1) Организација и формација
У вишeвековној борби за слободу Црна Гора је – све до завршетка рата 1876-78 године – била такорећи ратни логор, у коме је живот њеног становништва био прожет претежно војничким духом. У то време сваки Црногорац – способан да носи оружје без обзира на године стрости – био је борац и бранилац своје домовине.
Црногорска војска је организована на племенској основи. Племенску војску су сачињавали борци братстава и села која су припадала племену. На челу племена налазио се кнез, војвода или сердар. Старешине су у својим племенима имале војну, административну и судску власт. Како старешине тако и војници стицали су своја војничка знања на пракси, у борби и по предањима. Војска се скупљала када би земљи запретила опасност од непријатеља. Чим би та опасност прошла, племенска војска се враћала својим кућама.
После доласка на престо књаза Данила, спроведена је реорганизација војске, која се доцније постепено усавршавала. За време његове владавине 1853 г. племена су подељена на стотине, а стотине на десечарије. На челу стотине су постављани стотинаши, а десечарија десечари. Племенима су руководили племенски капетани. Свако племе је имало и свога барјактара. Стотинаши су поред војне дужности помагали племенске капетане у вршењу управне и судске власти. Поред племенских јединица, књаз Данило је формирао гарду јачине 1000 људи. Гарда је формирана у стотине.
После доласка књаза Николе на престо (1860), продужено је усавршавање војске. Првога јануара 1871 донета је прва писана уредба о формацији црногорске војске. На основу ове уредбе формирано је шест бригада: Катунска, Херцеговачка, Бјелопавлићка, Пиперско-братоношко-ровачка, Морачко-васојевићка и Ријечко-црмничка. Бригаде су имале по 4 батаљона, сем Пиперско-братоношко-ровачке која је имала 3. Укупно су формирана 23 батаљона народне војске. Сем тога, свака бригада је давала људство за формирање 1 батаљона; од тих батаљона је формирана гарда, као 7 бригада. Том уредбом су батаљони подељени на чете, ове на водове, а водови на десетине. Батаљоном је командовао командант у чину командира, а његов заменик се звао поткомандир. Четама су командовали стотинаши, водовима водници, а десетинама десечари. Чете и батаљони имали су своје барјактаре и трубаче. Барјактари су имали по два заменика и четири пратиоца. Барјактарство је било наследно, преносило се од оца на сина. Према попису од 1870 године црногорска војска је имала 16.700 људи (од 16-60 година старости).
У рату 1876-1878 Црна Гора је знатно проширена ослобођењем од Турака: Бара, Улциња, Подгорице, Спужа, Колашина, Никшића, Жабљака и других мањих места. Са новоослобођене територије је све способно мушко становништво организовано у јединице. Црна Гора је тада имала девет бригада: Гардиска (6), Катунска (7), Ријечко-црмничка (7), Приморска (7), Кучко-зетска (7), Херцеговачка (9), Морачка (6), Пиперско-бјелопавлићка (4) и Васојевићка (5 батаљона); свега 58 батаљона.
У јануару 1906 године територија Црне Горе подељена је на једанаест бригадних округа. У сваком бригадном округу формирана је по 1 бригада активне војске и по 1 резервни батаљон.
Уредбом о формацији војске од 1908 године прописани су делокруг и надлежност више војне управе, команди и старешина у војсци. Уредба је с мањим допунама остала на снази до рата 1912 године. Том уредбом су предвиђени:
а) Виша војна управа (Врховна команда и Министарство војно).
б) Команде виших јединица (дивизија и бригада)
в) Родови оружја (пешадија, артиљерија и пионири).
г) Помоћни родови (комора, санитетско и судско особље, ордонанси, жандармерија, особље војних радионица и стражарско особље при војним слагалиштима).
Генералштаб као засебна установа није дотле постојао, међутим је познато да је он тај орган који у миру спрема војску и земљу за рат, а у рату руководи операцијама целокупне војске.
Због немања Генералштаба, врховна команда је у ратовима 1912/13 и 1914 г. на брзу руку импровизовала. Из истог разлога виши штабови нису били савремено организовани, нити попуњени спремним командантима и штабним особљем. То се неповољно одразило на правилно командовање оружаним снагама у рату. То је био велики недостатак црногорске војске.
