2 брдска Дебанжова топа – као десном побочницом – да поседне Цикоте, избацујући по једну чету на Мандин Гроб и Солила;
– да Шумадиска II (10, 11 и Допунски пук, као и 4 пук III позива и седам батерија) поседне и брани фронт: В. Приседо – Ђаков Камен – Кадињача – Буља – Поникве, поседајући и предње тачке Оштру Стену и Грађевинар; са по једним батаљоном да поседне Јарчево Брдо (лева побочница) и Бранову Главу – Главицу, ради заштите правца Мокра Гора – Ужице.
4. пук III позива (са потребном артиљеријом) остаје на фронту Вис – Кик – Шарампов – Мусино Брдо – Главица (код Бајине Баште).
Општа резерва (Лимски одред: 2 прекобројни пук III позива и Ибарски пук, са брдском Дебанжовом батеријом) у Ужицу.
Одбрана Обреновачког одреда
У току ноћи 13/14 новембра Обреновачки одред је држао претстражама линију с. Забреж – Обреновац – с. Бело Поље, а главнином положаје на десној обали Колубаре северно и јужно од с. Мислођина. Пошто је 14 новембра у 4.40 јављено из Врховне команде да је обустављено извршење пројектованог испада II армијом и да и Обреновачки одред треба према томе да подеси свој рад, његов је командант наредио да заштитница задржи Обреновац до 10 часова 14 новембра, до ког времена треба да се заврши евакуација хране и осталих потреба.
По извршеном повлачењу заштитнице Обреновачког одреда, 104 ландштурмска бригада Комбинованог корпуса почела је да подилази линији Обреновац – с. Бело Поље двема колонама: једном од с. Грабовца, а другом – слабијом – од с. Скеле. Обе колоне су дочекане и заустављене артиљериском ватром са главног положаја Обреновачког одреда са десне обале Колубаре. Одред је заноћио 14/15 новембра на положају Голо Брдо – Чардак – Жуто Брдо – Ивојевац – Благојев Конак, у циљу одбране отсека с. Умка (на Сави) – ушће реке Марице у Колубару.
У току 15 новембра пре подне, 104 ландштурмска бригада је под заштитом јаке магле пребацивала своје делове између Тамнаве и Колубаре у групицама од по 5 – 6 људи у правцу мислођинске бране. Иако је артиљерија Обреновачког одреда јако отежавала овај покрет, непријатељ је ипак успео да у шумарке на том простору пребаци до једног батаљона пешадије.
У 24 часа 15 новембра Врховна команда је депешом известила да је Обреновачком одреду упућен један батаљон 14 кадровског пука из Лазаревца.