Тежишто црногорских операција 1914 године било је на фронту Санџачке војске. Код Херцеговачког одреда вођене су борбе тактичког значаја, а код осталих одреда акције мањег обима. Идуће године је на црногорско-аустроугарском фронту владало, углавном, затишје све до октобра 1915, када су Аустро-Мађари, Немци и Бугари предузели офанзиву на Србију. После повлачења српске војске на Јадранско Море 1916, отпочео је напад надмоћнијих аустроугарских снага на Црну Гору.
Развој операција на црногорском фронту изнећемо по периодима, а рад појединих одреда у сваком периоду посебно. Ти периоди су:
– Први, од 2 августа до 15 септембра 1914 године (почетне операције црногорске војске);
– Други, од 15 септембра до 25 октобра 1914 (операције црногорске војске у југоисточној Босни);
– Трећи, од 25 октобра до краја 1914 (операције црногорске војске после повлачења из Босне);
– Четврти, од јануара до 22 октобра 1915 (оперативно затишје) и,
– Пети, од 22 октобра 1915 до 21 јануара 1916 године (општа офанзива аустроугарско-немачко-бугарских снага на Србију и Црну Гору и слом црногорске војске).
Операције црногорске војске су у тесној оперативној вези с радом српске војске, којој је црногорска војска обезбеђивала леви бок и позадину, па ће се – ради лакшег схватања њених операција – у најглавнијим цртама приказати и рад српске војске, уколико је то неопходно.
Први период
(Од 2 августа до 15 септембра 1914 године)
Почетне операције црногорске војске
Од завршеног стратегиског развоја до почетка офанзиве аустроугарске Балканске војске (15-VIII) против Србије и Црне Горе није било измена у распореду и груписању црногорске војске. Црногорска Врховна команда је то време од 13 дана могла искористити да – у духу нове ситуације – изврши извесно прегруписавање снага, али како заједнички операциски план српске и црногорске војске још није био израђен, то је распоред црногорске војске остао непромењен до почетка аустроугарске офанзиве. Црногорска влада је од 27 јула до почетка аустроугарске офанзиве два пута тражила од српске владе да јој се достави заједнички операциски план. Српска Врховна команда је тај плап израдила 17, а на Цетиње је стигао 21 августа 1914 г. Пропуст је што овај савезнички операциски план није израђен пре почетка аустроугарске офанзиве, да би се почетне операције српске и црногорске војске могле саобразити заједничком плану.
Пошто су почетне операције црногорске војске биле променљивог карактера, особито у Санџаку, то се – с обзиром на карактер њиховог извођења – могу поделити на три фазе, и то:
– прва фаза – упад Црногораца на аустроугарску територију (од 2 до 15 августа);
– друга фаза – офанзива аустроугарских снага у Санџаку (од 15 до 25 августа), и
– трећа фаза – наступање Санџачке војске до р. Дрине (од 25 августа до 15 септембра).
Прва фаза
(од 2—15 августа)
Прелаз црногорске војске на аустроугарску тегиторију
а) Рад Пљеваљске дивизије
Пљеваљска дивизија имала је задатак да брани део граничног фронта од Метаљке (тромеђа Аустро-Угарске, Србије и Црне Горе) до р. Таре (северозападно од с. Тепаца код с. Пиковића). Овај део граничног фронта изразито јс планинског карактера и тешко је пролазан. Дужина фронта износи око 70 км.
У овој зони постоје два правца дејства: Горажде – Метаљка – Пљевља – Бијело Поље (главни) и Фоча – Челебић – Стожер – Мојковац (помоћни). Правац дејства од Горажда иде дуж добре комуникације, на којој је могућа употреба пољске артиљерије, док на правцу дејства од Фоче постоји слаба комуникација, где је употреба и брдске артиљерије отежана. Оба правца су до рејона Пљеваља раздвојена тешко пролазним земљиштем. С обзиром да ови правци дејства воде једном истом објекту, као и да снаге које дејствују њима постижу један исти циљ, могу се назвати општим именом, Санџачки операциски правац.
У односу на офанзивне операције аустроугарских снага у Санџаку овај правац има нарочити оперативни и политички значај, јер избија на спој српских и црногорских трупа. Успехом непријатеља на овом правцу раздвојила би се Санџачка од Ужичке војске, тиме би бокови и српске и црногорске војске били јако угрожени.
Пљеваљска дивизија је за одбрану додељеног јој граничног фронта од Министарства војног 29 јула добила задатак:
„Да одбранбено посједне границу, ослањајући лијево крило на Љубишњу и Тару, а десно крило гребеном од Пијевчеве Главе до Лима који сачињава границу између Црне Горе и Србије и да у томе положају ишчекује напад непријатеља, у којем се случају не смије упуштати у одлучну борбу са јачим непријатељем, него отступати бојем у циљу задржавања непријатељског напредовања – лијевом колоном правцем од Љубишње ка Стожеру и Бјеласици, а десним крилом границом између Србије и Црне Горе до Лима и у нужди прећи са овом колоном Лим, задржавајући се на згодним положајима с десне стране Лима између Бистрице и Лима. Док би непријатељ на тој страни предузео јак напад да вас потисне корисно би било да од усташа организујете мале чете, које би пролазиле непријатељско земљиште и водиле четничку борбу у полеђини непријатеља, али ову акцију нипошто не предузимати док непријатељ не предузме дејство“.
