Аутор: Ненад Лајбеншпергер
Српски меморијали из Првог светског рата у Аустрији
Током Првог светског рата око стопедесет хиљада српских војника је пало у Аустроугарско заробљеништво, док је око педесет хиљада цивила српске националности било интернирано. Од тога, њих преко двадесет хиљада је умрло у логорима на територији данашње Аустрије. Они су сахрањивани на логорским гробљима, у појединачним или групним гробницама. Поред тога, на територији Аустрије се налазе сахрањени и аустроугарски војници српског порекла. У раду се приказује део војних гробаља, гробница и костурница са посмртним остацима српских војника у данашњој Аустрији, тачније њих 26, као и једно спомен обележје на месту некадашњег гробља. Дати су делимични подаци о историјату појединих логора и њихових гробаља, заједно са бројевима сахрањених војника, као и подаци о постојећим спомен обележјима на тим гробљима. За неколико гробаља су пренета и имена сахрањених лица из Србије.
Убрзо по атентату у Сарајеву 28. јуна 1914. године, започето је хапшење, затварање и интернирање Срба – делом држављана Србије који су се тада нашли у Аустро-угарској, а делом оних стално настањених у Хабзбуршкој монархији. По окупацији Србије, Аустроугарска је интернирала и део становништва из ње. Тачан број интернираних лица је тешко одредити, претпостављени бројеви се крећу од 50.000 до 200.000, па и више. Током рата српски војници су заробљавани и одвођени у логоре. Процењује се да је око 220.000 њих било у заробљеништву. Према постојећим подацима на територији Аустроугарске, у нешто мање од 300 логора, било је око 150.000 заробљеника и око 55.000 цивила, али постоје претпоставке да је тај број био већи. На простору данашње Аустрије током Првог светског рата налазила су се четири велика логора у којима су превасходно били затворени Срби – три претежно заробљеничка: Маутхаузен, Ашах и Болдогасоњ, и један претежно интернирски: Нежидер. Поред тога, српски заробљеници и интернирци били су смештани у велики број других логора, где су већину логораша чинили припадници других нација – Руси или Италијани.
Услови у интернирским и заробљеничким логорима су били лоши, што је условило и велику смртност њихових заточеника, посебно у време епидемија великих болести. Према подацима које су сакупили државни органи Краљевине СХС, током Првог светског рата живот је изгубило укупно 72.553 заробљеника и интернирца из Србије (претпоставља се да је њихов однос 60.000 заробљеника и око 12.000 интернираца). Међутим, реалније сагледавање говори о четрдесет и нешто хиљада страдалих са простора Краљевине Србије. Претпоставља се да је на простору данашње Аустрије умрло око 25.000 војника и интернираца са простора Србије и још неколико хиљада Срба са простора Аустроугарске.
Умрли интернирци и заробљеници су сахрањивани најчешће у посебна логорска гробља, али и на гробља насеља у којима, или близу којих, су се логори налазили. Сахрањивања су вршена у појединачне или у масовне гробнице, зависно од локације, величине и броја преминулих. У великим логорима, са више хиљада заробљеника, у тренуцима када је смртност на дневном нивоу била велика, и када није било могућности да се сви умрли сахране појединачно, прибегавало се похрањивању мртвих у масовне гробнице. Зависно о логора до логора, њихове команде су покушавале да раздвоје гробна места по конфесијама или по нацијама. Међутим, то нису увек успевале, па има доста случајева у којима су војници или интернирци различитих нација сахрањивани у гробницама једни поред других, или у заједничке масовне гробнице. Над гробницама су подизана надгробна спомен обележја различитих облика и материјала – најчешће дрвени крстови, али је било и камених и металних обележја. На њима би били исписивани неки од следећих података о сахрањеном: име и презиме, датуми рођења и смрти, место, област и држава рођења, чин и јединица, заробљенички број и/или број гроба. На неким логорским гробљима, сами заробљеници су током рата подизали већа спомен обележја у част својих преминулих другова. Она су имала функцију централног споменика. Поред тога, понеким страдалницима су подизани посебни камени надгробни споменици од стране њихових другова или порoдица.
Срби са територије Аустроугарске били су мобилисани и ратовали као аустроугарски војници. Они који су током рата погинули или умрли сахрањивани су на аустроугарским војничким гробљима. Ове војнике, заједно са осталим припадницима југословенских народа умрлих у аустроугарској војсци, у наставку рада називамо југословенским војницима, како су их и звали у периоду између два светска рата.
