23 новембар
У току ноћи 22/23 новембра 104 ландштурмска бригада Комбинованог корпуса пребацила је четири чете преко Колубаре на бранама мислођинске и дражевачке воденице. Противнападом српске посаде заробљене су код мислођинске бране две чете (7 официра и 400 подофицира и војника), док су се две чете код дражевачке бране и даље одржале на десној обали Колубаре.
а) Бој код с. Конатица (други дан боја)
Да би повратио село Конатице, које је било упуштено 22 новембра, командант Коњичке дивизије наредио је команданту десног отсека да непријатеља нападне 23 новембра узору и да га по сваку цену протера и поврати своје положаје. Овом противнападу са десног отсека (Прва коњичка бригада) требало је да садејствују и трупе левог отсека (тт 147 – с. Степојевац).
Противнапад са десног отсека почео је у 6.30 са линије Разбигуз – Мартин Брег – к 225 – коса од к 225 ка тт 147, али су се трупе левог подотсека (к 225 – коса ка тт 147) сувише удаљиле од трупа десног подотсека (Разбигуз – Мартин Брег) тако да се појавила празнина према с. Конатицама. Ово је искористила 58 пешадиска бригада 29 дивизије и јуришем заузела положај источно од тог села.Сазнавши за ово, командант десног отсека хитно је интервенисао упућивањем најпре три, а потом још два ескадрона ка к 225 да непријатељски напад задрже. Кад је у 10.30 пристигао и батаљон 10 кадровског пука – упућен као појачање из Обреновачког одреда – пет сјахалих ескадрона напало је непријатеља у десни бок, и принудило га да се повуче ка Конатицама.
Међутим, 57 пешадиска бригада, и поред увођења у борбу 15 маршевског пука (појачање из посаде Срема), није могла овладати косом која се пружа од к 225 ка тт 147. Због овакве је ситуације командант 29 дивизије био принуђен да привуче 71 пешадиску бригаду (резерву Комбинованог корпуса) и употреби је у међупростору 58 и 57 пешадиске бригаде. То је омело ранији Поћореков план да 71 пешадиском бригадом ојача 7 дивизију (на десној обали Лукавице), чим то ситуација код Конатица дозволи.
Због критичне ситуације код Коњичке дивизије у току 23 новембра, Врховна команда је наредила команданту Обреновачког одреда да хитно упути и остатак 10 кадровског пука са 1 брзометном батеријом, ради дејства у леви бок непријатеља код Конатица.
У то време Шумадиска I позива предузима неуспели противнапад на 7 дивизију Комбинованог корпуса. Немајући ни појма да се пред с. В. Црљенима налази цела 7 дивизија, и сматрајући „да је непријатељ према десном отсеку оставио слаб застор ради осигурања десног бока својих трупа које нападају Коњичку дивизију”, командант Шумадиске I наређује у 9.30 команданту десног отсека „да потребном снагом нападне непријатеља испред себе и потисне га.” Међутим, и противнапад овако слабих српских снага 7 дивизија је одбила, „тек после озбиљне кризе и залагања последње резерве”.
Пред Лазаревцем и с. Шопићем 21 дивизија 8 корпуса није могла напредовати 23 новембра због бочног дејства артиљерије Шумадиске I (скица 2).
Пешадија 17 бригаде (9 дивизије 8 корпуса) покушавала је 23 новембра више јуриша на источни део Врачег Брда и Ћелиске Косе, али су сви јуриши били одбијени.
Код 13 корпуса је напад 72 бригаде 36 дивизије на с. Жупањац био крваво одбијен.
Моравска I позива успела је да у току овог дана одржи све тачке на свом положају, али је имала великих губитака од непријатељске ватре, нарочито са Остењака (североисточно од с. Лајковца) и с. Пепељевца.
Овог дана 15 корпус је продужио груписање које је започето 22 новембра, у духу новог Поћорековог плана за напад, и то: 40 дивизија се груписала према с. Моравцима; 48 дивизија према с. Гукошима; 1 дивизија – чија је 7 брдска бригада била према Грађенику (к 700) а 9 брдска бригада у резерви Комбиноване дивизије 16 корпуса – добила је задатак да се прикупи позади центра 15 корпуса у корпусну резерву, чим је буду смениле трупе 16 корпуса. Међутим, ова смена није могла бити извршена јер је Комбинована дивизија (16 корпуса) као најближа 1 дивизији (15 корпуса) била јако ангажована према Сувобору и Маљену.
Због овог прегруписавања 15-ог корпуса је на фронту српске III армије цео дан 23 новембар прошао на миру.
Одустајање команданта I армије од напада. Покрети трупа I армије ради груписања за напад отпочели су рано изјутра 23 новембра. Међутим, због густе магле која је још од зоре обавила цео положај Сувобор – Игриште, постојала је бојазан да се трупе, које су иначе биле слабог морала, не извуку из руку старешина и распрше се по испресецаном планинском земљишту. Због тога су команданти Дунавске I и II, по претходном споразуму, решили да напад обуставе и одложе. Командант I армије одобрио је ово одлагање, тим пре што је овога дана стање Маљенског одреда било тешко. Притешњен јачим непријатељским снагама још изјутра 23 новембра, овај одред се једва држао на положају, те је ситуација налагала да се за одбрану Маљена ангажују јаче снаге. Јер, ако би пао Маљен, непријатељ би даљим дејством од Маљена и Риора преко с. Дружетића ка Г. Милановцу, довео у незгодан положај трупе на Сувобору и Прострузи.
