Српска војска, која је у Церској операцији показала високе моралне и борбене вредности, преживљавала је у првом периоду Колубарске битке – пре прелаза у противофанзиву – тешку психичко-борбену кризу која је била достигла такав степен, да је војвода Путник био принуђен да се лати и драстичних средстава ради спречавања потпуног расула. О томе сведочи његова наредба Обр. 7462, издата 1 децембра у 20 часова, чији први став гласи:
„Убеђен сам, да су неуспеси у последњим борбама претрпљени само због исувише поколебаног морала и оскудице сваке воље код наших трупа да се боре. Благородна осећања нису више у стању, да код наших трупа поврате морал и вољу да бране своју земљу. Све примерно залагање и пожртвовање официра ништа нису помогли. Потребно је да се предузму најсуровије мере, да се спречи даље срамно бекство наших трупа пред непријатељем који је слабог квалитета…”
Међутим, само после 17 дана, та иста војска, овако оштро укорена због свог морално-борбеног пада, добила је највише признање за своје високе подвиге показане у току противофанзиве у времену од 3-15 децембра, што се види из наредбе врховног команданта Обр. 8283 од 17 децембра, чији први став гласи:
„Јунаци!
За 12 дана снажних напора, тешких маршева и љутих бојева, узвишеног пожртвовања за Отаџбину и Слободу, историја ће записати златним словима ваша славна дела а поколења ће причати о вашем јунаштву. Ваши ће се потомци гордити вашим делима. Сјај вашег оружја блистаће кроз векове. Европа вам се диви, а наши савезници одушевљавају се са сјајним делима малене српске војске. Снажним ударом срушили сте непријатеља… Спасли сте част нашег народа. Повратили сте и од непријатеља отели наш престони град лепи Београд. Ослободили сте своју милу земљу од најезде охолог завојевача и протерали сте мрског непријатеља преко Саве и Дрине. Силним нападима вашим разбили сте више од пет непријатељских корпуса и задобили силне трофеје. Заробили сте 270 официра и преко 40.000 подофицира и војника. Запленили сте 3 заставе, преко 130 топова, 70 митраљеза и силни ратни материјал. И по трећи пут победили сте непријатеља и задобили сте победу, којој у историји нема равне. Били сте и остајете непобедиви…”
И тако се десило да једна иста војска, у једној истој бици, доживи незапамћени психичко-физички препород. Већ скоро на издисају и ожаљена од савезника после напуштања Колубаре, Љига и Сувоборске греде, па чак и Београда, српска се војска преобразила и у неодољивом налету избацила окупатора из своје земље.
На кризу српске војске утицали су и догађаји који су претходили Колубарској бици – Сремска офанзива, битка на Дрини и повлачење ка ваљевским положајима.
Сремска офанзива била је стратегиски бесциљна. Аустроугарска 2 армија, која је у току Церске операције вршила улогу привезивања српске војске, већ 6 септембра, кад је започела Сремска офанзива, није била у Срему, него је транспортована на Галициски фронт. У Срему је остала само 29 дивизија и део 7 дивизије, које нису ни улазиле у комбинацију за транспортовање на Галициски фронт. Према томе, циљ спречавања транспортовања аустроугарске 2 армије на Галициски фрнот, који су савезници, а нарочито Руси, желели постићи упадом српске војске у Срем, био је промашен. Одвојивши од своје главне снаге I армију (Шумадиску и Дунавску I позива и Коњичку дивизију) ради извођења офанзиве у источни део Срема, и део II армије (Тимочку I позива) ради извођења демонстративног преласка преко Саве према Сремској Митровици и Чеврнтији, српска Врховна команда ослабила је главне снаге на Дрини и тиме олакшала Поћореков прелазак преко Дрине. Журно враћање I армије из Срема није могло да поправи ситуацију, а Тимочка I позива била је скоро преполовљена у катастрофи код Чеврнтије. Поћорек је већ био закорачио на десну обалу Дрине и тиме наметнуо војводи Путнику двомесечну битку на Дрини са свим штетним последицама по српску војску, које су се одразиле и у првом периоду Колубарске битке.