Војничка гробља су била делимично девастирана након рата, али су убрзо била доведена у уредно стање од стране аустријских власти или Аустријског Црног крста (Österreichisches Schwarzes Kreuz), организације, основане 1920. године, која до данас брине о војним гробљима у Аустрији. Брига о њима је и иначе била обавеза аустријске државе на основу Мировног уговора у Сен Жермену.
О гробовима српских и југословенских војника на територији Аустрије бринули су и Посланство и конзулати Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС)/Југославије у Аустрији. У првој половини двадесетих година двадестог века о тим гробљима бринуо је и свештеник Михајло Мишић у својству свештеночувара ратничких гробаља. Међутим, осим ретких обилажења гробаља, југословеска страна није успела много да уради на њиховом одржавању. Осим уређења војничког гробља у Бечу, поправљања ограда на гробаљима у Нежидеру и Болдогасоњу и прилога за споменике у Кицеу, немамо других података да је Краљевина СХС/Југославија учествовала у уређивању и одржавању гробова и гробаља српских и југословенских војника на тлу Аустрије. Главни разлог томе је била стална лоша финансијска ситуација у Краљевини и недостатак финансијских средстава.
Велика економска криза је тридесетих година двадесетог века условила и да је почело да недостаје средстава и са аустријске стране за одржавање гробаља. Са Другим светским ратом дошло је и до прекида редовног одржавања, да би оно било настављено са нормализацијом ситуације у Аустрији након рата. Недостатак средстава за одржавање и чињеница да су на већини гробаља надгробни споменици били од дрвета и да су временом пропадали и нестајали, а да су се хумке поравнавале услед протока времена и киша, довели су до губитка надземних сведочанстава о самим гробним местима на већини гробаља. Како Црни крст и аустријске власти нису имале средстава за обнову свих појединачних надгробних обележја, а како се негде није ни знало више где су тачно гробнице ког војника или интернирца, Црни крст је простор гробља обележавао на симболичан начин – распоређивањем група камених крстова по гробљима, понегде уз задржавање обележја која су преостала.
Наведене групе камених крстова су од по два или више крстова, најчешће по три у групи, премда има случајева да је постављан и по један. Они су распоређивани у простору и представљају део фунерарне естетике како би се дало до знања да је та површина гробна. Ова спомен обележје је у форми крста, чији су краци кратки, неретко исте дужине, или су попречни краци тек назиру на пресеку са вертикалним, или је доњи вертикални крак у форми трапеза (тупи углови). Поред камена, има израђених и од бетона. Различитих су димензија, најчешће апроксимативних мера 50x50cm. Ови споменици су типски – индустријски, без примеса уметничког изразa.
На гробљима где су се знали подаци о умрлом уместо дрвених крстова постављена су нова обележја која су била или од камена или од метала. Камена су слична описаним изнад, само са исписаним подацима сахрањеног. Метална су такође била у форми крста. Најчешће су рађени од кованог гвожђа чији се кракови завршавају у облику стилизованог пупољка младице. На некима се из самог корена крста, на месту где се спајају са бетонским постољима, налази разлистала ловорова гранчица. На средини крста је постављена плочица која садржи неки од следећих података: статус/звање/чин, име и презиме, годину рођења, датум смрти, као и број гроба. Крстови се налазе на малим бетонским постољима која су лучно завршена.
Већина војничких гробаља у Аустрији данас је уређена у виду парка, парк-шуме или травнате површине са појединачним стаблима, сходно германској повезаности са природом и праксом таквог уређивања гробаља која је пре Првог светског рата постојала у Америци и Немачкој. На већем делу њих главни улаз је наглашен капијом која се састоји од два камена ступца која су зидана од камених квадара (необрађених ивица) између којих је капија. На ступце су постављане камене плоче на којима је уклесан натпис са информацијама о гробљу, на немачком језику.
У наставку рада ћемо приказати само део војничких гробаља на којима су сахрањени српски војници или интернирци, а која су стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе – Београд обишли током 2017. године – укупно 27 локација. Више пажње посвећено је само оним гробљима на којима постоје спомен обележја за српске и/или југословенске војнике, док су за оне без посебних обележја за њих дати само неки основни подаци о логору и гробљу. За нека од гробља ћемо дати и имена сахрањених војника, са делом података о њима. Због ограниченог простора нећемо свуда помињати спомен обележја подигнута држављанима других земаља која постоје на тим гробљима.