Комбинована дивизија 16 корпуса која је наступала 23 новембра ка фронту Рајац – Сувобор наишла је на јачи отпор, те је морала увести у борбу и своју главнину (2 и 6 брдску бригаду). Пре подне је било дошло до борбе на Црном Врху (на десној обали Палежничке Реке) који – грешком команданта Дунавске I при повлачењу 22 новембра – није био поседнут довољном снагом. Због тога је непријатељ лако заузео Црни Врх, али је противнападом једног батаљона ускоро био одбачен у долину Палежничке Реке.
Око 16 часова су делови Комбиноване дивизије 16 корпуса напали и Грађеник, обухватаћуји га са ове стране, али је његова посада, јачине једног батаљона, успела да га у току ноћи одржи.
б) Бој на Маљену (први дан боја)
Овога дана ујутру 14 брдска бригада Комбиноване дивизије, са половином 9 брдске бригаде 1 дивизије, продужила је са Јељака и Узуновца ка Маљену, потпомогнута десном колоном 50 дивизије (15 брдска бригада). Ове бригаде из три разне дивизије образовале су посебну тактичку групу, под командом пуковника Видена. Користећи се густом маглом група је већ око 7.30 почела напад на Маљен, обухватајући га са оба крила. Трупе Маљенског одреда храбро су се бориле, али су, због обухвата и смелог непријатељског надирања, предњи делови попустили и повукли се. Непријатељ је заузео предње ровове и почео са утврђивањем. Потиснути делови Маљенског одреда прикупљали су се на кључу положаја који се још чврсто држао. Међутим, напуштањем предњих ровова, а нарочито отступањем делова са левог крила на које је непријатељ најјаче надирао, угрожени су лево крило и бок Маљенског одреда.
Око подне је група пуковника Видена појачала напад и под заклоном густе магле, од које се није могло видети ни на 30 корака, стезала све више обруч око Маљена. Трупе 4 пука III позива, које су биле на десном крилу, напустиле су положај и у нереду се повукле, употребљавајући оружје против сваког ко би покушао да их заустави. Када је предвече погинуо и командант Маљенског одреда, стање овог одреда још више се погоршало.
Чим је био извештен о непријатељском нападу на Маљен, командант Дунавске II упутио је, пре подне 23 новембра, један батаљон 18 пука I позива у помоћ Маљенском одреду, а око 16 часова истог дана упутио му је још један батаљон (из 8 пука II позива). Али, пошто су делови леве колоне 50 дивизије (3 и 16 бригада), која је нападала на Игриште, већ били избили на Дамјанов Камен и к 684 и пресекли везу Игришта и Сувобора са Маљеном, то је упућеним батаљонима био затворен пут ка Маљену.
Када је непријатељски напад на Игриште био одбијен, командант Дунавске II да би и Маљен задржао у својим рукама, решио је да правцем Игриште – Риор – Маљен упути нове, довољно јаке снаге, које ће бити у стању да насилно продру до Маљена. Извршење овог задатка поверио је пуковнику Петру Мишићу, наредивши му да са 9 пуком II позива крене преко Риора ка Маљену и ту прими под команду и Маљенски одред (ескадрон коњице, шест батаљона, три брдска и два пољска топа). Под његову су команду стављена и два батаљона која су раније упућена Маљену, као и 18 пук I позива на Игришту.
Међутим, покрет колоне пуковника Мишића могао је почети тек 24 новембра у 14 часова. Тако исто и Дивчибарски одред потпуковника Филиповића, који је био упућен из Ужичке војске, није могао пружити помоћ Маљенском одреду, јер није дошао с њим у везу.
И тако је Маљенски одред био у току 23 новембра сасвим отсечен од осталих снага и остављен самом себи у неравној борби са далеко надмоћнијом групом пуковника Видена, која га је све више стезала.
Наступање 18 дивизије и рад Дивчибарског одреда потпуковника Филиповића. Ради садејства главној снази 16 корпуса, 18 дивизија наступала је 23 новембра широким фронтом с обе стране друма Вукови – Косјерић. Њена десна колона (13 брдска бригада) протерала је леву побочницу Шумадиске II са В. Козомора, а лева је колона (1 и 5 брдска бригада) одбацила делове Шумадиске II са Црног Врха (к 1098).
Дивчибарски одред потпуковника Филиповића предузео је са Дивчибара напад на Краљев Сто и овладао њиме. Оставивши ту један батаљон као резерву, одред је продужио на Зебалац, да би одатле предузео напад на Узуновац и к 886 (раскрсницу путева јужно од Узуновца и Јељака), а један је батаљон био упућен на Стражару. Због јаке магле и стрмих падина дубодолине р. Црне Каменице као и због непријатељског отпора на к 886, напад је текао врло споро. Ноћ је прекинула борбу и јединице су заноћиле на положајима на којима су се затекле.
И поред тога што је водио борбу у непосредној близини Маљена, одред потпуковника Филиповића није успео у току целог дана 23 новембра да дође у везу са Маљенским одредом, који се тог дана налазио у тешкој кризи.
Српска Врховна команда је још увек била при својој нападној намери, те је ургирала да II армија пређе у офанзиву. У том циљу издала је 23 новембра у подне команданту II армије наређење Обр. 6935 ове садржине:
„Према ситуацији на војишту и стању наших трупа уопште, поглавито према стању трупа код I армије једини је излаз из ове тешке ситуације: општи прелаз у офанзиву и то што пре, иначе може бити све доцкан. Стратегиски маневар за ову ситуацију предвиђен директивом Обр. 6887, изгледа, да је од пресудног значаја и једино он може бити спасоносан иначе дефанзива ће нам донети неуспех. Предузмите све потребне мере, да прелаз у офанзиву што пре отпочне. Наређено је, да вам се дотури довољна количина муниције за пољске топове, али муниције за хаубице и дугачка оруђа за сада нема. Мостови трен је довучен до Аранђеловца…”