Извор: Српски војни меморијали у Бугарској
Аутори: Милоје Ж. Николић, Ђорђе Стошић
До резултата о српским војним меморијалима дошло се током истраживања у два наврата. Прва посета Бугарској била је између 13. јула и 2. августа 2015. године. Истраживачку екипу чинили су: Ђорђе Стошић, историчар Завода за заштиту споменика културе Ниш, Милан Марковић, фотограф Завода за заштиту споменика културе Ваљево и потписник ових редова, као руководилац пројекта. Други пут се истим послом боравило у Бугарској од 19. јуна до 13. јула и од 23. октобра до 3. новембра 2017. године. Током друге посете 2017. године, од претходне истраживачке екипе није ишао Милан Марковић, а прикључили су се: Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина и Петар Топић, возач из истог Завода.
Помињана истраживања урадили су: Завод за заштиту споменика културе из Ваљева и Покрајински завод за заштиту споменика културе из Новог Сада. Теренска и архивска истраживања обављена су захваљујући разумевању и финансијској подршци Министарства културе и информисања и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања државе Србије.
Велику захвалност дугујемо помињаним Министарствима и Заводима, као и: Зорану Вапи, директору Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, Радославу Симеонову, историчару и бившем кустосу на Међународном војничком гробљу у Добричу, доценту др Стефану Анчеву са Великотрновског универзитета, др Софији Заховој, етнологу, бившем сараднику Етнографског института Бугарске академије наука и уметности и Владимиру Петрову, архитекти из Пловдива, такође бившем сараднику Централног завода за заштиту споменика културе Бугарске у Софији. Захваљујемо се и члановима екипе за марљив и приљежан рад.
Србија је после великих победа на Церу и Сувобору 1914. постала најуспешнија међу савезницима, али те ловорове венце малена Краљевина прескупо је платила. Поред погибије више хиљада војника, страдало је и цивилно становништво, пре свега од болештина и глади које прате ратове. Упоредо с тим, непријатељ је вршио масовне злочине над ненаоружаним становништвом у западном делу Србије, (Младеновић 2015: 31–118) односно у области ратних дејстава, пре свега у Подрињском и Мачванском округу.
Колико су победе охрабриле српски народ и његове савезнике (Русија, Француска и Енглеска), још више су огорчиле моћне непријатељске силе Аустроугарску и Немачку. Због тога су Централне силе прекинуле ратна дејства против Србије, ради ваљаније и темељније припреме за одлучујући напад. Варљиво примирје трајало је од почетка децембра 1914. до почетка октобра 1915. године. Предах од десетак месеци Србија је искористила да одмори и делимично попуни армију приспелим регрутима (А. Митровић и други 1983:78–79). С обзиром на то, да су резерве борбене технике и наоружања одавно нестале, војска је задржала већ похабану опрему и оружје. Током тог периода Србијом је протутњала епидемија пегавог тифуса, (Митровић и други 1983: 73–78) оставивши иза себе проређено и измучено становништво и војску.
У исто време Централне силе су реорганизовале, опремиле, и наоружале армије. На фронт према Србији, поред Аустроугарске војске, упућене су и трупе Немачког царства. Тако се ослабљена, исцрпљена, технички слабија и малобројнија српска војска нашла против армија двеју моћних царевина. Осим тога, она у том периоду није имала озбиљније савезничке помоћи. Поред немерљиве надмоћи, Централне силе су на своју страну придобиле и Бугарску, обећавши јој велике територијалне уступке на рачун Србије. Према њиховом договору, највећи део Јужне Србије, односно данашња Бивша Југословенска Република Македонија, дарована је Бугарској, као и Врањски и Пиротски округ из средишњег дела државе. Ове области Бугарска је имала право да анектира, односно прикључи матичним територијама.
Петог октобра 1915. удружени и надмоћнији непријатељи ударили су на Србију, са севера и запада Аустроугарска и Немачка, а са истока Бугарска, која је истог дана објавила рат започевши борбена дејства (Ћоровић 1989: 565.). Пружајући жилав отпор, српска војска се повлачила према југу, односно Грчкој, иако она тада не беше на нашој страни. Бугарска војска је успела да пресече пут и пругу Скопље – Солун, приморавши Владу, Народну Скупштину и војску Србије да се упуте према албанском приморју преко завејаних планина. Са армијом је кренуо и део народа. Дакле, краљевина Србија окупирана је крајем новембра 1915. године.
