Извор: „Крф – Острво васкрсења Србије“
Аутор: Жељко Поповић
Позиција: 39.5312880693673, 20.04916769935589
Тачност локације: тачна
Степен очуваности: добро
ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи
Напомена: Локација меморијала у овом случају на мапи је дата на претпостављеној локацији Плаве гробнице, на 20 наутичких миља удаљеној од острва Вида (југоисточно), где се налази плато посвећен Плавој гробници.
Према пројекту арх. Оливере Кандић обликован је плато „Плаве горбнице”, поплочан је терен и направљене су камене стазе и степеништа која се спуштају до морске обале.
Данашњи изглед цео комплекс је добијао у периоду између 1976. и 1989. године.
Складна целину чине падина која се спушта према обали, борова шумица, природни амфитеатрални облик увале, закошене стран и отворен поглед према мору. Ово је место где сваки ходочасник на свој начин доживљава спајање историје и садашњости, плаветнила неба и мора, којем је постало вечно почивалиште више хиљада српских војника и избеглица.
На горњу површину зида на платоу причврћшена је бронзана табла са стиховима песме Милутина Бојића на српском и грчком језику:
ТУ НА ДНУ, ГДЕ ШКОЉКЕ САН УМОРАН ХВАТА
И НА МРТВЕ АЛГЕ ТРЕСЕТНИЦА ПАДА,
ЛЕЖИ ГРОБЉЕ ХРАБРИХ, ЛЕЖИ БРАТ ДО БРАТА,
ПРОМЕТЕЈИ НАДЕ, АПОСТОЛИ ЈАДА.
Милутин Бојић
Стихови су преузети из његове чувене песме „Плава гробница” по којој се овај плато и зове.
Плава гробница
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