Ради извршења добијеног задатка, командант Пљеваљске дивизије формирао је Ковачки и Љубишански одред.
Ковачки одред, под командом бригадира Луке Гојнића, састава: Бјелопољска бригада (3 батаљона), 2 батаљона Пљеваљске бригаде, Шаранско-језерски батаљон, 2 чете питомаца подофицирске школе (око 200 људи), свега 6 1/2 батаљона, 2 топа и 2 митраљеза. Задатак да затвори правац Горажде – Метаљка – Пљевља.
Љубишански одред, под командом комапдира Јована Жижића, састава: Пљеваљска бригада (3 батаљона), Пољски батаљон Колашинске бригаде, свега 4 батаљона, 2 топа и 2 митраљеза, са задатком да затвори правац Фоча – Челебић.
Прикупљање одреда извршено је: Ковачког на пл. Ковачу, а Љубишанског на Бобову.
Непријатељска дејства почела су 1 августа, тј. још пре објаве рата, упадом на црногорску територију једног одељења шуцкора, који су „са к. 1183 отворили ватру на нашу општинску капцеларију“. Сутрадан су јединице Пљеваљске дивизије одбациле шуцкоре према граници и упали на аустроугарску територију. Тај упад је извршен по наређењу команданта Пљеваљске дивизије. Упад се развијао по следећем:
Ковачки одред је 2 августа прешао гранични фронт и у мањим борбама с непријатељским граничарима и жандармима, ојачаним с посадом из Чајнича и Метаљке, успео је да до 4 августа заузме Чајниче и избије на линију: пл. Вучевица – с. Глушчићи – жанд. станица Ифсар и даље р. Слатином до р. Ћеотине. Овога дана је из Србије стигла у одред брдска батерија капетана Милана Гардића, која је постављена на Чивчи Брду.
Командант Љубишанског одреда добио је извештај да се у Челебићу налази 1 батаљон пешадије и 1 чета граничара, а у Фочи да се прикупља 8 брдска бригада. Ради тога је командант дивизије наредио команданту одреда да положаје Боровац, Вишевину и Равну Гору заузме пре него што 8 бригада на њих избије. У том циљу је, 2 августа у зору, једновремено с Ковачким одредом, прешао границу и Љубишански одред. Каменогорски батаљон је упућен правцем: Голи Вјетерник – Крња Јела – Вишњевина (к. 1289), а Пренћански батаљон правцем: Радовина (к. 1994) – Црни Врх (к. 1707) – Велика Раван (к. 1216). Бобовски батаљон, који је имао задатак да затвори и заштити границу, прикупљен је у одредску резерву.
Аустроугарски гранични делови давали су слаб отпор до повлачења на главни положај испред Челебића, где су – потпомогнути ватром 1 батерије са Вишевине – дали јачи отпор. Ангажовањем одредске резерве аустроугарски отпор је савладан. Одред је овог дана заузео Челебић и Вишевину и предњим деловима избио на линију: с. Викоћ – с. Мирићи – с. Бастаси. Непријатељ се у свом повлачењу задржао на линији: Црни Врх – Зечје Брдо – Плијеш (к. 1717). У овим борбама заробљено је 30 аустроугарских војника.
Командант Пљеваљске дивизије је овог дана обишао Љубишевски одред и наредио да се јединице задрже и утврде на достигнутој линији.
Срби с територије Босне и Херцеговине, налазећи се под јаком контролом аустроугарских власти уочи и у току рата, нису били у могућности да масовније ступе у борбу против заједничког непријатеља. По доласку црногорских трупа на границу, са територије Босне од с. Викоћа до с. Бастаси јавило се 570 добровољаца, који су изразили жељу да се боре против непријатеља. Од њих је формиран 1 батаљон.
Пљеваљска дивизија се на заузетим положајима задржала до 15 августа, када је под притиском јачих непријатељских снага приморана на повлачење.
На десном крилу Пљеваљске дивизије, од Прибоја до српско-црногорско-аустроугарске тромеђе, налазио се српски Лимски одред, састава: 4 кадровски пешадиски пук (3 батаљона и 2 митраљеза); 5 кадровски пешадиски пук (2 батаљона и 2 митраљеза); 1 1/2 батаљон 4 пешадиског пука III позива и брдска брзометна батерија од 4 топа; свега: 6 1/2 слабих батаљона и 1 брдска брзометна батерија.
Распоред овог одреда 6 августа био је:
– од Прибоја до тромеђе 5 чета III позива, у Прибоју 1 чета као посада; а на Равном Брду 4 и 5 кадровски пешадиски пук.
