Кратак опис битачне просторије
Територија на којој се одиграла Колубарска битка простире се у ширем смислу између Колубаре, Саве, Дунава, В. Мораве, р. Лепенице, р. Груже, Краљева, Гуче, Ариља, Пожеге, р. Ђетиње, Бајине Баште и Ваљева и обухвата углавном област Шумадије.
Главни орографски чвор на овој области је масив Рудника (к 1169), чији огранци испуњавају целокупну просторију Колубарске битке. Од Рудника се пружају ови планински ланци: 1) на запад: Сувобор – Маљен, образујући својим огранцима планинску зону, која испуњава просторију између Колубаре и Западне Мораве; 2) на север: Венчац – Букуља – Космај – Авала, који својим огранцима образује брдовито-брежуљкасту зону, која испуњава област северне Шумадије, између В. Мораве, Дунава, Саве и Колубаре; 3) на југ Јежевац – Вујан, који се завршава југоисточно на Котленику и испуњава просторију између р. Груже, р. Дичине и Западне Мораве; 4) на југоисток: Црни Врх – Тиква – Самар – Благотин – Јухор, који испуњава просторију између Велике и Западне Мораве, р. Груже и р. Лепенице, и 5) на североисток брдовито-брежуљкаста зона између р. Лепенице, р, Јасенице и В. Мораве.
Планински ланци: Рудник – Сувобор – Маљен и Рудник – Венчац – Букуља – Космај – Авала својим географским положајем, ширином и природном јачином, затварају све важне правце који из долине Колубаре воде у долину Западне или Велике Мораве ка Крагујевцу и Крушевцу – главним објектима непријатељских операција, чијим се овлађивањем отвара правац за даље продирање на југ – ка Нишу.
Дубина ове планинске баријере износи око 50 – 60 км. Та околност, у вези са планинским карактером земљишта на делу Букуља – Рудник – Сувобор – Маљен и оскудицом довољно и добрих путева, ствара повољне услове за одбрану. Кад се узме у обзир још и то да се испред ове планинске баријере налази р. Колубара и њена притока р. Љиг, које су у време извођења Колубарске битке биле јако надошле те и саме чиниле озбиљну препреку непријатељском надирању, као и да је долина Колубаре од ушћа Љига па до њеног ушћа у Саву у то доба још и подводна и мочварна, са ограниченим бројем прелаза – онда су услови одбране ове планинске баријере знатно повољнији те је и њена вредност као положаја за овај случај, далеко важнија и већа. Због тога је она и одиграла важну улогу солидног ослонца замореној, бројно проређеној и у артиљериској муницији оскудној српској војсци у току извођења уводне и одбранбене фазе Колубарске битке.
Линија Лазаревац – Аранђеловац – Крагујевац дели битачну просторију на два дела – северни, на коме је земљиште маневарског и јужни планинског карактера.
Пада у очи да на битачној просторији нема довољно добрих путева у потребним правцима. Ово нарочито вреди за јужни, планински део просторије. Па и оно мало путева било је без чврсте подлоге, те је могло поуздано послужити за јачи саобраћај само при сувом времену. Иначе ујесен, када настану кише и зими, када је у планинама велики снег, путеви су били скоро неупотребљиви. Због тога су по јужној-планинској зони могле успешно оперисати само трупе брдских формација, као што су биле брдске бригаде 15 и 16 корпуса, које су образовале главну снагу аустроугарске 6 армије.
Набујалост Колубаре и Љига, рђаво време и очајно стање путева у времену извођења уводне и одбранбене фазе Колубарске битке, били су природни савезници српске војске. Кретање непријатељских трупа, нарочито његове артиљерије и возова, било је скопчано са несавладивим тешкоћама, а то је јако изнуравало његову снагу и рушило му офанзивну моћ, док је српској војсци „давало могућности да непријатељско продирање заустави, да се код трупа поврати јако поколебани морал и изгубљена нада у победу, да се изврши попуна и ојачање у људству и да се сачека пристизање артиљериске муниције из Француске. Једном речи, повољне географско-топографске прилике битачне просторије и рђаво време пружили су војводи Путнику могућност да стабилизује дотле јако поколебани фронт српске војске и створи повољне услове за прелаз у против-офанзиву”.
Обостране снаге
а) Састав, јачина и распоред Аустроугарске балканске војске
Командант Балканске војске – фелдцајгмајстер Поћорек. Место команде у Тузли, а од 23 новембра у Ковиљачи.
