Предузимање офанзиве са недовољно снаге и средстава и погрешан избор операциског правца. Успешна офанзива против Србије могла се повести главним, Великоморавским операциским правцем (укључујући ту и београдски правац дејства). Али је за успех на том правцу била потребна велика надмоћност у живој сили и техници, нарочито у тешкој артиљерији и понтонирском материјалу, без чега се прелазак преко Саве и Дунава није могао извршити. Међутим, Поћорек није имао надмоћност ни у једном ни у другом кад се решио на предузимање друге офанзиве.
Због приближно једнаког односа снага (12 аустроугарских против 11 српских дивизија, груписаних на истом правцу) није било изгледа за успех ни Поћорекове друге офанзиве, па је његова основна стратегиска грешка у томе што ју је уопште предузимао. Кад већ није било потребних услова за офанзиву, требало се држати дефанзиве, примењујући стратегиски дочек. Погодним распоредом снага и вештим маневровањем могле су се подвојено тући српске снаге било да упадну у Срем, било у Босну. Дивергентни правци такве српске офанзиве, јаке речне препреке Сава и Дрина и оскудица српске војске у тешкој артиљерији, артиљериској муницији и понтонирском материјалу – све су то чиниоци који су ишли у прилог успешне дефанзиве. Катастрофално завршени прелазак Тимочке дивизије I позива преко Саве код Чеврнтије 6 септембра очити је доказ за могућност успешног вођења дефанзиве. Штавише, прелазом у дефанзиву Поћорек је могао ослободити известан део снага и упутити га на главно, Галициско војиште.
Интересантно је да Поћорек није хтео да увиди своје основне стратегиске погрешке – предузимања офанзива са недовољном снагом и средствима – чак и после слома друге офанзиве, а тиме и своје личне каријере ратног команданта. Јер, приликом предаје дужности команданта Балканске војске, он признаје само своју заблуду у погледу погрешног избора операциског правца, препоручивши свом следбенику-надвојводи Еугену: „Ако будете опет предузели офанзиву против Србије, поведите је само преко Београда”. Ово приказује Поћорека као фанатичног присталицу офанзиве „по сваку цену”, чак и са недовољним снагама и средствима.
Продирање ка Ваљеву без организованог снабдевања. Пошто се српска војска измакла непријатељском удару на Дрини и повукла на позадње положаје, Поћорек је имао да бира: или да, не мењајући дотадашњи распоред, продужи продирање за српском војском под најнеповољнијим условима снабдевања по јако слабим и раскаљаним путевима северозападне Србије, или да се задржи на заузетом оперативном мостобрану на средњој и доњој Дрини и у Мачви.
Поћорек се одлучио на прво решење али, под каквим условима? У зони продирања 6 армије са Дрине ка Ваљеву водила су свега два пута – један бољи: Лозница – Ваљево и други у врло рђавом стању: Љубовија – Пецка – Ваљево. Сви остали бољи друмови водили су из Шапца у правцу југа и југоистока, те их брдске бригаде и дивизије 6 армије нису могле користити за дотур потреба са своје основице на Дрини. Остали су једино сеоски путеви за везу са позадином, а они су у тадашњој кишној сезони били скоро неупотребљиви – праве каљуге. То је практично значило немогућност дотура најосновнијих потреба за живот и борбу – хране и муниције.
Под таквим условима било би, свакако, разумније друго решење: упутити за српском војском јаче гонеће одреде, а главнине 5 и 6 армије задржати на мостобранима на Дрини, у Мачви и код Шапца, очекујући повољније прилике за продужење офанзиве. Да се остало на Дрини и Сави, однос би био сасвим другачији – сопствено снабдевање вршило би се под много повољнијим условима, док би српска војска, удаљена од своје основице, била стављена у сличне тешкоће снабдевања у каквим се нашла Балканска војска при свом избијању на Колубару 15 новембра.
Питање дотура и снабдевање аустроугарске војске могло се нешто боље решити наслоном на основицу у Мачви и код Шапца. Ка Шапцу су се са тадашње аустроугарске стране стицали пруга нормалног колосека и друм до Кленка, а ка Мачви железничке пруге нормалног колосека и друмови код Сремске Митровице и Раче. Сем тога, могла се користити и пловна Сава. Брзим дотуром потреба овим комуникацијама и даљим разношењем друмовима који од Шапца воде ка долини Јадра, Ваљеву, Убу и доњој Колубари, могла се бар донекле ублажити криза у снабдевању док се не овлада железничком пругом Обреновац – Ваљево.
Поред ова два основна узрока (недостатак снаге и средстава и тешко снабдевање) који су допринели слому Поћорекове Балканске војске постоје, као што је већ изнето, грешке и у току самог извођења битке и то од оперативно-стратегиског значаја, као што су: штетно задржавање 6 армије (15 и 16 корпуса) 16 новембра код Ваљева; погрешна идеја нападног маневра за битку (уместо на сувоборско-маљенском правцу, тежиште напада се управља преко Љига); плитак нападни распоред; погрешна одлука за рокирање 5 армије и давање одмора главној снази 6 армије 29 новембра; погрешно спуштање главне снаге 16 корпуса са Сувоборске греде и њено подметање противудару I армије 3 децембра; кобна одлука команданта 16 корпуса за продужење боја испред Сувоборске греде; продужење напада 5 армијом и после растројства 6 армије итд.