Лимски одред је до 7 августа био под командом команданта Ибарске дивизиске области, а тога дана је стављен под команду команданта Ужичке војске.
Седмог августа је Лимски одред прешао границу и заузео: Равно Брдо и Оскорушу (северозападно од Прибоја). 3а одбрану левог бока и одржавање везе с Пљеваљском дивизијом, у рејону Забрђа и Јаворја прикупљен је 1 батаљон III позива и добровољачка чета.
У даљем наступању ка Дрини, Лимски одред је на Сухој Гори, код с. Дринска и на северним падинама Бујака, наишао на јачег непријатеља. Делови 5 кадровског пука су 11 августа заузели поменуте положаје. 14 августа 1 батаљон 4 пешадиског пука III позива, одржавајући везу с Црногорцима, избио је на линију: Прибишићи – Голеш (к. 1492).
Избијањем на линију: пл. Вучевица – с. Ифсар – Црни Врх – с. Бастаси, Пљеваљска дивизија је скратила фронт и заузела погодне положаје за одбрану.
С обзиром да је део аустроугарских снага пре објаве рата повредио црногорску територију, командант Пљезавске дивизије предузео је мере да их одбаци преко границе, што је у основи правилно. Но, самоиницијативан прелазак команданта Пљеваљске дивизије са својим трупама на аустроугарску територију – пре објаве рата и без наређења претпостављене команде – није оправдан, иако је такав тактички поступак био користан у односу на претстојеће операције.
б) Рад Херцеговачког одреда
Херцеговачки одред је добио задатак да брани део граничног фронта: Шћепан Поље (код Хума) – Букова Градина – Троглав – Илијино Брдо – Грахово – Трново Ждријело (југоисточно од Грахова). Дужина фронта око 130 км.
Земљиште је на фронту овог одреда планинског карактера и тешко пролазно. На аустроугарској територији постојала је добра комуникациска мрежа, док је на црногорској саобраћај вршен сеоским путевима и коњским и пешачким стазама.
За напад непријатеља на Херцеговачки одред постојали су следећи правци дејства:
а) Гацко – Дуга – Никшић;
б) Билећа – Вучји До – Велимље – Никшић;
в) Тробиње – Клобук – Вилусе – Трубјела – Никшић, и
г) Кривошије – Грахово – Дрошкорица и даље за Никшић.
Најкраћи и најважнији правци дејства били су од Требиња и Кривошија, јер су концентрично водили заједничком објекту Никшићу.
Аустроугарска гранична утврђења су, уочи рата и у току рата, допуњена и појачана пољским утврђењима и разним запречним средствима. Утврђење Дврсник, северно од Црквица, било је једно од најмодернијих на Балкану. На црногорској страни у погледу утврђивања граничног фронта није ништа предузимано.
На дан објаве рата (6 августа) Херцеговачки одред је имао следећи распоред:
а) 3 дивизија, састава 3 бригаде: Дурмиторска (4), Вучедолска (4) и Никшићка (4 батаљона), свега 12 батаљона, на отсеку од Хума до Билеће – Вучи До закључно;
б) 2 дивизија, састава 2 бригаде: Бјелопавлићка (4) и Зетска (5 батаљона), свега 9 батаљона, на отсеку од Вучег Дола до Грахова искључно;
в) 4 дивизија, састава 2 бригаде: Колашинска (5) и Доњовасојевићка (3 батаљона), свега 7 батаљона, на отсеку од Грахова до Трновог Ждријела закључно.
Свега 28 батаљона, 8 митраљеза и 20 артиљериских оруђа – око 15.000 људи.
Почетно груписање Херцеговачког одреда било је правилно, јер му је тежиште одбране било на левом крилу (рејон Грахова), које је тактички и оперативно важније, зато што је било јаче угрожено.
Аустроугарске снаге на Херцеговачком фронту имале су задатак да бране гранични фронт. Њихов распоред био је следећи:
– на отсеку Автовац З 1/2 батаљона ландштурма, 14 митраљеза и 14 топова;
– тврђава Билећа: 2 ландштурмска батаљона, 1 3/4 тврђавска артиљериска батаљона, 22 митраљеза и 77 топова (разних калибара);
– тврђава Требиње: 3 3/4 ландштурмских батаљона, 1 1/4 тврђавска артиљериска батаљона, 95 митраљеза и 91 топ разних калибара;
– од јединица оперативне војске у рејону Автовца била је 3 брдска бригада (5 батаљона, 2 батерије и 8 митраљеза).
Свега 17 1/4 батаљона (јачина батаљона око 1000 људи), 139 митраљеза, 190 топова, око 17.200 људи, не рачунајући у овај број одреде формиране од шуцкора, граничара и жандарма, који су заједно са оперативним јединицама обезбеђивали гранични фронт. Према томе, однос снага био је: у пешадији нешто већи, у артиљерији 10:1 и у митраљезима 17:1 у корист Аустро-Угарске. Узимајући у обзир да је аустроугарски гранични фронт био утврђен, као и огромну материјалну надмоћност њихових јединица, аустроугарске трупе на фронту Херцеговачког одреда биле су у знатном преимућству.