5. армија. Командант, генерал пешадије фон Франк.
Комбиновани корпус, командант – фелдмаршал-лајтнант Алфред Краус (Аlfred Krauss), састав: 29 дивизија, командант- генералмајор Занатони (57 и 58 пешадиска и 104 ландштурмска бригада), 7 дивизија, командант – генералмајор Летовски (Letovsky – 14 бригада и 107 ландштурмска бригада). Јачина Комбинованог корпуса: 42 батаљона, 6 ескадрона, 21 батерија и 29.000 пушака.
8. корпус, командант – фелдмаршал-лајтнант фон Шојхенштул (Viktor v. Scheuchenstuel), састав: 21 дивизија, командант фелдмаршал-лајтнант Пшиборски (Artur Przyborski – 41, 42 и 71 бригада), 9 дивизија, командант – генералмајор Данијел (Franz Daniel – 17 и 18 бригада). Јачина 8 корпуса: 40 1/2 батаљона, 5 ескадрона, 22 батерије и 38.000 пушака.
Укупна јачина 5 армије: 82 1/2 батаљона, 11 ескадрона, 43 батерије и 67.000 пушака.
Задатак 5 армије: овлађивање висовима на десној обали Колубаре, ради обезбеђења железничке пруге Обреновац – Ваљево.
6. армија. Командант – фелдцајгмајстер Поћорек.
13. корпус, командант – генерал пешадије фон Ремен (Rhemen), састав: 36 дивизија, командант – фелдмаршал лајтнант Цибулка (Czibulka – 13 и 72 бригада), 42 дивизија, командант – генералмајор гроф Салис (83 и 84 бригада). Јачина 13 корпуса: 33 3/4 батаљона, 4 1/4 ескадрона, 24 батерије и 32.000 пушака.
15. корпус, командант – генерал пешадије фон Апел (Appel), састав: 1 дивизија, командант – фелдмаршал-лајнант фон Багати (Bоgat – 7 и 9 брдска бригада), 40 хонведска дивизија, командант – генералмајор Табајди (79 и 80 пешадиска бригада), 48 дивизија, командант – фелдмаршал-лајтнант фон Ајзлер (Еisler – 10, 11 и 12 брдска бригада). Јачина 15 корпуса: 40 1/2 батаљона, 3 ескадрона, 26 1/4 батерије и 37.000 пушака.
16. корпус, командант – фелдцајгмајстер Вурм (Wurm), састав: Комбинована дивизија, командант – генералмајор Гојгингер (Heinrich Goiginger – 1, 2, 6 и 14 брдска бригада, 7 ландштурмска територијална бригада и 109 ландштурмска бригада), 18 дивизија, командант – фелдмаршал-лајтнант Тролман (Trollmann – 4, 5, 8 и 13 брдска бригада), 50 дивизија, командант – генералмајор фон Калзер (Kalser — 3, 15 и 16 брдска бригада и 9. ландштурмска етапна бригада). Јачина 16 корпуса: 70 1/2 батаљона, 4 3/4 ескадрона, 26 1/4 батерија и 65.000 пушака.
Заштита горње Дрине, командант – фелдмаршал-лајтнант Шњарић, састав: 17 брдска бригада и одред пуковника Хаузера (Hauser) од 3 ландштурмска батаљона. Јачина заштите Дрине: 15 1/4 батаљона, 1/2 ескадрона и 10.000 пушака.
Укупна јачина 6 армије: 160 батаљона, 12 1/2 ескадрона, 84 батерије и 144.000 пушака.
Задатак 6 армије: 13 корпусом овладати положајима на десној обали Колубаре на отсеку између р. Љига и р. Рибнице; 15 и 16 корпус остају привремено без задатка – на одмору у околини Ваљева и то: 15 корпус источно, а 16 корпус јужно и југозападно од Ваљева.
Трупе на горњој Дрини – од Међеђа до Фоче – да наступају преко Дрине код Вишеграда, чим Срби напусте тај фронт, и да се доцније код Ужица сједине са 4 самосталном бригадом која наступа од Рогачице.
Укупна јачина Балканске војске: 242 1/2 батаљона, 23 1/2 ескадрона, 127 батерија, 211.000 пушака, 3.000 сабаља и 600 топова.
Распоред Балканске војске на дан 17 новембра увече види се на скици 1.