Подметање српске линиски распоређене војске Поћорековом удару на Дрини било је такође штетно. Због оваквог распореда и тежње да непосредно брани прелазе преко р. Дрине, српска војска је била принуђена да води битку под неједнаким условима: док су се Поћорекове дивизије и бригаде обилато снабдевале муницијом са своје основице на левој обали Дрине, и чак биле потпомагане дејством артиљерије са те обале, дотле су српске дивизије у највећој мери оскудевале у артиљериској муницији, борећи се уз то са тешкоћама дотура из позадине. Тако је настало двомесечно исцрпљивање српске војске, које се улажењем у кишни јесењи период све више погоршавало. На срећу, војвода Путник је благовремено измакао српску војску уништавајућем удару, који јој је Поћорек припремио својим двокрилним обухватним маневром у офанзиви од 6 новембра.
Штетно је било и задржавање српске војске на узастопним положајима између Дрине и Колубаре. И са далеко свежијим и боље снабдевеним армијама тешко би се могли давати успешни отпори на међусобно блиским узастопним положајигла, акамоли проређеном, исцрпеном и у артиљериској муницији веома оскудном српском војском после битке на Дрини. Примање битке на ма којем од узастопних положаја после битке на Дрини само би ишло наруку Поћореку, који је јако желео да српску војску принуди на битку што ближе својој обухватној основици на Дрини и Сави, са које се могао лакше снабдевати свима потребама.
Показало се да је чак била нереална и идеја примања битке на раније утврђиваним ваљевским положајима и било је спасоносно по српску војску што се од тога одустало. Јер, са Колубаром за леђима, претрпела би, на случај неуспеха, потпуну катастрофу. А Поћорек је баш то и желео.
С обзиром на опште стање српске војске требало је, по прекиду битке на Дрини, без задржавања повлачити главну снагу, с тежњом да се што пре извуче из зоне раскаљаних путева између Дрине и Колубаре и пребаци преко Колубаре, а на правцима непријатељског нади- рања требало је оставити јаке заштитнице. Оваквим одлучним потезом главне снаге би се мање трошиле и замарале, а тиме би се избегло и критично загушивање комуникација војним и избегличким возилима.
Пошто су избегличке беде и невоље које су се одигравале пред очима трупа у отступању деморалишући деловале на војнике, нарочито оне регрутоване са територије која се напуштала, требало је по сваку цену избећи евакуацију становништва.
Узроци кризе у току одбранбене фазе Колубарске битке (од 23 – 29 новембра) познати су. Српска војска је ушла у одбранбену фазу Колубарске битке у распореду који је имала у уводној фази, с том разликом што је I армија, по губитку положаја Медник – Вис – Баћинац – Руда, пренела одбрану на положај Буква – Палеж – Проструга – Рајац – Сувобор – Игриште – Маљен. Према томе, све штетне последице ранијег плитког распореда – без стратегиске и армиских резерви – испољиле су се и у току одбранбене фазе битке, и то још у јачој мери. Поред плитког распореда и мале оперативне дубине српских армија, у одбранбеној фази битке негативно су утицали још и: осетљивост Маљена, левокрилног ослонца главних српских снага и његово слабо поседање; расцепкано дејство Ужичке војске; неактивност колоне пуковника Петра Мишића 24 новембра у пружању помоћи посади Маљена; недостатак везе између одреда потпуковника Филиповића и посаде Маљена 24 новембра, и др.
Услови за борбу на отсеку I армије били су тешки, поред осталог и услед тога што су њене јединице биле принуђене да се још од Дрине стално боре на планинском земљишту против елитних брдских бригада 16 корпуса, тако да су и физички и психички биле више исцрпене него трупе осталих српских армија. По снегу, на Гукошком положају, Сувоборској греди и Маљену трупе I армије (пољска формација) биле су изложене великој хладноћи и морале су се борити уз велику оскудицу у артиљериској муницији, и то против непријатељских специјално обучених брдских формација 16-ог, а делом и 15 корпуса.