Петог августа (дан пре објаве рата) је командант Херцеговачког одреда сазнао да се на фронту његовог одреда налазе слабе противничке снаге, које се журно утврђују на целој линији, нарочито у рејону Билеће. Јасно је било да непријатељ нема офанзивне намере и да се припрема за одбрану. Обавештавајући о горњем Врховну команду, командант одреда је једновремено известио да ће његове јединице бити спремне за акцију 8 августа, а по потреби и пре. Поред тога захтевао је да и Ловћенски одред убрза своје припреме, да би му садејствовао својим десним крилом из рејона Цуца. Врховна команда је усвојила овај предлог, с тим да напад почне 8 августа. У вези овог одобрења, трупе Херцеговачког одреда су 8 августа отпочеле упаде на аустроугарску територију. Тога дана су јединице Херцеговачког одреда предузеле напад у правцу Требиња и Билеће. На овом правцу заузети су: Клобук, Црвено Брдо, Висока Главица, Мичи Мотика, Миланов Одсек Борова Глава, с. Корјенићи и цео рејон до с. Арсланагића Моста (4 км источно од Требиња). На отсеку од Билеће до Требиња заузето је такође 8 граничних блокхауза, и то жандармериске касарне: „Врбница, Дубочане, Гологбрђа, Врачевица, Мека-Груда, Плана, Баба-планина“ и финансиска касарна „Скроботно“. Тако су делови Херцеговачког одреда одбацили непријатеља с граничних положаја, који се повукао у утврђења. Аустоугарске трупе су том приликом имале доста губитака. Заробљено је 12 аустроугарских војника и подофицира.
Сутрадан, 9 августа, на десном крилу одреда су јединице Пивске групе (око 2 батаљона) заузеле караулу Чемерно (североисточно од Гацка), продрле на аустроугарску територију и водиле борбу ради заузимања с. Муља. Истога дана је, на фронту 2 дивизије, Рудинско-трепачки батаљон заузео манастир Добричево а Голиски батаљон (из 3 дивизије) је овладао Брљевом (североисточно од Троглава), где је заробио 6 жандарма.
Ноћу 9/10 августа се извиђачка чета 2 дивизије јужно од Грахова сукобила са слабим аустроугарским деловима у рејону Крње Јеле и Кличевца. После тога је аустроугарска артиљерија с Дврсника отворила јаку ватру на Грахово и Граховски батаљон на Лисцу. Артиљериска ватра је трајала целу ноћ 10 августа до 7 часова. Због те ватре је командант Херцеговачког одреда закључио да ће непријатељ извршити напад на Лисац, па је наредио Бјелопавлићкој бригади да помогне Граховски батаљон. У циљу указивања помоћи Граховском батаљону Бјелопавлићка бригада је груписана на Бијелој Гори, а њени истакнути делови остали су код с. Коњског (западно од Мичи Мотике).
Уз јаку подршку артиљериске ватре, аустроугарске јединице су из рејона Дврсника 10 августа напале положај Лисац – Дељевац – Крњу Јелу, који је бранио Граховски батаљон. Уз помоћ Павковићког батаљона (Бјелопавлићке бригаде), аустроугарски напад је одбијен. Граховски и Павковићки батаљон имали су 10 мртвих и 10 рањених, док су губици нападача били знатно већи. Заробљено је 17 аустроугарских војника и 1 официр.
Сутрадан је у рејону с. Корјенића уништено једно непријатељско одељење од 40 људи, које је покушало да изврши напад на претстражне делове 2 дивизије. Слабији аустроугарски делови напали су и на положај Дебели Бријег, који су држали извиђачки делови 2 дивизије, али је и овај напад одбијен.
У току ових акција командант Херцеговачког одреда добио је задатак да формира герилске групе (јачине 3-5 бораца или вода, а највише до батаљона) с циљем да руше непријатељске комуникације и везе између Гацка, Билећа и Требиња и да непријатељу наносе губитке у људству и материјалу. У том циљу је формиран већи број оваквих група. Тако је 11 августа једна група (7 људи) запалила аустроугарску караулу на Врачевици: и прекинула телефонску везу Требиње – Билећа. Једна група је 15 августа на комуникацији Требиње – Билећа, у рејону с. Скроботно, порушила пет малих мостова, порушила телефонске стубове и прекинула везу између гарнизона Билеће и Требиња.
Услед активног дејства јединица Херцеговачког одреда, које су скоро на целом фронту прешле на аустроугарску територију и угрозиле рејоне Гацка, Билеће и Требиња, командант аустроугарске Балканске војске је био приморан „да стане на пут црногорском делању“ на приграничној просторији, па је наредио:
– да генерал Понграц са 3 брдском бригадом изврши чишћење у рејону Автовца;
– да посадне трупе, ојачане са 9 ц. к. ландштурмским пуком и деловима 14 брдске бригаде, очисте приграничну просторију у рејону Билеће и Требиња.