б) Састав, јачина и распоред српске војске
Врховна команда. – Врховни командант, престолонаследник Александар; начелник штаба Врховне команде, војвода Радомир Путник; помоћник начелника штаба Врховне команде, генерал- штабни пуковник Живко Павловић. Штаб Врховне команде – Крагујевац.
I армија. Командант генерал Живојин Мишић, начелник штаба, генералштабни пуковник Стеван Хаџић. Штаб армије – с. Бољковци.
Дунавска дивизија I позива (9/I, 9/II и 4 прек. пп), командант – пешадиски пуковник Миливоје Анђелковић.
Дунавска дивизија II позива (8/1, 8/II), командант – генералштабни пуковник Милош Васић.
Моравска дивизија II позива, (1, 2 и 3 пп II), командант – пешадиски пуковник Љубомир Милић.
Јачина I армије: 54.273 човека, 80 топова и 40 митраљеза.
Задатак I армије: упорна одбрана фронта: Гукоши (од р. Качера) – Медник – Вис – Баћинац – Руда – Јељак – Маљен (к 997).
II армија. Командант, војвода Степан Степановић; начелник штаба, генералштабни потпуковник Милан Гр. Миловановић. Штаб армије – с. Даросава (сада с. Партизани).
Моравска дивизија I позива (1, 2, 3 и 16 пп I), командант генерал Илија Гојковић.
Тимочка дивизија I позива (13, 14, 15 и 20 пп I), командант генералштабни пуковник Војислав Живановић.
Шумадиска дивизија I позива (10, 11, 12 и 19 пп I), командант генералштабни пуковник Божидар Терзић.
Коњичка дивизија, командант коњички пуковник Бранко Јовановић.
Јачина II армије: 80.792 човека, 138 топова и 66 митраљеза.
Задатак II армије: упорна одбрана Колубаре на фронту од Обреновачког одреда (ушће р. Марице у Колубару) до ушћа р. Грабовице у Љиг.
III армија. Командант, генерал Павле Јуришић-Штурм; начелник штаба, генералштабни пуковник Душан Пешић. Штаб армије – Белановица.
Комбинована дивизија (1, 2 и 5 пп I и 6 прек. I), командант – генерал Михаило Рашић.
Дринска дивизија I позива (5, 6 и 17 пп I и 3 прек. I) командант – генералштабни пуковник Никола Стевановић.
Дринска дивизија II позива (4, 5 и 6 пп II), командант – генералштабни пуковник Крста Смиљанић.
Тимочка дивизија II позива (13, 14 и 15 пп II), командант – артиљериски пуковник Мирко Милосављевић.
Јачина III армије: 56.089 људи, 80 топова и 40 митраљеза.
Задатак Ш армије: упорна одбрана Љига на фронту од ушћа р. Грабовице до р. Качера.
Одбрана Београда. Командант, генерал Михаило Живковић; начелник штаба – артиљериски потпуковник Мирко Поповић, а доцније генералштабни потпуковник Милутин Лазаревић. Штаб Одбране Београда – с. Кумодраж.
Састав: 7 пешадиски пук I позива, 7 и 11 пешадиски пук III позива, по један коњички ескадрон II и III позива, 3 Дебанжове пољске позициске батерије, 3 пољске брзометне батерије, хаубичка батерија и 1 рефлектор.
Јачина Одбране Београда: 19.465 људи, 47 топова и 10 митраљеза.
Задатак Одбране Београда: Одбрана прелаза преко Дунава и Саве на фронту: Гроцка – Београд – Остружница – Умка.
Ужичка војска. Командант, генерал Вукоман Арачић; начелник штаба – генералштабни потпуковник Радисав Крстић. Штаб Ужичке војске – Ужице. У њеном су саставу били: Шумадиска дивизија II позива (командант – пешадиски пуковник Драгутин Милутиновић); Ужичка бригада (командант – пешадиски пуковник Иван С. Павловић); Лимски одред (командант – пешадиски потпуковник Јеврем Михаиловић).
Јачина Ужичке војске: 32.265 људи, 55 топова и 15 митраљеза.
Задатак Ужичке војске: Одбрана Ужица на правцима од Бајине Баште и Вишеграда; осматрање правца ка Чајетини и преко Јелове Горе и Косјерића ка Ваљеву.