Током борби, а и касније, заробљене су хиљаде српских ратника и, поред Аустроугарске (Младеновић 2015: 179–214) и Немачке, одведене и у Бугарску, где су распоређене по логорима којих беше пуна царевина Кобурга. Убрзо су им се придружиле десетине хиљада цивилних лица оба пола и свих узраста која су одведена на присилан рад.
Пошто је Србија била окупирана, а да би се олакшао притисак централних сила, Русија је на своју страну привукла Румунију, која је потписивањем Букурештанског уговора 17. августа 1916. године ушла у рат на страни сила Антанте (Мицић 2016: 99.). Тим договором, Румунији су обећана велика територијална проширења која су се односила на Ердељ, односно Трансилванију и цео Банат до Тисе и Дунава, на рачун Аустроугарске монархије. Од Бугарске јој је обећана такође плодна Јужна Добруџа. Према том Уговору, Румунија је морала да отвори и држи фронт према Ердељу, али и да са Руским трупама такође отвори војиште на Дунаву, то јест у Добруџи. Румунско-руским трупама придружила се и српска добровољачка дивизија састављена махом од Срба руских ратних заробљеника, бивших поданика Хабсбуршке монархије. Било је међу њима и нешто мало Хрвата. Српска добровољачка дивизија под командом пуковника Стевана Хаџића, налазила се у саставу Руског 47. мешовитог корпуса под заповедништвом генерала Зајанчковског. Ратно стање између Румуније и Бугарске почело је ноћу 31. августа – 1. септембра 1916. године. Српска добровољачка дивизија сударила се са јединицама Бугарске 6. Бдинске (Видинске) дивизије на прилазима граду Добричу. 7. септембра 1916. године (Митровић и други 1983: 218). Добровољци су се показали у најлепшем ратничком светлу скоро уништивши непријатељску дивизију, иако су морали да издрже и јурише бугарске коњице. Око тог града вођене су тешке борбе и следећег 8. септембра, али то није много вредело, јер се због лошег ратовања Румуна фронт под притиском Бугарске треће армије померио дан хода према северу. На тој линији наша дивизија дочекала је и тешке борбе 13. и 14. септембра. И у овим бојевима добровољци су разбили неколико непријатељских јединица, али залуд, због неуспеха на другим деловима војишта наређено је ново повлачење. То је деловало разочаравајуће на српске добровољце, јер су се непрестано повлачили упркос сјајним победама и великим губицима. Током 34 ратна дана у Добруџи септембра и октобра 1916. савезничке јединице су се непрестано повлачиле. После прве две борбе наша добровољачка дивизија имала је 2.600 војника избачених из строја. Она је у тим борбама успела да потуче 35, 36, 16. и делове 8. Бугарског пука наневши им губитке од 5000 ратника (Мицић 2016: 107). Трећи велики бој водила је Добровољачка дивизија код Кокарџе и Сосуси Беја 18–20. септембра. И тада су добровољци нанели непријатељу озбиљне губитке, претрпевши и сами такође велики губитак у људству. Командант дивизије пуковник Стеван Хаџић јављао је Руској врховној команди Ставци, као и својој Врховној команди да су се добровољци одлично држали и да се морају у будуће боље чувати јер ће убрзо нестати. Због тога су повучени у резерву да мало предахну. После кратког одмора (22–30. септембар) дивизија се нашла у саставу добруџанске армије, која се састојала од пет савезничких дивизија (Мицић 2016: 112). Добровољци су тада учествовали у борбама од 2. до 6. октобра 1916. год. код Амзаче и Едилкјоја. У боју код Амзаче 2. бригада српске дивизије освојила је село Амзачу и приморала на повлачење турску 25. низамску дивизију која се састојала од три пука. У овим борбама дивизија је имала стравичне губитке: из строја је избачено 1020 ратника, од тога 115 погинулих 727 рањених и 178 несталих. У последњу битку на Добруџанском фронту код Енџи Махале и Едилкјоја између 19. и 21. октобра Добровољачка дивизија је ушла веома ослабљена, заморена и проређена. После тродневних борби, Дивизија се повукла 21. октобра. И тада је имала озбиљне губитке: 128 погинулих, 835 рањених и 472 нестала, укупно 1435 војника и официра. У периоду од 22. до 27. октобра комплетна добруџанска армија се непрестано повлачила према Дунаву, па је са њима исту судбину делила и Српска добровољачка дивизија. Наша дивизија прешла је Дунав код Иксаче новембра исте године, нашавши се у Исмаилу.