У том циљу је 3 брдска бригада 14 августа предузела ,,чишћење“ одређене територије. Извршујући папад на Голиски, Жупо-пивски и Планино-пивски батаљон у рејону источно од Автовца, 3 брдска бригада их је одбацила на линију: Чемерно – Лебршник – с. Платица – с. Јасеник. Јединице 3 бригаде су том приликом попалиле села: Пусто Поље, Самобор и Гарева. Оба пивска батаљона (око 1000 људи) су се упорно борила против знатно надмоћнијег непријатеља (око 5000 људи). Сутрадан, услед снажног дејства аустроугарске артиљериске ватре и поред пристиглог појачања Ускочког батаљона (Дурмиторске бригаде) с митраљеским одељењем (око 500 људи), ова три батаљона (Ускочки и оба пивска) су одбачена од Равног (источно од Автовца). У циљу репресалија, делови 3 брдске бригаде су попалили и опљачкали заузета места у рејону Равног.
Да би олакшао одбрану Пивске групе, командант одреда је наредио да 3 чете Бањског батаљона (око 250 људи) 14 августа изврше напад у правцу Гацка. У покрету ка Гацку те 3 чете су од надмоћнијих аустро-угарских спага нападнуте код Кобиље Главе, стога нису могле извршити напад у правцу Гацка. Доласком добровољачке чете у појачање четама Бањског батаљона, непријатељ је на Кобиљој Глави разбијен и одбачен до Гатачког Поља. У тој борби су аустроугарске јединице претрпеле знатне губитке (око 200 мртвих и рањених), док су Бањски батаљон и добровољачка чета имали 22 погинула и 52 рањена.
Једновремено с нападом 3 брдске бригаде аустро-угарске трупе су 14 и 15 августа предузеле напад и из рејона Билеће и Требиња. Посадне трупе Билеће (ојачане 9 ц. к. ландштурмским пуком – око 4000 људи) су извршиле напад источно од Билеће и успеле да протерају слабије делове Херцеговачког одреда. У даљем нападу непријатељ није успео, јер су јединице Херцеговачког одреда активном одбраном одбиле све његове нападе и успеле да га на граничним положајима задрже.
Посадне трупе Требиња, у садејству с деловима 14 брдске бригаде из Боке Которске, укупно 6-7.000 људи, са северозапада и југозапада предузеле су напад на граховске положаје. Доњовасојевићка бригада (3 батаљона око 1.500 људи), која је затварала правац Лисац – Бојање Брдо, добила је податке о намери непријатеља да преко Грахова изврши продор к Никшићу. Аустроугарске јединице су 12 августа напале 3 батаљон Доњовасојевићке бригаде, с циљем да овладају положајем Бијела Гора – Лисац и створе ослонац за избијање у рејон Грахова. Овај батаљон, после жилаве одбране 12 и 13 августа, био је приморан да отступи на Бојање Брдо. Батаљон је у овим борбама имао доста губитака.
Сутрадан, 14 августа, Доњовасојевићка бригада је – по наређењу команданта 2 дивизије – с 1 и 2 батаљоном напала Лисац и заузела Јелову Гору и Борову Главу. Због јаке артиљериске ватре ова два батаљона су претрпела веће губитке, зато су у 19 часова отступили ка Грахову и посели линију источно и северно од Грахова: Кличевац – Чебрлен – Дервиш. На овом делу фронта је до 17 августа владало затишје.
Херцеговачки одред је у времену од 6 до 15 августа био веома активан. Одмах после објаве рата његове мање групе су на више места прешле гранични фронт, порушиле комуникације и кидале везе, поред осетних губитака које су нанеле непријатељу. Стога је аустроугарско командовање било приморано да на овом делу фронта – поред посадних трупа – употреби 3 брдску и делове 14 брдске бригаде, да би спречило даље офанзивне акције јединица Херцеговачког одреда и одбацило их са своје територије, у чему је и успело. Аустроугарске трупе су приликом упада на црногорску територију извршиле пљачку и паљевину села. Ако се овај злочин доведе у везу с ратним злочинима у Србији (Мачва) – учињеним за време Церске битке и то баш ових дана – долази се до закључка да су аустроугарске трупе вршиле планско уништавање српског и црногорског становништва, противно одредбама међународног ратног права. Тако нехумано вођење рата од стране Аустро-Угарске изазвало је код српског и црногорског народа оправдани револт и појачало њихову решеност да се до последњег боре за одбрану своје слободе. Аустроугарске репресалије над цивилним становништвом изазвале су супротно дејство од онога које је очекивало њено командовање, које је те злочине и наредило.