Гробља и костурнице српских војника из Првог светског рата у штајерском и тиролском делу Аустрије
На простору који данас заузимају аустријске покрајине Штајерска и Тирол није било великих заробљеничких логора у којима су Срби чинили већину, као што је то био случај са Горњом Аустријом и Бургенландом, али су се налазили у другим логорима, у којима су већину чинили заробљеници из Италије, Русије и Румуније. Највећи логори у ове две покрајине, са преко 20.000 ратних заробљеника били су у близини штајерских насеља Кнителфелд, Фелдбах-Милдорф и Лебринг. Услед лоших услова у логорима и смртност њихових заточеника је била релативно велика. Послератни подаци говоре да је током рата у заробљеништву и интернацији умрло 72.553 заробљеника и интернирца из Србије (њихов претпостављени однос је 60.000 заробљеника и око 12.000 интернираца). Међутим, реалније сагледавање говори о четрдесет и нешто хиљада страдалих са простора Краљевине Србије. Претпоставља се да је од тог броја на простору данашње Аустрије умрло око 25.000 војника у заробљеништву и цивила у интернацији са простора Србије и још неколико хиљада Срба са простора Аустроугарске.
Тачан број гробних места југословенских војника се тешко може установити, пошто је Војна управа Аусторугарске од друге године рата почела да меша своје пукове, па није било сигурно ни у којим пуковима су гинули, као ни где су сахрањени сви војници са југословенског простора. На надгробним споменицима погинули војници су често бележени само по припадности јединице. Услед тога је тешко утврдити порекло оним војницима који нису имали чисто југословенска имена и презимена и за које се не може са прецизношћу тврдити да ли су Југословени, Немци, Руси или неке друге народности, или потичу са одређеног простора, уколико нема назива места порекла крај њиховог имена. Конзул др Александар Омчикус, заступник генералног конзула у Грацу, написао је да се, због мешања пукова, не може веровати у сигурност ни натписима на споменицима и крстовима.
На простору Штајерске и Тирола умрли заробљеници и интернирци су сахрањивани на иста гробља на којима су сахрањивани и преминули аустроугарски војници. Понекад је то било на посебним парцелама у оквиру месног гробља, а ређе на посебним војним гробљима. Сахрањивања су вршена у појединачне или у масовне гробнице, зависно од локације, величине и броја преминулих. Углавном није било посебног одвајања аустроугарских војника од ратних заробљеника него су сахрањивани једни поред других. Једино је, на неким местима, долазило до конфесионалног одвајања припадника хришћанских вероисповести од оних исламске вероисповести, и њиховог сахрањивања на раздвојеним парцелама (православци и католици су сахрањивани заједно).
У односу на остале делове Аустрије војна гробља у Тиролу и Штајерској имају посебност у постојању гробаља на којима се у већем броју налазе сахрањени аустроугарски војници из Босне и Херцеговине, који су имали обуку у тим крајевима, или су ратовали на оближњем италијанском фронту. Вероватно захваљујући њиховој бројности, односно чињеници да су око трећину војника из Босне и Херцеговине чиниле особе исламске вероисповести, али и као посебан вид захвалности за предану службу, војници босанскохерцеговачких регименти исламске вере су негде сахрањивани под другачијим спомен обележјима у односу на друге аустроугарске војнике. Наиме, њима су на неким местима постављана надгробна спомен обележја у форми нишана, на чијем врху се налази фес, док су остали војници сахрањивани углавном испод обележја у облику крста.
Облик феса за означавање гробова муслиманских ратника из Босне и Херцеговине је изабран пошто су војници из овог дела Аустроугарске монархије као део униформе уместо капе какву су имали остали војници, носили капу у облику феса. Радило се о фесовима који су дизајнирани да буду део униформе, али готово истоветни фесовима које је носило цивилно становништво у Босни и Херцеговини. Корен ове различитости у униформи лежи у чињеници да је Босна до мање од деценију пре Првог светског рата била званично део Османског царства, али под Аустроугарском управом. Босанци и Херцеговци су добили обавезу да служе у Аустроугарској војсци, али пошто су званично били потчињени Турском султану, Османско царство је инсистирало да униформа ових војника буде различита и да као капу носе фес. Прво се то односило само на муслимане, а касније су је сви носили.
