Колубарска битка је тада спасла Србију од пропасти, подигла морал војсци и народу и прославила их широм света. После Колубарске битке углед Србије порастао је до највишег степена: мала Србија од непуна 4 милиона становника двапут је тукла Балканску војску моћне царевине која је имала преко 51 милион становника. Истина, Аустро-Угарска је била ангажована и на Источном фронту, али то не оправдава узроке њеног пораза на Балкану. Због тога је победа српске војске у Колубарској бици силно утицала на југословенске народе у Аустро-Угарској и још више им подигла веру у коначну победу југословенске идеје.
С војничке тачке гледишта ова битка је алем камен у победама српске војске. Она је овековечила славу српског оружја, прославила јунаштво и вредност српског војника и документовала проверене способности њених војсковођа. Она претставља врхунац напора малене српске војске и вештине њених команданата. У њој је ова храбра и вешто вођена војска под најтежим условима и у неравној борби преотела непријатељу иницијативу, пробила му стратегиски фронт, подвојено потукла његове раздвојене армије (6 и 5 армију), и очистила потпуно територију Србије од непријатеља.
Од коликог је великог војничког значаја била српска победа у Колубарској бици, сведочи и овај званичан аустроугарски докуменат:
„Рђав исход похода [у Србију], скопчаног са огромним губицима, деловао је поражавајуће у целој Монархији и погодио је Врховну команду утолико теже, што је у то време и руски „ваљак” био приморан да се повлачи – тј. био је наступио један од предуслова за придобијање Бугара. Са овом помоћи ослободила би се неопходна појачања за северно ратиште. Али, после овог пораза [у Србији] од тога није могло бити ништа. Штавише, требало се бојати да би заштита Угарске од упада из Србије захтевала одашиљање снага обема тешко осакаћеним Поћорековим армијама…”
Површним посматрачима из иностранства изгледало је да је српска војска – после сталног повлачења, почев од Дрине и после сталних неуспеха и напуштања Колубаре, Љига, Сувоборске греде, па чак и Београда – била већ пред расулом. Али, када је, користећи тешку ситуацију код непријатеља, српска војска понова кренула напред, тада су њене привремено притајене ратничке особине понова блеснуле пуним сјајем.
У Путниковој и Мишићевог правилној оцени психе српског борца и њиховом вештом искоришћавању повољне ситуације за поновно разбуктавање његовог борачког елана – лежи објашњење „чуда” Колубарске битке – „преображаја већ сахрањене и ожаљене” српске војске.
Последице Колубарске битке биле су вишеструке. Прво. У спољнополитичком погледу победа српске војске у Колубарској бици утицала је на држање суседних држава, у првом реду на држање Бугарске. Аустрофилска бугарска влада вршила је припреме да првом погодном приликом ступи у рат против Србије. Због тога је желела како неуспех руске војске на Галициском фронту, тако и Поћорекову победу у Србији. У времену извођења Колубарске битке руска војска на Галициском фронту била је у повлачењу. Требало је још само да одјекне и Поћорекова победа у Србији, па да Бугарска са сигурношћу улети у рат против Србије. Али, уместо Поћорекове, одјекнула је српска победа. Бугарска је стукнула и одложила своје ступање у рат за читавих десет месеци. Тек кад је видела удружене немачке и аустроугарске трупе на северу и северозападу Србије, усудила се да иступи против ње и нападне је с леђа октобра 1915.
Српска победа утицала је и на став управљача у Грчкој, Турској и Румунији по питању приласка једној или другој зараћеној страни. Она је имала утицаја и на држање Италије. Да је Поћорек прегазио Србију, Италија би се вероватно теже одлучила да ступи у рат на страни Антанте.
Друго. Победа српске војске је, поред тога имала још шире војно-политичке последице. Немци су, наиме, тежили да искористе ослободилачке тенденције муслиманског света у енглеским, француским и италијанским колонијама у Северној Африци (у Египту, Триполису и Мароку). Сем тога, они су мислили да што јаче утичу и на муслиманске државе на путу за Индију, тежећи да и Персију задобију против Русије и Индије. Међутим, успехом српске војске у Колубарској бици било је спречено немачко продирање на исток, тј. била је онемогућена директна веза Берлин – Беч – Београд – Софија – Цариград – Багдад.