Српска добровољачка дивизија је за 34 ратна дана у Добруџи имала губитке од 53% од укупног бројног стања. Из строја јој је избачено 9.349 војника, од тога је 722 погинула, 6.147 рањена и 2.480 нестала. Од несталих се касније појавило 657 добровољаца у Допунском батаљону. Током тешких борби Добровољачка дивизија је избацила из строја 14.800 бугарских ратника, запленивши 4 топовске батерије, 8 митраљеза и 1450 пушака. За показано јунаштво Дивизија је одликована са 2.408 високих одликовања српских, руских и румунских. (Mицић 2016: 117)
Током Добруџанске епопеје Бугари су добили помоћ од савезничких армија Немачке и Турске (Симеонов 2006: 15). Захваљујући томе успели су да одбране Јужну Добруџу од руско-румунског напада, али то их је скупо коштало, а самим тим је олакшало Бугарски притисак на Солунском фронту.
Између светских ратова вођени су међудржавни преговори у вези са српским гробовима и гробљима у Бугарској. Резултат тих договора је оснивање нашег војничког и интернирачког гробља у Софији, на градском гробљу Орландовце. Поред тога, кренуло се у остваривање планова за градњу војничких гробаља у Чаирлију, данас Речице код Сливена, Хаскову и другде, али то на жалост није приведено жељеном крају. Преговарачи који су представљали Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, касније преименовану у Краљевину Југославију не беху на висини задатка. Они нису исказали неопходну одлучност, спретност и креативност током преговора са бугарским колегама. Са друге стране Бугари су били спретнији, односно једном речју способнији па су успели да их убеде да је сврсисходније да се српски покојници широм Бугарске ексхумирају и пренесу на наше војничко гробље у Софији. (АС, фонд Ратничка гробља, III– 1). Југословенски преговарачи успели су да убеде своје шефове у Влади у оправданост ексхумирања почивших Срба и њихово поновно сахрањивање на нашем војничком гробљу у главном граду Бугарске. На исти начин решавало се питање расутих гробова српских ратника на бојиштима широм Србије. Договор о томе постигнут је 1936. године, али није било времена да се спроведе у дело, јер је за неколико година букнуо Други светски рат. После рата дошло је до промене државног уређења у обе државе. Југославија је добила комунистичку власт, па су и у самој држави доста дуго проблеми преживелих ратника били запостављени, а истраживање и уређење њихових гробаља у Бугарској нису били разматрани. Са друге стране, бугарски комунисти су били националистичке оријентације и њима је одговарало да се о проблему помрлих српских ратних заробљеника и интернираних цивила не говори. Као резултат таквих ставова, српски гробови и гробља широм Бугарске препуштени су пропадању и забораву.
Заробљени српски ратници и депортовани цивили коришћени су за све врсте послова, посебно за најтеже као што су: градња путева, мостова, пруга и осталих државних или јавних градњи. Поред тога, коришћени су и за рад у: рудницима, каменоломима, фабрикама, на сеоским газдинствима, на сечи шуме и слично. Спавали су најчешће у дрвеним склепаним баракама на неудобним креветима, а често и без њих. Беху обучени у похабану и поцепану одећу, а на ногама су многи носили такође изношену обућу. У неким логорима Бугарска власт била је приморана да одева и обува унесрећене заробљенике и интернирце. У првим годинама ропства храњени су пристојније, а како је рат временом гутао све већа материјална добра, држава је осиромашила па су житељи Бугарске упали у беду која је била најтежа за заробљене и депортоване Србе.