ц) Рад Ловћенског одреда
Ловћенски одред имао је задатак да брани гранични фронт: Трново Ждријело (пл. Буковица закључно) – с. Мали и Велики Залази – Крстац – Кук – Мирац – јутоисточне падине Ловћена – гребен Паштровића до залива Спича и даље морском обалом до р. Бојане. Дужина фронта око 150 км.
На фронту овог одреда из рејона Кривошија и Боке Которске изводе ови правци дејства:
а) Кривошије – Цуце – Чево;
б) Бока Которска – Његуши и Бока Которска – Кук – Цетиње;
в) Грбаљ – Обзовица – Цетиње – Ријека Црнојевића, и
г) с мора од Бара за Вир Пазар.
Према објектима на које изводе најважнији је правац из Боке Которске, јер је најкраћи, разбија ловћенску одбрану и олакшава даље продирање у Црну Гору. Правци из Кривошија и Грбља су помоћни. Правац с мора, иако је важан, био је несигуран, пошто је Јадранско Море било конгролисано од стране савезничке флоте (француске, енглеске, а доцније и италијанске).
На дан објаве рата (6 августа) Ловћенски одред имао је следећи распоред:
а) десни отсек: Катунска бригада (6 батаљона), чета добровољаца, чета пионира, 10 митраљеза и 3 топа. Јединице овог отсека поселе су за одбрану отсек од Трновог Ждријела до Голиша;
б) средњи отсек: Ријечко-љешанска бригада (4 батаљона) и 2 митраљеза посела је отсек од Голиша до Гребена Паштровића закључно;
в) леви отсек: Црмничко-приморска (5) и бригада мухамеданаца (3 батаљона), свега 8 батаљона, 2 митраљеза и 5 топова. Задатак је ових бригада био да поседну за одбрану отсека од гребена Паштровића до р. Бојане и осигурају лево крило и бок одреда од упада Албанаца преко р. Бојане;
г) одредска резерва: Спушка бригада (3 батаљона), 2 митраљеза и 2 топа у рејону Трештаничког Дола;
д) одредска артиљерија (око 25 оруђа разних калибара, подељена је на две групе: јача у рејону Кука, а слабија на простору Крстац – Његуши. Обе групе биле су под командом команданта одреда.
Укупна јачина Ловћенског одреда износила је: 21 батаљон, 16 митраљеза и око 35 топова. Свега око 9500 људи.
Аустроугарске снаге на фронту Ловћенског одреда имале су такође одбранбени задатак, и биле су у оваквом распореду:
– у утврђењима Боке Которске: 9 1/2 ландштурмских батаљона, 7 1/2 тврђавских артиљериеких батаљона, 100 митраљеза и 218 топова разних калибара;
– од јединица оперативне војске у Боки Которској била је 14 брдска бригада (5 батаљона, 2 батерије и 1 ескадрон).
Свега: 22 батаљона, 116 митраљеза и 238 оруђа разних калибара, око 22.000 људи, не рачунајући жандармериске и граничне јединице.
Аустроугарске снаге у односу на Ловћенски одред биле су у знатној бројној и ватреној надмоћности: у људству 2,3:1, у митраљезима и артиљерији 7:1.
По извршеном поседању положаја, командант Ловћенског одреда, дивизијар Митар Мартиновић, издао је 5 августа наредбу:
„За одбрану Ловћена, тога најсигурнијег бедема вјековне црногорске слободе и чувара најсветијих завјета и аманета Србинових одређен је Ловћенски одред. Важност Ловћена за опстанак Црне Горе и њене слободе и појам са којим га пожртвовањем и упорношћу треба бранити до последње капи крви данашње је црногорско покољење научило од својих очева и прадједова, који за одбрану истога пролише потоке највитешкије крви и вјековима починише јунаштво, бранећи овај свети камен са којима себе прославише и обесмртише а потомству оставише да се диче и поносе славном својом прошлошћу. Привезаност Црногораца за Ловћен у састав Ловћенског одреда дају ми најбоље јемство и сигурну наду да ће синови оних који кроз најтежа времена за Српство доранише Ловћен до данашњих дана достојно одговорити светој задаћи коју им је Узвишени Краљ повјерио. Да би Ловћенски одред што боље одговорио својој задаћи поврху урођене храбрости Црногораца ноопходима је још и велика послушност млађих према старијима и тачно и неопходно извршење примљених наредаба, о чему се војска и у прошломе рату могла потпуно увјерити. Зато наређујем подручном старјешинству да се са највећом бригом заузме око уредног и тачног снабдијевања војске тајином и муницијом, да се брину о добром чувању здравља и да војску не излажу теретима непотребних служба, а да у исто вријеме захтијевају од потчињених најстрожију послушност.
Нека старији веће преступе и непослушност одмах спроводе Војном суду на суђење, а за мање дисциплинске иступе нека воде прибељешку о истим тако, како ће се по свршетку рата моћи дати оцјена о свачијој уредности и способности војничкој. Ово особито препоручујем старим сфицирима према млађим официрима. Уиме што бољег чувања војске од губитака у боју најстрожије наређујем да се сваки војник чим заузме положај постара да себи направи шанац од паљбе пушчане и шрапњелске на начин како је то у прошлом рату из искуства видио да је најбоље. Гдје год примијетим да војска није горње вршила узећу на најстрожију одговорност старјешину за нечување својих војника и немарно излагање истих.
