Старим трагом

Сведочанство Будимира Швабића о првом путовању флоте Краљевске југословенске ратне морнарице у иностранство и успомена на велике жртве чији су гробови остали у туђини, да буду најречитији сведоци великог народног мучеништва и епохалног стварања.

Наша млада морнарица овом приликом први пут креће у туђе воде да учини посету гробовима оних који су изгинули за слободу своје земље и флоти савезника из те славне епохе.
У том часу, с пристаништа, с кеја, с градских зидина, проломио се одушевљен пљесак праћен радосним узвиком: Зито Серби!
Острво Видо је највећи споменик оним генерацијама које су кроз три велика рата проносиле славу своје земље и које су умирући сачувале преко албанских врлети част свог народа.
Ишло се лагано, готово тихо. Бојимо се да не повредимо или да кљуном не задремо у морско дно на коме бораве свој вечни сан племените жртве…
За кратко време оживели су дани из 1916-1918. када се на целом Крфу, по крфским улицама и кафанама, чуо исто толико српски колико и грчки језик, када су се српским језиком служили и Енглези и Французи да би се споразумели са Грцима.
Плахе крфске кише спрале су места где су некада били поврстани шатори прописно окопани. Трава је изникла по стазама којима смо ишли. На зборним местима опет је избио коров.
На северној страни острва, кад се пође од вароши Крфа па дуж морске обале ка Потамосу, Говину и Ипсосу, гробови наших војника још су чешћи него на јужној обали острва.