Сваки заробљеник и интернирац по доласку у Бугарску уписани су у евиденционе књиге, a потом су добијали заробљеничку личну карту.
Њихови гробови расути су широм Бугарске. Према српским архивским изворима, у Бугарској је у ропству било преко 80.000 лица оба пола и свих узраста, од којих је 15.000 помрло. (Архив Србије, фонд Ратничка гробља, III–1). Они и данас почивају тамо, па је Бугарска пуна српских гробова и гробаља.
За уређење осталих српских гробаља у Бугарској била су потребна велика новчана средства, која се нису могла обезбедити, те се настојало да се посмртни остаци наших ратника пренесу на Софијско војничко гробље. Међутим, на томе се веома споро радило и све је остало на преписци. Ипак Посланство у Софији је организовало прикупљање чињеница о гробовима српских ратника, на основу којих је требало донети одлуку о подизању нових спомен-обележја. У писму од 4. јула 1928. године, секретар Посланства из Софије јавља у Београд:
„Да се мора имати у виду да у Бугарској, овамо онамо, имају многе наше кости расејане. Има по подацима више од 15.000 гробова, негде су ограђена и сакупљена, а негде су измешана. Кад Министарство буде одобрило потребне кредите и кад ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ буду дозволиле моћи ће се прекопати сви наши гробови и кости пренете на софијско гробље, чија је костурница довољно велика да их прими“. (АС, фонд Ратничка гробља).
Покушај да се изгради костурница у Сливену и Горњем Панчареву није уродио плодом. На крају одустало се од изградње нових гробаља и костурница у Бугарској, а 1936. донета је одлука о пресељењу посмртних остатака српских војника из свих места широм земље на војничко гробље у Софији. Тада је одлучено да се оно коначно и примерно уреди. Због спорости обеју страна, као и убрзаног приближавања новог светског рата, поменута одлука није остварена. Иначе, највећи број српских ратничких гробова налази се у следећим бугарским градовима: Горње Панчарево, Пловдив, Сливен, Шумен, Русе, Плевен, Стара Загора итд. (III–1).
Закључак
И поред тога што су током Великог рата 1915–1918. у Бугарској боравиле десетине хиљада српских ратних заробљених војника и интернираних цивила, наша историографија се до сада није озбиљније бавила проучавањем овог интересантног историографског питања. Њена недовољна заинтересованост је необична, јер су Бугари наши источни суседи, а њихов језик веома сличан српском. Географска удаљеност, боље рећи близина, као и симболична језичка баријера требало би да буду подстицајне за истраживаче. Овоме треба додати и срећну околност да је архивска грађа бугарског Министарства одбране, која се чува у Великом Трнову доступна за истраживање скоро пола столећа. У њему су досада истраживале колеге из читавог света, али не и из Србије.
Српски војни меморијали, боље рећи гробља, до нашег службеног боравка у Бугарској нису представљала предмет занимања наших посленика за истраживање и заштиту непокретних културних добара. Због тога су у овој области настали ненадокнадиви губици. Бројна српска војничка и интернирачка гробља широм Бугарске зарасла су у шипражје и шуму, дрвени надгробни крстови су иструлели, а оних који су знали где се она налазе одавно нема међу живим. Одговорност за овакав исход, боље рећи пропаст наших гробаља мора се приписати искључиво српском народу, пре свега његовој држави. Побројани узроци довели су до тога да данас имамо само једно војничко гробље у Софији и седам гробова српских добровољаца на Међународном војничком гробљу у Добричу. Додуше, поред ових меморијала постоји и армирано-бетонски мост на реци Вит у селу Комареву, северно од града Плевена, који су градили српски ратни заробљеници између 1916. и 1918. год.
С обзиром на то да је сачувана комплетна архивска грађа бугарског Министарства одбране, која је доступна за истраживање, могу се проучити и осветлити бројна историографска питања везана за живот и рад наших заробљених и интернираних сународника током Великог рата 1915–1918. Могуће је, такође, пронаћи драгоцене чињенице о гробљима српских заробљених ратника и интернираца који почивају у Бугарској.