Укратко, последице српске победе у Колубарској бици, у војном погледу, биле су:
– сузбијена је и друга Поћорекова инвазија Србије и њена територија била је потпуно очишћена од непријатељских трупа,
– Срби су добили оперативну иницијативу и аустроугарска монархија је била у страху од поновног упада српске војске;
– постигнуто је такво растројство аустроугарске Балканске војске, да за читавих десет месеци није смела предузети нов поход против Србије, па и тада не сама, већ у садејству са немачким снагама;
– добијена је могућност да се српска војска одмори и попуни после страховитих напора и искушења у току Церске операције, Сремске офанзиве, битке на Дрини, повлачења са Дрине, а нарочито у уводној и одбранбеној фази Колубарске битке;
– порасли су морал и самопоуздање војске и народа, а у вези с тим и вера у коначну победу;
– савезници су стекли још веће поверење у српску војску, што је било од врло великог утицаја и на даљу помоћ у ратном материјалу и зајмовима и уопште у стварању материјалних услова за даље вођење рата;
– осујећена је намера снабдевања Турске ратним материјалом коришћењем српских железница (Београд – Ниш – Пирот) и Дунавом и, најзад,
– ослобођењем територије Србије од непријатељске инвазије било је омогућено западним савезницима да, евентуално, у садејству са руском војском, поведу преко Србије операције против Аустро-Угареке. Оваквом акцијом савезника спречила би се Бугарска да ступи у рат на страни Централних сила, убрзао би се слом Аустро-Угарске, Србија би се сачувала од пропасти 1915 године, а и Румунија би избегла пропаст. За овакве подухвате било је присталица и код западних савезника.
Нажалост ову повољну стратегиско-политичку ситуацију Савезници нису искористили, а последица тога била је пропаст Србије 1915 године, а потом и Румуније.
Губици и једне и друге стране били су велики.
О српским губицима нема потпунијих података, али су губици у току почетне фазе (повлачења са ваљевских положаја на десну обалу Колубаре), као и уводне и одбранбене фазе Колубарске битке морали бити врло велики. О томе сведочи проређено бројно стање јединица, нарочито I армије. Поред губитака од оружја, знатан проценат пада на изостале, заробљене, па чак и на известан број дезертера. За илустрацију слабог бројног стања послужићемо се са ова два примера: у 12 пуку II позива било је 28 новембра свега 398 пушака, а два батаљона 4 пука III позива имала су свега 78 пушака.
Бројно стање Дринске дивизије I позива 28 новембра износило је:
3 прекобројни пук I позива 500 пушака
5 пук I позива 1.400 пушака
6 пук I позива 620 пушака
17 пук I позива 1.500 пушака
Свега у целој дивизији: 4.020 пушака
Према томе, може се рачунати да је проценат губитака српске војске износио најмање 50%, а код неких дивизија (као што је случај са Дринском I и Тимочком II позива) пео се и до 75%.
Аустроугарска је укупно избацила на јужни фронт, рачунајући ту и етапне трупе и посаде утврђених места, око: 12.000 официра и 450.000 војника. Они су у све три битке (Церској, на Дрини и Колубарској) имали губитака око 275.000 људи (мртви, рањени, заробљени, нестали и оболели). Према аустроугарском званичном прорачуну, отпало би на Церску битку око 45.000, на битку на Дрини око 130.000, а на Колубарску битку око 100.000 људи. Ово показује да и проценат губитака код аустроугарске Балканске војске износи преко 50%. Значи, губици су били врло велики и на једној и на другој страни.
У току противофанзиве, од 3 – 15 децембра, српске трупе су заробиле: 323 официра и 42.215 војника (у току целог рата 1914 заробљено је 566 официра и 55.906 војника) и заплениле: 43 заставе, 142 топа разних калибара, 29 лафета, 386 кара, 71 митраљез, 60.000 пушака, 2 авиона, 5 аутомобила, 37 санитетских кола, 3.500 кола са муницијом, пионирским, санитетским и осталим потребама, 3 касе, 52 пољске пекаре, 45 кујни, 184 самара и 4.000 коња. Поред овога, заплењено је и доста хране.