Уредбом од 1908 године Црна Гора је подељена на 4 дивизиска и 11 бригадних округа, 52 батаљонска и 322 четна подручја. Четири муслиманска батаљона нису имали своје подручје, јер су се попуњавали с целе територије Црне Горе на којој су живели муслимани. С територије дивизиског округа формирана је у миру и рату по 1 дивизија. Дивизиски окрузи су носили називе:
– Цетињски – са кога је формирана Цетињска (прва) дивизија, јачине 3 бригаде: Катунска (5), Ријечко-црмничка (5) и Приморска (6 батаљона), свега 16 батаљона;
– Подгорички – из њега је формирана Подгоричка (друга) дивизија, јачине 3 бригаде: Зетска (6), Спушка (4) и Бјелопавлићка бригада (4 батаљона), свега 14 батаљона;
– Никшићки – са кога је формирана Никшићка (трећа) дивизија, јачине 3 бригаде: Никшићка (5), Вучедолска (4) и Дурмиторска (5 батаљона), свега 14 батаљона;
– Колашински – са кога је формирана Колашинска (четврта) дивизија, јачине 2 бригаде: Колашинска (5) и Васојевићка (7 батаљона), свега 12 батаљона.
Тако је Црна Гора ушла у рат 1912 са 4 дивизије (11 бригада, односно 56 батаљона).
После балканских ратова Црна Гора је проширена делом Санџака и Метохије (Пљевља, Бијело Поље, Беране, Пећ, Ђаковица). На овој територији су формирана два дивизиска и седам бригадних округа и то:
– Пљеваљски – са кога се формирала Пљеваљска (пета) дивизија, јачине 2 бригаде: Пљеваљска (5) и Бјелопољска (4 батаљона), свега 9 батаљона.
– Пећки – са седиштем у Ђаковици – са кога је формирана Пећка (шеста) дивизија, јачине 3 бригаде: Пећка (3), Рожајска (1) и Плаво-гусињска (2 батаљона), свега 6 батаљона. У ,,Гласу Црногорца” бр. 28 од 29 маја 1914 године наводи се и Ђаковичка бригада. Нема података о њеној формацији.
Доњовасојевићка бригада (формирана с нове територије) ушла је у састав Четврте (колашинске) дивизије. Формирање јединица у новоослобођеним крајевима изведено је на исти начин као и у старим границама Црне Горе. Новоформиране јединице биле су уствари пописани мушкарци од 17-62 године старости (без обученог старешинског кадра, без обуке војника, без војничког одела, обуће и коморе, наоружани једнометним пушкама-острагушама).
По уредби о формацији војске састав дивизије је био следећи:
– Дивизиски штаб,
– Две до три бригаде,
– Дивизиска артиљерија (брдска, пољска, хаубичка и градска батерија),
– Две чете извиђача,
– Пионирска чета,
– Вод ордонанса,
– Вод жандармерије,
– Дивизиска оружна радионица,
– Санитетска чета,
– Коморски батаљон,
– Етапна (позадинска) чета.
Дивизија је имала и своја дивизиска слагалишта, војне радионице и болнице.
Са бригадног округа се формирала по једна бригада следећег састава:
а) бригадни штаб (командант, ађугант и писар),
б) 4-6 батаљона,
в) једна или више брдских батерија,
г) коморски батаљон,
д) резервни батаљон.
Бригадни окрузи су имали још и бригадно слагалиште за „тајин“ (храна), муницију и другу опрему. У штабу бригаде су се чували спискови свих војника у бригади, као и оних који су припадали јединицама изван састава бригаде – за артиљерију, пионире, извиђаче, болничаре итд. Са батаљонског подручја се формирао по 1 батаљон пешадије, јачине 3-6 чета и послуга за 1 митраљеско одељење од 2 оруђа. Поред тога, свака бригада је формирала по 1 бригадни коморски батаљон који се делио на три колоне, а колона на отсеке: мунициски, тајински, санитетски и пионирско-алатни. Сваки отсек се делио на водове и десетине.
Артиљерија је формирана у брдске, пољске и градске батерије. Веће јединице од батерије није било.
1910 године изашао је први Закон о устројству војске. По овоме закону, војска је подељена на:
а) Регрутску класу, која је обухватала способне младиће од 18-20 година. Регрути остају у регрутској класи две године. Законом је регулисано да служе само 12 месеци, и то: 6 месеци у својој 18 и 6 месеци у 19 години старости.
б) Активну војску, која се делила на I и II класу. Служба у активној војсци трајала је од 20-52 године старости.
в) Резервну војску су сачињавали обвезници од 52-62 године старости. У рату су обвезници резервне војске одређивани на службу у позадинске јединице и установе.
За сваког држављанина способног за војску, војна обавеза је трајала од 18-62 године старости.
Закон је предвиђао да официри могу бити: пешадиски, артиљериски и пионирски; а по струци: генералштабни, војно-инжињериски, војно-технички, војно-судски и интендантски. Официрски чинови били су: потпоручник, поручник, капетан, командир, бригадир и дивизијар, а за подофицире: десечар и водник; у артиљерији топовођа уместо десечара.
Црногорска војска је имала војну музику на Цетињу и једну чету перјаника (за дворску службу) јачине 120 људи.
Овим законом и уредбом о формацији војске од 1908 године изражена је тежња да се организација и формација војске поставе на савременију основу. Али како овај закон и уредба нису одговарали економским могућностима земље, као и због балканских ратова, није се успело да се њихове одредбе спроведу у живот.