Обреновачки одред. Командант, пешадиски пуковник Милисав Љешјанин, а касније пешадиски пуковник Душан Туфегџић. Састав: 7 пешадиски пук II позива, 10 и 19 кадровски пешадиска пук, два батаљона 5 пешадиског пука III позива, Скопљански батаљон, један батаљон 6 пешадиског пука III позива, батаљон 2 пешадиског пука III позива, батаљон 12 пешадиског пука III позива, два батаљона 14 кадровског пука, 4 брзометне пољске батерије, 2 позициске Дебанжове батерије и вод хаубица.
Јачина Обреновачког одреда: 10.000 људи, 26 топова и 8 митраљеза.
Задатак Обреновачког одреда: одбрана фронта од с. Умке до ушћа р. Марице у Колубару.
Укупна јачина српске војске: 250.000 људи, 426 топова и 180 митраљеза.
Распоред српске војске на дан 17 новембра увече види се на скици 1.
Обостране намере и планови
а) Поћореков план напада ради обезбеђења железничке пруге Обреновац – Ваљево
Поћорек је сматрао да је премореним трупама Балканске војске потребно дати одмор чим избију на Колубару. Међутим, дотур и снабдевање били су тако слаби да су се морале предузети све мере за што брже решење тог питања. Стање комуникација којима је прошла Балканска војска у свом надирању ка Ваљеву и Колубари било је такво, да је дошло готово до потпуног застоја у дотуру потреба из позадине. Једина нада је била да се што пре овлада висовима на десној обали Колубаре и обезбеди железничка пруга Обреновац – Ваљево, која је требала да послужи као помоћна основица за снабдевање Балканске војске у њеним даљим операцијама ка Крагујевцу. Сем тога, Поћорек је размишљао и о могућностима да се што пре заузме Београд, те да се отвори главни железнички и водени пут за везу са изворима за снабдевање у монархији и тиме створи бољи и јачи ослонац за даље операције.
Због тога је донео одлуку да трупе не задржава, већ да 5 армијом и 13 корпусом 6 армије продужи гоњење у циљу овлађивања висовима на десној обали Колубаре и заштите саобраћаја на железничкој прузи Обреновац – Лајковац – Ваљево. У том циљу наредио је: да 5 армија продужи наступање без задржавања ради заузимања положаја на десној обали Колубаре, на отсеку између р. Саве и р. Љига, а да 13 корпус 6 армије продужи наступање без прекида у циљу заузимања положаја на десној обали Колубаре између р. Љига и р. Рибнице. Остатку 6 армије, сматрао је, треба дати неколико дана заслуженог одмора. У том циљу је наредио да се 15 корпус размести у Ваљеву и источно од њега; 16 корпус да дође, 16 новембра, у рејон Ваљева и размести: Комбиновану дивизију јужно од Ваљева, 50 дивизију југозападно од Ваљева, 18 дивизија да остане код с. Тубравића на путу Рогачица – Ваљево, у циљу заштите десног бока и позадине армије.
Трупама на горњој Дрини, под командом фмл Шњарића, наређено је да држе горњи ток Дрине од Међеђе до Фоче, а затим, чим Срби напусте тај део фронта, 79 пешадиски пук и 17 брдска бригада да наступају преко Вишеграда и да се код Ужица сједине са 4 брдском бригадом, која у том правцу наступа из рејона Рогачице.
б) Српски план за Колубарску битку
„Наш план за Колубарску битку био је, у прво време, дефанзиван. На ово су нас неминовно нагониле врло тешке тадање прилике у којима смо се налазили: велики замор људства; јако поколебан морал и вера у победу, изазвани дугим повлачењем и дотадашњим неуспесима; оскудица материјалне спреме уопште, нарочито оскудица артиљериске муниције коју смо очекивали из Француске преко Солуна итд.
Због свега тога наша се Врховна команда налазила у једној веома тешкој ситуацији из које се назирала не само криза у војсци, него чак и национална криза. Стога се она упела из све снаге и предузела све мере којима је располагала да пре свега заустави даље продирање непријатеља у нашу земљу на једној за овај циљ погодној одбранбеној линији, затим да попуни и појача војску жандармеријом и регрутима, као и на брзу руку извежбаним људством из Јужне Србије, да доведе у ред и поправи исхрану и снабдевање, па да тако поврати опали дух и морал војске, као и изгубљену веру у победу.
Врховна команда је дакле хтела да стабилизује ситуацију код наше војске, па чим стигне артиљериска муниција из Француске (која је била на путу), да се из дефанзиве пређе у офанзиву и извојује победа (Офанзивни план)”.