Да би се војска за вријеме борбе што мање расипала из борбеног ланца, то најстрожије наређујем да погинуле склоне за позицијом у близини исте и да их ту оставе до свршетка борбе и док старјешина нареди да се копају, што ће најбоље бити извршити ноћу кад борба прекине или се смањи. Односно рањеника наређујем такође најстрожије да исте један или највише два војника склоне одмах близу позиције, на мјесто склоњено од паљбе, да их ту превију и да их ту оставе до свршетка борбе или до доласка нарочито одређених да их пренесу у болнице. Зато сваки четни старјешина у почетку борбе нека одреди у близини позиције гдје ће се рањеници склањати и превијати и нека отолен одмах враћа ка борбеној линији војнике који су донијели мртве или рањене, а по свршетку борбе, ако рањеници нијесу пренешени у болницу, нека се постара да се у истој пренесу али по степену, како позиција неће остати на мали број војника.
Нарочиту ћу полицију у позадину војске одредити, која ће пазити у колико старјешина и војници врше горња наређења у име изношења из боја мртвих и рањених и ко се буде од истих удаљио, не само што ће бити кажњен, него ће се сматрати да је под изговором да носи мртвог или рањеног побјегао из боја и тако се за навијек жигосати стидом и срамотом.
Уиме што корисније употребе паљбе и чувања муниције препоручује се војницима да хладнокрвно гађу нишанећи и да не убрзавају паљбу на штету нишањења, јер је то знак да се војник узбунио и нема довољно присебности у борби и што с тим, поред тога што узалуд троши муницију, коју није лако на бојној линији дотурати, још и храбри непријатеља, који кад чује велики тутањ од паљбе, а од које се не гине, добија већу храброст. Само одбија нападе или диже из положаја паљба која чини доста губитака, а не она која само тутњи а не чини погибију, но напротив ова непријатеља слободи.
Нека војници чувају фишеке да их не просипају по логорима и путевима, јер који војник не води строгу пажњу о својим фишецима тај није ријешен за јуначку борбу, него му је мило да му одмах у почетку боја фишеци нестану како би се из боја извукао. Зато наређујем старјешинама да из борбе никад не шаљу за прихваћање муниције оне војнике којима је нестала муниција, зато што је непотребно убрзао паљбу или је фишеке погубио, него нека таквога држи на положају и даде му муниције из другога војника, кога ће за муницију отправити.
Најстрожије се забрањује шемлучење из пушака у логорима и по путовима, јер поврху тога што је то срамотно и узалудно трошити муницију са којом треба душманина таманити, биће се у исто вријеме приморано да се свуђ у наоколо логора и дуж путова поставе нарочите страже да такве војнике хватају ради заслужне казне, што ће само војску таква стражарска служба непотребно заморавати и оптерећивати ради неколико неуредних војника.
Уиме одржавања војног духа, крепости и несаломљиве чврстине препоручујем да старјешине у најтежим приликама храбре и бодре војнике и уздржавају у веселост и себе и војнике, да не дозвољавају да се за вријеме борбе чују гласови или говори малодушних људи који слабе дух војнички, него оних који су храбри и који војску веселе и уздижу јој морал. Такође се препоручује, особито старјешинству и добрим војницима да не дозвољавају у логорима да се чине разговори који слабе дух војнички, јер такви разговори не само што су доказ да се од нечега препао онај те такве разговоре води, него то и добре може да ослаби. Непрестана жаљења по логорима и јавно гдје се војници састају да се гладно, да се без обуће и да се без одјеће, што мнозина имају ману да говоре како би их мнозина чули, треба да старешине најенергичније сузбијају и да у томе држе строго рачуна да таквим војницима енергично говор прекину и да их опомену и казне. Ко има да се жали уиме оскудице тајина, одјеће или обуће, то је свакоме дозвољено да своме старјешини пријави тихо и мирно без вике и ларме да то свако чује, а старјешини је дужност да за свога потчињенога одмах затражи на надлежно мјесто за потребе својих војника или да их одмах задовоље ако има средстава под руком.
Дакле, нека старјешине и добри војници увијек имају наду на стару срећу црногорску и њихову звијезду, која их је увијек из великих опасности избављала; нека су увијек храбри и весели; нека им је увијек на уста ријеч јуначка и чојечка, а не слаба преплашена и забијељена, и нека никад не дозвољавају никакве приче и разговоре од других које не доликују јунацима, јер јунак никад не клоне, па ни тада кад му је смрт пред очима, а прича и разговори који слабе срце и дух војника својина су слабчина и неваљалаца, које треба гонити из друштва храбрих бораца…
Напријед браћо соколови на клетог душманина Црне Горе и свега Словенства, да му вратимо што нам је учинио“.