2) Организација и формација црногорске војске уочи рата 1914 године
У организациско-формациској структури црногорске војске до рата 1914 године није било никаквих измена, изузев што су – после Првог балканског рата – формиране две нове дивизије (5. и 6.). Према томе црногорска војска је 1914 ушла у рат са 6 дивизија (Цетињска, Подгоричка, Никшићка, Колашинска, Пљеваљска и Пећка). У састав ових дивизија ушле су 18 бригада (Катунска, Ријечко-љешанска, Црмничко-приморска, Зетска, Спушка, Бјелопавлићка, Никшићка, Вучедолска, Дурмиторска, Колашинска, Васојевићка, Доњо-васојевићка, Плаво-гусињска, Пљеваљска, Бјелопољска, Рожајска, Пећка и Ђаковичка). Просечно бројно стање бригада било је око 2000 људи, сем бригада с новоослобођене територије које су биле знатно бројно слабије, бројале су просечно око 500 људи. Свака бригада имала је 3-6 батаљона, укупно 71 батаљон. Батаљони су имали 3-6 чета. Просечно бројно стање батаљона је било 400-500, а чета око 90 војника.
Организација и формација ратних јединица изнеће се у одељку концентрација војске.
Уредбом од 1871 године први пут у црногорској војсци предвиђене су основе интендантске службе. С извесном допуном су прописи те уредбе важили све до 1906 године, када је замењена савременијом уредбом тзв. „Наредба о устројству војне интенданце“. Том наредбом је регулисана позадинска служба у рату и стављено је у задатак управним органима да у рату све послове у позадини врше за потребе војске. По тој наредби сви су грађански чиновници били обавезни да за време рата врше дужности чиновника војне интендантуре, а војници резервне војске да се употребе за позадинску службу. Управни органи (обласни управитељи и племенски капетани) морали су у рату да врше и војну службу, као: попис товарне стоке и стоке за клање, реквизицију, упућивање хране војсци на фронту, итд. Та наредба је остала у важности и у рату 1914-1916 год.
3) Морал
Непрестане борбе за слободу изградиле су од Црногораца борца с високим ратничким особинама. По свом карактеру те борбе су биле одбранбене и ослободилачке. Оне су од Црногорца створиле човека прегаоца, истрајног у борби и под најтежим условима. Многе победе малобројне црногорске војске – и то увек над бројно и технички надмоћнијим непријатељем – резултат су њихове велике љубави према слободи. Идеја борбе за слободу преношена је као аманет на млађе генерације и била је дубоко укорењена у свести сваког Црногорца. Сваки мушкарац способан за борбу био је свестан своје дужности да брани слободу свога народа и био је увек готов да се оружјем супростави сваком ко би угрозио ту слободу.
Квалитети: чојство и јунаштво сматрани су највећим врлинама. Те особине су се развиле у условима сталне борбе с непријатељем. Сваки је појединац тежио да буде јунак. Ко није био јунак, у народу је рђаво гледан. Црногорац је сматрао да је боље у борби погинути него осрамотити себе, братство и племе. Сваки подвиг појединог борца сматран је поносом читавог племена. Смрт у борби за одбрану слободе сматрана је поносом. То је била основна предност црногорске војске над њеним противницима у свим ратовима.
Племенска организација – чији су се остаци у Црној Гори задржали дуже него код осталих наших народа – развила је код сваког појединца осећај заједничке одговорности за част и углед свога братства и племена. Интерес племена је био изнад личних интереса. Увреду и срамоту нанету појединцу осећао је цео колектив-братство и племе као да је нанета њему. Сваки је борац у борби претстављао и племе. Кукавичлук и пороци појединаца сматрани су за срамоту заједнице; живот је таквих људи у заједници био немогућ. Овакво схватање, уз врло честе борбе, рађало је масовно јунаштво и издржљивост под врло тешким условима (надмоћност непријатеља, слабо наоружање, слаба одећа, обућа, исхрана итд.). Ове би тешкоће за многе војске биле пресудне, а за црногорску нису биле. Све су те тешкоће савлађиване дубоком мржњом према непријатељу и љубављу према слободи.
У рату нису учествовали само способни мушкарци, већ су старци, жене и деца помагали војску у вршењу разних помоћних дужности (снабдевање храном и одећом, нега рањеника итд.). Није био редак случај да су и жене с оружјем узимале учешћа у борбама.
Ево шта каже генерал Драг. Милутиновић о моралу црногорске војске: „Једном речју Црногорци су тада претстављали типичну милицију са високим ратничким духом и великим традицијама о личном витештву и јунаштву, али са никаквом стројном дисциплином.
Кад би се обучили у савременој ратној вештини и дисциплиновали и наоружали модерним оружјем, тада би били уистини војска којој не би било равне у свету“.
