Извор: Српски војни меморијали у Бугарској
Аутори: Милоје Ж. Николић, Ђорђе Стошић
Позиција: 42.28332383008096, 22.708319552918407
Тачност локације: тачна локација
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
Питомо село Комарево простире се поред обала реке Вит. Оно се налази северно од града Плевена, удаљено 137 км. од Великог Трнова. Плевен је био средиште истоимене дивизијске области, па самим тим је имао и велики заробљенички депо, односно логор током Великог рата. Кроз њега су прошле хиљаде српских военопленика односно ратних заробљеника.
Почетком ратне 1916. године издвојене су две чете српских ратних заробљеника и одведене у село Комарево. Са њима је дошао и њихов ратни друг заробљени Холанђанин инжењер Питерс. Они су добили задатак да изграде мост од армираног бетона на реци Вит, који је требао да повеже веома важну саобраћајницу Плевен – Сомовит.
Градња је трајала скоро две године због одсуства механизације и слабог учинка заробљеника. Невољни градитељи су не само копали темеље у речном кориту, већ су довлачили и обрађивали камен који су уграђивали, мешали и уграђивали бетон, растезали, секли, обрађивали, повезивали и ручно постављали одговарајућу арматуру. Поред тога морали су да копају и шалују темеље, односно, стопе, стубове, носаче и лукове. То су најтежи физички послови које су радили полугладни, полубоси и полуголи, исцрпљени ратни заробљеници. Зато се градња одужила, иако мост није претерано великих димензија. Мост је дуг 80 метара, са три лука дуга по 20 м. и висока 12, 50 м. Постоје и два дела моста без лукова дуга по 10 м. Коловоз је широк 2, 50 м. са носачима лукова дугим и широким по 0, 50 метара. Сам коловоз је калдрмисан квалитетном коцком од антрацита, одосно гранита. Носачи, односно стубови моста, њих десет високи су између 10 и 15 м зависно од подлоге. Средњи пар стубова, који стоји у речном току, благо је накривљен. На средини моста врхо- ви лукова су повезани армираним бетоном, односно утегама да би мост представљао јединствену целину, односно да би статички био стабилан.
С обзиром на то да се о мосту нико не стара, он је у добром стању. Спашава га околност да је непроходан за веће пољопривредне машине и камионе, као и да нигде не води.
У Војноисторијском архиву у В. Трнову, у фонду 20, опис 1. архивска јединица 168. на 15. страни, налази се име Живорада Марковића родом из Беле Паланке код Пирота, кога кмет села Кома- рева шаље на лечење. Дакле, Марковић је највероватније радио на помињаном мосту. На болничко лечење упућен је 29. септембра 1918. године, дан уочи безусловне бугарске капитулације која је потписана у Солуну 30. 09. 1918.