Код I армије постојали су и тешки тактички услови за вођење одбране. Док су испред фронта II и III армије набујала Колубара и Љиг, са својим мочварним долинама, постали озбиљне препреке које су отежавале нападна дејства непријатеља, дотле пред фронтом I армије није било озбиљнијих природних препрека (изворни део Љига испред гукошких положаја није претстављао препреку). Због тога су услови за непријатељски напад и маневровање на фронту I армије били повољнији него на фронту II и III армије. Па и сам распоред трупа I армије олакшао је непријатељу извођење напада. Пре свега, слабо поседање Маљена изазвало је његов брзи пад (још 24 новембра), а тиме су лево крило и бок I армије били угрожени. Што није још одмах дошло до тежих последица по I армију, има се благодарити једино слабој снази колоне пуковника Видена. И не само то. Распоред I армије и на осталом делу положаја ишао је на руку непријатељском нападу. Две тактички одвојене групе – деснокрилна (Дринска I и Моравска II) на гукошким положајима, Бобији и Букви, и левокрилна (Дунавска I и Дунавска II) на Сувоборској греди, дубоко ешелонираној у назад у односу на деснокрилну групу – биле су у слабој тактичкој вези (везу између њих сачињавала је предња отпорна тачка Грађеник, која је била изолована, те се могла обићи). Због овако слабе тактичке везе, лево крило (Бобија) и бок (Бобија – Буква) деснокрилне групе били су изложени непријатељском обухватном маневру из долине Славковичке реке. Није онда чудо што је непријатељ искористио ове слабе тачке распореда I армије те ју је 28 новембра довео у тешку кризу, која се могла претворити у њен слом да је генерал Мишић није благовремено повукао ка Г. Милановцу.
До овако тешке кризе 28 новембра не би дошло, да је Маљен био јаче поседнут, да је остали део положаја I армије био боље тактички повезан и да је на центру имао већу дубину, а не само узан гребен: Рајац – к 881- Шиљкова Коса – М. Сувобор. И једно и друго могло се постићи увлачењем у систем одбране и отпорних тачака: Грађеник, Црни Врх, Цугуљ тако да гребен: Рајац – к 881 – Шиљкова Коса – М. Сувобор образује редви линију на центру одбране. Тиме би центар добио довољну дубину, а тактички би био боље везан десно са Бобијом и Кошутом, а лево са Игриштем и преко њега са Маљенском групом.
На уском гребену Рајац – к 881 – Шиљкова Коса – М. Сувобор могле су се развити само чете I борбеног реда, док су све резерве – и батаљонске и пуковске и дивизиске – биле позади гребена у непосредној близини једне позади других. Пошто задњи нагиб пада стрмо, то је и прилажење резерви у циљу извођења противнапада било тешко. Овако плитак распоред утицао је неповољно и на распоред артиљерије, осматрачница и других елемената борбеног поретка. Све је било сведено на један узан гребен.
Стварањем дубине на тај начин што би се у састав положаја увукле и поменуте тачке (Грађеник, Црни Врх и Цугуљ) били би отклоњени ови недостаци и створени повољни услови за извођење противнапада и армиском резервом – у правцу Руде и Ваћинца, чиме би се могао изазвати, ако не потпуни преокрет у ситуацији, а оно бар поремећај непријатељског нападног плана.
После само тродневног одмора и попуне људством, артиљериском муницијом и осталим потребама, српска војска се као из мртвих дигла и у неодољивом налету бацила на непријатеља, разбила га и за 12 дана избацила га са територије Србије.
Главни узроци овог наглог препорода и сјајних успеха српске војеке већ су раније изнети, а то су: спасоносна одлука команданта I армије за благовремено напуштање Сувоборске греде и повлачење на положаје испред Г. Милановца; корисна интервенција војводе Путника за истурање левог крила I армије у висину Галича (к 703); правилан избор нове одбранбене линије од стране војводе Путника и његови напори у припреми противофанзиве; правилно изабран моменат за противофанзиву; командантска способност генерала Мишића и узорна сарадња његових потчињених у Сувоборском боју; виталност, патриотизам и пожртвовање српског војника који је водио праведну борбу и његова способност да се у тешким тренуцима лиши најосновнијих потреба и одлучно и брзо маневровање снага између колубарског и београдског правца.
Тако су на једној страни, одлично опремљене, а после искуства из Церске операције и добро тактички вођене, јединице Поћорекове Балканске војске претрпеле у Колубарској бици тежак слом. Узроци слома су наведене Поћорекове грешке стратегиског значаја.
На другој страни, клонула српска војска којој је претило опште расуло, препородила се и бацила у неодољиву противофанзиву. И док је неправилна стратегиска употреба српске војске у периоду који је претходио Колубарској бици (Сремска офанзива, битка на Дрини, повлачење са Дрине ка ваљевским положајима) довела српску војску у тешку кризу, дотле ју је правилна употреба у нападној фази Колубарске битке и у току гоњења морално препородила и довела до сјајне победе.