Такав морал и схватање да се брани слобода и независност до крајњих граница могућности Црногорци су показали и у Првом светском рату.
4) Војно-стручна спрема
До 1866 године организована обука старешина и војника у црногорској војсци није постојала, већ је сваки од њих војничка знања стицао у борбама с непријатељем. Ратови 1858 и 1862 су указали на неминовну потребу извођења мирнодопске обуке. За ово Црна Гора, поред осталог, није имала стручних људи који би могли изводити обуку. На молбу књаза Николе упућена је 1866 из Србије тзв. ,,војна мисија“ (1 официр и 3 подофицира). Задатак мисије је био да организује црногорску војску по угледу на српску и да обучи известан број младића, који ће бити наставници у народној војсци. Тако је отпочела организована обука црногорске народне војске.
По доласку мисије изабрано је и позвано на вежбу 110 младића за пешадију, 51 за артиљерију и 10 за трубаче. После завршене обуке они су упућени у своја племена да изводе обуку. Обука је извођена недељом и празничним данима (20-30 дана годишње) све до 1876 године. Они који су завршили курс код српске мисије постали су старешине с извесном војничком спремом.
Увиђајући потребу да војска треба да има школован старешински кадар, а пошто се овај није могао школовати у земљи, приступило се упућивању младића у војне школе у иностранству. И већ у рату 1876-1878 било је пет школованих официра, који су свршили војну школу на страни (два у Француској, два у Аустрији и један у Русији). Првога јула 1886 је дошла из Италије група од 10 официра, који су свршили пешадиско војно училиште. По њиховом доласку је отпочела обука старешина у пешадији. У том циљу је позвано на тромесечну вежбу у Никшић 520 младића тзв. „никшићких пешака“. Они су, по свршеној вежби, упућени у своје племенске чете да помажу командире чета у извођењу обуке. Пошто се ова мера показала корисна, у истом циљу је 1893 позвато у Подгорицу још 100 „подгоричких пешака“. Број школованих официра се постепено повећавао. Године 1890 дошли су из Италије са свршеним војним училиштем седам пешадиских и два артиљериска официра. Тако се број школованих пешадиских официра повећао на двадесет. Толико је било довољно за формирање једног батаљона стајаће војске, али су недостајали подофицири. Зато је 1895 године у Подгорици формиран I курс пешадиске подофицирске школе, у који је примљено 60 питомаца. По завршеном школовању прве класе подофицирске школе створена је могућност да се 2 августа 1896 године формира на Цетињу 1 батаљон „стајаће војске“, чија је обука трајала четири месеца. Улога стајаће војске била је да послужи као кадар за обуку старешина народне војске, и да се младићи обуче војничком позиву. Наредних година су у батаљон стајаће војске позвани на четворомесечну вежбу сви официри народне војске, који су постали од никшићких и подгоричких пешака. 1906 године је у пешадиску подофицирску школу ступила четврта класа од 280 питомаца (њих 30 били су из Беранске нахије, која је тада била под Турцима).
Прва пешадиска официрска школа је формирана 1903 године на Цетињу. За слушаоце ове школе упућивани су свршени питомци подофицирске школе. До 1912 из ове школе су изашле четири класе официра (прва 60, друга 70, трећа 150 и четврта око 280, свега (око 560 официра). Децембра 1903 у Подгорици је формиран 2 батаљон стајаће војске, који је са 1 на Цетињу и Пешадиском подофицирском школом сачињавао бригаду. Из финансиских разлога је 1906 престала обука у батаљонима стајаће војске. Они су тада расформирани. После тога је обука обвезника народне војске све до 1912 г. вршена само на вежбама по четама и батаљонима, око 20-30 празничних дана у години.
До доласка српске војне мисије (1866) мало ко је у црногорској војсци знао да рукује артиљериским оруђима. Прва обука је вршена на топовима једне батерије коју је кнез Михаило послао на поклон књазу Николи. Да би се повећао број обучених артиљериских официра у Подгорици је 1885 године образован тромесечни курс, на који су примљена 24 младића са свршеном основном школом. По завршеном курсу ти младићи су унапређени у чин официра. У циљу обуке је 1886 године позвано у Подгорицу на двомесечну вежбу људство из свих 6 батерија, колико их је тада било. Наставници на тој вежби били су црногорски артиљериски официри који су свршили курс код српске војне мисије. На Цетињу је 1896 отворена артиљериска официрска школа са четворогодишњим школовањем. Такође на Цетињу формирана је 1903 артиљериска подофицирска школа, која је у јесен исте године прешла у Никшић, а 1904 је прерасла у други официрски курс.
