16 новембар
а) Груписање 5 армије за прелазак преко Колубаре
У циљу извршења Поћорековог наређења за овлађивање висовима на десној обали Колубаре, командант 5 армије наредио је за 16 новембар:
Комбинованом корпусу: да наступа ка фронту Обреновац – р. Пештан, и то: 104 ландштурмска бригада према висовима код Обреновца; 29 дивизија – за којом ће доцније кренути 71 пешадиска бригада као армиска резерва – да нападне српске снаге на отсеку јужно од Обреновца до р. Турије (између с. Степојевца и с. В. Црљена); 7 дивизија (14 пешадиска и 107 ландштурмска бригада) да нападне српски отсек између р. Турије и р. Пештана (између с. Вреоца и с. Бурова).
8 корпусу (21 ландверска дивизија, без 71 бригаде, и 9 пешадиска дивизија): да нападне део фронта између р. Пештана и ушћа р. Љига.
Имајући пред собом одморне трупе Обреновачког одреда на висовима источно од Обреновца, као и озбиљну препреку р. Колубару, 104 ландштурмска бригада Комбинованог корпуса није имала много изгледа на успех.
Широки отсек између р. Марице и р. Турије држала је Коњичка дивизија (из састава српске II армије) ојачана са 9 батаљона (већином III позива) са тежиштем груписања на положају код с. Конатица. Против тог отсека упућена је 29 дивизија Комбинованог корпуса, а за њом је наступала и 71 бригада 21 ландверске дивизије као армиска резерва. Дуготрајне кише претвориле су долину Колубаре, Лукавице и доњег тока Пештана у озбиљне препреке. Без мостовог трена (парк) се Колубара и доњи ток Пештана нису тада могли прећи, а мостови трен се по блатњавим путевима није могао привући. И топови су морали бити вучени ужадима по мочварном земљишту. Због недостатка погодних осматрачница у долини, аустроугарска артиљерија није могла успешно подржавати пешадију, док је српска артиљерија са висова с оне стране доњег тока Пештана могла добро осматрати долину Колубаре. Стога претходница 29 дивизије није успела да у току 16 новембра одбаци предње делове Коњичке дивизије, који су се још држали на левој обали доњег тока р. Пештана.
Седма дивизија Комбинованог корпуса, која је била код с. Бргула и чији је 21 ловачки батаљон још прошлог дана овладао недовољно оштећеним мостом код с. Скобаља, истурила је 16 новембра своје снаге до р. Лукавице (источни рукав Колубаре) где се задржала према Шумадиској I позива, која је држала отсек између р. Турије и р. Пештана (између с. Вреоца и с. Бурова), са ослонцима одбране на линији: с. В. Прљени – Планина – с. Вреоци.
Осми корпус је достигао 16 новембра својом 21 ландверском дивизијом (без 71 бригаде) Колубару према с. Шопићу и Лазаревцу, и то без борбе са Тимочком I позива, која је држала отсек између р. Пештана и потока кроз с. Стубицу, са ослонцима на линији одбране: с. Бурово – с. Шопић – Лазаревац. Међутим, претходница 9 пешадиске дивизије 8 корпуса, која је била упућена преко Лајковца, ступила је у борбу са јединицама Моравске I позива, која је држала отсек Колубаре између потока кроз с. Стубицу и реке Грабовице, са ослонцима одбране: с. Петка – Враче Брдо и коса код с. Ћелија, са главним ослонцем на Човки. Добивши само артиљериску ватру са висова на десној обали Колубаре, 9 пешадиска дивизија је имала утисак да пред собом има само српске заштитнице. Није се ни слутило да се у кључу између Љига и Колубаре налази највећи део Моравске I позива. Но, и поред тога што је претпостављао да су пред 9 дивизијом слабе српске снаге, командант ове дивизије није успео да у току 16 новембра предузме прелаз преко набујале Колубаре.
б) Тешка ситуација III и I армије и неактивност 13 корпуса
Пошто 16 новембра изјутра још није било извршено прикупљање дивизија III армије на десној обали Колубаре, на линији с. Наномир – Стражара – с. Маљевић – Бела Стена, и пошто је друм између Мионице и с. Г. Топлице још био закрчен возовима, то је командант III армије наредио у 7.30 да Дринска I позива остане до даљег наређења на дотадашњем положају Бела Стена, а претстражом на линији с. Ратковци – Оштриковац – с. Табановић – гвоздени мост на Колубари (према с. Дивцима). Међутим, због касно добијеног наређења, Дринска I позива се већ била повукла, остављајући само један пешадиски пук на Белој Стени, који се, због појаве делова 13 корпуса бочно (од с. Вироваца), повукао од подне за својом дивизијом. Тиме је одбрана десне обале Колубаре била одголићена. Остале су само 2 чете 6 пука II позива на Оштриковцу и коњички дивизион Дринске дивизије II позива за одбрану моста код г. Словца. Дивизије III армије журиле су да се пребаце преко Љига на додељене отсеке, на које су избиле до мрака 16 новембра. Само је претстража Дринске I позива остала на левој обали р. Љига на положају Миловац – Оровац – с. Ракари.