Немамо много сачуваних података о стању гробаља са српским и југословенским војницима по завршетку рата. Брига о војничким гробовима страних држављана је била обавеза аустријске државе на основу Мировног уговора у Сен Жермену. У Штајерској и Тиролу бригу о војничким гробљима водиле су и различите ветеранске организације укључујући и Аустријски Црни крст (Österreichisches Schwarzes Kreuz), организацију која је основана 1919. године и која од тада до данас брине о војним гробљима у Аустрији. О гробовима српских и југословенских војника у Штајерској и Тиролу покушавали су да брину Посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС)/Југославије у Аустрији, Генерални Краљевски конзулат Краљевине СХС/Југославије у Грацу и, у првој половини двадесетих година двадесетог века, свештеник Михајло Мишић у својству свештеночувара ратничких гробаља. Осим неколико обилазака и сакупљања података о сахрањеним војницима и цивилима, немамо других података да је Краљевина СХС/Југославија учествовала у уређивању и одржавању гробова и гробаља српских и југословенских војника на тлу Штајерске и Тирола. Главни разлог томе је била стална лоша финансијска ситуација у Краљевини и недостатак финансијских средстава, а у оквиру тога и немогућност да мали број особа покрије целу територију Аустрије.
У наставку рада ћемо приказати део војничких гробаља на којима су сахрањени српски војници или интернирци, а која су стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе обишли током 2019. године – укупно 21 локација. Због ограниченог простора нећемо помињати сва спомен обележја подигнута држављанима других земаља која постоје на тим гробљима.
Војнички гробови у Штајерској
Према информацијама које је прибавио Краљевски конзулат Краљевине Југославије у Грацу, у Штајерској је покопано 2.718 југословена, односно 2.533 члана бивше аустроугарске војске и 185 ратних заробљеника и цивилних интернираца Краљевине Србије. Претпоставка конзула је била да српских и југословенских војника има сахрањених на око 250 гробаља на простору Штајерске, али се вероватно радило о значајно мањем броју. Постоје и други подаци (из различитих извештаја и спискова) који доносе нешто другачије бројеве. То значајно отежава утврђивање правог бројног стања гробова и гробаља, као и сахрањених српских и југословенских војника на тим гробљима. Услед тога, преглед гробаља у Штајерској који дајемо у Табели број 1. треба узети са резервом. У табели су наведени називи места у њиховој српској варијанти или транскрипцији, затим у оригиналу (уз евентуални податак о данашњем називу места) и доступни подаци о броју сахрањених. Пошто су доступни спискови преносили различите податке о сахрањеним, ти други бројеви су дати у загради, док су на дну табеле дати најмањи могући и највећи могући број сахрањених, добијени сабирањем најнижих и највиших вредности датих у самој табели.
Краљевски конзулат Краљевине Југославије у Грацу није имао могућности да обилази сва гробља, пре свега због недостатка финансија. Средином 1923. године известио је да су гробља са југословенским помрлим војницима и интернирцима у Грацу и околини у добром стању, а да су прибављене информације од поузданих Југословена из других крајева Штајерске о томе да су и гробови у Фелдбаху, Кнителфелду, Лебрингу, Леобену, Јуденбургу и Светом Михаелу у добром стању и да аустријске власти о њима брину подједнако као и о својим гробовима. Сви гробови су два пута годишње чишћени, и сваки је имао крст, или друго обележје ако сахрањени није био хришћанин. Следећа информација о стању гробаља је од девет година касније, из 1932. године. Краљевски конзулат Краљевине Југославије у Грацу јавља да је прегледао гробља у Грацу, Лебрингу, Лајбницу, Фелдбаху, Леобену и Јуденбургу и да су сва „ванредно“ уређена и негована. О неким гробљима су бринуле различите организације, а међу њима и „Савез (бившег) босанско-херцеговачког 2. пешадијског пука“.
Краљевски конзулат у Грацу је, 1922. и 1923. године, прибавио од аустријских власти спискове помрлих југословенских војника и интернираца и они се данас чувају у Архиву Југославије у Београду.
Гробља у Тиролу
Краљевина Југославија и њена дипломатска представништва, као и свештеночувар Мишић, имали су мало информација о постојању, а посебно о стању, гробова српских и југословенских војника и интернираца у Тиролу. Једна од ретких информација добијена је током пролећа 1923. године, када је свештеночувар Мишић, обилазећи паству у Тиролу, посетио и војна гробља у Амрасу, Прадлу и Куфштајну, и видео да су у „најбољем реду“. Као што смо навели за Штајерску, и за Тирол постоји више спискова са различитим подацима о бројевима гробаља и сахрањеним српским и југословенским војницима. Због тога, и преглед гробаља у Тиролу који дајемо у Табели број 2. треба узети са резервом. У њој су наведени називи места у њиховој српској варијанти или транскрипцији, затим у оригиналу и доступни подаци о броју сахрањених. На дну табеле су дати најмањи могући и највећи могући број сахрањених, добијени сабирањем најнижих и највиших вредности датих у самој табели.