Ради обучавања војника у разним видовима артиљерије (брдске, пољске и опсадне) у периоду од 1903 до 1907 у Никшићу је обучавано људство за 7 брдских, 4 пољске и за опсадне батерије. Поред тога, у Никшићу је постојао и курс за обуку артиљериских подофицира, који је трајао шест месеци. Од 1906 године одржаване су и десетодневне вежбе по бригадама. До рата 1912 црногорска артиљерија је имала обучено људство за 10 брдских, 7 пољских, 4 ,,мортирне“ (мерзер 150 мм) и 10 опсадних батерија.
У циљу упознавања с новим брзометним пушкама („московкама“), које су 1898 добијене из Русије, одржана је 1899 једномесечна вежба за све пешадиске официре и подофицире народне војске, а ради упознавања са новим артиљериским наоружањем одржана је двомесечна вежба за све артиљериске официре и подофицире.
До 1900 године у црногорској војсци није било ниједног школованог инжињериског официра. Те године се вратио из Турске један официр који је свршио инжињериску академију у Цариграду. 1904 је формирана на Цетињу пионирска подофицирска школа, у коју је примљено 20 питомаца, 1906 је примљено још 20 питомаца, чије је школовање трајало годину дана. Када су 1905 г. дошла из иностранства још 2 официра са свршеном инжињериском академијом, на Цетињу је формирана 1 пионирска чета. Њена обука је трајала осам месеци. 1907 и 1908 су обучене још три чете, тако да је свака дивизија у рату 1912 имала по 1 пионирску чету.
На Цетињу је 1906 године формирана Прва санитетска подофицирска школа, у којој су школоване три класе, свега 56 питомаца – за сваки батаљон пешадије по 1 санитетски подофицир.
После куповине у Немачкој митраљеза система ,,Максим“ приступило се обучавању људства за митраљеска одељења. У том циљу је 1907 организован први двомесечни митраљески курс, на коме је било 6 официра. По завршеном курсу формирано је 1 митраљеско одељење. Обуку су изводили официри са свршеним митраљеским курсом. Касније је обучено људство још за 3 митраљеска одељења, на сваку дивизију по једно.
По Закону о устројству војске од 1910 године почела је обука регрута. Мада је закон предвиђао да сваки регрут у току две године прође војничку обуку (6 месеци у 18 и 6 у 19 години), то се није могло извршити због тешких финансиских прилика. У вези предњег закона обука је сведена на следеће:
– у мају 1910 позвана су 4 батаљона регрута на тромесечну вежбу и људсгво за 4 батерије. То је људство и 1911 позвано на двомесечну вежбу;
– у фебруару 1912 позвана су 4 нова батаљона регрута. У јуну те године је кроз тромесечну вежбу у Подгорици прошло 7 чета извиђача (од њих су у рату формиране извиђачке чете, које су одредима и бригадама одлично послужиле за извиђање непријатеља и земљишта);
– у фебруару 1914 позвано је на вежбу још 5 регрутских батаљона. У јуну исте године је 250 младића из Пљеваљске и Бјелопољске бригаде позвано на шестомесечни курс, да се обуче за десетаре и воднике народне војске. Њихову обуку је прекинуо рат 1914 године. Обука батаљона народне војске продужена је и извођена у неколико празничких дана у години.
Свршени питомци подофицирских школа (пешадиске и инжињериске) продужавали су школовање у пешадиској официрској школи, а артиљериске у артиљериској официрској школи. Услед тога су родови оружја (пешадија, артиљерија и пионири) остали без обученог подофицирског кадра. Овај крупан недостатак је отклоњен на тај начин што је од обучених регрута, почев од 1910 године, изабран потребан број најспособнијих и они су унапређени у чин десечара.
Ради стварања савременијег старешинског кадра по угледу на модерне војске на Цетињу је 1911 године форамиран Кадетски корпус. Финансиска средства за његово издржавање давала је Русија. Чим је Црна Гора објавила рат Турској 1912, Русија је ускратила давање новчане помоћи Црној Гори, услед чега је и корпус престао да ради.
До 1912 године у црногорској војсци је био само један санитетски официр. Те године су четири лекара примљена у војску. Црна Гора је имала у рату 1914 г. једног интенданског официра. Интендантску службу су вршили чиновници грађанског реда. У погледу ветеринарске службе у војсци није ништа предузимано.
Уредба о формацији војске од 1908 је предвидела формирање више војне управе (генералштаба), која би за време рата образовала врховну команду. Због недостатка официра са вишом спремом, слабих финансиских средстава, неправилног схаватања владаоца и незнања одговорних војних руководилаца, ова значајна војна установа није формирана. Из тих разлога виша командна места и штабови нису правилно организовани и попуњени. То је био крупан недостатак црногорске војске у Првом и Другом балканском и Првом светском рату. Мирнодопска формација јединица поклапала се с ратном, и она се у рату показала применљивом.