Тешкоће које су у току 15 новембра ометале повлачење трупа I армије, још су се више увећале пристизањем све већег броја избеглица, које су се тискале и увлачиле у колоне дивизија. Пут од Мионице ка с. Г. Топлици био је просто загушен, јер су се на том делу стицали возови I и III армије. Све се било сручило на мост на р. Рибници код Мионице; комора је просто милела; у колони се није знао ред. Колонски делови појединих јединица, артиљерија, избегличка кола, све се то измешало. Један једини топ или појава најмањег непријатељског одељења са правца с. Диваца, који је био потпуно празан и оголићен, произвео би најстрашнију панику. Од команданта III армије тражено је да у циљу обезбеђења бока I армије остави бар један пук на линији: Бела Стена — Светљак, док заштитни делови I армије (Моравска II) не стигну на положаје на десној обали Рибнице, али то није учињено. Пук из III армије остао је на Белој Стени само до подне, а затим је продужио повлачење за својом дивизијом, иако возови Дринске I и Комбиноване дивизије још нису били прошли Мионицу. На тај су начин десни бок I армије и позадина њених заштитних делова били стално угрожени са правца преко с. Диваца и с. Табановића. Срећом непријатељ је гонио сувише обазриво, а нарочито је био посве неенергичан на правцу од с. Диваца. Благодарећи једино неактивности непријатеља, сви возови, сем нешто поломљених кола, пребачени су са великим напорима преко р. Рибнице и одвучени у правцу с. Г. Топлице.
Да би се заштитило извлачење возова на закрченом делу пута Мионица – с. Г. Топлица, Моравска II позива посела је са 2 пука положај с. Радобић – с. Кључ, а са остала своја 2 пука положај Светљак – Орловац, где су остали све до 20 часова, док сви возови нису прошли кроз Мионицу.
Дивизије I армије заноћиле су 16/17 новембра: Моравска II претстражом на линији Орловац – Разбојиште – к 384, а главнином код с. Ракара; Дунавска I претстражом на Петловачи, а главнином код с. Г. Топлице; Дунавска II претстражом на линији Говеђе Брдо – Локва, а главнином јужно од Баћинца; Рогачички одред на Руди.
У циљу извршења Поћорековог наређења за овлађивање отсеком Колубаре између р. Љига и р. Рибнице, 13 корпус је наступао 36 дивизијом ка с. Словцу, а 42 дивизијом ка с. Дивцима. За извршење преласка, командант 13 корпуса је целокупну артиљерију пласирао полукружно око с. Словца, да би српске трупе на висовима на десној обали Колубаре могао тући унакрсном и концентричном ватром. Он је хтео да овде пребацп 36 дивизију, док би 42 дивизија сачекала код с. Диваца, док не буде очишћен гребен на десној обали Колубаре (с. Табановић – Бела Стена), како одатле не би била изложена бочној ватри. Међутим, овако спор и методичан рад није ни најмање одговарао изложеној критичној ситуацији I и III армије на друму Мионица – с. Г. Топлица, која је трајала и у току целог дана 16 новембра. Тек кад су слаби заштитни делови Дринске II позива (коњички дивизион и 2 чете) отступили са Оштриковца, усудио се 53 пук 36 дивизије да пређе Колубару преко непотпуно порушеног моста код с. Словца. Тиме је био угрожен и десни бок пука у заштити Дринске I позива на Белој Стени, те је и тај пук пожурио да напусти Белу Стену. Тако је 36 дивизија без отпора допрла својом претходницом до висова ј-и од с. Словца.
На месту потпуно порушеног моста код с. Диваца 42 (домобранска) дивизија 13 корпуса морала је најпре подићи нов мост и задовољити се овог дана избијањем два своја пука на гребен северно од Мионице (Бела Стена – Светљак).
Овако спор и опрезан рад 13 корпуса омогућио је: да се дивизије III армије неузнемиравано пребаце на десну обалу р. Љига и да заузму одређене отсеке за одбрану; да се возови I и III армије извуку из тешке кризе на друму Мионица – с. Г. Топлица; да главне снаге I армије – Моравска II и Дунавска I – на миру проведу ноћ 16/17 новембра и, најзад, да Дунавска II и њој прикључени Рогачички одред достигну одређени положај Баћинац – Руда.
У току 16 новембра 15 и 16 корпус 6 армије прикупљали су се у околини Ваљева, ради заузимања распореда за одмор у духу Поћорековог наређења.
На осталом делу фронта – код Ужичке војске и Одбране Београда – 16 новембар је протекао без значајних догађаја.