Извор: Српски војни меморијали у Бугарској
Аутори: Милоје Ж. Николић, Ђорђе Стошић
Позиција: 43.585683176848484, 27.833365143791106
Тачност локације: тачна локација
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
Још од првих борби око Добрича 3. септембра 1916. године, основано је међународно војничко гробље, као резултат договора Бугарске Варненске војске1, и општинских власти града Добрича. (Симеонов 2006: 16). Као најподеснији за гробље одређен је простор где су се одржавали панађури, односно вашари. Панађуриште је било близу града, али и позицијама Варненске војске. Само до вечери 5. септембра 1916. ту је сахрањено 600 бугарских и непријатељских ратника, који су у тренутку смрти престали да буду непријатељи. Током следећа два дана на гробљу су погребени бугарски ратници из састава Варненске војске, као и по неколико руских, румунских и српских бораца. Осмог септембра грађани Добрича организовали су почасну шетњу до војничког гробља. Тога дана ту су сахрањени официри два бугарска пешадијска пука (35. Врачанског и 36. Козлодујског). Док су војници тих пукова погребени у масовној гробници у селима Сујучук и Карасинан (данас Росеново).
Током померања фронта северно од града, а затим даље према Северној Добруџи и Дунаву, током септембра–октобра 1916, у Добричко војничко гробље сахрањивани су искључиво високи официри на високим војним дужностима, као рецимо пуковник Антон Дјаков, командант 19. пешадијског Шуменског пука и други заповедници пукова. Тада је одлучено да се упоредо са вишим бугарским официрима у Добричу сахрањују и савезнички турски и немачки војници изгинули при ослобађању Добруџе. Тако се ту нашло и 64 турска војника, муслиманске вероисповести. Ту су нашли вечити покој и сви Бугарски војници, без обзира на чин, који су помрли током лечења по болницама и лазаретима у самом Добричу. У доба војевања у обе Добруџе 1916. у Добричу је сахрањено у појединачним и заједничким гробницама 3500 војника, припадника десет народа и пет вероисповести (Симеонов 2006: 17).
Још осмог септембра 1916, група добричких грађана основала је „Комитет за слободу“ са задатком да помаже одржавање и украшавање војничког гробља. Истовремено Комитет је себи поставио задатак да сагради „Спомен-кућу музеј“ у част хероја који су дали живот за слободу Добруџе. Одмах су почели са сабирањем новца за тај подухват. Ова идеја је свакако полазиште за оснивање Музеја града Добрича. Тешки ратни услови и обновљена румунска окупација нису приморали Добричане да одустану од подизања „куће-музеја“. Као резултат упорних настојања Комитета, румунске власти су 1921. год. одобриле да се на војничком гробљу подигне параклис са костурницом, односно спомен-капела са костурницом која је посвећена св. Арханђелу Михаилу. Те године су дрвени крстови замењени бетонским и исписани румунским и бугарским језиком и писмом. На њима пише име, презиме, звање и година погибије. Тада је подигнута и камена ограда са двоја врата.
Године 1922, 30. септембра обновљено гробље је откривено и вероватно освештано уз присуство великог броја грађана и службених лица. Румунске власти су почетком 1940. године покушале да румунизирају гробље. Али убрзо је исте године Јужна Добруџа враћена у састав Бугарске. Иначе, Јужна Добруџа је била под румунском влашћу од 1919. до 1940, прецизније до 7. септембра, када се по Крајовском мировном уговору поново нашла у саставу Бугарске.
После 1940. године војничко гробље у Добричу постало је средиште различитих патриотских иницијатива. Посећивали су га: грађани, ветерани из борби за Добруџу, бројни градски гости, успешни привредници, интелектуалци, министри, високи државни службеници и војна лица. До 1953. гробље је било под надлежношћу Министарства војног, а од те године оно је изгубило државно старање. Од средине педесетих до почетка шездесетих година XX столећа, градила се северна индустријска зона која је у непосредној близини гробља. Године 1967. општинска скупштина предлаже да се појединачни гробови ексхумирају и војници сахране у заједничку гробницу „негде у граду“. Овај предлог прихватиле су и највише власти па је изгледало да ће гробље бити уништено. Али војничко гробље је сачувано захваљујући непопустљивом ставу политичке управе армије да је то „општенародно и интернационално добро“ и да се као такво мора сачувати.
Претварање војничког гробља у Музеј почетком седамдесетих година XX века, омогућило је велике конзерваторско-рестаураторске захвате на њему. Урађена су два бронзана натписа у барељефу.
Рестаурирана је спомен-капела са костурницом. Урађена је и прва музејска поставка која је откривена 7. децембра 1974. године. Исте године основан је Музеј војничко гробље који је имао четворо запослених. Први уредник, односно кустос педагог био је Алеко Касев, који је обавио велико научно-истраживачко сабирање архивске грађе о војном гробљу, односно о бугарским војницима који ту почивају.
Две године касније, 1976. војничко гробље је проглашено за споменик културе.
Данас је Војничко гробље музеј на коме се обављају војне свечаности у част палих ратника за ослобођење Јужне Добруџе. То се ради сваког 25. септембра, на дан града Добрича.
Гробље је ограђено и лепо се одржава. До улице се налази једна просторија опремљена као музеј са експонатима састављеним од претеклих и конзервираних оружја која су коришћена у том рату. Поред експоната ту се налазе и ваљане легенде, односно објашњења уз војне карте борби, као и фотографије команданата свих ратујућих армија. Овај мали Музеј лепо је осмишљен и стручно урађен, тако да може заинтересованом посетиоцу да пружи прецизне, основне чињенице о том делићу ужасног Великог рата.
У помињаним борбама вођеним око Добрича од 6. до 8. септембра 1916, у којима су учествовали и српски добровољци, рањено је 8 официра, 176 подофицира и војника, а изгинуло је 122 официра и војника. Међу њима се налази и седам српских ратника: Мокеан или Микан Пловић, Марин Ивановић, Голуб Шокур, Симеон Исаковић, Александар Ивановић, Б. Бјачић и Васиљ Маровић И на крају, преостали изгинули и од рана помрли српски добровољци сахрањени су на гробљу града Меџидије у Северној Добруџи, односно у Румунији. Они су између светских ратова добили достојанствен споменик у облику монументалне мермерне пирамиде подигнуте у њихову част.
Надгробни крст Мокеана (Микана) Пловића
Мокеанов надгробни крст је урађен од бетона висине 96, ширине 80 и дебљине 8 сантиметара.
Надгробни крст Марина Ивановића
Маринов надгробни крст урађен је од бетона, висок 110, широк 75 и дебео 7,5 сантиметара.
Надгробни крст Голуба Шокура
Голубов надгробни крст урађен је од бетона висине 97, ширине 77 и дебљине 8 сантиметара.
Надгробни крст Симона Исаковића
Симонов надгробни крст урађен је од бетона висине 90, ширине 72 и дебљине 8 сантиметара.
Надгробни крст Александра Ивановића
Александров надгробни крст урађен је од бетона висине 89, ширине 71 и дебљине 8 сантиметара.
Надгробни крст Б. Бјачића
Бјачићев надгробни крст урађен је од бетона висине 91, ширине 75 и дебљине 8 сантиметара.
Надгробни крст Васиља Маровића
Маровићев надгробни крст урађен је од бетона висине 93, ширине 75 и дебљине 8 сантиметара.