Официри су били неуједначене војно-стручне спреме. Незнатан део официра школован је у разним страним државама, а већина у земљи. Први су обично распоређивани у ,,стајаћој војсци” и на службу у штабовима, а они који су школовани у земљи одређивани су већином за старешине јединица народне војске. Пошто су старешине народне војске биле слабо плаћене, оне су – ради издржавања својих породица – морале радити и домаће послове, што се негативно одразило на њихово војно-стручно усавршавање. Сем тога нису имали могућности да у миру, вежбањем већих јединица на пракси, усавршавају своју војну спрему, утолико пре што нису имали чак ниједан стручни војни часопис који би им омогућио да прате развој војне науке. Поред овог крупног недостатка руководећег кадра, у војсци није било уједначене војне доктрине, јер су се официри школовани на страни придржавали доктрина војски у чијим су се војним училиштима (руска, италијанска, аустроугарска, турска, бугарска, француска и српска) школовали. Дужност је министра војног била да знања младих официра школованих на страни обједини и саобрази специфичним условима црногорске војске, а то није урађено. Према томе, примењиване су на пракси све те доктрине, а највише традиционална црногорска тактика из ратова 19 века, коју је требало модификовати у духу савременог ратоводства.
И поред обилног искуства из два узастопна балканска рата, више војно руководство није учинило никакав прогрес у организациско-формациској структури црногорске војске, па чак ни то да колико-толико реорганизује врховну команду и дивизиске штабове. Виши команданти и њихови штабови показали су се на ратној пракси недорасли да одговоре својим задацима. То је дошло поглавито услед тога што су виши војни руководиоци црногорске војске – због недовољне војно-стручне спреме и непознавања модерне ратне технике – били неспремни за савремено ратовање. Највећу одговорност сноси за то краљ Никола, који је на највиша командна места у миру и рату постављао неспособне људе (своје синове и разне рођаке), јер је једино у њих имао пуно поверење. Ти људи, под окриљем краља, били су у сваком погледу кочница прогреса црногорске војске. Они су, поред осталог, спречавали упућивање официра на више војне школе у иностранству, бојећи се да ће их ти млади људи по повратку са школовања потиснути с високих командних места на којима су се били у нераду запарложили.
Такав рад краља Николе и његових ,,сарадника“ негативно се одразио на војно-стручну спрему официрског кадра, на обуку војске за рат, особито у погледу одржавања солидне војне дисциплине, без које свака војска – особито народна – губи своју тактичко-оперативну вредност.
Недостатак школованог подофицирског кадра био је крупан пропуст у спреми војске за рат, особито у погледу одржавања дисциплине код нижих јединица. Овај се недостатак није могао отклонити избором ислужених обвезника војника, како се то радило, за попуну подофицирских формациских места, већ је требало имати бар по једног школованог подофицира на сваку основну јединицу народне војске. Услед изнетих недостатака црногорска војска није била оспособљена за рат 1914 г.
5) Материјална опрема
Због веома сиромашне и неразвијене привреде Црна Гора из својих средстава није могла да снабдева војску оружјем и другим потребама. У XVIII и у првој половини XIX века лична куповина или плен од непријатеља били су њен главни начин снабдевања оружјем и муницијом. У то време су основу њеног наоружања чинили: јатагани, џефердари, леденице и друго.
У другој половини XIX века је набављено нешто савременије оружје (већином је добивено као поклон са стране). Тада су биле у наоружању разне врсте пушака (кремењача и капислара), а доцније су набављене једнометне и брзометне острагуше. Крајње оскудно снабдевање пратило је црногорску војску до краја њеног постојања.
1895 године уводи се једнообразније и савременије оружје и прелази се од личног на државно снабдевање. Те године је примљено на поклон из Русије: 30.000 пушака ,,берданки“ са 11.000.000 метака, а 1898 године 40.000 пушака (с бајонетом) калибар 7,62 мм, званих „московка“ са 30.000.000 метака; 30.000 револвера; 20.000 ручних бомби; пионирског алата, одеће, логорске и санитетске спреме и другог ратног материјала. 1913 стигло је на поклон из Русије 20.000.000 метака за „московку“. У Француској је 1903 купљено 30.000 ножева, а у Немачкој 1906 год. 12 митраљеза система ,,Максим“, а 1913 још 50 – свега 62 митраљеза. Од тих митраљеза је црногорска војска у почетку рата 1914 имала свега 30 комада.
Са тако добијеним и купљеним оружјем црногорска војска је ступила у ратове 1912 и 1913 године. Борци прве класе активне војске били су наоружани руском брзометном пушком ,,московка“ и револвером ,,Гасер“ (лична својина) или ,,Смит-Весон“ (државна својина). Са тим оружјем се ступило и у рат 1914, с том разликом што је у претходна два рата оружје делимично упропашћено, а оправке истог нису вршене. Борци друге класе, као и борци из ослобођених крајева (Санџака и Метохије), у рату 1914 били су наоружани „берданкама“, а делом ,,маузеркама“, заплењеним од Турака (око 7.500 пушака).
