Извор: Градска библиотека у Чачку, википедија
Аутори:
Позиција: 40.65439211934625, 22.933656603686263
Тачност локације: тачна
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
Француски наоружани пароброд „Италија“ је торпедован и потопљен од стране подморнице SM U-4 (Аустроугарска морнарица) у Средоземном мору 46 миља југоисточно од Санта Мариа ди Леуца, Италија.
Са википедије:
Као ратни извештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспео на Крф. Убрзо је са групом српских избеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у последњем свом писму (мај 1917) говори: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…” Према речима Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана и Дисовог сапутника, упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, где су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.
На француски пароброд укрцали су се 29. (16) маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са децом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло следеће јутро, игуман је кроз округли прозор приметио да је из воде изронио „немачки сумарен, као каква морска неман”. „Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.
Мирко Дрманац за новине “Политика”:
Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао беличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је последњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са децом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тело, у оделу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти.“
Са сајта Градске библиотеке у Чачку:
Путнички брод „Италија“ кренуо је из Галипоља 16. маја 1917. године у девет часова увече, а у зору је погођен са два пројектила испаљена са немачке подморнице. Милош Станковић, сељак из Бреснице, затекао се на истом броду који је пловио према Крфу. Овако је сведочио о последљим земаљским данима великог песника:
„Био је то огроман брод, са три палубе… Било је око 700 путника, а преживело је нас 48! После поноћи торпедовале су нас Швабе са два топа. Трубе су завијале и настала је забуна, јауци, скакање у воду иако је била тамна ноћ… Запазио сам га још у луци док смо чекали брод. Једном док смо седели на палуби у очекивању поласка, како то обично бива код војника који су далеко од отаџбине, питао ме је из ког сам места. Рекао сам да сам од Чачка, из села Бреснице. Он ме боље погледа и рече да је и он од Чачка… из Слатине или Заблаћа, нисам сигуран које је од ова два села поменуо. Једно јесте. У разговору рече да ова лађа кошта више него цела Србија. Ја одговорих да је то само један чамац на води. Лађа јесте била голема, и лепа, али не тако вредна као што он каза…Носио је војничку униформу и имао је дугачку црну косу док смо ми сви били ошишани. Носио је и друкчију торбу и јео неки бисквит док смо на палуби разговарали… Приметио сам да нема појас за спасавање, што је било чудно. Он је говорио да га је добио, али није хтео да га носи, јер се, како рече, не боји ничега. Сви су се други плашили сем Диса…А како се утопио?… Па као и остали војници у оној страшној топлој ноћи. Нас је само 48 неким чудом остало живих…“