Ова наредба изнета је у целини, јер приказује слабу војничку спрему и ограничену способност једног вишег војног руководиоца, чији је утицај на спрему војске и политички живот земље био веома значајан. Она карактерише систем краља Николе у избору личности у миру и рату за највиша командна места у војсци, тј. да се у избору људи на најодговорније положаје руководио поглавито родбинским везама и пореклом, без обзира што је за те положаје било способнијих људи у земљи. То је био један од одлучујућих чинилаца, што су се у операцијама црногорске војске у Балканском и у Првом светском рату чиниле крупне оперативно-стратегиске грешке.
У циљу поштовања одредаба међународног права о начину вођења рата и ради заштите грађана у насељеним местима од дејства артиљериске ватре, црногорска Врховна команда издала је 7 августа наређење команданту Ловћенског одреда да под својим потписом упути писмо команданту аустроугарских трупа у Котору. То писмо гласи:
„Спор Аустроугарске Монархије са Српским народом прелази у року од шест сати по пријему овог листа у отворено непријатељство. Побуђени смо осјећајима хуманости да вам ово ставимо до знања како бисте благовремено удаљили из града Котора или у сигурно мјесто склонили све неборце, тј. жене, нејаку дјецу, старце и болеснике. А да не би страдала хуманитарна и верска здања изволите их обељежити видним знацима за упутство нашој артиљерији”.
Ово писмо је предато команданту Боке Которске 8 августа у 4 часа.
Према наређењу команданта Балканске војске, аустроугарске трупе – чим је рат објављен – напустиле су узани приморски појас (ширине око 5-8 км) од Прчије Главе до залива Спича. После тога су делови Ловћенског одреда посели овај појас. На тај начин је скраћен сувоземни фронт одреда, који се од с. Мирца преко с. Трешњице пружао у југозападном правцу на Стријеканицу (к 234).
После повлачења аустроугарских трупа из приморског појаса, распоред Ловћенског одреда је унеколико измењен, на тај начин што је:
– Катунска бригада продужила своје лево крило до с. Побори закључно;
– Ријечко-љешанска бригада посела је нове положаје од с. Побора до Стријеканице;
– Црмничко-приморска бригада улево до р. Бојане.
На фронту Ловћенског одреда није било борби, изузев повременог пушкарања и артиљериског дејства. Црногорска артиљерија тукла је аустроугарска утврђења: Врмац, Горажду и Марков До. Док је црногорска артиљерија дејствовала повремено, аустроугарска је са утврђења и ратних бродова отварала ватру свакодневно, не штедећи муницију.
Из залива Боке Которске повремено су излазили аустроугарски ратни бродови, који су крстарили дуж црногорске обале, спречавајући сваку пловидбу. Том приликом су бомбардовали пристаниште Бар, наносећи мању штету магацинима и другим објектима. Људских жртава није било.
Аустроугарски ратни бродови су 10 августа допловили пред Бар. С једног ратног брода, који је упловио у барско пристаниште, искрцао се аустроугарски официр (као парламентар) с нотом у којој је објављена блокада Бара. Црногорске војне власти одбиле су пријем те ноте, коју је примио италијански конзул у Бару. Црногорске војне власти одговориле су да не признају блокаду и да је упућивање такве ноте излишно, јер су аустроугарске трупе – противно међународним принципима о вођењу рата – бомбардовали небрањену варош Бар. С таквим одговором се аустроугарски парламентар вратио на свој ратни брод.
У односу на остале фронтове, код Ловћенског одреда владала је најмања борбена делатност. Распоред јединица овог одреда, после скраћивања фронта, одговарао је ситуацији.
Како на фронту Старосрбијанског одреда у овом периоду није било важнијих догађаја, његов рад ће се изнети на крају операција 1914 године.
У време кад је V аустроугарска армија продрла на територију Србије и наступала у правцу пл. Цера, црногорска војска је на херцеговачком и санџачком фронту била активна. Та се активност јаче испољила на херцеговачком фронту, тако да је команда аустроугарске Балканске војске била приморана да своје трупе на овом фронту ојача са 3 и 14 брдском бригадом да би спречила дубљи продор црногорских јединица на њену територију у рејонима: Требиња, Билеће и Гацка. Због тога су све аустроугарске трупе на црногорском фронту биле чврсто привезане. То је и био оперативни циљ црногорске војске: да везујући јаче снаге аустроугарске на свом фронту олакша операције главних снага, тј. српској војсци која се тих дана налазила у припремама за Церску битку.
Тактички рад црногорских јединица био је добар. Њене јединице су правилно и на време употребљаване и вешто је коришћено земљиште. Старешински кадар се показао иницијативан и вешт у руковођељу и употреби мањих јединица на планинском земљишту.
Од првих дана рата показала се велика надмоћност, односно велико ватрено преимућство аустроугарских трупа над црногорским. Нарочито та надмоћност је била у артиљерији и митраљезима.