Слично снабдевању с пешадиским оружјем вршено је и снабдевање и артиљериским наоружањем, због чега је црногорска војска имала у свом наоружању топове различитих система и калибара. У рату 1912 она је располагала са: 18 брдских и 6 пољских топова (купљених 1886), 12 брдских спорометних топова 75 мм с дрвеним лафетима, 14 пољских спорометних топова 87 мм с дрвеним лафетима, 4 опсадне хаубице 210 мм, 8 опсадних мерзера 150 мм и 10 опсадних дугачких топова 120 мм (купљених 1905 у Италији), 4 брзометна брдска топа 75 мм, 10 брзометних пољских топова, 16 спорометних мерзера 150 мм, 4 опсадне хаубице 150 мм и 12 дугачких топова 106 мм (добијених из Русије); укупно 118 оруђа разних модела и калибара. Све је то већином било застарело и са недовољном количином муниције. У балканским ратовима су 53 оруђа онеспособљена или су остала без муниције, тако да је јула 1913 било свега 65 исправних оруђа и то: 30 оруђа опсадне артиљерије (са 9040 граната), 16 оруђа пољске (са 6337 граната) и 19 оруђа брдске артиљерије (са 7717 граната). С овом артиљеријом црногорска војска је ступила у рат 1914 године.
У погледу остале материјалне спреме још горе се стајало. Пред рат 1912 г. је војницима прве класе издат по један пар одела (капа, блуза и чакшире) добијеног из Русије. Војници су то одело сматрали као личну својину и после ратова га упропастили радећи у њему домаће послове. За рат 1914 г. држава није имала да изда војничко одело и обућу. Сваки војник је пошао у рат са својим приватним или дотрајалим војничким оделом.
Шаторских крила, ручног пионирског алата, завоја за прву помоћ и остале логорске спреме за рат скоро није било. Оно што се имало, било је исцепано и дотрајало. Исхрана војске у почетку рата није била обезбеђена, јер је у балканским ратовима утрошена сва резервна храпа. Једини извор за снабдевање војске храном била је реквизиција артикала људске и сточне хране, односно меса за људе и сена за стоку. Државна благајна је била потпуно празна. Сва готовина износила је око 600.000 перпера (динара). То је била једина резерва Црне Горе.
Комора за јединице је попуњавана пописом од народа. Товарни прибор и остали материјал, добијен пописом, био је неподесан за војничку употребу. Ветеринарског материјала уопште није било. Та је служба у току рата слабо функционисала.
Општи закључак
Реорганизација црногорске војске отпочела је 1853 године. Она је постепено усавршавана и до балканских ратова постигнут је известан прогрес. Црногорска војска је била способнија за извођење дефанзивних него офанзивних операција, нарочито ширих размера ван својих граница. То је била углавном последица њеног слабог наоружања и материјалног обезбеђења уопште, неуређене позадине и недостатка позадинских јединица и установа.
Црногорска војска је организована по милициском систему, а формирана је и попуњавана на племенској основи, не само борачким него већим делом и руководећим кадром. То је била народна милиција специјалног, црногорског типа: ,,наоружани народ“ – војска у којој је сваки појединац до невероватности сачувао своју индивидуалност. Црногорски војник, лично храбар, био је – у кругу своје борбене делатности – мали тактичар. Таквим га је изградила непрекидна, вековна борба с надмоћнијим непријатељем.
Црна Гора је ушла у рат 1914 г. само са 4 батаљона сталног кадра. Њен гро је био народна војска, која се по свом квалитету разликовала. Њен већи део – по тактичкој вредности супериорнији – била је црногорска војска од пре рата 1912 годиие. Њен други део, малобројнији, био је по тактичкој вредности слабији, јер је формиран од људства из крајева ослобођених 1912/13 године, које није имало ратног искуства. Те нове формације су први пут ступиле у рат 1914 годиие. Како су формиране на брзину (без икакве претходне обуке, без одела, обуће и савремелог наоружања, као и без обученог старешинског кадра и јачих племенских веза) природно је да се њихова борбена способност – нарочито у почетку рата – није могла упоредити с јединицама црногорске војске из ратова 1912/13 године.
Црногорски војник није прошао кроз систематску војну обуку. Он је, углавном, обучаван на зборишту своје јединице у неколико празничних дана у години. Та је обука била недовољна да га оспособи за савремени рат и да код њега развије солидну дисциплину. Стога је он, у том погледу, видно заостајао од војника савремених европских армија.
