Назив књиге: Церска операција
Аутор: Милан Раденковић
Издавач: Војноиздавачки завод “Војно дело”
Година издавања: 1953.
Ратови 1912-1918 године чине завршни период борбе Србије за ослобођење и уједињење са осталим југословенским народима. Српска војска у том периоду тукла је низ сјајних битки, од којих Церска, прва битка Првог светског рата, заузима једно од највиднијих места.
У Церској бици Српска војска, иако преморена и истрошена Балканским ратовима, однела је за многе неочекивану победу, којом је пољуљала престиж Аустроугарске Монархије и пронела војничку славу Србије широм целога света. Као таква, Церска битка остаје вечито сјајан пример свега онога што се може чинити са малом али храбром и вешто вођеном војском задојеном љубављу према домовини и надахнутом мржњом према агресору.
Са стратегиско-тактичког гледишта, Церска битка је типичан пример маневареке битке: сва је испуњена маневром, како у стратегиском тако и у тактичком погледу, а у вези с тим и низом изненађења и случајности. Као таква, она је пуна врло сложених, променљивих и поучних оперативно-тактичких ситуација под којима су дејствовале обе стране. Проучавање тих ситуација од користи је за сваког кога занима историска прошлост српског народа и војна историја уопште, а нарочито је од користи старешинама при проучавању начина примене ратне вештине у изразито маневарским операцијама.
Пишчеве погледе, изнете после излагања појединих догађаја, не треба схватити као критику учесника који су руководили операцијама или командовали у Церској бици, јер после свршених догађаја, кад се пред собом имају отворене карте и једне и друге стране лако је критиковати. Међутим, услови под којима су учесници руководили овом операцијом и командовали у Церској бици која је чисто маневарског типа, били су врло тешки. Поред потпуног или делимичног непознавања ситуације на противничкој страни морају се узети у обзир и велики физички и духовни напори учесника.
Пишчеве погледе треба схватити једино као анализу појединих догађаја Церске операције и Церске битке, чији је циљ да се ти догађаји разјасне са гледишта начина примене стратегиско-тактичких начела. На тај начин ће се омогућити доношење што правилнијих закључака о томе како је у појединим ситуацијама – које су нам сада потпуно познате – требало поступити с обзиром на начела ратне вештине. Како у рату побеђује онај који мање греши – што не значи да и код победиоца не може бити грешака – то је анализи подвргнут рад не само побеђеног већ и победиоца. И тек на основу објективне обостране анализе писац је доносио своје закључке о правилности рада како једне тако и друге стране.
Начин примене начела ратне вештине не зависи само од спреме и способности старешина, већ и од њихових карактерних особина и њиховог темперамента у чему Церска битка нарочито пружа поучне примере. Одлучнији и импулзивнији команданти доносили су смелије одлуке, док су се обазривији и сталоженији у својим одлукама руководили обзирима веће сигурности и тиме пропуштали повољне тренутке који су се при одлучнијем раду могли искористити. Према томе, и изнети пишчеви погледи немају у себи нечег категоричког и дефинитивног. Изнети погледи су израз пишчевог индивидуалног схватања како би требало примењивати начела ратне вештине у маневарским операцијама као што је била Церска.
(из књиге – напомена аутора)