Међутим, југословенски органи нису оставили траг да су знали и за постојење сахрањених српских и/или југословенских војника у местима: Свети Јохан у Тиролу (St. Johan in Tirol), Картич (Kartitsch) и Вергл (Wörgl), као и спомен плочу у Амлаху (Amlach).
Меморијална архитектура
На основу затеченог стања приликом обиласка српских ратних меморијала повезаних са Првим светским ратом у Републици Аустрији стиче се утисак да се меморијална архитектура односно такав вид „очувања и обликовања“ сећања, није развијао на свим местима на којима се требало сећати српских жртава. Иако је тај сегмент уметности код Срба и Југословена био веома заступљен.
Промене у меморијалној српској архитектури од 1918. до 1955. године прате се кроз две државе, два система, која су и поред својих супротности на меморијалну архитектуру гледала као на моћно средство за пропагирање националних, верских, патриотских и херојских идеја. Део државне политике се односио и на уређење војничких гробаља. Један део бриге о сећању на Први светски рат држава је препустила српским националним удружењима, организацијама и посебно формираним oдборима за обележавање годишњица великих битака и подизање спомен обележја. Та удружења су уз велики труд, уз помоћ добровољних прилога становништва подизала меморијале готово у свакој варошици и на скоро сваком бојном пољу. Држава им је углавном помагала дајући свој део прилога, али је контролисала поступак подизања тих меморијала. Ова удружења нису могла да делују и у иностранству, за то је била потребна снага државе.
Држава је у иностранству деловала преко посебно постављених свештеночувара ратничких гробаља и својих дипломатских представништава, али су њихове могућности биле ограничене, услед недостатка финансијских средстава, велике територије коју су неки од њих покривали, као и немогућности усклађивања са другим пословима које су имали – свештеночувари су имали своје свештеничке обавезе, а диполоматска предстваништа – друге дипломатске и конзуларне послове. Практично, резултати рада свештеночувара су зависили од договора са властима држава у којима су деловали, а пре свега од помоћи тих власти и/или различитих удружења која су се на том простору бавила одржавањем сећања на жртве рата, па су резултати били приметни само на територијама чешког и моравског дела Чехословачке (у једном случају и на простору словачког дела), као и на простору Туниса, који је тада био Француска колонија.
После Првог светског рата држава је показала ограничену иницијативу за уређење појединих војничких гробаља у иностранству и подизање одговрајућих костурница. Она се пре свега односила на Грчку где је држава и подигла неколико меморијала. Одређени резултати су забележени и у Француској, Бугарској и Румунији. Као што смо видели, дипломатско представништво је у Аустрији успело да уреди само гробље у Бечу, али не трајно.
Слика те ситуације се још увек види на терену, у Републици Аустрији, где су сахрањене српске војне и цивилне жртве. Тамо није било меморијала за које су спровођени конкурси, о којима се мислило, о којима се расправљало или писало да ли су довољно достојни и узвишени спрам херојства, жртава и родољубља.
Не може се занемарити ни чињеница да је у међуратном периоду српскo и југословенско меморијално градитељство, и поред недовољног ангажовања државе, доживело експанзију. У овом периоду меморијална архитектура постаје значајно поље на коме се могу изразити архитекти а друштво на њу почиње да гледа као на важан облик стваралаштва (изложбе студената архитектуре и Салони архитектуре). Што је заправо значило да су постојали основи ресурси за реализацију пројеката за израду споменика који би носили потпис уметника. Међутим, многа места страдања су остала ускраћена достојног обележја и достојних речи захвалности. Аустрија је одличан пример за то. Неопходно је постојање материјалне везе, симбола, са просторима – местима која имају националну важност за сећање. Оно се једино тако може сачувати. Однос архитектуре и сећања је уочио је још Џон Раскин, истичући да је архитектура вернија и реалистичнија од било ког текста, јер „ми можемо живети без ње али се не можемо сећати без ње“.
Представљени резултати досадашњих истраживања свакако имају мањкавости, и иако доносе одређен број нових података, ипак су оставила за сада отвореним и многа питања. Пре свега се то односи на судбину војничких гробова о којима данас немамо података где се налазе, а у изворима су се појављивале информације о њима. Да ли су уништени или су пренети на неко друго гробље? На ова питања би одговоре требала да дају нека будућа, исцрпнија истраживања.