Црногорска војска је 1914 г. имала савремене пушке (,,московке“), али које су – услед употребе у претходна два рата – биле већином дотрајале, а и ових није било у довољном броју. Недостатак је допуњен пушкама старијих модела разних калибара, што је знатно отежавало снабдевање јединица муницијом. Од аутоматског наоружања (у почетку рата) имала је само 30 митраљеза. Били су савремени. Артиљериска оруђа (свега 65) су и по броју и по квалитету заостајала за непријатељским. тако да се уопште не може вршити њихово упоређење. Велики недостатак се осећао у муницији, нарочито у артиљериској. Исто тако, војска није била снабдевена ни најосновнијим интендантским, санитетским и ветеринарским потребама. У циљу упоређења наоружања и опреме црногорске војске у односу на аустроугарску дају се следећи подаци:
Један батаљон 6 аустроугарске брдске бригаде, који се у почетку рата 1914 г. налазио у утврђењу Билећи, имао је око 1200 људи. Борци су били наоружани пушкама система „манлихер“ са ножем, ручном бомбом и 120 метака. Свака десетина је имала по 1 тромблон, а сваки вод по 1 снајпер. Официри, подофицири, нишанџије и помоћници код митраљеза имали су аутоматске пиштоље. Од пионирског алата је сваки други борац имао по 1 ашовчић, сваки четврти по 1 пијук-секирицу, а свака десетина по 1 маказе за сечење жице. Пионирска десетина (у саставу батаљона) била је снабдевена експлозивом, великим пионирским и најпотребнијим дрводељским алатом. Од средстава за везу је сваки вод имао сигналну станицу са сигналним барјачићима, а свака чета пољску телефонску и сигналну станицу. Сваки војник је имао завој за ране. Четни болничари и носиоци рањеника су носили болнички материјал за образовање четне рањеничке прихватнице. Батаљон је имао болничарску десетину и 1 лекара, који су образовали батаљонско превијалиште. Војник је носио са собом три резервна оброка (двопек, конзерву, со и дуван), који су се смели трошити само по наређењу. Текући оброк се налазио у четним кухињама. Војници су имали нову обућу и одећу (два пара ципела, шињел, блузу, чакшире, капу, два пара веша), ћебе, шаторско крило, ранац, торбицу с прибором за јело и чутурицу.
Батаљон је – поред 4 стрељачке чете – имао: митраљеско одељење (2 митраљеза), десетину за везу, пионирску десетину, болничку десетину, бојну и трупну комору (ову последњу за штаб батаљона и за сваку напред наведену јединицу). Према томе, сваки војник и свака јединица су за оно време били првокласно наоружани и снабдевени.
Стање батаљона црногорске војске се знатно разликовало од аустроугарског. Црногорски батаљон је просечно имао 400-500 људи. Борци I класе активне војске били су наоружани руским брзометним пушкама које су биле добре; али су због дуже употребе, лошег чувања и неоправљања видно изгубиле од својих балистичких особина. Био је већи број пушака без бајонета. Ручне бомбе су имали одређени војници (4-5 бомбаша у чети). Фишеклија за ношење муниције је било у ограниченом броју, зато је муниција ношена по џеповима и у торбици. За 71 батаљон црногорске војске било је 30 митраљеза, тј. ни сваки други батаљон није могао имати по 1 митраљез. Пионирског алата, средстава за везу, санитетског органа и материјала у батаљону није уопште било. Војници су имали своје грађанско одело, обућу и рубље. Осталу спрему (шаторско крило, ранац, торбицу, чутурицу и ћебе) такође нису примали од државе.
Упоређујући ова два батаљона види се да је однос у људству био скоро 2,5 : 1 у корист аустроугарског батаљона. Док је аустроугарски батаљон имао по два, дотле ни сваки други црногорски батаљон није имао митраљез. То значи, да је велика предност у наоружању и материјалном снабдевању војске била на страни Аустро-Угарске.
Из досадашњег излагања може се закључити, да црногорска војска у војно-научном, командном, организациском и материјалном погледу није била оспособљена за савремени рат, као што је то био Први светски. Основни узроци за такво њено стање су ови: веома слаба економска моћ земље, јако исцрпена у два претходна рата; недостатак модерног наоружања, муниције и ратне опреме, као и неспособност деспотског рсжима краља Николе и његових најближих војних сарадника., који су у сваком погледу видно кочили прогрес црногорске војске. Један од узрока је и неспособност вишег командног кадра да извуче неопходне поуке бар из два балканска рата (1912 и 1913 године). Било је нужно да се крупнији недостаци на време отклоне да би се земља и њене оружане снаге колико-толико припремиле за претстојећи рат. Па и поред тога што у том погледу није ништа урађено, морал је црногорске војске био на висини. Високи морал и национална свест чинили су црногорску војску способном да издржи и највеће напоре у савременом рату, без обзира на њену недовољну обученост за модерно ратовање, слабу дисциплину, слабо наоружање и материјалну опрему, као и недовољну војно-стручну спрему њеног старешинског кадра, особито војних врхова.